U prošlosti sam se bavila samo jednim zadatkom u crkvenom radu. Obim rada nije bio veliki, a sam zadatak bio je lak, pa sam imala osećaj da je prilično dobro izvršavati dužnost na taj način. Kasnije sam izabrana za nadzornicu jevanđelja. Videla sam da je sestra sa kojom radim svakog dana morala da prati mnoštvo zadataka. Morala je da blagovremeno obavi razgovore u zajedništvu kako bi rešila probleme ili stanja i poteškoće braće i sestara kada bi se isti otkrili, da neguje jevanđeoske delatnike, da redovno piše sažetke o radu i slično. Njen dnevni raspored je bio u potpunosti popunjen. Samo to što sam je posmatrala me je psihički iscrpljivalo. „Hoće li moja dužnost tako izgledati u budućnosti? Uz toliko složenih zadataka, zar moj um neće morati da radi svaki dan neprekidno? Štaviše, kada iskrsnu problemi, treba da tragam za istinom kako bih ih brzo rešila. Ali moj život-ulazak je površan i nedostaje mi istine po pitanju propovedanja jevanđelja. Ne znam koliko će patnje moje telo morati da podnese kako bih preuzela ovu dužnost!” Osećala sam veliki pritisak i imala sam premalo entuzijazma da aktivno obavljam posao preda mnom.

Jedne noći, nakon što sam završila sa poslom, osetila sam prazninu u sebi i bila sam neobjašnjivo razdražljiva. Razmišljajući o poteškoćama i problemima sa kojima ću se suočiti u poslu koji predstoji, osećala sam se prilično sputano i utučeno. Shvatila sam da mi stanje nije ispravno, pa sam se pomolila Bogu: „O, Bože, srce ne može da mi se smiri. Osećam se sputano i razdražljivo i moje stanje nije normalno. O, Bože, molim Te da me vodiš kako bih izašla iz ovog stanja. Amin!” Nakon što sam se pomolila, otvorila sam knjigu Božjih reči i pročitala ove Njegove reči: „Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, čak i najmanja fizička patnja, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, tada bi ih navela da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije. Prema tome, zašto će se takva osoba, koja uvek želi da radi šta joj se prohte, da ugađa svom telu i da uživa u životu, kad god nije zadovoljna često obreti u klopci ove negativne emocije sputanosti? (Zato što ona stremi udobnosti i fizičkom uživanju.) To važi za neke ljude” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). „U društvu, koji su to ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu? To su gotovani, budale, zabušanti, huligani, siledžije i besposličari – takvi ljudi. Oni ne žele da nauče nikakve nove veštine niti da steknu ikakve sposobnosti, ne žele da grade ozbiljnu karijeru niti da pronađu posao kako bi preživeli. Društvo na njih gleda kao na gotovane i besposličare. Ubacuju se u crkvu, a zatim žele da zabadava dobiju nešto i da steknu svoj deo blagoslova. Oni su oportunisti. Ti oportunisti nisu nikad spremni da izvršavaju svoje dužnosti. Ako se stvari ne odvijaju po njihovom, čak i u najmanjoj meri, osećaju se sputano. Uvek žele da žive slobodno, ne žele da obavljaju nikakav posao, a ipak bi da jedu finu hranu i lepo se oblače, da jedu šta požele i spavaju kad im se prohte. Bude li takav dan došao, smatraju da će to sigurno biti divno. Ne žele da istrpe ni najmanju teškoću i žude za životom u uživanju. Takvim ljudima je iscrpljujuće čak i da žive; sputani su negativnim emocijama. Često se osećaju umorno i zbunjeno jer ne mogu da rade šta im se prohte. Ne žele da se posvete svom pravom poslu niti da se pozabave onim pravim stvarima. Ne žele da se drže posla i da ga stalno izvršavaju od početka do kraja, posmatrajući ga kao