Godine 2016, u crkvi sam bila zadužena za rad na izradi tekstova. U to vreme, rezultati ovog konkretnog zadatka bili su konstantno loši, pa me je starešina zamolio da ga neposredno pratim. Oslanjajući se na Boga i svojski se trudeći da naučim načela, uskoro sam videla napredak u radu. Kasnije je bilo problema na drugom zadatku pa me je starešina opet zamolio da preuzmem taj posao i rešim probleme. Čuvši to, osetila sam veliko zadovoljstvo. Videvši da starešina sve teške zadatke poverava meni, mislila sam da sam retko talentovana osoba i stub naše crkve.

Kasnije je naša crkva trebalo da izabere starešinu i ja sam pomislila: „Hoću li ja ovog puta biti izabrana za starešinu? Trenutno obavljam dužnost na izradi tekstova, što mi ne omogućava da se istaknem niti da imam bilo kakav status. Ako bih bila izabrana za starešinu, bilo bi drugačije. Bila bih u poziciji da se za sve pitam i da donosim odluke, a braća i sestre bi se obraćali meni u vezi sa svojim problemima i teškoćama. Kako bi to bilo sjajno! Kad sam išla u školu, želela sam da budem nadzornik razreda, ali mi se ta želja nikad nije ispunila. Ako bih bila izabrana za starešinu u crkvi, to bi dokazalo moje sposobnosti i san bi mi se ostvario.” Nakon toga sam posebno marljivo obavljala svoju dužnost i aktivno razgovarala u zajedništvu kako bih rešila svako stanje koje su braća i sestre imali. Kad sam dobijala njihovo odobravanje, bila sam veoma srećna, nadajući se da će glasati za mene na izborima. Ali na kraju nisam izabrana. Osećala sam se vrlo razočarano. Kasnije sam čula braću i sestre kako pričaju da nisam izabrana jer smatraju da sam nezrela i da mi nedostaje dubina u život-ulasku. Zato sam brzo promislila o tome šta da učinim da bih izgledala zrelije i odlučnije. Što se tiče život-ulaska, pročitala sam još Božjih reči koje sude priroda-suštini ljudi i razotkrivaju je, nadajući se da ću naučiti više i sebe više opremiti, a ujedno sam se trudila da primenjujem istinu u svakodnevnom životu, kako bi svi videli moj napredak i promene i glasali za mene na sledećim izborima.

Međutim, posle toga još nekoliko puta nisam izabrana. Konkretno, na jednim izborima je sestra Siju izabrana za starešinu. Bila sam vrlo iznenađena kad sam to čula i pomislila sam: „Njen kov i radne sposobnosti su prosečni. Kako to da je većina braće i sestara glasala za nju? Po čemu je to ona bolja od mene?” Osetila sam ljubomoru i prkos i izletelo mi je: „Je li ona podobna?” Sve sestre su me radoznalo upitale: „Da li je dobro poznaješ?” Bez razmišljanja sam odgovorila: „Radila sam ranije sa njom. Mislim da su joj kov i radne sposobnosti prosečne i nisam je videla da je napisala nijedan članak o iskustvenom svedočenju. Čak sumnjam da uopšte ima život-ulazak.” Čuvši to, sve sestre su rekle: „Ako je dobro poznaješ i misliš da nije odgovarajuća osoba za to, treba to javno da izneseš. Crkveni starešina ima poseban značaj. Moramo da izaberemo prave ljude.” Sva braća i sestre su počeli da diskutuju o tome. Sledećeg dana, sestra sa kojom sam sarađivala me je strogo orezala rekavši: „Ono što si rekla juče pretvorilo se u osudu starešina i delatnika. Iako je Sijuin život-ulazak plitak, ona ima dobar kov i ispravno srce, stremi ka istini i nosi breme posla. Nisi je procenila na osnovu načela niti si uzela u obzir njen trenutni učinak, već si joj, umesto toga, prilepila etikete o nedostacima iz prošlosti. Govoreći tako, sa zadnjim namerama, dovela si do toga da braća i sestre imaju predrasude protiv Siju, kao da je crkva izabrala pogrešnu osobu. Ovo je prilično ozbiljne prirode i ravno je ometanju izbora. Treba da dobro da promisliš i shvatiš šta si uradila!” Zbog tih sestrinih reči, osećala sam da mi lice gori. Razmišljajući o tome da je priroda osude starešina i delatnika izazivala ometanje i potkopavala ih, i da je to zlo delo, nekako sam se uplašila. Više se nisam usuđivala da verbalno osuđujem, ali sam u srcu i dalje odbijala da se pokorim.

