Godine 2017. obavljala sam dužnost na izradi tekstova u crkvi. Tokom jednog okupljanja, čula sam da je Čen Sija smenjena, i da je smatraju antihristom, kao i da se pripremaju materijali za njeno izbacivanje. Čuvši ove vesti, bila sam u totalnom haosu i nisam mogla da se smirim – jednostavno nisam mogla to da prihvatim. Upoznala sam Čen Siju nakon što smo obe pronašle Gospoda, i zajedno smo obavljale naše dužnosti nakon što smo prihvatile Božje delo poslednjih dana. Čen Sija je tada bila puna entuzijazma. Njen muž je stajao na putu njene vere i zbog toga je prolila mnogo suza. Na kraju se razvela od svog muža. Nakon razvoda, nastavila je da obavlja svoje dužnosti sa snažnim osećajem tereta. Posebno mi je bilo uočljivo to koliko je Čen Sija volela da čita Božje reči, a kada sam sarađivala sa njom, ona bi ustajala u ranim jutarnjim satima tokom zime da čita Božje reči. Čak bi prepisivala važne odlomke iz Božjih reči u svesku i uzimala bi da ih čita kad god je imala vremena. Često bi mi govorila: „Treba više da čitamo Božje reči i uložimo trud u njih, u suprotnom, nećemo moći da obavljamo svoje dužnosti dobro.” U sebi sam pomislila: „Ona toliko voli da čita Božje reči, pa mora da je neko ko stremi ka istini.” Visoko sam je cenila u svom srcu, misleći da ne samo da je u stanju da se žrtvuje i da obavlja svoje dužnosti, već da je takođe u stanju da uloži mnogo truda u čitanje Božjih reči, i da u tom pogledu, ja jednostavno nisam mogla da se uporedim s njom i morala sam da učim od nje. Nakon toga, kad god sam imala poteškoća ili nisam nešto razumela, volela sam da tražim razgovore u zajedništvu sa njom i da čujem njene stavove i savete. Kasnije, kada je Čen Sija prebačena na drugo mesto da obavlja svoje dužnosti, imala sam pravi osećaj gubitka, pomislila sam na to kako je, još prošle godine, organizovala materijale za uklanjanje ljudi. Jedva da je prošlo vremena od tada, a sada je bila izopštena? Da li je možda došlo do greške? Ali onda sam razmislila o tome kako crkva ima načela za uklanjanje ljudi i da oni ne bi pripremali materijale za njeno izbacivanje bez razloga. Srce mi se prevrtalo i nisam mogla da se fokusiram na okupljanje. Starešina me je zamolio da napišem ocenu za Čen Sija, i ja sam površno pristala na to, a da nisam izrazila šta zaista mislim.

Kada sam došla kući i pomislila na Čen Sija, osećala sam se nelagodno. Pomislila sam: „Čen Sija je tako posvećena i žrtvovala je svoju porodicu i karijeru kako bi obavljala svoje dužnosti. Ona je uložila toliko truda u Božje reči, a sada je izopštavaju. Nisam toliko patila ni davala sebe kao ona, niti sam toliko učinila u svojim dužnostima, a sigurno nisam uložila toliko truda u Božje reči. Da li to znači da bih i ja mogla da budem uklonjena, pa čak i izopštena?” Ove misli su umanjile moju motivaciju u mojim dužnostima. Kada sam videla sestre kako razgovaraju o poslu, nisam želela da učestvujem. Osećala sam da je besmisleno ulagati mnogo truda ili plaćati cenu, jer na kraju, ko zna sa kakvim ishodom bih završila? Stoga sam, u tom periodu, izgubila osećaj tereta u svojim dužnostima.