svoju profesiju i dužnost, kao svoju obavezu i odgovornost; ne žele da ga završe i postignu rezultate, niti da ga izvrše na najbolji mogući način. Nikada na taj način nisu razmišljali. Žele samo da postupaju površno i da svoju dužnost koriste kao način da zarade za život. Kad se suoče sa manjim pritiskom ili sa nekim oblikom kontrole ili kad se od njih zahteva nešto viši standard, odnosno kad ih nateraju da preuzmu malo odgovornosti, osećaju se neprijatno i sputano. U njima nastaju ove negativne emocije, život im deluje isrcrpljujuće i očajni su” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Razmišljajući o Božjim rečima, duboko sam se uznemirila i rastužila. Videla sam da su u Božjim očima oni koji uvek tragaju za udobnosti u svojoj dužnosti i zapadaju u stanje sputanosti kada malo pate, ljudi koji se ne bave pravim poslom i da su oportunisti koji su se infiltrirali u Božju kuću. Razmišljajući o svom stanju i onome što sam otkrila tokom ovog perioda, uvidela sam da sam baš taj tip osobe koji je Bog razotkrio. Zvanično još uvek nisam preuzela posao; samo sam videla da se sestra sa kojom radim bavi mnogim zadacima. Morala je da ulaže trud, da podrobno razmišlja i svakodnevno razbija glavu oko toga, a isto tako je morala da nalazi rešenja za stanja i probleme braće i sestara kroz razgovor o istini. Bila sam uznemirena jer je sve delovalo vrlo zahtevno i iscrpljujuće. Kada bih pomislila na to kako ću i sama morati da preuzmem odgovornost za ove sveobuhvatne zadatke, osećala bih se sputano i utučeno i nisam želela da ponesem to breme. Ipak, znala sam da je širenje jevanđelja Božjeg carstva hitna Božja namera i da svi oni sa savešću i razumom koji streme ka istini uzimaju u obzir Božju nameru, zapravo podnose patnju i plaćaju cenu i daju svoj doprinos. Sad kada sam prihvatila ovu dužnost, morala sam da razmotrim kako da preuzmem ovaj posao što je pre moguće, a to je podrazumevalo negovanje ljudi, razrešavanje njihovih stanja i poteškoća, ispravljanje problema i odstupanja u njihovom radu i tako dalje. To su bili poslovi sa kojima se ranije nisam susretala, pa sam morala da ih malo po malo razumem i upoznam se sa njima. No, ja nisam imala tu pozitivnu praksu i po čitav dan sam brinula da će moje telo više patiti, zbog čega sam upala u stanje sputanosti. Zaista se nisam bavila svojim pravim poslom! Zbog tih misli sam osećala veliku krivicu, pa sam stupila pred Boga da se pomolim, tražeći od Njega da mi da osećaj za breme i odlučnost da podnesem patnju kako bih mogla da preuzmem ovaj posao.

U početku sam bila prilično aktivna, upoznajući se sa različitim načelima i opremajući se istinom propovedanja jevanđelja kako bih rešavala probleme. Iako je to bilo izazovno, moleći se Bogu i oslanjajući se na Njega, uspevala sam da nešto postignem i svaki dan mi je bio prilično ispunjen. Ali nakon nekog vremena, otkrila sam da su ti složeni poslovi bili teži nego što sam očekivala. Kada je došlo vreme da se posao sumira, uvidela sam da je puno problema koje bi trebalo rešiti i to me je porazilo. Na primer, jevanđeoski delatnici nisu dokučili načela po pitanju svojih dužnosti, nisu znali kako da odgovore na pitanja koja su postavljali mogući primaoci jevanđelja, neki ljudi su bili u lošem stanju i slično. Rešavanje svih tih problema, jednog po jednog, kroz razgovor bi zahtevalo veliki psihički napor. Osim toga, ja gotovo da nisam imala nikakvog iskustva, pa je pronaći relevantna načela da bi se rešili ovi problemi i shvatiti kako odgovarati na pitanja