Godine 2020, bila sam crkveni starešina. Videla sam da su neka braća i sestre napisala nekoliko dobrih članaka o iskustvenom svedočenju i zavidela sam im. Međutim, nisam pridavala veliki značaj pisanju tih članaka, uvek misleći da samo ljudi sa kovom i veštinom pisanja mogu da napišu dobre članke. Moj kov je bio loš i moje razumevanje istine je bilo plitko. Za mene je pisanje članaka bilo gubljenje vremena, a to vreme sam možda mogla da iskoristim da uradim još malo posla. Kad ne bih dobro obavljala posao, izgledalo bi kao da nemam osećaj za preuzimanje tereta a braća i sestre bi imali loše mišljenje o meni. Povrh toga, pisanje članaka je bila lična stvar i na meni je bilo da li ću to raditi ili ne. Bilo mi je lakše da malo više radim radim i idem na okupljanja kako bi braća i sestre hvalili moj osećaj za preuzimanje tereta. Stoga nisam želela da provodim vreme u pisanju članaka. Nastavljala sam tako, fokusirajući se svakog dana samo na obavljanje posla i okupljanja sa braćom i sestrama. Kad su mi se dešavale stvari, retko sam promišljala o sebi. Ponekad sam mogla da prepoznam kakvu sam iskvarenu narav otkrivala, ali nisam tragala za istinom da je rešim. Braća i sestre sa kojima sam sarađivala ukazivali su mi na to da se ne fokusiram na život-ulazak, a ja sam se i dalje raspravljala sa njima i nisam htela to da prihvatim. Iako sam bila zauzeta okupljanjima svakog dana, pošto nisam pridavala značaj promišljanju o sebi, samorazumevanju i traganju za istinom, nisam imala nikakav život-ulazak, a tokom okupljanja sam umela samo da izgovaram doktrine ili reči podsticanja i ohrabrivanja, ali nisam umela da rešim stvarne probleme. Baš kao i ja, mnogo braće i sestara je bilo zauzeto poslom i nisu se fokusirali na život-ulazak, njihove dužnosti nisu davale nikakve rezultate i osećali su se nekako negativno. Jednom je jedan nadzornik rekao da ne može da obavlja nikakav stvarni posao, da živi u negativnom stanju i da ne želi da obavlja dužnosti nadzornika. Nisam mogla jasno da sagledam uzrok njegove negativnosti i nisam znala kako to da rešim. To se rešilo tek kad je sestra sa kojom sam sarađivala kasnije otišla da sa njim razgovara u zajedništvu. U to vreme nisam promišljala o svom stanju i još uvek sam mislila da više jurcanja okolo i okupljanja znači da imam osećaj za nošenje tereta. Nakon nekog vremena, srce mi je postalo prazno i nisam ništa sticala.

Jednom me je jedna sestra pitala da li sam pisala članke o iskustvenom svedočenju. Razgovarala je sa mnom, govoreći da pisanje članaka može da nas podstakne da smirimo svoja srca i tragamo za istinom, postižući život-ulazak. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči koji je promenio moj stav prema pisanju članaka o svedočenju. Bog kaže: „Ono što ste primili nije samo Moja istina, Moj put i Moj život, već vizija i otkrivenje veće od Jovanovog. Vi razumete mnogo više tajni i takođe ste ugledali Moje pravo lice; vi ste prihvatili više od Mog suda i znate više o Mojoj pravednoj naravi. Dakle, iako ste rođeni u poslednjim danima, vi imate znanje o onome što je bilo u prošlosti, a takođe ste iskusili današnje stvari, i sve sam to učinio Ja lično. Ono što tražim od vas nije preterano, jer sam vam dao mnogo, a vi ste videli mnogo toga u Meni. Zato vas molim da svedočite o Meni svecima prošlih vekova, i to je jedina želja Moga srca” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Tokom ovih nekoliko godina verovanja u Boga, shvatila sam neke istine, stekla neko znanje o iskvarenim naravima i promenila svoja gledišta o nekim stvarima. Bio je to rezultat dela koje je Bog obavljao na meni. Pišući o tome šta sam stekla, svedočila bih o Bogu; to je bila moja odgovornost, da ne pominjem da mi je to bila i dužnost. Trebalo bi prema tome da se ophodim kao prema obavezi; to bi bilo u skladu sa Božjom namerom. Međutim, ja se nikad nisam ophodila prema pisanju iskustvenih svedočenja kao prema dužnosti. Umesto toga, razmišljala sam o tome kao o nečem opcionom i posmatrala ga sa velikom ravnodušnošću. Uopšte nisam bila proaktivna. Iskusila sam Božje delo; kad ne bih zapisivala svoja iskustva i svedočila o Bogu, prikrivala bih Njegovu blagodat i blagoslove i ne bih imala savesti i razuma.

