4. jula 2018, pratili su i uhapsili Ding Đije, sestru sa kojom sam sarađivala. Čuvši tu vest, jako sam se uznemirila. Policijske metode mučenja bile su tako okrutne; da li će ona moći to da podnese? Takođe, ja sam sa njom često komunicirala, pa zar nisam i ja već pod prismotrom? Razmišljajući o tome, malo sam se uplašila. Nekoliko dana kasnije, primila sam pismo iz svog rodnog mesta. U njemu je pisalo da je policija došla u moju kuću da me uhapsi i da su rekli seljanima da me traže. Sestra Li Čing iz mog sela je bila uhapšena, a policija je i dalje tragala za njenim dvema ćerkama. Ta vest je bila poput šamara. Policija je svuda hapsila braću i sestre, a ja sam postala osoba bez doma. Videvši u kojoj meri je policija bila mobilisana kako bi hapsila vernike u Boga, bila sam veoma ogorčena. U isto vreme, brinula sam da ako sam već pod policijskom prismotrom, nigde neću biti bezbedna. Kada bi me policija uhapsila, zar me ne bi onda mučili? Da li bih mogla to da podnesem? Što sam više razmišljala, to sam se više bojala. Sledećih nekoliko dana sam provela u stanju straha.

Nedugo zatim, čula sam da Ding Đije nije mogla da podnese mučenje i da je ocinkarila mnogu braću i sestre, kao i dve porodice koje su čuvale knjige sa Božjim rečima. Knjige su pre toga prebačene na drugo mesto, ali je sestra iz porodice koja ih je čuvala bila uhapšena, i policija je oduzela 300.000 juana ušteđevine iz doma jedne druge sestre. Ding Đije je usmeravala policiju pri hapšenju braće i sestara. Više od 10 starešina i đakona su uhapšeni jedan za drugim. Pretresli su kuće neke braće i sestara, a mnoga braća i sestre su napustili domove i sakrili su se. Nedugo zatim, još jedan starešina, Sija Ju, je bila uhapšena. Kako nije mogla da podnese policijske pretnje, zastrašivanje i mučenje, i pošto se bojala da će biti osuđena na zatvorsku kaznu, na kraju je ocinkarila braću i sestre, kao i crkveni novac. Kada sam čula tu vest, bila sam zapanjena i nikako nisam mogla da poverujem da je tačna. Te starešine su pre ovoga zaista sremile ka istini; kako su mogle da postanu takvi cinkaroši? Ding Đije i Sija Ju su verovale u Boga mnogo godina. Ostavile su svoje porodice, napustile svoje karijere i sve svoje vreme uložile su u izvršavanje svojih dužnosti. Bez obzira na to kako su ih njihove porodice proganjale i ometale, nastavile su da veruju u Boga i bile su u stanju da izdrže patnje i plate cenu pri izvršavanju svojih dužnosti. Kako su mogle da odjednom postanu Jude? Zaista mi nije bilo jasno. One su bile starešine i njihovi razgovori u zajedništvu sa braćom i sestrama su obično bili prilično dobri. Trebalo je da razumeju više istina i da imaju bolji rast od braće sestara, ali čak su i neka obična braća i sestre mogli da budu postojani u svom svedočenju. Kako su mogle da, kao starešine, imaju još manji rast od obične braće i sestara? Kako su mogle da tek tako izdaju Boga? Onda sam počela da razmišljam o sebi. Kada su u pitanju bili ostavljanje i davanje, ja nisam uradila više od njih. One su ostavile svoj posao, svoje roditelje i svoju decu i odabrale su da izvršavaju svoje dužnosti, a mene su i dalje često sputavale naklonosti pri izvršavanju moje dužnosti. One čak nisu mogle ni da ostanu postojane. Kada bih ja bila uhapšena i kada bi trebalo da me policija pošalje u zatvor, da li bih bila u mogućnosti da ostanem postojana u svom svedočenju? Kada bih ja bila pritvorena i kada bih izdala Boga kao što su one uradile pošto moje telo ne bi moglo da podnese bol, zar ne bi onda moj ishod i odredište bili loši? Zar ne bi sve godine mog verovanja u Boga bile uzaludne? Nisam mogla da ne razmišljam o sebi. Nisam razumela zašto je crkva pretrpela tako strašno proganjanje i zašto je toliko braće i sestara bilo uhapšeno. U mojoj glavi, svi uzvišeni ratnici su pali. U tom periodu, bila sam veoma potištena. Na licu mi se svakog dana ocrtavala briga i uzdisala sam u očajanju. Kada sam čitala Božje reči, nisam ih primala k srcu niti sam imala imalo energije na skupovima ili dok sam izvršavala svoju dužnost.