mogućih primaoca jevanđelja iziskivalo veliki psihički napor! Osećala sam ogroman pritisak i dok sam ravnodušno buljila u kompjuter, nisam mogla a da ne pomislim sledeće: „Svaki problem koji iskrsne u budućnosti zahtevaće detaljno razmatranje, a njegovo razrešenje će imati cenu. Ova dužnost je preteška za mene. Samo želim da budem običan sledbenik. Zar ne bih mogla da se usredsredim samo na propovedanje jevanđelja i da preuzmem jednostavniju dužnost?” Tokom tog perioda, svako jutro kada bih otvorila oči, bila bih preopterećena mnoštvom posla kojim se trebalo pozabaviti i čak bih i u snovima obavljala razgovore kako bih rešila probleme. Polako sam bivala sve iscrpljenija u svojoj dužnosti, srce mi se praktično istrošilo, a negativna osećanja koja su me potiskivala postajala su sve jača. Svakog dana sam se nadala manjem broju zadataka i manjem broju problema kako ne bih bila tako umorna. Čitavih nekoliko dana za redom sam provela ošamućena, prosto se primoravajući da izvršavam svoju dužnost. U mom srcu je bilo malo osećaja za breme i nastavila sam da odgađam probleme koje je trebalo rešavati. Kada bih proveravala kako posao teče, ne bih mogla da prepoznam nijedan problem; mozak mi je otupeo, a efikasnost mog rada je bila veoma niska. Čak ni to što sam se molila, jela i pila Božje reči nije donelo nimalo prosvećenosti niti svetlosti i duh mi je bio zaista mračan. Braća i sestre su takođe primetili da nešto nije u redu sa mojim stanjem i pitali su me: „Šta se dešava sa tvojim stanjem ovih dana? Stalno si pospana i nisi baš aktivna tokom razgovora na okupljanjima.” Kada sam čula to što su rekli, bila sam još više uznemirena i pitala se kako sam završila tu gde sam. Jesam li izgubila delo Svetog Duha? Da li me je Bog gurnuo u stranu i ignorisao me? Kasnije, kroz traganje, konačno sam počela da stičem određenu spoznaju o svom stanju.

Pročitala sam ove Božje reči: „Postojanje negativnih emocija ukazuje na neki problem, a kad postoji problem treba i da se rešava. Uvek ima puteva i načina za rešavanje onih problema koje treba rešiti – ti problemi nisu nerešivi. Njihovo rešavanje, međutim, zavisi od toga da li možeš da se suočiš s njima i da li uopšte želiš da ih rešiš. Ukoliko to zaista želiš, ne postoji problem koji je toliko težak da ga je nemoguće rešiti. Treba da stupiš pred Boga i da u Njegovim rečima potražiš istinu, pa ćeš svaku poteškoću moći da rešiš. Tvoja utučenost, međutim, kao i tvoja utučenost, malodušnost i osećaj potlačenosti, ne samo što ti neće pomoći u rešavanju problema, nego će, naprotiv, po svoj prilici učiniti da oni postanu još gori i ozbiljniji. Verujete li u to? (Verujemo.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). „Želim, na kraju, još nešto da vam kažem: nemoj dozvoliti da te neko nebitno osećanje ili neka prosta, beznačajna emocija zapliće do kraja života, tako da utiče na tvoje spasenje i da ti sruši svaku nadu da ćeš biti spasen, razumeš li? (Razumem.) Da budem precizniji, ta tvoja emocija ne samo što je negativna, već je zapravo suprotstavljena Bogu i istini. Ti možda misliš da se radi o emociji koja spada u okvir normalne ljudskosti, ali Bog na to ne gleda kao na prosto pitanje osećanja, već kao na metod za suprotstavljanje Bogu. Taj je metod obeležen negativnim emocijama koji ljudi koriste da bi se opirali Bogu, Božjim rečima i istini. Stoga se nadam da ćeš, pod pretpostavkom da zaista želiš da stremiš ka istini, temeljno ispitati samog sebe, da bi uvideo da li se čvrsto držiš ovih negativnih emocija kako bi