Početkom avgusta 2022, završili smo jedno okupljanje i sestra Vang Đing je rekla: „Džang Min se izolovala u svojoj kući kako bi razmišljala.” Kad sam to čula, upitala sam: „Šta se dešava?” Vang Đing je rekla: „Kad god su braća i sestre ukazivali na probleme koji su se pojavljivali u njenoj dužnosti, Džang Min je uporno odbijala da to prihvati i čak je obrazlagala i branila se. Napravila je veliku scenu, plačući i podižući galamu, čak iskaljujući bes na svojoj dužnosti. Ovo je zakočilo normalno obavljanje posla i izazvalo je prekidanje i ometanje života u crkvi. Ako ne razmisli i ne pokuša da spozna sebe, a i dalje pokušava da se brani, možda će je ukloniti.” Ali kad sam čula ovo, bila sam veoma iznenađena. Mislila sam da je Džang Min uvek napuštala i davala sebe tokom mnogih godina vere u Boga i da je, kad je zalivala novopridošle, bila brižna i ljubazna. Koliko god bilo kasno, kad god je neko od novopridošlih imao problem, radila je sve što može da razgovara s njim i da to reši, a i dužnost nikad ne bi napuštala, čak i kad je imala porodičnih problema. Čak i ako sada nije prihvatala istinu, možda je to bilo samo zato što je još nije prepoznala. Da je postepeno pokušavala da promatra i razmišlja i počne da je prepoznaje, da li bi to bilo u redu? Nije zaslužila da je uklone. Ako bi izbacili nekoga poput nje, zar ne bih onda, uzimajući u obzir da moje davanje ne može da se meri s njenim, i ja na kraju bila isključena? Tokom tog perioda, kad god bih se prisetila toga, upadala bih u veoma negativno stanje i nisam imala energije pri obavljanju dužnosti.

Kasnije, na jednom okupljanju, starešina Vang Ju je došla da proveri dokumentaciju za uklanjanje Džang Min, a ja sam govorila o svojim predstavama i svojoj zbunjenosti: „Džang Min je napustila svoju porodicu i svoj posao kako bi obavljala dužnost; zaslužuje da joj se oda priznanje za naporan rad, ako ne i za zasluge. Zašto je uklanjaju? Ako ovakvim obavljanjem dužnosti ne može da stekne spasenje, pošto ja ne prolazim kroz toliko teškoća i ne plaćam cenu koliko i ona, zar ne treba i ja da budem isključena?” Videvši da sam razvila predstave, Vang Ju je strpljivo razgovarala sa mnom i rekla: „To što ti vidiš je kako naizgled deluje da Džang Min obavlja stvari; nisi videla kakav je njen stav prema istini bio sve ovo vreme. Prema proceni braće i sestara, kad su se stvari dešavale Džang Min, ona nikad ništa nije prihvatala od Boga i uvek je previše lupala glavu oko ljudi i stvari. Braća i sestre su razgovarali s njom i pomogli joj mnogo puta, ali ona ni najmanje nije prihvatala istinu, raspravljajući se i braneći se i čak je iskaljivala bes na dužnosti.” A, starešina mi je dala sledeći primer: „Jednom prilikom, nadzornik je ukazao na jedan od problema Džang Min sa zalivanjem novopridošlih. Džang Min to nije prihvatila i mislila je da je nadzornik namerno pikira. Pobesnela je i rekla: ’Ne mogu više da obavljam ovu dužnost; nađi nekog drugog!’ Onda je izašla i pritom plakala.” Starešina je rekla da je Džang Min sve vreme ovo ispoljavala i svaki put kad bi se nešto ticalo njenog ponosa i statusa, napravila bi veliku scenu i niko ne bi mogao da je zaustavi. Čak je i svog nadzornika ograničavala. Ovakvo njeno ponašanje je ozbiljno ometalo život u crkvi i uticalo na posao zalivanja. Iako je Džang Min obavljala dužnost tokom ovih godina vere u Boga, uopšte nije težila istini, i nikada nije prihvatala od Boga ono što joj se dešavalo, niti je razmišljala o sebi i izvlačila pouke, što je značilo da je bila bezvernik. Posle toga je Vang Ju pročitala odlomak Božjih reči: „Standard po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština potčinjava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu potčinjava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Onda je podelila sledeće: „Ljudi sude drugima na osnovu njihove spoljašnjosti. Ako nečije ponašanje deluje dobro, onda je to dobra osoba, a ako deluje loše, onda je zla osoba. Bog gleda ljude na osnovu njihove priroda-suštine i njihovog stava prema istini. Bog gleda da li ljudi mogu da se pokore Njemu i istini, a ne koliko naizgled deluje da su se nečega odrekli, da su propatili i radili.” Kroz ovaj razgovor, spoznala sam da mi je bilo žao Džang Min kad su je uklonili zato što sam videla samo njenu spoljašnjost. Videla sam da je bila u stanju da napusti porodicu, posao, da istrpi patnju i plati cenu i da joj nije bilo teško, kad su novopridošli nailazili na probleme, da odvoji vreme i razgovara sa njima. Zato sam mislila da je ona neko ko teži istini. Međutim, nisam gledala da li je u stanju da prihvati istinu ili da joj se pokori kad je stvari zadese, niti kakve je rezultate postizala u dužnosti. Mislila sam da su zahtevi koje Božja kuća ima od nje previše strogi i da nije trebalo da je uklone. Ispostavilo se da ne umem da prozrem ljude, niti stvari, da sam previše neuka.