Jedna sestra je videla da sam prilično utučena i podsetila me je: „Ne možeš da nastaviš da budeš tako negativna. Moraš da naučiš od braće i sestara koji stoje postojano u svom svedočenju, da više čitaš Božje reči i da naučiš više lekcija.” Trebalo je da me reči ove sestre podsete na to koliko sam slaba. Moja braća i sestre su iskusili policijski progon i izdržali su toliku patnju, a ipak su znali da se oslone na Boga i nauče lekcije. Zašto ja nisam znala da tragam za Božjom namerom? U svom traganju, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kako se onda može preći poslednji deo puta? U danima kada proživljavaš stradanje, moraš da podneseš sve teškoće i moraš biti voljan da patiš; samo na taj način možeš dobro da prođeš ovaj deo puta. Da li misliš da je tako lako proći ovaj deo puta? Trebalo bi da znaš koju funkciju treba da obaviš; moraš da popraviš svoj kov i da se opremiš odgovarajućom istinom. Ovo nije posao koji traje dan ili dva, i nije tako jednostavan kao što misliš! Hodanje poslednjim delom puta zavisi od toga kakvu veru i volju zaista imaš. Možda ne možeš da vidiš Svetog Duha koji deluje u tebi, ili možda nisi u stanju da otkriješ delo Svetog Duha u crkvi, pa si pesimističan i razočaran i pun očaja pred putem koji ti predstoji. Konkretno, svi nekadašnji veliki ratnici su pali – zar te sve to ne pogađa? Kako treba da shvatiš te stvari? Imaš li veru ili je nemaš? Da li u potpunosti razumeš današnje delo ili ne? To su stvari koje mogu da odrede da li si u stanju da uspešno pređeš poslednji deo puta” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako treba da kročiš poslednjim delom puta”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su progon i nedaće koje danas trpimo lekcija koju je Bog uredio za svakog od nas. Nije bilo lako slediti poslednju deonicu ovog puta, pa smo morali da imamo ogromnu veru i da budemo opremljeni sa više istina. Videla sam da su mnoga braća i sestre uhapšeni, uzvišeni ratnici kraj mene su pali, a mnoga braća i sestre su se razbežali, pa sam postala pesimistična i razočarana i izgubila sam svoju veru. Zar se nisam našla usred Sotonine lukave spletke? Šta god Bog da radi, u svemu tome je sadržana Njegova promišljenost, ali ja nisam tragala za Božjom namerom i živela sam unutar svojih predstava i uobrazilje i negativno sam se odnosila prema onom što se događalo. To nije bilo u skladu sa Božjom namerom! Molila sam se Bogu: „Bože, ne razumem zašto se crkva suočava sa tako ozbiljnim okolnostima i zašto si dozvolio da trpimo fanatična hapšenja i progon Komunističke partije. Bože, molim Te da me navedeš da razumem Tvoju nameru, kao i da izađem iz ovog stanja pogrešnog razumevanja i potištenosti.”