se bezumno i tvrdoglavo opirao Bogu i nadmetao se sa Njim. Ako uspeš da, kroz jedno takvo ispitivanje, dođeš do odgovora na ova pitanja, ako dođeš do takve spoznaje i postaneš svestan toga, tražim od tebe da najpre napustiš sve takve emocije. Nemoj ih ceniti niti ih se čvrsto držati, jer će te one uništiti, uništiće tvoje odredište i uništiće ti svaku priliku i nadu u pogledu stremljenja ka istini i postizanja spasenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Bog je veoma jasno govorio. Negativne emocije mogu da deluju kao omanji problem, ali one bitno utiču na čovekovo stremljenje ka istini i njegovo ispunjavanje dužnosti. Nekada sam mislila da svako doživljava negativne emocije, da su to samo otkrivenja misli i ideja u određenim okolnostima i da to nije veliki problem. Dakle, kada sam videla da je Bog razotkrio da negativne emocije mogu nekoga da dovedu do toga da se opire istini i Bogu i da mogu da unište njegovu priliku da bude spasen, nisam imala mnogo istinskog iskustva niti razumevanja u svom srcu. Razmišljajući o tome šta sam otkrila tokom tog perioda, bila sam dirnuta. Kada sam videla ogromnu količinu posla i broj projekata, pomislila sam da bi ispunjavanje ove dužnosti donelo patnju mom telu i da bi ga iscrpelo, osetila sam se sputano i utučeno i nisam bila u stanju da se oslobodim toga. Kada sam, zapravo, vršila ovu dužnost, shvatila sam da postoji mnogo specifičnih zadataka kojima se treba pozabaviti i mnogo problema koje treba rešiti kroz razgovor o istini. No, nedostajalo mi je iskustvo u ovom poslu i mislila sam da bi moje telo moralo da pati da bih svaki zadatak obavila kako treba. To me je veoma uznemirilo, dok su negativne emocije neprestano navirale. Svakog dana sam sebe prosto primoravala da izvršavam svoju dužnost i nisam imala nikakav stvaran osećaj bremena u srcu. Brinula sam za telo, ogrezla u emocijama koje me potiskuju, i bila sam slaba i pasivna u svojoj dužnosti. Time sam suštinski dala oduška svom nezadovoljstvu i bila sam neposlušna prema okruženju koje je Bog uredio. To je značilo opirati se istini i Bogu i stajati nasuprot Njemu. Bog ispituje dubine ljudskog srca i gnuša se mog stava prema mojoj dužnosti. Izgubila sam delo Svetog Duha u svojoj dužnosti. To me je sustizala Božja pravedna narav. Ovo saznanje me je prestrašilo i znala sam da moram što pre da nađem rešenje za svoje negativne emocije.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „U čemu je zaista tvoja svrha ako istinu ne prihvataš, a pogotovo je ne primenjuješ, već se prosto razvlačiš po kući Božjoj? Želiš li da od Božje kuće napraviš svoj dom za penzionere ili sirotinju? Ako je tako, grešiš – Božja kuća ne brine o lezilebovićima, o ništarijama. Moraju se izbaciti svi oni sa lošom ljudskošću, koji dragovoljno ne obavljaju svoju dužnost, koji su nedorasli obavljanju dužnosti; moraju se ukloniti svi bezvernici koji uopšte ne prihvataju istinu. Neki ljudi shvataju istinu, ali pri obavljanju dužnosti ne mogu da je primene. Kad uoče problem, ne rešavaju ga i, iako znaju da on spada u njihovu odgovornost, ne ulažu sav svoj trud. Ako ne izvršavaš čak ni one odgovornosti za koje si sposoban, kakvu bi uopšte vrednost ili dejstvo tvoje obavljanje dužnosti moglo da ima? Ima li smisla verovati u Boga na takav način? Neko ko shvata istinu, ali ne može da je primenjuje, ko ne može da podnese teškoće koje treba da podnese – takav čovek nije dorastao obavljanju dužnosti. Neki ljudi koji obavljaju dužnost zapravo to čine samo da bi se najeli. Oni