Kasnije, kad smo se okupili u jednoj maloj grupi, saznala sam da su, što se tiče uklanjanja Džang Min, još neka braća i sestre imali isti stav da „Treba odati priznanje za naporan rad, ako ne i za zasluge”. Ciljajući na ovaj problem, našla sam nekoliko odlomaka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Pavle nije težio istini. On je verovao u Boga samo zato što je tražio budućnost i odredište za svoje telo. Samo je tražio da zadobije nagrade i krunu. Bog je izgovorio toliko mnogo reči, disciplinovao ga, prosvetio i prosvetlio u velikoj meri, a ipak se Pavle nije pokorio Bogu niti je prihvatio istinu. Uvek je bio buntovan i opirao se Bogu, i na kraju je postao antihrist, te je bio osuđen i kažnjen. Pavle služi kao primer onoga što ne treba da se radi. (…) Shodno svojim predstavama i uobrazilji, ljudi misle: ’Bog nije trebalo da postupi prema Pavlu na taj način. Pavle je mnogo toga učinio i mnogo je patio. Uz to, bio je odan i posvećen Bogu. Zašto bi Bog postupio tako prema njemu?’ Da li je ispravno da ljudi to kažu? Da li je to u skladu sa istinom? Na koji način je Pavle bio tako odan ili posvećen Bogu? Zar ti ljudi ne izvrću činjenice? Pavle je bio odan i posvećen sticanju blagoslova za sebe. Da li je to odanost i posvećenost Bogu? Kada ljudi ne razumeju istinu, kada ne mogu jasno da vide suštinu problema i kada govore slepo na osnovu svojih osećanja, zar se oni time ne bune protiv Boga i ne opiru Mu se? Nije ni čudo što svi obožavaju Pavla! Oni koji pripadaju Sotoni uvek obožavaju Sotonu, pa čak i govore u prilog Sotone na osnovu svojih osećanja. To znači da, iako se čini da su se ljudi odvojili od Sotone, oni ostaju povezani. U stvari, kada ljudi govore u prilog Sotoni, oni takođe govore i u prilog sebi. Ljudi saosećaju sa Pavlom jer su i sami poput njega i na istom su putu kao on. Shodno ljudskom zdravom razumu, Bog nije trebalo da postupi prema Pavlu na taj način, a ono što je učinio bilo je potpuno suprotno ljudskom zdravom razumu. To je Božja pravedna narav i to je istina. Ako čovek govori u skladu sa ljudskim zdravim razumom, on može da kaže: ’Čak i ako Pavle nije postigao mnogo, uložio je mnogo rada i truda. Trebalo je da bude pošteđen samo zbog broja godina tokom kojih je propatio. Čak i da je bio samo službenik, bilo bi u redu. Nije trebalo da bude kažnjen ni poslat u pakao.’ To govore zdrav razum i osećanja čoveka – ali to nije istina. Koji je najlepši aspekt Boga? To da On nema ljudski zdrav razum. Sve što On radi je u skladu sa istinom i sa Njegovom suštinom. On otkriva pravednu narav. Bogu nije stalo do tvojih subjektivnih želja, niti do objektivnih činjenica koje se tiču onoga što si učinio. Bog određuje i definiše kakva si ti osoba na osnovu onoga što radiš, što otkrivaš, i na osnovu puta kojim hodaš, a potom zauzima najprikladniji stav prema tebi. Tako je došlo do ishoda u Pavlovom slučaju. Ako pobliže osmotrimo Pavlov problem, čini se kao da je Bog bio lišen ljubavi. I Petar i Pavle su bili stvorena bića, ali Petra je Bog odobrio i blagoslovio, dok je Pavlu sudio, razotkrio ga, analizirao i osudio. Ne možeš da vidiš Božju ljubav u načinu na koji je odlučio Pavlov ishod. Možeš li onda da kažeš da Bog nema ljubavi na osnovu onoga što se desilo Pavlu? Ne, ne možeš, zato što ga je Bog disciplinovao mnogo puta, prosvetljavao ga, dao mu mnogo prilika za pokajanje, ali Pavle je to tvrdoglavo odbijao i hodao je putem otpora prema Bogu. Tako ga je, na kraju, Bog osudio i kaznio” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela”). „Neki će naposletku reći: ’Toliko sam posla obavio za Tebe i, mada možda nisam ostvario neka slavna dostignuća, ipak sam bio itekako vredan. Zar me ne možeš, jednostavno, pustiti u raj da uživam u plodovima života?’ Moraš da znaš kakve Ja ljude želim; nečistima nije dozvoljen ulazak u carstvo, onima koji su nečisti nije dopušteno da okaljaju svetu zemlju. Iako si možda mnogo toga obavio, iako si radio mnogo godina, ako si na kraju i dalje ostao žalosno prljav, za Nebeski zakon će biti nepodnošljivo to što želiš da zakoračiš u Moje carstvo! Od postanka sveta do danas, onima koji su mi naklonjeni nikad nisam ponudio lak pristup Mome carstvu. To je nebesko pravilo koje niko ne može da prekrši! Moraš da tražiš život. Oni koji će danas biti usavršeni istog su soja kao i Petar: to su oni koji traže promene u vlastitoj naravi, koji su voljni da svedoče o Bogu i da izvrše svoju dužnost stvorenog bića. Samo će takvi ljudi biti usavršeni. Ako samo gledaš kako da dobiješ nagradu, a ne tražiš da promeniš svoju život-narav, svi će tvoji napori biti uzaludni – to je nepromenljiva istina!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). „Ja o odredištu svake osobe odlučujem ne na osnovu njenih godina, njenog starešinstva, ne na osnovu toga koliko je propatila, a ponajmanje na osnovu toga koliko sažaljenja ona traži, već prema tome da li u njoj ima istine. Nema drugog izbora do ovog. Vi morate shvatiti da će svi koji ne slede Božju volju takođe biti kažnjeni. To je nepromenljiva činjenica” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Uvidela sam iz Božjih reči da je Božja narav pravedna i sveta. Kakav će biti nečiji ishod ili da li će biti spasen, ne zavisi od toga koliko je posla naizgled odradio, niti koliko deluje da se odriče i da se daje. Važno je da li je ta osoba neko ko teži istini ili nije, i da li je promenila svoju život-narav ili ne. Ako se fokusira samo na naporan rad, a ne teži menjanju svoje život-naravi, na kraju neće biti u stanju da bude postojana i biće isključena pre ili kasnije. Baš kao Pavle u Doba blagodati. Godinama je radio, istrpeo mnoge patnje, zadobio poprilično ljudi dok je propovedao jevanđelje i zasnovao mnoge crkve, ali to što se davao bilo je sve zarad dobijanja nagrada i krune, s namerom da se nagodi sa Bogom. Štaviše, Pavlova priroda je bila izuzetno nadmena i uobražena i nije mario ni za koga, čak je svedočio da je živeo na isti način kao Hristos. Pavle je išao putem antihrista, putem opiranja Bogu, a na kraju je uvredio Božju narav i stigla ga je Božja kazna. Shvativši to, jasnije sam uvidela problem Džang Min. U prošlosti sam verovala da je Džang Min naporno radila i napustila svoju porodicu i posao da bi obavljala dužnost i da joj treba odati priznanje za naporan rad, ako ne i za zasluge ili bar za to koliko je bila iznurena i da joj se treba pružiti još jedna šansa da se pokaje. Sada, gledajući šta je dosledno ispoljavala, uvidela sam da ni najmanje nije prihvatala istinu i da ima odbojnost prema istini i da svaki put kad bi je nešto zadesilo, ako su joj ponos i status bili pogođeni, napravila bi scenu. Ne samo da nije prihvatala kad joj braća i sestre pomažu i ukazuju na nešto, bila bi bezrazložno problematična, psovala bi i pričala gluposti i iskaljivala bi bes na svojoj dužnosti. Uopšte nije delovala kao neko ko veruje u Boga. Kada su braća i sestre razotkrili i istakli njene probleme, mislila je da je namerno sramote i ponekad bi osećala da joj je učinjena nepravda, pa bi ignorisala starešinu, što je dovodilo to toga da starešina nije mogla da sprovodi posao. Time što je bila u crkvi, izazivala je smetnje u radu braći i sestrama i moglo bi se reći da je imala više mana nego vrlina. To što ju je crkva uklonila, potpuno je otkrilo Božju pravednost. Međutim, ja nisam sudila o ovom pitanju na osnovu istina-načela. Kad sam čula da je uklonjena, pogrešno sam razumela Boga i stala sam u odbranu Džang Min. Uvidela sam da ne posedujem istinu i da ne znam kako da razlučim ljude i da u svakom trenutku mogu da se opirem Bogu.