Dok sam tragala, pročitala sam odlomak Božjih reči koji me je duboko uznemirio. Svemogući Bog kaže: „Sve što Bog čini neophodno je i izuzetno značajno, jer sve što On čini u čoveku tiče se Njegovog upravljanja i spasenja ljudskog roda. Naravno, ni delo koje je Bog učinio u Jovu nije drugačije, iako je Jov bio savršen i uspravan u Božjim očima. Drugim rečima, svrha Božjih postupaka ostaje nepromenjena bez obzira na to šta On čini ili kojim sredstvima to čini, bez obzira na cenu i bez obzira na Njegov cilj. Njegova je svrha da u čoveka usadi Božje reči, kao i Božje zahteve i namere prema čoveku; drugim rečima, svrha Mu je da u čoveka usadi sve ono što On, u skladu sa Svojim koracima, smatra pozitivnim, čime omogućava čoveku da razume Božje srce i Božju suštinu, i dozvoljava mu da se pokori Božjem suverenitetu i uređenjima, omogućavajući mu da na taj način dostigne strah od Boga i da se kloni zla – sve je to jedan aspekt svrhe Božje u svemu što čini. Drugi aspekt je da čoveka često predaje Sotoni, jer je Sotona kontrast i uslužni predmet u Božjem delu; na ovaj način, Bog ljudima omogućava da u Sotoninim iskušenjima i napadima vide svu zlobu, ružnoću i odvratnost Sotone, čime kod ljudi stvara mržnju prema Sotoni i omogućava im da spoznaju i prepoznaju ono što je negativno. Ovaj proces ljudima omogućava postepeno oslobađanje od Sotonine kontrole i optužbi, narušavanja i napada – sve dok oni, zahvaljujući Božjim rečima, svom bogopoznanju i pokornosti Bogu, te svojoj veri i strahu od Boga, konačno ne trijumfuju nad Sotoninim napadima i optužbama; tek tada će ljudi biti potpuno izbavljeni iz vlasti Sotone. Izbavljenje ljudi ukazuje na to da je Sotona poražen i da oni više nisu hrana u Sotoninim ustima – umesto da ih proguta, Sotona ih se odrekao. To je zato što takvi ljudi stoje uspravno, zato što poseduju veru, pokornost i strah od Boga, i zato što u potpunosti raskidaju sa Sotonom. Oni Sotonu posramljuju, prave od njega kukavicu i odlučno ga pobeđuju. Njihova odlučnost da slede Boga, njihova pokornost i strah od Boga pobeđuju Sotonu i primoravaju ga da ih se potpuno odrekne. Samo je takve ljude Bog zaista zadobio, a upravo to je i krajnji cilj Božji u spasavanju čoveka. Svi oni koji slede Boga moraju se suočiti sa velikim i malim Sotoninim iskušenjima i napadima ukoliko žele da budu spaseni i da budu potpuno zadobijeni od Boga. Oni koji isplivaju iz ovih iskušenja i napada i koji su u stanju da u potpunosti pobede Sotonu, jesu oni koje je Bog spasao” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II”). Božje reči su veoma jasne. Bog je dopustio da crkva trpi progon i hapšenja mnoge braće i sestara. U jednu ruku, On razotkriva razne vrste ljudi, dok u drugu usavršava one koji iskreno veruju u Njega. On koristi ovo okruženje da bi Svojim rečima prodreo u ljude, da bi učinio da zadobiju istinu i uđu u stvarnost. Božje delo ima za cilj da spase ljude od greha i Sotoninog uticaja i da ih, konačno, dovede u Svoje carstvo. Sotona i đavolji kraljevi nisu zadovoljni time, pa fanatično hapse i proganjaju Božji izabrani narod, takmiče se sa Bogom na svaki način i koriste sva moguća sredstva da ometaju Božje delo. Oni optužuju i napadaju svakoga ko sledi Boga, pokušavajući da navedu ljude da poreknu Boga, da Ga izdaju i da budu kažnjeni u paklu sa njima. Usred raznih Sotoninih iskušavanja i napada, oni među Božjim izabranim narodom koji su sposobni da se oslone na Boga, da ostanu postojani u svom svedočenju i da ponize Sotonu su oni koji mogu biti spaseni. S druge strane, oni koji izdaju Boga, koji prave kompromise sa Sotonom i predaju mu se, gube Božje spasenje i bivaju razotkriveni i isključeni. Razumevši ovaj aspekt istine, moje srce je odjednom postalo vedro i bistro. Istrpeti hapšenja i progon od strane Sotonine političke vlasti bio je nužan proces u zadobijanju spasenja. To što sam bila kukavica i uplašena i što sam razmišljala o bekstvu iz takvog okruženja bilo je beskorisno; ono što je trebalo da uradim je da se opremim sa više istina i budem postojana u svom svedočenju o Bogu.