su prosjaci. Misle da će, ako obave nekoliko zadataka u Božjoj kući, imati hranu i krov nad glavom, da će biti zbrinuti bez potrebe da se zaposle. Postoji li nešto tako bagatelno? Božja kuća ne izdržava besposličare. Ako neko ko ni najmanje ne primenjuje istinu, i ko je u obavljanju svoje dužnosti stalno površan, kaže da veruje u Boga, hoće li ga Bog priznati? Svi takvi ljudi su bezvernici i, što se Boga tiče, oni su zlikovci” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). „Danas ne veruješ Mojim rečima i ne obraćaš pažnju na njih; kad dođe dan da se ovo delo proširi i da ga u celosti sagledaš, kajaćeš se i u tom trenutku ostaćeš bez reči. Blagoslova ima, ali ti ne znaš da uživaš u njima, postoji i istina, ali ti ka njoj ne stremiš. Zar time ne navlačiš prezir na sebe? Iako sledeći korak Božjeg dela tek treba da otpočne, danas nema ničeg dodatnog u vezi sa zahtevima koji se pred tebe postavljaju i sa onim što se od tebe traži da proživiš. Toliko ima posla i toliko istina; zar oni ne zavređuju da ih spoznaš? Zar grdnja i sud nisu u stanju da probude tvoj duh? Zar grdnja i sud ne mogu da te nateraju da omrzneš sebe? Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se prepuštaju telesnom i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, imala sam osećaj da mi se strogo sudi. Bog se gnuša onih koji neprestano tragaju za telesnom udobnosti i uživanjem. Takvi ljudi ne podnose patnju niti plaćaju cenu u svojoj dužnosti i njima je nemoguće da ispune svoju odgovornost ili da se istinski daju za Boga. Ja sam oduvek stremila ka životu koji podrazumeva telesno uživanje, živela sam vodeći se sotonskim otrovima poput „život je kratak, pa uživaj dok možeš”, „današnje vino pij danas, a o sutrašnjem danu brini sutra” i „budi dobar prema sebi, jer život je kratak”. Verovala sam da je život na ovom svetu pun nevolja i poteškoća i da čovek sebi ne treba da otežava stvari, već da nauči da uživa u životu i da bude dobar prema sebi. Nakon što sam počela da verujem u Boga, znala sam da su stremljenje ka istini i izvršavanje dužnosti pravi put u životu i da čovek, kako bi zadobio istinu, mora da podnese patnju i da plati cenu. Ali kada sam bila izabrana za nadzornicu i kada je trebalo da preuzmem dodatne odgovornosti, pomisao na to da moram više da patim kako bih svoj posao obavljala kako treba i na to da neću biti u mogućnosti da živim lagodan i jednostavnim životom, dovela je do toga da se osećam potisnuto i utučeno. Videvši da mi se obim posla uvećava, bila sam nezadovoljna, pružala sam otpor i imala sam mnogo pritužbi i čak sam odlagala rešavanje problema u okviru svojih nadležnosti. Uvidela sam da sam baš taj tip osobe koji je Bog razotkrio: neko ko nema volje da izvršava svoje dužnosti, neko ko živi od tuđeg rada i beskorisna osoba koja voli udobnost, a mrzi rad. Razmišljala sam o tome koliko je mnogo braće i sestara koji propovedaju jevanđelje trpi zlostavljanje i ponižavanje od strane religioznih ljudi, kao i progonstvo i hapšenja od strane velike crvene aždaje i čak se suočavalo sa rizikom da izgube svoj život. Neki od njih su uložili napor kako bi se opremili istinom da bi rešavali probleme mogućih primaoca jevanđelja, u više navrata razgovarajući sa njima da bi ukazali na predstave religioznih ljudi. Bez obzira na to koliko to bilo teško, oni se nisu povlačili niti odustajali, već su bili voljni da razmotre Božje namere i da propovedaju jevanđelje još većem broju ljudi. To je ono što ljudi koji zaista imaju ljudskost treba da rade. Potom