Kasnije, pročitala sam odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ljudi koji su nerazumni i namerno problematični možda načelno neće počiniti nikakva izdajnička ili zla dela, ali će u trenutku kad su u pitanju njihovi interesi, reputacija ili dostojanstvo, istoga časa imati nastupe besa, praviti ispade, ponašati se neposlušno, pa čak i zapretiti samoubistvom. Recite Mi, ako se ovakva apsurdna i nerazumno bezobrazna osoba pojavi u nekoj porodici, zar cela ta porodica neće propatiti? To domaćinstvo bi tada obuzeo haos, ispunjen jaucima i urlicima, što bi život učinilo nepodnošljivim. U nekim crkvama postoje takvi ljudi; i premda, kad sve ide svojim prirodnim tokom, to možda nije očigledno, vi nikad ne znate kad bi oni mogli imati ispad i otkriti se. Glavna ispoljavanja takvih ljudi obuhvataju, između ostalog, ispade, iznošenje besmislenih argumenata i psovanje u javnosti. Čak i ako se ta ponašanja događaju jednom mesečno ili na svakih pola godine, ona izazivaju veliku uznemirenost i poteškoće, unoseći u crkveni život većine ljudi različit stepen ometanja. Ako se zaista potvrdi da neko spada u ovu kategoriju, takvom osobom se odmah treba pozabaviti i ukloniti je iz crkve. Neki će možda reći: ’Ti ljudi ne čine nikakvo zlo. Ne mogu se smatrati zlim ljudima; treba da budemo tolerantni i strpljivi prema njima.’ Recite Mi, da li bi bilo u redu ne pozabaviti se takvim ljudima? (Ne, to ne bi bilo u redu.) Zašto ne bi? (Zato što većini ljudi njihovi postupci izazivaju značajne nevolje i uznemirenost, a dovode i do ometanja crkvenog života.) Na osnovu ovog ishoda, jasno je da oni koji ometaju crkveni život, čak i ako nisu zli ljudi niti su antihristi, ne treba da ostanu u crkvi. To je zato što takvi ljudi ne vole istinu, već prema njoj imaju odbojnost, i ma koliko godina da veruju u Boga odnosno koliko god propovedi da čuju, istinu neće prihvatiti. Čim urade nešto loše i budu orezani, oni prave ispade i izgovaraju besmislice. Čak i kad s njima u zajedništvu neko razgovara o istini, oni je ne prihvataju. Niko ne može da ih urazumi. Čak i kad Ja s njima u zajedništvu razgovaram o istini, oni će spolja možda ćutati, ali je u sebi ne prihvataju. Kad se suoče sa stvarnim situacijama, svejedno se ponašaju kao i uvek. Moje reči ne slušaju, pa bi vaš savet još i manje prihvatili. Iako ti ljudi možda neće počiniti neka krupna zla dela, oni istinu nimalo ne prihvataju. Posmatrajući njihovu priroda-suštinu, njima ne samo da nedostaju savest i razum, već su takođe nerazumni, namerno problematični i nemoguće ih je urazumiti. Mogu li takvi ljudi postići Božje spasenje? Nipošto! Svi oni koji ne prihvataju istinu smatraju se bezvernicima, oni su Sotonine pokorne sluge. Kad im stvari nisu po volji, prave ispade, uporno izgovaraju besmislene argumente i istinu ne slušaju ma koliko da se o njoj u zajedništvu razgovara. Takvi su ljudi nerazumni i namerno problematični, obični đavoli i zli duhovi; gori su od zveri! Svrstavaju se u mentalne slučajeve nezdravog razuma i nikad nisu sposobni za istinsko pokajanje. Što duže se zadržavaju u crkvi, stiču sve više predstava o Bogu, Božjoj kući postavljaju sve nerazumnije zahteve, a crkvenom životu uzrokuju sve veće ometanje i štetu. To se odražava na život-ulazak Božjeg izabranog naroda i na normalan napredak crkvenog posla. Šteta koju nanose radu crkve nije ništa manja od one koju izazivaju zli ljudi; treba ih na samom početku ukloniti iz crkve. Neki ljudi kažu: ’Zar nisu samo trenutno pomalo neposlušni? Nije baš da će postati zli, pa zar ne bi bilo bolje da se prema njima ophodimo s ljubavlju? Ako ih zadržimo, možda mogu da se promene i da budu spaseni.’ Kažem ti da je to nemoguće! Nema tu nikakvog ’možda’ – ti ljudi se apsolutno ne mogu spasti. To je stoga što ne mogu da shvate istinu, a još i manje mogu da je prihvate; manjka im savesti i razuma, mentalni procesi su im nenormalni i nedostaje im čak najosnovniji zdrav razum koji je potreban da bi neko bio čovek. Oni su ljudi nezdravog razuma. Takve ljude Bog nipošto ne spasava” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (26)”). Iz Božjih reči sam uvidela da iako bezrazložno problematični ljudi ne čine nikakvo veliko zlo, kad god se nešto tiče njihovih interesa, prave scene i pogrešno rezonuju. Kako god neko razgovarao s njima o istini, oni to ne prihvataju i ozbiljno prekidaju život crkve. Pritom, takvi bezrazložno problematični ljudi ne poseduju savest i razum normalne ljudskosti i ma koliko godina da veruju u Boga, ne mogu da shvate ni delić istine. Bog takve ljude ne spasava. Džang Min je bila takva osoba. Čim bi nešto ugrozilo njene interese, izazvala bi probleme i pravila scene, pretvarajući veoma lepo okupljanje u haotičnu zbrku. Bilo je nemoguće da se ostali smire i razgovaraju o Božjim rečima. S ovakvim ljudima se treba pozabaviti pravovremeno da bi se sačuvao život crkve. Zapravo, svi ljudi sa iole savesti i razuma su svesni da se uklanjanje ne dešava slučajno i oni će umiriti svoje srce da propisno razmisle o sebi i izvuku pouke. Čak iako ne shvataju u tom trenutku, bar neće širiti svoje predstave i davati oduška svojim osećanjima; ovakvi ljudi su pomalo bogobojažljivog srca i još uvek imaju priliku da se pokaju. Ali kad je ovo zadesilo Džang Min, ona nije tražila istinu, niti je razmislila o sebi, već je bila puna predstava i pogrešnih shvatanja prema Bogu, sudeći Mu što je nepravedan, pitajući Ga čak zašto je drugima dao priliku, a njoj ne. Nakon uklanjanja, i dalje nije razmišljala o sebi. Raspravljajući se i dižući galamu protiv Boga dok je davala oduška svom nezadovoljstvu i ogorčenosti, u isto vreme je širila svoje predstave i navodila ljude na pogrešan put. Videvši da nije imala ni trunku pokajničkog stava, njeno uklanjanje je u potpunosti bilo Božja pravednost!

Iz ovog iskustva sam shvatila koliko je važno razlučivati suštinu ljudi na osnovu Božjih reči. Izreka „Treba odati priznanje za naporan rad, ako ne i za zasluge” bila je pogrešna i nije bila u skladu sa istinom. Oni koji ne znaju kako da razluče druge na osnovu Božjih reči će biti navedeni na pogrešan put i čak će smatrati bezvernike i zle ljude za svoju braću i sestre i staće u njihovu odbranu. Ispravno je posmatrati ljude i stvari samo na osnovu Božjih reči. Više mi nije bilo žao što je Džang Min uklonjena, i bila sam opreznija u pogledu sebe same da osiguram da bih, kad me orežu ili mi sude i izgrde me, bila u stanju da tražim istinu, razmislim o sebi i verujem da će, šta god Bog uradio, biti pravedno. To što sam uspela da poberem neke koristi rezultat je Božjih reči.