Kasnije sam shvatila da je moje stanje bilo pogrešno, pa sam se molila i tražila Boga u vezi s tim. Pročitala sam Božje reči: „Ljudi su puni misli, ideja i stanja koja često utiču na neka od njihovih mišljenja, perspektiva i stanovišta. Ako možeš da rešiš te misli, ideje i stanja, jedno po jedno, putem traganja za istinom, onda oni neće uticati na tvoju vezu s Bogom. Možda si sada malog rasta i ne razumeš istinu dovoljno, a pošto u Boga veruješ tek odnedavno ili usled raznih drugih faktora, ti ne razumeš baš mnogo istina – ali trebalo bi da dokučiš jedno načelo: treba da se pokorim svemu što Bog radi, bez obzira na to da li to spolja izgleda dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, ili da li se slaže s ljudskim predstavama ili ne. Nemam pravo da kritikujem, procenjujem, analiziram ili proučavam da li je to ispravno ili pogrešno. Treba da izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće i potom da primenjujem istine koje razumem, da bih udovoljio Bogu i ostao na pravom putu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati Božju suverenost”). „U stvarnom životu, najpre moraš da razmisliš o tome koje se istine odnose na ljude, događaje i stvari sa kojima si se susretao; među tim istinama možeš pronaći Božje namere i s Njegovim namerama povezati ono sa čime si se susretao. Ako ne znaš koji se aspekti istine odnose na stvari sa kojima si se susretao, već umesto toga neposredno krećeš u potragu za Božjim namerama, takvim slepim pristupom nećeš moći da ostvariš željene rezultate. Ako želiš da tragaš za istinom i da razumeš Božje namere, najpre treba da sagledaš kakve su te stvari zadesile, s kojim aspektima istine su te stvari povezane, te da u Božjoj reči potražiš konkretnu istinu koja se odnosi na ono što si doživeo. Zatim u toj istini treba da potražiš put praktičnog delovanja koji je dobar za tebe; na taj ćeš način moći indirektno da razumeš Božje namere” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III”). Iz Božjih reči sam shvatila da, kada se susrećem sa stvarima koje nisu u skladu sa mojim predstavama, moram da zadržim bogobojažljivo srce, i da se prvo pokorim, a ne da se žalim na Boga, da moram da vidim na koji aspekt istina-načela se ovo pitanje odnosi, i da iz toga tražim istinu kako bih razumela Božje namere. Počela sam da razmišljam o sebi. Kada sam čula da je Čen Sija izopštena, uopšte nisam tragala za istinom. Pošto je žrtvovala svoju porodicu i karijeru da bi obavljala svoje dužnosti i uložila toliko truda u Božje reči, pa čak i služila kao starešina i delatnik, mislila sam da je ona bila osoba koja je stremila ka istini, pa sam se stoga osećala povređeno u njeno ime, gajila sam pritužbe i nerazumevanje prema Bogu i izgubila sam interesovanje za svoje dužnosti. Shvatila sam da uopšte nemam bogobojažljivo srce, i da sam se, suočena sa stvarima koje nisu u skladu sa mojim predstavama, opirala i žalila se, i uopšte nisam tragala za istinom. Moje stanje je bilo tako opasno! Kasnije sam čula da je, dok je sarađivala na zadatku organizovanja materijala za uklanjanje ljudi, često podmićivala braću i sestre malim uslugama kako bi se takmičila protiv vođe tima zarad statusa, i da je takođe sejala razdor kako bi braća i sestre formirali negativne stavove o vođi tima. Često je pred svima govorila da vođi tima nedostaje život-ulazak, da on ne može da raspozna ljude i da ne poseduje delo Svetog Duha, govoreći ove stvari da bi narušila ugled vođe tima. Često je preuveličavala otkrovenja iskvarenosti braće i sestara kako bi ih kritikovala, što je svima umanjilo entuzijazam za obavljanje svojih dužnosti. Starešine i braća i sestre su više puta razgovarali u zajedništvu sa njom kako bi joj pomogli, ali ona uopšte nije poznavala sebe i insistirala je na tome da odbrani svoje postupke. Nakon što sam čula za njeno ponašanje, shvatila sam da Čen Sija ima problema i prisetila sam se njenog ponašanja iz vremena kada sam sarađivala sa njom. Tokom crkvenih izbora 2012. godine, i Čen Sija i sestra Vang Hui su izabrane za starešine. Iako je Vang Hui imala nešto lošiji kov, imala je osećaj tereta u svojim dužnostima i uspela je da reši neke probleme. Međutim, Čen Sija je uvek želela da se izabere neka druga sestra jer ju je ta sestra više slušala. Da bi to postigla, Čen Sija je iskoristila Vang Huine nedostatke i napravila veliku pometnju oko njih, omalovažavajući Vang Hui pred braćom i sestrama tako što joj je govorila da nije sposobna da bude starešina zbog svog lošeg kova. Čak je rekla Vang Hui u lice da podnese ostavku zbog nedostatka kova. Kada je Čen Sija videla da Vang Hui nije podnela ostavku, počela je da pravi probleme pred braćom i sestrama, govoreći da je Vang Hui previše vezana za svoj položaj i da nije voljna da ga napusti čak i uprkos svom nedostatku kova. Čen Sija je neku braću i sestre navela na stranputicu i oni su stali na njenu stranu, tvrdeći da Vang Hui nije sposobna za starešinstvo i pozivajući na nove izbore. To je stvorilo haos u crkvi, a Vang Hui je zapala u negativno stanje. Takođe, tokom vremena kada je Čen Sija bila starešina 2013. godine, jedan brat je primetio da starešine postupaju suprotno načelima tokom obavljanja svojih dužnosti i dao je jedan predlog, ali kada je Čen Sija saznala za to, rekla je svojoj sestri saradnici da treba da pripaze na njega i da zabeleže sve što je rekao, jer će to poslužiti kao dokaz prilikom organizovanja materijala za njegovo kasnije uklanjanje. Čen Sija je čak osudila ovog brata zbog toga što je sudio o starešinama i ometao rad crkve. Braća i sestre su bili u strahu da starešinama daju predloge nakon što su to čuli, jer su se plašili da bi mogli biti osuđeni i izopšteni. Kasnije, Čen Sija je bila smenjena jer se takmičila za slavu i dobit i jer je sprovodila rad bez konsultovanja sa svojim saradnicima, često odbijajući predloge svojih saradnika i delujući pod sopstvenim autoritetom, što je štetilo radu crkve.