sam se osvrnula na sebe; moj stav prema dužnosti je pogotovo pokazivao nepoštovanje i nemar, kao da je to što sam postavljena za nadzornicu bio nameran pokušaj da mi se otežaju stvari, a ja sam samo želela da budem oslobođena patnje ili teškog rada i da u Božjoj kući živim na tuđ račun i da mi dani tek tako prolaze. Osoba poput mene sa takvom ljudskošću nije zaslužila da izvršava dužnost. Bila sam stvarno sebična i ogavna! Zapravo, Bog je svakoj osobi dao breme spram njenog stvarnog rasta, koristeći dužnost te osobe da bi joj nadoknadio nedostatke i pomogao joj da zadobije istinu. Kada se setim perioda kada sam tek stupila na ovu dužnost; suočila sam se sa poteškoćama i problemima u radu, ali sam, moleći se i oslanjajući se na Boga u traganju za istinom, ponešto zadobila. Kasnije, kada su delatnici jevanđelja imali problema sa svojim stanjem ili radom, kroz razgovor sa njima s ciljem da rešim te probleme i sama sam pomalo napredovala, a to je bilo nešto što se nije moglo zadobiti u prijatnom okruženju. Ali pod uticajem Sotoninih otrova, stremila sam ka bezvrednim i osnovnim stvarima, stalno razmišljajući o tome kako da izbegnem svoju dužnost da bih zaštitila svoje telesne interese, živeći sa negativnim emocijama i opirući se Bogu. Zaista sam bila buntovna i nesposobna da razlikujem šta je ispravno, a šta pogrešno! Kada bih nastavila da živim zarad tela, zasigurno bih upropastila priliku da zadobijem istinu kroz izvršavanje svoje dužnosti. Uvidevši to, osetila sam duboku krivicu i samoprekor i molila sam se Bogu u suzama: „Bože, nisam bila u pravu. Moj stav prema mojoj dužnosti Te je naveo da se gnušaš i razočaraš. Izneverila sam Tvoju nameru. Bože, ne želim da i dalje budem buntovna prema Tebi i voljna sam da se pobunim protiv svog tela i da preuzmem ovu odgovornost.”

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Svi oni koji istinski veruju u Boga jesu pojedinci koji se posvećuju svom pravom poslu, svi su spremni da obavljaju svoje dužnosti, kadri su da prihvate deo posla i dobro ga izvrše shodno svom kovu i propisima Božje kuće. Naravno, isprva može biti izazovno uklopiti se u ovakav život. Možeš da osetiš fizičku i psihičku iscrpljenost. Međutim, ako zaista imaš rešenost da sarađuješ i spremnost da postaneš normalna i dobra osoba i postigneš spasenje, onda moraš da platiš neku cenu i dozvoliš Bogu da te dovede u red. Kad osetiš poriv da budeš samovoljan, protiv toga moraš da se pobuniš i da to otpustiš, postepeno smanjujući svoju samovolju i sebične želje. Moraš da tražiš Božju pomoć u ključnim stvarima, u odsudnim trenucima i u najvažnijim zadacima. Ako zaista imaš rešenost, onda treba da tražiš od Boga da te grdi i disciplinuje, i da te prosveti, kako bi mogao da shvatiš istinu, jer ćeš tako postići bolje rezultate. Ako zaista imaš rešenost i moliš se Bogu u Njegovom prisustvu i preklinješ Ga, Bog će delovati. On će promeniti tvoje stanje i tvoje misli. Ako Sveti Duh obavi manji posao, malo te pokrene i malo te prosveti, srce će ti se promeniti i tvoje će se stanje preobratiti. (…) Ako možeš da se podvrgneš takvom preobražaju, Božja kuća će ti poželeti dobrodošlicu da u njoj ostaneš, da ispuniš svoju dužnost, da ostvariš svoju misiju i da temeljno dovršiš posao koji imaš pred sobom. Naravno, ljudima koji imaju ove negativne emocije može se pomoći samo srcem punim ljubavi. Ako neka osoba dosledno odbija da prihvati istinu i ne pokaje se uprkos ponovljenim upozorenjima, od nje bi trebalo da se oprostimo. Međutim, ako je neko zaista