Posle ovoga, bila sam donekle svesna da je moje odsustvo volje da pišem iskustvene članke i svedočim o Bogu bilo manifestacija toga da ne volim istinu. Tada sam pomislila na odlomak Božjih reči, koji sam zatim našla i pročitala. Svemogući Bog kaže: „Najočiglednije stanje ljudi koji imaju odbojnost prema istini se ogleda u tome da nisu zainteresovani ni za istinu ni za pozitivne stvari, čak ih se gnušaju i odbijaju ih, a posebno vole da prate trendove. Oni u srcu ne prihvataju stvari koje Bog voli i ono što Bog zahteva od ljudi da čine. Umesto toga, oni ih omalovažavaju i ravnodušni su prema njima, a neki čak često preziru merila i načela koja Bog zahteva od čoveka. Odbijaju ih pozitivne stvari i uvek u srcu osećaju otpor, suprotstavljanje i potpuni prezir prema njima. To je primarno ispoljenje odbojnosti prema istini. (…) Ima mnogo ljudi koji veruju u Boga, koji vole da delaju za Njega i da za njega trče naokolo puni elana, a kada dođe do toga da treba da koriste svoju nadarenost i ono u čemu su dobri, da udovoljavaju svojim željama i da se razmeću, oni imaju neograničenu energiju. Ali ako ih zamoliš da primenjuju istinu i postupaju u skladu sa istina-načelima, tad više nema vetra u njihovim jedrima i gube elan. Ako im se ne dozvoli da se razmeću, postaju bezvoljni i snuždeni. Zašto imaju energiju da se razmeću? I zašto nemaju energiju da primenjuju istinu? U čemu je tu problem? Svi vole da se ističu; svi žude za ispraznom slavom. Svi imaju neiscrpnu energiju kada je u pitanju verovanje u Boga radi zadobijanja blagoslova i nagrada, pa zašto onda postaju bezvoljni, zašto se snužde kada treba da se primenjuje istina i da se buni protiv tela? Zašto se to dešava? To dokazuje da su ljudska srca nečista. Oni veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove – da se jasno izrazim, oni to čine da bi ušli u carstvo nebesko. Ako nema blagoslova ili koristi kojima treba težiti, ljudi postaju bezvoljni i snuždeni i gube elan. Svemu tome je uzrok iskvarena narav koja oseća odbojnost prema istini. Kada ih takva narav kontroliše, ljudi nisu voljni da izaberu put kojim će težiti istini, oni idu svojim putem i biraju pogrešan put – oni dobro znaju da je pogrešno juriti za slavom, dobitkom i statusom, a ipak ne mogu da izdrže bez tih stvari, niti da ih ostave po strani, te i dalje jure za njima, idući Sotoninim putem. U tom slučaju, oni ne slede Boga, već slede Sotonu. Sve što rade je u službi Sotone, i oni su Sotonine sluge” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog je razotkrio da ljudi koji imaju odbojnost prema istini više vole negativne nego pozitivne stvari. Takva sam ja bila. Ako bih mogla da jurcam unaokolo i obavljam više posla kako bih pokazala braći i sestrama da imam osećaj za teret, ili ako bih mogla da se pravim važna i navedem višeg starešinu da ima visoko mišljenje o meni, uložila bih neograničen napor u to, ne oklevajući da utrošim koliko god je potrebno vremena i energije. Međutim, kad je reč o pisanju članaka o iskustvenom svedočenju, iako sam znala sasvim dobro da je to u skladu sa Božjom namerom i da je korisno za moj život-ulazak, mislila sam da bi to usporavalo moj rad, pa sam se tome naročito protivila. Takođe bih nalazila razloge i smišljala izgovore, govoreći da sam zauzeta poslom i da nemam vremena za pisanje. Zapravo, nije u pitanju bio nedostatak vremena, već moja priroda koja je imala odbojnost prema istini. Nisam želela da pišem članke niti sam želela da ulažem napor u stremljenje ka istini. Videla sam da je moj stav prema istini vrlo hladan i da su me pozitivne stvari odbijale, da sam im se protivila i osećala odbojnost prema njima. Hodala sam pogrešnim putem koji je išao protiv Božjih zahteva. Shvativši to, uplašila sam se i želela da promenim pravac i da se promenim.