Upoređujući mnoga ponašanja Čen Sija, nastavila sam da tražim Božje reči. Pročitala sam Božje reči: „Kako antihristi odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini? Oni često koriste metode koje drugi smatraju razumnim i ispravnim, pa čak ulaze u rasprave o istini kako bi otkrili tuđe slabosti i time stekli prednost kako bi druge ljude napadali, osuđivali i navodili na stranputicu. Primera radi, antihrist misli da može da ugrozi status svojih partnera, ako oni spadaju u ljude koji streme ka istini, pa će stoga govoriti uzvišene propovedi i raspravljaće o duhovnim teorijama kako bi druge ljude naveo na stranputicu i da o njemu imaju visoko mišljenje. On na taj način može da nipodaštava i da potiskuje svoje partnere i saradnike, usled čega će se drugim ljudima činiti da partneri njihovog starešine, uprkos tome što streme ka istini, po svom kovu i svojim sposobnostima nisu ravni tom starešini. Neki će čak reći: ’Propovedi našeg starešine su uzvišene i niko s njim ne može da se poredi.’ Antihrist je izuzetno zadovoljan kad čuje takve komentare. On tada ovako razmišlja: ’Zar ti, kao moj partner, ne poseduješ bar malo istina-stvarnosti? Zašto i ti ne možeš da govoriš ovako elokventno i uzvišeno kao ja? Sada si potpuno ponižen. Nesposoban si, a ipak se usuđuješ da se takmičiš sa mnom!’ Eto, tako razmišlja antihrist. Koji je njegov cilj? On isprobava sva moguća sredstva kako bi druge ljude potisnuo, omalovažio i sebe postavio iznad njih. (…) Unutar crkve, antihrist najviše mrzi ljude koji streme ka istini, a naročito one sa osećajem za pravdu, koji bi se usudili da ga razotkriju i prijave kao lažnog starešinu i antihrista. Antihristu su takvi ljudi trn u oku i gnjavaža neviđena. Ako slučajno vidi da neko stremi ka istini i da drage volje obavlja svoju dužnost, u njegovom srcu javlja se zloba i neprijateljstvo, bez trunke ljubavi. Antihrist ne samo što neće pružiti pomoć ni podršku ljudima koji streme ka istini, bez obzira u kakvim se poteškoćama nalaze i koliko su slabi i negativni – on ih neće samo gurnuti u stranu. Naprotiv, potajno će se radovati tome. A ukoliko ga je neko optužio ili razotkrio, iskoristiće prvu priliku da tu osobu napadne kad je najranjivija i da je zaspe svim mogućim uvredama, kako bi je naučio pameti, osudio, oduzeo joj svaku mogućnost napredovanja i, naposletku, učinio toliko negativnom da više nije u stanju da obavlja svoju dužnost. Tada će se antihrist ponositi sobom i počeće da likuje nad njenom nesrećom. Antihristi su najveštiji upravo u tim stvarima; vrhunski su stručnjaci u odstranjivanju napadanju i osuđivanju onih koji streme ka istini. (…) Ukratko, na osnovu svih ovih manifestacija možemo zaključiti da antihristi ne vrše dužnost vođe, jer se ne predvode ljude da jedu i piju Božje reči, niti da u zajedništvu razgovaraju o istini, ne zalivaju ih, ne podržavaju, niti im omogućavaju da steknu istinu. Umesto toga, oni