Tokom jednog okupljanja, dok je starešina besedio, primetila sam da je pažnja svih usmerena na starešinu. U tom trenutku sam osetila da starešina kao da zrači svetlošću i zamišljala sam kako bi bilo sjajno kad bih ja bila starešina. Pogledala sam kroz prozor, osetila sam trnce u nosu i zamalo zaplakala, misleći: „Otkad sam počela da verujem u Boga, nikad nisam bila starešina. Zašto nisam imala priliku? Radim tako dobro, ali i dalje ne mogu da budem starešina. Bog je nepravedan prema meni! Koja je svrha toga da nastavim da stremim na ovaj način?” U to vreme, osećala sam se vrlo mračno i utučeno i nisam imala želju da priđem Bogu niti da Mu poverim šta mi je u srcu. Kad bih videla braću i sestre u lošim stanjima, nisam više želela da razgovaram sa njima i pomognem im. I dalje sam sa omalovažavanjem posmatrala Siju, osećajući da su njena inteligencija, kov i radne sposobnosti inferiorni u odnosu na moje. „Zašto ja ne mogu da budem izabrana za starešinu?”, pitala sam se. Bez razmišljanja sam svoje nezadovoljstvo iznela pred svojom porodicom. Videvši da ja sebe uopšte ne poznajem, orezali su me, govoreći: „Ti stremiš ka statusu. I što ga više budeš jurila, više će ti izmicati!” Prkosno sam rekla: „Na osnovu čega?” Rekavši to, uplašila sam se: „Zar nisam otvoreno dizala galamu protiv Boga?” Nisam se usudila više ništa da kažem.

Tokom jednog okupljanja, otvoreno sam razotkrila svoje stanje i to da imam ambiciju i da mi je oduvek želja da postanem starešina. Jedna sestra je besedila o svom iskustvu kako bi mi pomogla. Rekla je: „Često mislimo da smo bolji od drugih i pitamo se zašto oni mogu da budu starešine, a mi ne možemo. Osećamo prkos i nezadovoljstvo i čak ih osuđujemo iza leđa. Priroda toga je protivljenje Bogu i dizanje galame protiv Njega.” Čuvši besedu ove sestre, promislila sam o sebi. Nisam bila izabrana za starešinu sve ovo vreme i ostala sam prkosna u srcu, raspravljajući se sa Bogom: „Na osnovu čega mi Ti ne dozvoljavaš da budem starešina?” Ovo „na osnovu čega” bilo je moje odbijanje da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i protivljenje Bogu i dizanje galame protiv Njega. Kao iskvarena osoba, zasluživala sam svakakvo ophođenje Boga prema meni. Štaviše, braća i sestre su birali starešine; ne samo da nisam promišljala o sebi kad god nisam izabrana, već sam se protivila Bogu i raspravljala se s Njim. Zaista sam bila bez razuma! Starešina je takođe ukazao na moj problem: „Ti obavljaš dužnost zarad stremljenja ka statusu, postaješ negativna i buniš se kad ga ne dobiješ. Hodaš putem antihrista i zato se niko ne usuđuje da te izabere za starešinu.” Svaka reč koju je starešina izgovorio zarivala mi se u srce. Osećala sam se vrlo utučeno i skrušeno. Pomolila sam se Bogu: „Bože, sada se mnogo bojim. Moje stremljenje ka statusu se Tebi gadi. Molim Te, smiluj se na mene. Omogući mi da spoznam svoju iskvarenu narav kako se više ne bih raspravljala s Tobom i protivila Ti se.” Kad sam se vratila kući, potražila sam Božje reči koje razotkrivaju stremljenje ka statusu. Pročitala sam ove Božje reči: „Oni koji imaju pogrešna shvatanja ili uobrazilje o Bogu, ili koji prema Njemu imaju neumerene želje ili zahteve, izrazito su ukaljani dok obavljaju svoje dužnosti. Oni žele prestiž, status i nagrade, pa ako je neka velika nagrada još uvek predaleko i nije na vidiku, razmišljaće: ’Pošto ne mogu odmah da je dobijem, moraću prosto da sačekam i izdržim. Ali, sada bi prvo trebalo da pribavim neke koristi ili makar određeni status. Prvo ću nastojati da budem vođa u crkvi, da budem odgovoran za desetine drugih ljudi. Prilično je glamurozno da te ljudi uvek saleću.’ I tako se ova ukaljanost pojavljuje u njihovoj veri u Boga. Ako nisi obavljao nikakvu dužnost, niti si išta praktično uradio za Božju kuću, smatraćeš da nisi kvalifikovan i u tebi se neće pojavljivati takve stvari. Međutim, ako si u stanju da nešto uradiš, osećaš da si nešto nadmoćniji od većine ljudi i da možeš da propovedaš neke doktrine, tada će se takve stvari pojavljivati. Na primer, kada se bira vođa, ako u Boga veruješ tek godinu ili dve, smatraćeš da si mali rastom, da nisi u stanju da držiš ikakve propovedi i da za to nisi kvalifikovan, pa ćeš se povući iz tih izbora. Nakon tri ili pet godina verovanja, moći ćeš da propovedaš nekoliko duhovnih doktrina, pa kad ponovo dođe vreme da se bira vođa, aktivno ćeš se zalagati za tu poziciju i molićeš se: ’O, Bože! Nosim breme, voljan sam da u crkvi budem vođa i spreman sam da budem obziran prema Tvojim namerama. Ipak, bez obzira na to hoću li biti izabran ili ne, uvek sam spreman da se pokorim Tvojim uređenjima.’ Reći ćeš da si spreman da se pokoriš, dok ćeš u svom srcu razmišljati: ’Ipak, bilo bi sjajno da mi dozvoliš da budem vođa!’ Budeš li imao takav zahtev, hoće li ga Bog ispuniti? Naravno da neće, zato što ovaj tvoj zahtev nije legitiman zahtev, već neumerena želja. Čak i ako kažeš da želiš da postaneš vođa kako bi mogao da pokažeš obzir prema Božjem bremenu, koristeći ovaj izgovor kao svoje opravdanje, i smatrajući da je to u skladu sa istinom, šta ćeš pomisliti ako Bog ne ispuni tvoj zahtev? Kakva ćeš ispoljavanja pokazati? (Pogrešno ću razumeti Boga i pitaću se zašto mi nije udovoljio kada sam samo želeo da pokažem obzir prema Njegovom bremenu. Postaću negativan, opiraću se i prigovarati.) Postaćeš negativan i razmišljaćeš: ’Osoba koju su izabrali ne veruje toliko dugo u Boga kao ja, nije tako dobro obrazovana kao ja i ima lošiji kov od mene. I ja mogu da držim propovedi, pa, po čemu je ta osoba onda bolja od mene?’ Razbijaćeš glavu razmišljajući unedogled, ali nećeš moći to da shvatiš, pa će u tebi nastati predstave i osuđivaćeš Boga da je nepravedan. Nije li to iskvarena narav? Hoćeš li i dalje moći da se pokoriš? Nećeš. Da nemaš ovu želju da budeš vođa, da možeš da tragaš za istinom i da poseduješ samospoznaju, rekao bi: ’Dovoljno mi je da budem običan sledbenik. Ne posedujem istina-stvarnost, imam prosečnu ljudskost i nisam naročito rečit. Imam ponešto iskustva, ali nisam baš u stanju da o njemu govorim. Želim da o njemu više govorim, ali ne umem jasno da se izrazim. Budem li više govorio, verovatno će ljudima dosaditi da me slušaju. Nisam uopšte dorastao toj poziciji. Nisam prikladan da budem vođa, treba da nastavim da učim od drugih, da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu i da stremim ka istini čvrsto stojeći na zemlji. Jednoga dana, kada budem imao rast i budem podoban da druge vodim, neću odbiti ako me moja braća i sestre izaberu.’ Ovo je ispravno stanje uma. (…) Šta god da radiš, moraš da razmisliš o svojim motivima, svojoj polaznoj tački, svojim namerama, svojim ciljevima i svim svojim mislima i da ih shvatiš, u skladu sa istinom, te da ustanoviš da li su ispravni ili pogrešni. Sve ove stvari moraju se temeljiti i zasnivati na Božjim rečima, kako ne bi krenuo pogrešnim putem. Šta god da želiš da uradiš odnosno šta god da tražiš, za šta god da se moliš ili to tražiš pred Bogom, to mora biti legitimno i razumno, mora biti nešto što može da se iznese pred druge i sa čim se svako može saglasiti. Nema svrhe tražiti stvari koje se ne mogu izneti u javnost, a za njih se nema svrhe ni moliti. Koliko god se molio za te stvari, od toga neće biti nikakve koristi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz stremljenje ka istini čovek može da razreši svoje pogrešno razumevanje Boga i svoje predstave o Njemu”). Bog je tačno razotkrivao moje istinsko