Nakon toga, pročitala sam još Božjih reči: „U zemlji velike crvene aždaje izvršio sam etapu dela koja je ljudskim bićima nepojmljiva i zbog koje se njišu na vetru, nakon čega se mnogi od njih tiho udaljavaju s vihorom. Uistinu, ovo je ’gumno’ koje nameravam da raščistim; za time čeznem, a takav je i Moj plan. Jer mnogo se zlikovaca tu ušunjalo dok sam Ja radio, ali Mi se ne žuri da ih oteram. Umesto toga, rasteraću ih kad za to dođe vreme. Tek posle toga ću biti izvor života, dopuštajući onima koji Me iskreno ljube da od Mene prime plod smokvinog stabla i miomiris ljiljana. U zemlji u kojoj Sotona privremeno obitava, zemlji prašine, više nema čistog zlata. Samo je pesak ostao. I zato, usled ovih okolnosti, Ja obavljam ovu etapu Svog dela. Treba da znaš da je ono što dobijam čisto, oplemenjeno zlato, a ne pesak. Kako zlikovci mogu da ostanu u kući Mojoj? Kako da dozvolim lisicama da budu paraziti u Mom raju? Na sve moguće načine nastojim da ih isteram. Dok se volja Moja ne otkrije, niko ne može biti svestan onoga što ću učiniti. Koristeći tu priliku, Ja teram te zlikovce i oni su primorani da Me napuste. Tako Ja postupam sa zlikovcima, ali će ipak doći dan da oni obave službu za Mene” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Odjek sedam gromova – proricanje da će se jevanđelje carstva proširiti na celu vaseljenu”). Božje reči su tako dobro izgovorene. Velika crvena aždaja je uslužno sredstvo u Božjem delu. Bog koristi hapšenja i progon od strane velike crvene aždaje kao uslugu kako bi usavršio Svoj izabrani narod, dok u isto vreme razotkriva one zle ljude i bezvernike i sortira ljude u skladu sa vrstom kojoj pripadaju. Božje delo je tako svemoguće i mudro! On koristi fanatičan progon i hapšenja od strane velike crvene aždaje kako bi usavršio ljude, razotkrio ih i isključio. Žito i kukolj, pravi i lažni vernici – On ih sve redom razotkriva usred ovog neprijateljskog okruženja. Jer oni koji zaista veruju u Boga i vole istinu, čak i ako izdrže patnju i čak i ako umru, ipak će slediti Boga do kraja i biće postojani u svom svedočenju o Njemu. Oni koji ne veruju iskreno u Boga i nemaju ljudskost će praviti kompromise sa Sotonom i predaće mu se u raznim okolnostima. Takvi ljudi su upravo onaj kukolj koji Bog razotkriva u Svom delu poslednjih dana; oni su ti koji bivaju isključeni. Pomislila sam na jednog mladog brata koji je bio među uhapšenima. Policija je gasila cigarete po njegovom telu i polivala ga vrelom vodom. To je bilo nezamislivo užasno, ali tokom celog tog mučenja, on nije izdao Boga. Suprotstavio se policijskom ispiranju mozga i koristio je istinu kako bi ih opovrgao. Radije bi otišao u zatvor nego da ijednom rečenicom porekne ili izda Boga. Bila je tu i jedna sestra koju su skinuli do gole kože, a policija ju je šokirala električnim pendrecima u mračnoj sobi; bilo bi manje bolno da je prosto umrla. Ona bi radije umrla, nego izdala Boga. Nakon hapšenja, mnoga braća i sestre su bili spremni da umru, radije nego da izdaju Boga. Postojano su posvedočili o Bogu i ponizili Sotonu. Iako su bili uhapšeni i pretrpeli progon, a njihovo telo izdržalo patnju, nakon što su videli Božja dela, njihova vera bila je usavršena. Videla sam da se Božja mudrost upotrebljava na osnovu Sotonine lukave spletke. Velika crvena aždaja je koristila sve moguće metode da progoni vernike u Boga u uzaludnom pokušaju da navede ljude da Ga izdaju i poreknu, ali Bog je je iskoristio takvo okruženje da usavrši grupu ljudi da budu pobednici, da budu dobri vojnici carstva, dok je u isto vreme razotkrio i isključio one bezvernike i zle ljude koji tragaju za hlebom kako bi zadovoljili svoju glad. Mislila sam su Ding Đije i Sija Ju, pre hapšenja, sposobne da napuste i daju sebe, jer su stalno ponavljale da čovek mora da bude postojan u svom svedočenju o Bogu. Spolja je delovalo da su one neko ko iskreno veruje u Boga, ali čim su se suočile sa hapšenjem i mučenjem, štitile su svoje živote i izdale Boga, izdale braću i sestre i čak postale lakeji Komunističke partije. Bile su upravo ona vrsta zlih ljudi koje je Bog razotkrio. U prošlosti, da je neko rekao da su one zle i da će izdati Boga, nikako ne bih poverovala u to. Ali, kada su se činjenice razotkrile, jasno sam videla njihovu priroda-suštinu. Ono što su obično govorile bile su reči i doktrine, sve same prazne teorije. Ponovo sam razmišljala o sebi. U prošlosti, obećala sam Bogu da ću, ma koliko okolnosti bile nepovoljne, uvek istrajati u ispunjavanju svoje dužnosti i udovoljavanju Njemu i mislila sam da imam veliki rast. Ali, kada sam se suočila sa opasnošću i stradanjem, živela sam u stanju užasa i straha i izgubila sam svoju veru. Konačno sam shvatila da je moj rast žalosno mali.