prekidaju i ometaju crkveni život, razgrađuju i uništavaju rad crkve, a ljude sprečavaju na putu stremljenju ka istini i dostizanju spasenja. Pripadnike izabranog Božjeg naroda žele da povedu stranputicom i upropaste im priliku da dobiju spasenje. To je krajnji cilj koji antihristi žele da ostvare ometanjem i prekidom rada crkve” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”). Bog razotkriva da antihristi traže da vladaju u crkvi koristeći doktrine i reči kako bi naveli na stranputicu one kojima nedostaje rasuđivanje, i da se neće zaustaviti ni pred čim da napadnu i isključe one koji streme ka istini. Mrze čak i one koji im daju predloge. Te ljude smatraju preprekom, posežu za njihovim nedostacima i otkrovenjima iskvarenosti i to preuveličavaju, namerno ih omalovažavaju i osuđuju i nepravedno ih etiketiraju. To dovodi do toga da ova braća i sestre postanu marginalizovani i potisnuti, sve dok na kraju ne postanu toliko negativni da ne mogu da obavljaju svoje dužnosti. Na taj način, antihristi postižu svoje ciljeve, što im dozvoljava da koriste moć u crkvi kako im odgovara. Čen Sija se ponašala baš tako. Nastojala je da vlada u crkvi, namerno se hvatajući za nedostatke Vang Hui kako bi je omalovažavala, osuđivala i napadala, u pokušaju da je natera da podnese ostavku zbog sramote, navodeći braću i sestre na stranputicu kako bi stali na njenu stranu protiv Vang Hui u svojim pokušajima da to učini. Kada je Čen Sija služila kao crkveni starešina, ako bi neko dao predloge koji su uticali na njen položaj, ona bi pronašla načine da tu osobu muči, etiketirajući je nepravednim optužbama u svojim pokušajima da je ukloni. Nakon što je premeštena na svoju novu dužnost, kako bi zamenila vođu tima, često je posezala za otkrovenjima iskvarenosti vođe tima kako bi je omalovažila, osudila i napala, navodeći ljude na stranputicu kako bi stali na njenu stranu i kako bi izolovali vođu tima. To je ozbiljno ometalo rad. Videvši nemilosrdnu ambiciju Čen Sije za statusom, uvidela sam koliko su njene reči i postupci zaista bili podmukli, lukavi i zlonamerni. Starešine su detaljno analizirale suštinu njenih postupaka i posledice do kojih su dovele, ali ona je odbila da to prihvati i samo je uzvraćala svađom, pravdajući se. To nije bio samo lični spor; štaviše, ona je na taj način činila zlo i opirala se Bogu, protivila se Bogu do samog kraja! Shvatila sam da su problemi Čen Sije ozbiljni i da je ona antihrist koji je ometao rad crkve. Shvativši to, bila sam veoma uznemirena. Videla sam koliko sam bila glupa i slepa, toliko smetena i toliko mi je nedostajalo rasuđivanja, da sam se zapravo založila za ovog antihrista, a moj život u stanju negativnosti i nerazumevanja je odložio moje dužnosti. Molila sam se Bogu za pokajanje i prijavila sam Čen Sijina zla dela crkvi. Na kraju su svi, na osnovu načela, utvrdili da je Čen Sija antihrist, i izopštili su je iz crkve.