spreman da se promeni, da se preobrati, da preokrene svoj kurs, želimo mu toplu dobrodošlicu da ostane. Dokle god je ta osoba iskreno spremna da ostane i da promeni svoje ranije pristupe i način života, i u stanju je da se postepeno podvrgne preobražaju dok obavlja svoju dužnost i da u njoj postaje bolja što je duže obavlja, takvim ljudima ćemo poželeti dobrodošlicu da ostanu i nadamo se da će nastaviti da budu sve bolji. Takođe izražavamo veliku želju koja se tiče njih: želimo im da izađu iz svojih negativnih emocija, da ih one više ne upliću u svoju mrežu i da ne budu obavijeni njihovom senkom, da se umesto toga posvete svom pravom poslu i da idu pravim putem, postupajući i proživljavajući ono što normalni ljudi i treba da rade prema Božjim zahtevima, i da postojano ispunjavaju svoje dužnosti u Božjoj kući prema Njegovim zahtevima, te da kroz život više ne lutaju. Želimo im budućnost koja obećava i da više ne rade šta im se prohte, niti da se isključivo bave traženjem zadovoljstva i fizičkog užitka, već da umesto toga više razmišljaju o stvarima povezanim sa obavljanjem svojih dužnosti, sa putem kojim u životu idu i sa proživljavanjem normalne ljudskosti. Svim srcem im želimo da žive srećno, slobodno i oslobođeno u kući Božjoj, da svakodnevno doživljavaju mir i radost, i da osećaju toplinu i uživanje u svom životu ovde. Zar to nije najveća želja? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Videvši Božje napore da ne odstupi od toga i šta Mu je želja za one koji su zarobljeni u stanju potisnutosti, osetila sam toplinu i bila sam duboko dirnuta i ohrabrena. Bog se nada da mogu da se vladam u skladu sa Njegovim zahtevima, da mogu da proživim normalnu ljudskost, da se bavim svojim pravim poslom i ispunjavam svoju dužnost u skladu sa istina-načelima. Isto tako sam uvidela da, kako bi neko bio onaj koji poseduje ljudskost i hoda pravim putem u životu, on mora da bude rešen da stremi ka pozitivnim stvarima, da se svesno buni protiv tela kada se suoči sa poteškoćama i problemima u izvršavanju svoje dužnosti i da zaista plati cenu kako bi rešio probleme, time preuzimajući odgovornost odrasle osobe. Pored toga, svakog dana pre nego što obavi svoju dužnost, taj neko treba da se iskrenog srca pomoli Bogu i da prihvati Njegovo ispitivanje. Kada uhvatim sebe da hoću da budem obzirna prema telu i da zanemarujem svoju dužnost, treba da od Boga zatražim da me ukori i disciplinuje i da stremim ka tome da dužnost obavljam od sveg srca i svom snagom. Samo ću živeći na taj način posedovati ljudsko obličje. Nakon što sam shvatila ove stvari, želela sam da ih primenjujem u skladu sa Božjim rečima i da uđem u njih. Od tada bih svaki posao u koji sam bila uključena poveravala Bogu i oslanjala se na Njega. Zapravo sam plaćala cenu tako što sam istraživala materijale, molila se i tragala, razmišljajući o tome kako da besedim da bih postigla dobre rezultate. Kada bih se susrela sa stvarima koje nisam razumela ili sa kojima nisam umela da se nosim, komunicirala bih sa svojom braćom i sestrama. Problemi koji bi iskrsli u mojoj dužnosti su polako bili rešavani. Iako je obim posla u mojoj dužnosti bio isti kao i ranije, više nisam imala osećaj potisnutosti, već sam smatrala vrednim to da uložim trud i plaćala sam cenu da bih svoju dužnost obavljala kako treba. Takođe sam doživela osećaj radosti i ispunjenosti u srcu i stekla neke stvarne veštine u svom radu. Osećam da je živeti u skladu sa Božjim rečima stvarno divno i da živim vrednim i dostojanstvenim životom!