stanje. Kad sam počela da verujem u Boga, nisam imala nikakvu želju da budem starešina jer sam osećala da je moj rast mali i da nisam kvalifikovana za to. Kako sam vremenom obavljala svoju dužnost, mogla sam da izgovaram neke duhovne doktrine i imala sam neke rezultate u svom radu, pa sam pomislila da imam dobar kov i da puno vredim, da sam retko talentovana osoba u crkvi i da bi trebalo da budem izabrana za starešinu. Zato sam pred svake izbore bila nestrpljiva i aktivno sam obavljala svoju dužnost kako bi me izabrali za starešinu. Međutim, kad nisam izabrana, moje ogavne namere su u potpunosti razotkrivene. Ne samo da sam gubila breme za dužnost, nisam rešavala probleme čak i kad sam ih otkrila, već sam osećala ljubomoru i mržnju, osuđivala novoizabranog starešinu i čak sam se u srcu žalila na Boga, verujući da Bog nije pravedan i da je potpuno zanemario moj talenat. Uvidela sam da nemam pokornost prema Bogu niti imam bogobojažljivo srce i da je uzrok mojih zlih dela stremljenje ka statusu. Da su moje istinske namere bile da zaštitim rad crkve, čak i kao običan vernik, mogla sam da uzmem u obzir Božju nameru i da tiho i dobro obavljam svoj glavni posao. Činjenice su mi pokazale da je stremljenje ka statusu bilo i uzrok i polazište mojih postupaka. Prosto sam želela da budem starešina i da se ljudi okreću oko mene, da zadovoljim svoju ambiciju i želju da budem „zvaničnik”. Sa takvim namerama u obavljanju dužnosti, ne samo da nisam izabrana za starešinu, već ni svoj glavni posao nisam dobro obavljala.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i donekle shvatila svoje probleme. Bog kaže: „Šta je razlog tome da čovek pogrešno shvata Boga? Razlog tome je što ljudi ne mogu da procene svoje kapacitete; da budem precizan, ne znaju kakvi su oni u Božjim očima. Precenjuju sebe i svoju poziciju u Božjim očima, dok ono što smatraju da je nečija vrednost i kapital vide kao istinu, kao standarde po kojima Bog meri da li će biti spaseni. To je pogrešno. Moraš da znaš koje mesto zauzimaš u Božjem srcu, kako te Bog posmatra, kao i, prilikom pristupanja Bogu, koju odgovarajuću poziciju treba da zauzmeš. Trebalo bi da znaš ovo načelo; na taj način, tvoji pogledi će biti usaglašeni sa istinom i u skladu sa onim Božjim. Moraš da imaš takav razum i da budeš u stanju da se pokoriš Bogu; bez obzira na to kako se On ophodi prema tebi, ti moraš da se pokoriš. Onda više neće biti protivrečnosti između tebe i Boga. I kada se Bog ponovo bude ophodio prema tebi na Svoj način, zar nećeš biti u stanju da se pokoriš? Da li ćeš se i dalje raspravljati sa Bogom i suprotstavljati Mu se? Nećeš. Čak i ako osetiš izvesnu nelagodu u srcu, da način na koji se Bog ophodi prema tebi nije onakav kakav bi ti želeo i da ne razumeš zašto se prema tebi ophodi tako, svejedno, pošto već razumeš neke istine i poseduješ neke stvarnosti i pošto si u mogućnosti da čvrsto stojiš na svojoj poziciji, više se nećeš boriti protiv Boga, što znači da će sve te tvoje radnje, kao i tvoje ponašanje, koji bi doveli do toga da ti propadneš, prestati da postoje. I zar nećeš onda biti bezbedan? Kada postaneš bezbedan, osećaćeš se prizemljeno, što znači da si zakoračio na Petrov put” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Stav koji čovek treba da ima prema Bogu”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su moje pogrešno shvatanje i osuda Boga, kao i moj ozbiljan prestup, bili posledica moje previše nadmene naravi i toga što sam sebe precenila. Mislila sam da, iako sam verovala u Boga kratko vreme, imam kov i radne sposobnosti, uvek sam bila nadzornica i kad god treba da se obavi važan posao, starešine će pomisliti na mene. Sebe sam smatrala osobom sa retkim talentom u crkvi, pa sam verovala