Kasnije sam često o tome razmišljala, pitajući se: „Toliko godina sam komunicirala sa Čen Sija, pa kako je moguće da je uopšte nisam raspoznala? Čak sam mislila da je ona osoba koja stremi ka istini i visoko sam je cenila i obožavala.” U svom traganju, pročitala sam dva odlomka Božjih reči u kojima sam otkrila razlog koji stoji iza toga. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi su sposobni da podnose teškoće, u stanju su da plate cenu, veoma se dobro ponašaju prema spoljnom svetu, prilično su poštovani i uživaju divljenje drugih ljudi. Da li biste rekli da se takvo spoljašnje ponašanje može smatrati sprovođenjem istine u delo? Da li bi se moglo utvrditi da takvi ljudi zaista udovoljavaju Božjim namerama? Zašto ljudi za takve pojedince često misle da udovoljavaju Bogu, da se kreću u pravcu sprovođenja istine u delo i da slede Božji put? Zašto neki ljudi tako misle? Za to postoji samo jedno objašnjenje. Kako glasi to objašnjenje? Radi se o tome da određena pitanja – poput, šta znači sprovoditi istinu u delo, šta znači udovoljiti Bogu ili šta znači zaista posedovati istina-stvarnost – velikom broju ljudi nisu baš najjasnija. Usled toga, ima ljudi koje su često naveli na pogrešan put oni koji se, naizgled, odlikuju duhovnošću i plemenitošću, koji su naizgled uzvišeni i veliki. Što se tiče onih koji umeju rečito da govore o rečima i teorijama, onih čiji govor i postupci naizgled zavređuju divljenje, ljudi koji se u vezi s takvima prevare zapravo nikad nisu sagledali suštinu njihovih postupaka, načela na kojima se njihova dela zasnivaju, kao ni njihove ciljeve. Štaviše, nikad nisu razmotrili da li se takvi ljudi zaista potčinjavaju Bogu, niti su ikada utvrdili da li se ti ljudi iskreno plaše Boga i da li se klone zla. Oni nikada nisu prozreli njihovu ljudskost-suštinu. Umesto toga, oni već od prvog upoznavanja sa njima počinju da se, malo-pomalo, tim ljudima dive i da ih poštuju, da bi ti ljudi, na kraju, postali njihovi idoli. Štaviše, ti idoli koje obožavaju – za koje veruju da mogu da se odreknu svoje porodice i posla i koji su naizgled sposobni da plate cenu – u glavama nekih ljudi postaju oni koji zaista udovoljavaju Bogu i koji uistinu mogu da ostvare dobre ishode i dobra odredišta. U njihovim glavama, ti idoli jesu oni koje Bog hvali” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). „Koja je razlika između truda koji ulažu antihristi u Božje reči i truda koji ulažu oni koji streme ka istini? (Namera i svrha su drugačiji. Antihristi ulažu trud u Božje reči radi sopstvene koristi i statusa, da bi zadovoljili lične ambicije.) Kakav to trud ulažu antihristi u Božje reči? Oni uče napamet delove Božjih reči koji se slažu sa njihovim predstavama, uče kako da Božje reči objasne pomoću ljudskog jezika i zapisuju neke duhovne beleške i shvatanja. Takođe pročišćavaju, rezimiraju i organizuju razne Božje izjave, poput onih za koje ljudi smatraju da se relativno slažu sa ljudskim predstavama, onih za koje se lako zapaža da imaju ton Božjeg govora, nekih reči o tajnama i nekih Božjih reči koje su neko vreme popularne i često se propovedaju u crkvi. Osim što ih uče napamet, organizuju, rezimiraju i beleže svoja zapažanja, jasno je da postoji još mnogo toga, uključujući neke neobične aktivnosti. Nema cene koju antihristi neće platiti da bi stekli status, zadovoljili svoju ambiciju i postigli svoj cilj da kontrolišu crkvu i da budu bog. Često rade do kasno u noć i bude se u cik zore, uvežbavajući svoje propovedi po čitavu noć sve do u sitne sate, a uz to pribeleže i tuđe briljantne izjave – sve to skupa kako bi se opremili doktrinom koja im je potrebna da bi držali uzvišene propovedi. Svakodnevno razmišljaju o tome kako da upriliče ove uzvišene besede, premišljajući se koje bi Božje reči bilo najkorisnije da odaberu, koje će to reči nadahnuti divljenje i veličanje među Božjim izabranim narodom, a onda te reči uče napamet. Zatim razmatraju kako da te reči protumače na način koji pokazuje njihovu pronicljivost i briljantnost. Da bi Božju reč zaista utisnuli u svoje srce, trude se da po nekoliko puta slušaju Njegovu reč. Sve to čine uz svu prilježnost studenata koji se bore za svoje mesto na