Kasnije sam razmišljala o tome kako su Ding Đije i Sija Ju bile neuspešne. Morala sam da naučim lekciju iz njihovog neuspeha. Zašto sam mislila da je to što su se one pretvorile u Judu i izdale Boga tako iznenađujuće i tako teško za prihvatiti? Razmišljajući o tome pažljivo, uvidela sam da imam pogrešan pogled. Mislila sam da, zato što su starešine i zato što su ostavile svoje porodice i napustile svoje karijere kako bi izvršavale svoje dužnosti, i zato što su njihove besede obično bile veoma dobre, da one sigurno razumeju istinu i poseduju stvarnost, da je njihov rast veći od onog braće i sestara, i da one ne bi tako lako izdale Boga. Videla sam da su moji kriterijumi za donošenje suda o njima netačni. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina, ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj, niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu, i da Ga neće izdati. Svakako, ni to ne znači da su oni spoznali Boga i da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini. Dakle, kada je neko u crkvi unapređen i gajen da bude starešina, on je samo unapređen i gajen u jednostavnom smislu; to ne znači da je on već starešina u skladu sa merilom, niti da je kompetentan, ni da je već sposoban da preuzme posao starešine, ni da može da radi pravi posao – nije tako” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Kada je neko odabran za starešinu, to je samo prilika za obuku. To uopšte ne znači da ta osoba razume istinu i da poseduje stvarnost. Štaviše, to da li ljudi mogu da budu postojani na kraju određuju njihova priroda-suština i put kojim koračaju. To nema veze sa tim da li su starešine ili ne. Koliko god visok bio nečiji status, koliko god delovalo da oni ostavljaju i da se daju i koliko god bili poletni i sposobni da izdrže patnju, ako, kad ih zadese neke stvari, oni jedino čuvaju svoje lične interese, nemaju mesta za Boga u svom srcu i mogu da izdaju Boga bilo kad i bilo gde, onda oni nemaju istina-stvarnost. Pre sam verovala da starešine i delatnici koji znaju kako da razgovaraju sa drugima pokazuju da razumeju Božje namere i Njegove zahteve, imaju veći rast od onog braće i sestara, kao i da oni mogu da stoje postojano kada se suoče sa kušnjama. To su sve bile moje predstave i uobrazilje. Sada razumem da je najvažnije da čovek posmatra da li je znanje o kojem besede ono što oni zaista proživljavaju. Ma koliko lepe bile reči koje izlaze iz njihovih usta, ako ne mogu da ih prožive, onda su ono o čemu besede samo doktrine, ništa praktično, i oni ne razumeju istinu iskreno. Imati status ne znači imati istina-stvarnost, a biti starešina i imati status ne znači da neko onda poznaje Boga i da mu se pokorava, a kamoli da vole Boga i da imaju ljudskost. Kada donosi sud o nekom, čovek ne sme da gleda na to koliko je visok ili nizak status te osobe, već da gleda šta ona zapravo proživljava. Čovek mora da gleda da li ta osoba može da se pokori Bogu i da Mu bude odana, da li iskreno poznaje Boga kada je zadese neke stvari, i da li može da odustane od svog života i da udovolji Bogu u ključnom trenutku; to je ono što znači imati istina-stvarnost. Spolja je delovalo da su Ding Đije i Sija Ju sposobne da ostave i da se daju, ali kada su se suočile sa opasnošću, samo su mislile na svoje interese i u obzir su uzele samo svoju bezbednost, nisu mogle da budu