da treba da budem jedan od starešina. Kad moje ambicije i želje nisu bile zadovoljene i kad sam izgubila na nekoliko izbora, žalila sam se i mislila da je Bog nepravedan i neprestano sam se raspravljala sa Bogom. Uvidela sam da mi nedostaje samosvest i da ne umem da procenim sopstvene sposobnosti. Verovala sam u Boga kratko vreme i nisam imala nikakvo radno iskustvo. Iako sam razumela neke profesionalne veštine, mnoga istina-načela mi nisu bila jasna. Svaki put kad sam nailazila na teškoće, iskreno sam se molila Bogu i tragala za načelima. Kad sam imala ispravne namere, mogla sam i bez razmišljanja da shvatim neke stvari, što je bilo prosvećenje i vođstvo Svetog Duha. Ali, umesto da zahvalim Bogu, koristila sam to kao kapital i hvalila se time da imam dobar kov i radne sposobnosti i da treba da obavljam dužnost starešine. Zaista nisam imala razuma i samosvesti. U isto vreme, takođe sam shvatila da neko koga biraju za starešinu i delatnika mora da ima ispravno srce i dobru ljudskost i da stremi ka istini. Međutim, ja sam stremila ka statusu, i nakon nekoliko neuspeha na izborima, gde Bog nije udovoljio mojim ambicijama i željama, postajala sam negativna i protivila Mu se, gubeći breme za svoju dužnost kad nisam dobila poziciju. Nisam išla putem stremljenja ka istini i zaista nisam ispunjavala uslove da budem starešina. Braća i sestre su bili u pravu što me nisu izabrali. To me je takođe navelo da uvidim da Bog sve proverava.

Zatim sam pročitala odlomak Božjih reči i donekle malo bolje razumela svoj problem stalne želje za tim da budem starešina. Bog kaže: „Koja se ispoljavanja nadmetanja za status povezuju sa ovom prirodom prekidanja i ometanja posla Božje kuće? Najčešći je slučaj kad se ljudi nadmeću za status sa crkvenim starešinama, što se uglavnom ispoljava tako što se hvataju za određene stvari o starešinama i njihovim greškama kako bi ih oklevetali i osudili, namerno razotkrili otkrovenja njihove iskvarenosti, kao i propuste i nedostatke u njihovoj ljudskosti i kovu, a naročito kada je reč o odstupanjima i greškama koje su napravili u svom radu ili ophođenju prema ljudima. Ovo je najčešće prisutno i najočiglednije ispoljavanje nadmetanja sa crkvenim starešinama za status. Pored toga, ovi ljudi ne mare za to koliko dobro crkvene starešine rade svoj posao, da li postupaju prema načelima ili ne i da li sa njihovom ljudskošću postoji neki problem ili ne, naprosto su prkosni prema ovim starešinama. Zbog čega su prkosni? Zato što i sami žele da budu crkvene starešine – to su im ambicija i želja, pa su stoga prkosni. Bez obzira na to kako crkvene starešine rade ili rešavaju probleme, ovi ljudi se uvek hvataju za nešto što doznaju o njima, sude im i osuđuju ih, pa čak idu i tako daleko da sve preuveličavaju, iskrivljuju činjenice i preteruju do krajnjih granica. Oni ne koriste merila koja Božja kuća zahteva od starešina i delatnika da bi ocenili da li te starešine postupaju prema načelima, da li su ispravni ljudi, da li su ljudi koji streme ka istini i da li imaju savest i razum. Oni starešine ne ocenjuju prema ovim načelima. Naprotiv, na osnovu sopstvenih namera i ciljeva, oni stalno cepidlače i izmišljaju pritužbe, pronalaze stvari koje mogu zameriti starešinama i delatnicima, šire glasine iza njihovih leđa o tome kako starešine i delatnici rade stvari koje nisu u skladu sa istinom ili razotkrivaju njihove nedostatke. (…) Šta im je cilj kad sve ovo rade? Cilj im nije da ljudima pomognu da shvate istinu i da razaznaju lažne starešine i antihriste, niti da ljude dovedu pred Boga. Umesto toga, cilj im je da poraze i sruše starešine i delatnike kako bi svi baš njih mogli da vide kao najprikladnijeg kandidata za funkciju starešine. U ovom trenutku njihov