fakultetu. Kad neko drži dobru propoved ili neku koja donosi određeno prosvetljenje ili neku koja nudi određenu teoriju, antihrist će ih prikupiti i objediniti i od njih napraviti sopstvenu propoved. Nema tog truda koji će antihristu biti prevelik. Koji onda motiv i namera stoje u pozadini ovog njegovog truda? Da bude u stanju da propoveda Božje reči, da ih govori jasno i s lakoćom, da njima tečno vlada, kako bi drugi mogli da vide kako je antihrist od njih produhovljeniji, kako više ceni Božje reči, kako više voli Boga. Na taj način antihrist može da stekne divljenje i obožavanje nekih ljudi u svom okruženju. Antihrist oseća da to vredi uraditi, da je to vredno svakog truda, cene ili teškoće” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (7. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da sam visoko cenila Čen Siju i da sam mislila da je ona stremila ka istini jer sam imala pogrešno gledište. Na one koji su se žrtvovali, davali sebe i naporno radili, kao i na one koji su uložili mnogo truda u čitanje Božjih reči, gledala sam kao na ljude koji su imali stvarnost i koji su istinski stremili ka istini. Sada sam shvatila da su puko obavljanje svojih dužnosti, žrtvovanje, davanje sebe, patnja i plaćanje cene samo primeri dobrog ponašanja i da to ne znači da osoba zaista stremi ka istini niti da je primenjuje. Takođe sam shvatila da ulaganje mnogo truda u čitanje Božjih reči ne znači nužno da osoba ceni Božje reči niti da voli istinu. To treba proceniti na osnovu namera koje čovek ima u svojim postupcima, na osnovu toga da li primenjuje Božje reči i da li se njegova život-narav promenila. Nakon što je pronašla Boga, Čen Sija je obavljala svoje dužnosti u crkvi i bila je u stanju da izdrži teškoće, ali njene žrtve i davanja nisu bile zarad toga da primeni istinu i udovolji Bogu, već da bi stremila ka ugledu i statusu kako bi zadobila divljenje i obožavanje drugih. Tokom oštre zime, Čen Sija bi ustala pre zore da čita Božje reči, a ponekad bi čak ostajala do kasno da čita, prepisuje i pamti Božje reči. Uložila je toliko truda u Božje reči, ali njena osnovna motivacija je i dalje bila da to radi zarad svog položaja. Koristila je Božje reči kao oruđe za sticanje ugleda i statusa, koristeći prilike da širi Božje reči kako bi zadobila divljenje i obožavanje braće i sestara. Pročitala je toliko Božjih reči, ali nije pokazivala znake da ih primenjuje niti da se bavi svojom iskvarenom naravi. Umesto toga, uvek je težila ugledu i statusu, često zauzimajući drzak pristup kako bi drugima držala predavanja i sputavala ih. Kada su drugi ukazivali na njene probleme, ona nije prihvatala to što bi rekli i pokušavala je da ih potisne i muči. Bilo je očigledno da nije čitala Božje reči da bi primenjivala istinu, inače, kako je mogla da pročita toliko Božjih reči a da se ništa ne promeni u njenoj naravi? Umesto toga, bila je sve nadmenija, a njena težnja ka ugledu i statusu sve intenzivnija. To je u potpunosti razotkrilo Čen Sijinu suštinu odbojnosti i mržnje prema istini. Oni koji istinski vole istinu cene i primenjuju Božje reči. Baš kao Petar, koji je često razmišljao o Božjim rečima i uključivao ih u svoj stvarni život, i koji je bio u stanju da ih, u skladu sa Božjim rečima, strogo primeni i zakorači u stvari sa kojima se susretao, i čija se život-narav, na kraju, promenila. Iz toga sam shvatila da, kako bismo procenili da li je neko osoba koja stremi ka istini, ne možemo samo da posmatramo njegove spoljašnje žrtve i davanja, koliko je Božjih reči pročitao, ili da li je u stanju da razgovara sa drugima u zajedništvu, već da uglavnom treba da se fokusiramo na to da li on može da primeni Božje reči u situacijama sa kojima se suočava, da se fokusira na traganje za istinom, razmišljanje o sebi i spoznaju sebe, i na to da li ima ikakav život-ulazak. Videla sam samo očiglednu sposobnost Čen Sije da se žrtvuje, daje sebe i ulaže napor u čitanje Božjih reči, i zato sam je obožavala, čak sam je idolizovala u svom srcu. Kada sam čula za njeno izopštenje iz crkve, htela sam da se založim za nju. Videla sam da ne razumem istinu i da nisam uspela da procenim ljude u skladu sa Božjim rečima. Bila sam tako budalasta!