Takođe sam promislila i shvatila da je moje pogrešno gledište uticalo na moje odsustvo volje da pišem članke; mislila sam da nisam vešta u pisanju i da ne umem da pišem dobre članke o svedočenju. Kad sad na to pomislim, bilo je to apsurdno gledište. Kad se pišu članci, nije važno koliko je neko dobar u pisanju. Ne može se napisati dobar članak o svedočenju samo zato što se koristi kitnjast jezik. Važno je da li neko ima stvarno iskustveno razumevanje. Bez iskustva, čovek može da piše samo isprazne doktrine bez obzira na svoju veštinu pisanja. Shvativši to, moje razmišljanje se prilično promenilo i došla sam pred Boga i pomolila Mu se: „Bože, uvek sam važnost pridavala tome da naizgled jurim i obavljam posao i nisam došla pred Tebe da u miru razmislim o Tvojim rečima. Protraćila sam tako puno vremena ne stremeći ka istini. Od sada želim da umirim sebe pred Tobom i da tragam za istinom i rešim probleme.”

Zatim sam pročitala još Božjih reči: „Što se tiče dela, čovek misli da se ono svodi na trčanje na sve strane za Boga, na propovedanje svuda i na davanje za Boga. Iako je ovo uverenje ispravno, ono je previše jednostrano; ono što Bog traži od čoveka nije samo da trči na sve strane za Njega; osim toga, ovo delo se bavi službom i opskrbljivanjem unutar duha. Mnoga braća i sestre, čak i nakon svih ovih godina iskustva, nikada nisu razmišljali o tome da rade za Boga, jer rad kako ga čovek zamišlja nije u skladu sa onim što Bog traži. Dakle, čovek nema nikakvog interesa po pitanju dela i upravo je to razlog što je ulazak čoveka prilično jednostran. Svi vi treba da započnete svoj ulazak radeći za Boga, tako da možete bolje da prođete kroz svaki aspekt iskustva. To je ono u šta treba da uđete. Rad se ne odnosi na trčanje okolo za Boga, već na to da li su čovekov život i ono što čovek proživljava u stanju da pruže Bogu uživanje. Delo se odnosi na ljude koji koriste svoju odanost Bogu i svoje znanje o Bogu da svedoče o Bogu, a takođe i da služe čoveku. To je čovekova odgovornost i to je ono što svi ljudi treba da shvate. Moglo bi se reći da je vaš ulazak vaše delo i da tražite da uđete dok radite za Boga. Iskustvo Božjeg dela ne znači samo da znaš kako da jedeš i piješ Njegovu reč; što je još važnije, moraš znati kako da svedočiš o Bogu i da budeš u stanju da služiš Bogu i da budeš u stanju da služiš i opskrbljuješ čoveka. To je delo, a to je i vaš ulazak; to je ono što svaka osoba treba da postigne. Postoje mnogi koji se samo usredsrede da trče na sve strane za Boga i da propovedaju svuda, ali zanemaruju svoje individualno iskustvo i zanemaruju svoj ulazak u duhovni život. To je ono što je navelo one koji služe Bogu da postanu oni koji se opiru Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (2)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da čovek mora da ima životno iskustvo da bi istinski obavljao crkveni posao. Jedino kada čovek besedi o istini i rešava stvarne probleme, tada obavlja stvarni posao, i tek kad postiže rezultate u svom poslu, on istinski obavlja svoju dužnost. U prošlosti sam verovala da ako jurcam okolo i idem na više okupljanja sa braćom i sestrama, to znači da obavljam stvarni posao. To je pogrešno gledište koje uopšte nije u skladu sa Božjim rečima. Pomislivši na sve ono vreme kad sam se okupljala i razgovarala sa braćom i sestrama, nikad nisam mogla da prozrem glavni razlog problema kad sam se bavila njihovim stanjima i teškoćama. Nisam umela da ukažem na srž problema, već sam samo izgovarala reči i doktrine da ih podstaknem ili sam im navodila neka pravila o tome kako da postupaju, potpuno nesposobna da pokažem put primene. Ma koliko razgovarala, to je bilo nepraktično i ne bi rešavalo probleme braće i sestara. Braća i sestre nisu znali kako da iskuse Božje delo i živeli su u svojim iskvarenim naravima kad su nailazili na teškoće. Nisu mogli sebe da spreče da budu negativni i slabi, a problemi u njihovom radu su i dalje postojali. Kako se to moglo nazvati