će cilj biti ostvaren i moraće samo da sačekaju da ih braća i sestre predlože za starešinu. Ima li takvih ljudi u crkvi? Kakve su im naravi? Narav ovih pojedinaca je podmukla, oni uopšte ne vole istinu niti je primenjuju; jedina želja im je da steknu vlast” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (14)”). Bog razotkriva da je narav onih koji se nadmeću za status izuzetno pakosna, da uopšte nemaju ljubavi za istinu i da imaju lošu ljudskost. Promišljajući o svom ponašanju, shvatila sam da sam bila obuzeta ambicijom i željom za moći, da sam zanemarivala samu dužnost i neprestano se otimala za status, a u isto vreme sam osuđivala starešine i ometala crkvene izbore. Kad sam videla da je Siju izabrana za starešinu, umesto da razmislim o tome kako da sarađujem sa njom da bi se zaštitio rad crkve, ja sam bila prkosna i ogorčena, omalovažavala je, nipodaštavala i osuđivala je iz niskih pobuda, nadajući se da će braća i sestre uvideti da je Siju manje sposobna od mene i da nije kompetentna za dužnost starešine, pa ću ja imati priliku da budem izabrana. To je na kraju dovelo do toga da su braća i sestre stvorili pogrešan utisak o Siju, što je poremetilo crkvene izbore. Nakon orezivanja od strane one sestre, iako se više nisam usuđivala da proizvoljno iznosim osude u crkvi, moj unutrašnji prkos nije bio rešen i nastavila sam da takve stvari govorim pred svojom porodicom, nemajući zaista ni trunke razuma! Kad sam razmislila o tome, shvatila sam da oni koje biraju za starešine jesu u procesu stremljenja ka istini i da svi oni imaju nedostatke i da ne odgovaraju u potpunosti toj poziciji. Da sam imala ispravno srce i da sam bila neko ko štiti interese crkve, ne bih omalovažavala i nipodaštavala starešinu kad bih videla njene nedostatke, već bih skladno sarađivala s njom kako bismo upotpunjavale dobre strane i slabosti jedna drugoj. Tako bi postupila osoba sa ljudskošću. Pomislila sam na one zle ljude koji su isključeni iz crkve. U svom nadmetanju za status, oni su se protivili starešinama u svakoj prilici, često su im nalazili i najsitnije greške i sejali neslogu njima iza leđa, zbog čega su braća i sestre sticali predrasude protiv starešina, što je na kraju dovodilo do prekida i ometanja u radu crkve i do njihovog isključivanja. Shvativši to, jako sam se uplašila, znajući da će me, ako se ne pokajem, Bog razotkriti i ukloniti kao što je i one zle ljude. U srcu sam se pomolila Bogu, moleći Ga za milost i spasenje. Onda sam pomislila na neke Božje reči: „Kad nemaš status, ti si zaštićen. Kao običan sledbenik, možda nikada nećeš biti u prilici da počiniš neko veliko zlo, a verovatnoća da budeš kažnjen može biti ravna nuli. Međutim, onog trenutka kad stekneš status, verovatnoća da ćeš počiniti zlo penje se na sto procenata, koliko iznosi i verovatnoća da ćeš biti kažnjen, a onda je s tobom svršeno jer ćeš time potpuno uništiti svaku priliku koju si možda imao da dostigneš spasenje. Ako imaš ambicije i želje, treba što pre da se pomoliš Bogu, da zatražiš istinu kako bi rešio problem, treba da se osloniš na Boga, da upražnjavaš samoobuzdavanje i da ne ističeš svoj status, pa ćeš onda moći normalno da obavljaš svoju dužnost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Promislivši o svojim stalnim neuspesima na izborima, shvatila sam da je to Božja namera. Moja želja za statusom je bila prejaka, a moja priroda vrlo nadmena. Da sam dobila poziciju, potisnula bih ili isključila svakog ko me ne bi slušao ili bi mi ugrožavao status. Na kraju bih počinila mnogo zlih dela i bila bih razotkrivena i eliminisana kao antihrist. Osetila sam da mi Bog ne daje status jer me štiti. Iza ovih događaja krila se Božja ljubav, ali sam ja to pogrešno razumela i žalila se na Njega. Nisam znala šta je dobro za mene, što je zaista povređivalo Božje srce. Nakon što sam shvatila Božju nameru, osetila sam se posebno ozareno i oslobođeno i prepreka između Boga i mene je nestala.