Takođe sam se zapitala: „Zašto sam se, nakon što sam čula da će Čen Sija biti izopštena, osećala tako negativno i slabo, pa sam čak prestala da želim da obavljam svoje dužnosti?” Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kad ljudske predstave i maštarije postanu načela i kriterijumi po kojima oni gledaju na druge ljude i stvari i po kojima se vladaju i deluju, tada će za njih sve biti uzaludno, ma koliko da veruju u Boga ili da streme, ma koliko nedaća da trpe i ma koliku cenu da plaćaju. Dokle god neka osoba živi u skladu sa svojim predstavama i maštarijama, ona se opire Bogu i neprijateljski je nastrojena prema Njemu; ona nema istinsku pokornost prema okruženjima koja Bog uređuje, ni prema Njegovim zahtevima. Stoga će, na kraju, njen ishod biti veoma tragičan. Ako si dugi niz godina verovao u Boga, ako si davao sebe za Njega, trčao unaokolo i plaćao cenu, ali su pritom tvoje vlastite predstave i maštarije bile početna tačka i izvor svega što radiš, to onda znači da ti Boga ne prihvataš istinski, niti Mu se uistinu pokoravaš. (…) To je upravo ono što je ispoljavao Pavle: on je puno radio, trčao unaokolo i propovedao jevanđelje širom većeg dela Evrope, ali ma koliko nedaća da je podneo, ma koliku cenu da je platio i ma koliko da je trčao unaokolo, njegove misli i gledišta nikad nisu bili u skladu sa istinom, on istinu nikada nije prihvatio, niti je ikada imao stav i stvarno iskustvo pokoravanja Bogu – uvek je živeo unutar vlastitih predstava i maštarija. Koju je on konkretnu predstavu i maštariju imao? Smatrao je da će mu, kad dovrši trku i kad izbori dobru bitku, biti uručen venac pravednosti koji je rezervisan samo za njega – to je bila Pavlova predstava i maštarija. U čemu se sastojala konkretna teorijska osnova te njegove predstave i maštarije? U tome da Bog čoveku određuje ishod na osnovu toga koliko je trčao unaokolo, koliku je cenu platio i koliko je nedaća podneo. Upravo na takvoj teorijskoj osnovi svojih predstava i maštarija, Pavle se nesvesno otisnuo na put kojim idu antihristi. Kao rezultat toga, kad je došao do kraja tog puta, on baš ništa nije razumeo o svom ponašanju i manifestacijama svog opiranja Bogu, kao ni o suštini svog opiranja Bogu, a još manje je imao želju za bilo kakvim pokajanjem. Verujući u Boga, još uvek se držao svoje prvobitne predstave i maštarije, pa ne samo da nije imao ni trunku istinske pokornosti prema Bogu, nego je naprotiv verovao da sada još više zavređuje da od Boga zauzvrat dobije dobar ishod i odredište. Reč „zauzvrat” lepo zvuči i predstavlja civilizovani način da se to kaže, ali tu u stvari nije bilo ničeg zauzvrat i nije se čak radilo ni o kakvoj transakciji – on je od Boga direktno tražio te stvari, naprosto je zahtevao da mu ih Bog da. Kako je on te stvari zahtevao od Boga? Tako što Mu je rekao: „Dovršio sam trku i dobru sam bitku izborio – sada venac slave pripada meni. To je ono što sam zaslužio i što bog treba s pravom da dâ meni.” Put kojim je išao Pavle bio je put opiranja Bogu, koji ga je doveo do uništenja, a kao krajnji ishod stigla ga je kazna. To je bilo neodvojivo od njegove predstave i maštarije o Bogu” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Osećala sam se negativno kada sam čula da je crkva izopštila Čen Siju, jer sam imala pogrešno gledište. Mislila sam da oni koji se daju, mnogo se žrtvuju i vredno rade treba da dobiju dobar ishod i odredište od Boga. Dakle, kada sam videla da je crkva ipak na kraju izopštila Čen Siju, iako se ona žrtvovala i patila, pa čak i nakon što je godinama obavljala svoju dužnost, jednostavno nisam mogla to da razumem. Razmišljala sam i o tome kako se ja nisam žrtvovala kao ona, i kako nisam obavila toliki broj dužnosti kao ona, pa sam osetila da ću, pre ili kasnije, i ja biti uklonjena, i postala sam tako negativna da nisam više želela da plaćam cenu niti da dajem sebe. Shvatila sam da, posle svih ovih godina vere u Boga, i dalje živim u ljudskim predstavama i uobrazilji. Bog određuje nečiji ishod ne na osnovu toga koliko dugo ta osoba veruje, koliko