obavljanjem svoje dužnosti? Obmanjivala sam i varala i Boga i braću i sestre. Tek sam sada konačno jasno videla da prividni osećaj za teret nije istinski osećaj za teret. Više rada i jurcanja unaokolo ne znači da neko odano obavlja svoju dužnost, a još manje da obavlja stvaran posao. Imati istinski osećaj za teret prema svojoj dužnosti ne znači jurcati svud unaokolo. To pre svega znači duhovnu opskrbu u životu, fokusiranje na sticanje iskustva Božjeg dela u svojoj dužnosti i traganje za istinom kad se stvari dese, kao i pokušaj da se prepozna šta to nekom nedostaje i da se nađu načela primene, a onda i korišćenje svog iskustvenog saznanja za rešavanje stvarnih teškoća i problema braće i sestara. Samo to omogućava osobi da postigne dobar rezultat u svojoj dužnosti i samo to je poučno i korisno za život-ulazak drugih. Takođe sam shvatila da pisanje članaka o iskustvenom svedočenju može da me podstakne da umirim srce, razmišljam o Božjim rečima i promislim o sebi. Samo kad bih razumela više istina i zadobila znanje o svojim iskvarenim naravima, istovremeno učeći kako da ih rešim, mogla bih jasno da sagledam i rešim stanja i probleme braće i sestara. Da bih dobro obavljala svoju dužnost, morala sam da dam na važnosti život-ulasku, a pisanje članaka je bio sjajan put stremljenja ka istini. Posebno kao starešina, morala sam čak i više da se fokusiram na stremljenje ka istini i da preuzmem inicijativu za pisanje članaka koji svedoče o Bogu. Tek onda bih mogla svoju dužnost dobro da obavljam. Videvši da pisanje članaka o svedočenju nije opciona stvar, nisam imala nikakav izgovor da ih ne pišem.

Pomislila sam na još jedan odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ma koliko ljudi da postoji u nekoj crkvi, starešina je njihov rukovodilac. Pa, koju onda ulogu taj starešina obavlja među članovima? On predvodi sve pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi. Kakav onda uticaj on ima u celoj crkvi? Ako ovaj starešina krene pogrešnim putem, svi koji su u toj crkvi će ga slediti tim pogrešnim putem, a to će imati ogroman uticaj na sve pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi. Uzmimo Pavla za primer. On je predvodio mnoge crkve koje je osnovao i Božji izabrani narod. Kad je Pavle zalutao, crkve i Božji izabrani narod koje je predvodio takođe su zalutali. Prema tome, kad starešine pođu putevima koji se razilaze, to ne utiče isključivo na njih same, već utiče i na crkve i Božji izabrani narod koje oni predvode. Ako je starešina prava osoba, onaj koji ide pravim putem, koji teži istini i primenjuje je, onda će i ljudi koje predvodi normalno jesti i piti Božje reči i normalno će težiti istini, a ujedno će životno iskustvo i napredak tog starešine drugima biti vidljivi i na njih će uticati. Dakle, koji je ispravan put kojim starešina treba da ide? Da bude u stanju da predvodi druge da shvate istinu i uđu u istinu, kao i da druge vodi pred Boga” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”). Čitajući Božje reči, zaista sam duboko shvatila da mi je kao starešini i delatniku, put koji sledim vrlo važan. Kad se ne bih fokusirala na stremljenje ka istini u svojoj dužnosti i kad bih samo stremila ka tome da ljudi o meni imaju visoko mišljenje, jurcala okolo i sebi nagomilavala posao zarad ugleda i statusa i oslanjala se na svoj intelekt i talente u radu i propovedanju, onda ni braća i sestre koje predvodim ne bi pridavali značaj život-ulasku i živeli bi samo u stanju obavljanja posla. Kao starešini, nemanje život-ulaska nije bilo samo lična stvar; to bi takođe uticalo na živote mnogo braće i sestara i škodilo bi im. Shvativši to, osetila sam samoprekor i tugu i pomolila sam se Bogu: „Bože, ja ne stremim ka istini i idem pogrešnim putem. Bila sam nemarna i nisam imala uspeha u svom radu kao starešina. Dužna sam braći i sestrama i stidim se toga kako sam sprovodila Tvoj nalog. Bože! Voljna sam da se promenim; molim Te da me povedeš putem stremljenja ka istini.”