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kad god i u kakvom god kontekstu da nešto radiš, moraš da tragaš za istinom, da primenjuješ poštenje i poslušnost prema Bogu i da ostaviš po strani težnju za statusom i ugledom. Ako imaš stalnu misao i želju da se nadmećeš za status, moraš da shvatiš kakve će štetne posledice to stanje izazvati ako ostane nerešeno. Zato, ne traći vreme u potrazi za istinom, svoju želju da se nadmećeš za status prevaziđi dok je još u samom začetku i zameni je primenom istine. Kad primenjuješ istinu, smanjiće se tvoja želja i ambicija da se nadmećeš za status i nećeš ometati rad crkve. Time će tvoji postupci biti upamćeni i odobreni od Boga. Dakle, šta je ono što pokušavam da naglasim? To je sledeće: moraš da se rešiš svojih želja i ambicija pre nego što se one razviju i ostvare i pre nego što dovedu do velike nesreće. Ne pozabaviš li se njima dok su još u začetku, propustićeš veliku priliku; čim budu dovele do velike nesreće, biće suviše kasno da ih rešiš. Ako ti nedostaje čak i volja da se pobuniš protiv tela, biće ti veoma teško da kročiš na put stremljenja ka istini; ako u svojoj težnji za slavom, dobitkom i statusom naiđeš na zastoje i neuspeh, i pritom se ne urazumiš, onda je to opasno: postoji mogućnost da budeš uklonjen” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči su mi pružile put primene. Uvidela sam da odustajanje od statusa zahteva traganje za istinom. Umesto ambicija i želja, trebalo bi da primenjujem istinu. Moram odmah da se usprotivim svojim neispravnim mislima i idejama i da brzo tragam za istinom kako bih rešila svoje probleme. Takođe sam shvatila da Bog određuje nečiji ishod ne na osnovu statusa i identiteta, već na osnovu toga koliko je neko ušao u istina-stvarnost i da li taj neko ima istinsku pokornost pred Bogom i može da živi u skladu s Njegovim rečima kad se nešto desi. Nakon što sam shvatila Božju nameru, bila sam voljna da se pokorim. Pošto mi je dodeljeno da radim na izradi tekstova, treba da prihvatim, poslušam i obavljam dobro svoju dužnost na prizeman način.

U martu 2023, crkva je održala još jedne izbore da bi popunila pozicije starešina. Iako sam i dalje imala ambicije i želje misleći da je to još jedna prilika da se kandidujem i nadajući se da ću biti izabrana, znala sam da je moja želja za statusom prejaka, što bi lako dovelo do toga da idem putem antihrista. Nisam više smela da sremim ka statusu. Morala sam da se uzdržim od toga i da se pobunim protiv sebe. Molila sam se Bogu da me zaštiti da ne budem sputana statusom. Ako bih bila izabrana, obavljala bih pravilno svoju dužnost. Ako ne bih bila izabrana, ne bih bila negativna niti bih dozvolila da to utiče na moju dužnost. Bilo da imam poziciju ili ne, bila sam voljna da se pokorim i dobro obavljam svoju dužnost. Na dan izbora, nisam razmišljala o tome da se očajnički borim za ulogu starešine. Besedila sam o svom iskustvu stremljenja ka statusu i izrazila gađenje i prezir prema svojim ranijim postupcima kad sam se suprotstavljala Bogu zbog svog stremljenja ka statusu. Nakon besede sam sela i osećala se vrlo smireno. Na moje iznenađenje, kad su objavljeni rezultati izbora, imala sam najviše glasova i izabrana sam za crkvenog starešinu. Ranije bih zbog toga bila vrlo srećna, ali sam sada znala da ta dužnost nosi veliku odgovornost. Prihvatila sam to kao veliku obavezu, a ne kao uživanje u prestižu koji ta pozicija sa sobom nosi. Znala sam da je ta mala promena u meni bila u potpunosti rezultat Božjeg spasenja. Hvala Bogu!