doktrine može da propoveda, koliko je posla uradila, koliko je patila ili koliko je Božjih reči zapamtila, već na osnovu toga da li stremi ka istini, da li se njena iskvarena narav promenila i da li ima nameru da u svojim dužnostima i patnji udovolji Bogu. Ako neko uopšte ne primenjuje Božje reči, već samo ispunjava svoje dužnosti kako bi pokušao da se cenjka sa Bogom, onda, čak i ako takav čovek može da se žrtvuje, daje sebe i naporno radi, na kraju, ako se njegova život-narav uopšte ne promeni, a on se otvoreno opire Bogu, on će uvrediti Božju narav. Baš kao i Pavle, on je platio veliku cenu i toliko se dao, ali nije to učinio da bi zadobio istinu niti da bi promenio svoju narav, već da bi stekao blagoslove i venac. Stoga se, čak i posle mnogo godina rada, njegova nadmena, uobražena i pohlepna priroda nimalo nije promenila, a na kraju je čak iskoristio svoj naporan rad kao kapital da bi od Boga zahtevao venac pravednosti, otvoreno se pobunivši protiv Njega. To je uvredilo Božju narav i dovelo do Pavlove kazne. I ja sam želela da svoju patnju i davanja zamenim za dobro odredište, a kada sam videla da nemam nade za blagoslove, nisam čak ni htela da obavljam svoje dužnosti. Nisu li moja gledišta o stremljenju bila ista kao Pavlova? Savršeno je opravdano i prirodno da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti. Nisam stajala u svojoj poziciji stvorenog bića da ozbiljno obavljam svoje dužnosti. Umesto toga, želela sam da iskoristim svoju patnju i davanje sebe u svojim dužnostima kako bih postigla dobar ishod i odredište, a kada sam osetila da ne mogu to da dobijem, pomislila sam da je Bog nepravedan. Na taj način sam se opirala Bogu i vređala Njegovu narav. Priroda tog problema je bila previše ozbiljna. Da nisam promenila svoje gledište, i mene bi Bog uklonio! Kada sam to shvatila, osetila sam duboko žaljenje i krivicu i želela sam da se pokajem Bogu.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kao stvoreno biće, čovek treba da stremi ka tome da ispunjava dužnost stvorenog bića, da stremi ka tome da voli Boga i da ne pravi drugačije izbore, jer Bog zaslužuje čovekovu ljubav. Oni koji streme ka tome da vole Boga ne treba da streme ka ikakvoj ličnoj koristi, niti da streme ka onome za čime lično žude; to je najispravniji način stremljenja. Ako je istina ono ka čemu stremiš, ako je istina ono što primenjuješ i ako je promena tvoje naravi ono što postižeš, onda je put kojim koračaš ispravan. Ako tražiš blagodati tela, a ono što primenjuješ je istina prema tvojim ličnim predstavama, ako ne dolazi do promene u tvojoj naravi i nisi nimalo pokoran ovaploćenom Bogu, i još uvek živiš u nejasnoći, onda će te ono što tražiš zasigurno odvesti u pakao, jer je put kojim ideš put neuspeha. Da li ćeš biti usavršen ili eliminisan zavisi od tvoje lične potrage, što takođe znači da uspeh ili neuspeh zavisi od puta kojim čovek ide” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Setila sam se vremena kada sam verovala u Boga samo da bih tragala za blagoslovima. Jednostavno rečeno, težila sam ličnom dobitku i dobrom odredištu, a na kraju, ne bih zadobila nijednu istinu, moja narav se ne bi promenila, pa bi me Bog ipak uklonio. Sada vidim da je put kojim sam ranije išla bio pogrešan, i da je ispravan put u veri u Boga tragati za tim da volim Boga, da obavljam dužnosti stvorenog bića, da stremim ka istini u svojim dužnostima i da odbacim svoju iskvarenu narav. To je vredno i značajno. To je baš nalik putu koji je Petar izabrao. On se fokusirao na sprovođenje Božjih reči u delo u svim stvarima, i prihvatio je Božji sud i grdnju, stekao je razumevanje svoje iskvarene naravi i na kraju je proživeo stvarnost ljubavi prema Bogu. Razmišljajući o tome, shvatila sam da to da li čovek na kraju dobije blagoslove ili ne, ne bi trebalo da bude cilj vere u Boga, da je razumevanje istine i odbacivanje iskvarenosti u svojim dužnostima najsmislenije i da je to ispravan put. Ovo iskustvo me je navelo da shvatim da je izuzetno važno posmatrati ljude i stvari na osnovu istina-principa!