Nakon toga sam razgovarala sa braćom i sestrama o Božjoj nameri kao i o sopstvenom iskustvenom razumevanju. Kasnije su se stanja braće i sestara malo popravila. Neki su počeli da promišljaju o sebi i pokušali da spoznaju sebe kad bi naišli na probleme i teškoće u svojim dužnostima, učeći da nađu put iz Božjih reči i da ne žive u stanju negativnosti. Postepeno su ostvarivali rezultate u svojim dužnostima. Videvši takav ishod, osetila sam da je to delo i vođstvo Svetog Duha, da je to rezultat praktičnog postupanja u skladu sa Božjim rečima. Takođe sam shvatila da, ako neko želi dobro da obavlja svoju dužnost, izuzetno je važno da se fokusira na stremljenje ka istini i posedovanje život-ulaska. Od tada sam počela da dajem na važnosti traganju za istinom. Kad god sam imala iskustveno razumevanje, primenjivala bih pisanje o tome. Kasnije sam napisala nekoliko članaka o iskustvenom svedočenju i osetila sam da sam nešto stekla. U nekim člancima sam se usmerila na pogrešno gledište i tragala za istinom da bih ga razumela. Kad sam umirila sebe pred Bogom i promislila o Njegovim rečima, mogla sam da razumem šta nije u redu sa tim pogrešnim gledištem. U isto vreme, mogla sam jasno da vidim da me je to pogrešno gledište sprečavalo da primenjujem istinu i da je uticalo na rad. U drugim člancima sam promišljala o sebi i o iskvarenoj naravi koju sam otkrivala u vezi sa određenom stvari. Iz onog što su Božje reči razotkrile, uvidela sam da sam bila sebična i ogavna i da nisam živela kao istinsko ljudsko biće i shvatila sam da me je Sotona previše iskvario. Isto tako, u prošlosti se nisam fokusirala na život-ulazak i nisam mogla da rešim probleme braće i sestara. Međutim, nakon što sam neko vreme praktikovala pisanje članaka, postepeno sam shvatila neke istine. Postojali su neki problemi koje sam mogla jasno da sagledam i razgovor o njima bio je od koristi braći i sestrama.

Razmišljajući o svom stavu prema pisanju članaka o svedočenju, videla sam da nisam bila neko ko stremi ka istini, da nisam pridavala važnosti svom život-ulasku i da sam imala mnogo pogrešnih gledišta koja su me sprečavala da stremim ka istini. Sve je to dovelo do toga da se u izvršavanju svoje dužnost fokusiram samo na obavljanje posla i išla sam putem službovanja. Radeći tako, ne bih stekla istinu ma koliko naizgled bila zauzeta. Takođe sam shvatila šta znači istinski obavljati svoju dužnost i kako praktično postupati kako bi se stekao istinski osećaj za teret u svojoj dužnosti. Isto tako sam shvatila da je pisanje članaka o iskustvenom svedočenju bio sjajan put stremljenja ka istini. To što sada mogu da imam ovo razumevanje i dobitke je sve zahvaljujući Božjem delu i vođstvu.