odane Bogu i da zaštite interese Božje kuće. One uopšte nisu bile neko ko iskreno stremi ka istini. To što su mogle da ostave i da se daju, da izdrže patnju i plate cenu je bilo zbog toga što su ih kontrolisale njihove namere da prime blagoslove; želele su da zadobiju korist od Boga. Kada su se suočile sa okolnostima koje su se ticale njihovih ličnih interesa, bile su u stanju da napuste Boga bez imalo oklevanja. One uopšte nisu bile neko ko iskreno veruje u Boga. Njihovo ostavljanje i davanje sebe nije bilo iskreno, one su poslovale sa Bogom. Osim toga, postojao je još jedan razlog zašto su izdale Boga, a to je da su previše cenile svoje telo, nisu želele da izdrže patnju zatvora i plašile su se smrti. Zato su se pretvorile u Judu. Razmišljajući o razlozima njihovog neuspeha, pomislila sam na to kako sam se i ja ponašala kao kukavica i kako sam se plašila, ako me jednog dana uhapse i ne budem mogla da izdržim mučenje i izdam Boga, šta ću onda raditi? U sebi sam se molila Bogu: „Bože, usmeri me ka istinama kojima bi trebalo da se opremim kako Te ne bih izdala.”

U svom traganju, pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Dogodi se nešto što od tebe iziskuje da podneseš teškoće, i to je trenutak kada treba da shvatiš šta su tu Božje namere i kako da vodiš računa o Njegovim namerama. Ne smeš da udovoljavaš sebi: najpre sebe ostavi po strani. Ništa nije bednije od tela. Moraš nastojati da udovoljiš Bogu i moraš da izvršiš svoju dužnost. Sa takvim mislima, Bog će ti doneti posebno prosvećenje po ovom pitanju, a tvoje srce će takođe naći utehu. Bilo da je veliko ili malo, kada ti se nešto desi, prvo moraš ostaviti sebe po strani i smatrati telo najnižim od svega što postoji. Što više zadovoljavaš telo, to više slobode ono sebi daje; ako ga zadovoljiš jednom, sledeći put će tražiti još više. Kada to uzme maha, ljudi počinju još više da vole telo. Telo uvek ima ekstravagantne želje; ono uvek traži da mu udovoljiš i zadovoljiš ga iznutra, bilo da se radi o hrani, odeći, gubljenju strpljenja ili povlađivanju sopstvenim slabostima i lenjosti… Što više zadovoljavaš telo, njegove želje rastu i ono postaje još razuzdanije, sve do tačke kada u ljudskom telu počinju da se nastanjuju još dublje predstave i ono počne da se buni protiv Boga, veliča sebe i počinje da sumnja u delo Božje. Što više zadovoljavaš telo, to veće postaju njegove slabosti; uvek će ti se činiti da niko ne saoseća sa tvojim slabostima, uvek ćeš verovati da je Bog preterao i reći ćeš: ’Kako Bog može biti tako strog? Zašto ne ostavi ljude malo na miru?’ Kada ljudi zadovoljavaju telo i daju mu previše značaja, oni uništavaju sebe” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Iz Božjih reči sam shvatila da telo pripada Sotoni. Sotona nas je duboko iskvario i mi svi živimo u skladu sa sotonskim otrovom, poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Čovek takvim načinom života misli samo na sebe i na vlastite interese najpre ma šta god radio. Kako njegovo telo ne bi trpelo patnju, on može da uradi stvari koje su protivne njegovoj savesti i ljudskosti. Baš kao kada je Komunistička partija uhapsila ljude i kada su oni bili suočeni sa svim mogućim mučenjima i zatvaranjima, kada bi oni stalno mislili na to kako da njihovo telo trpi manje patnje ili kako da izbegnu batine i zatvor, oni bi bili sposobni da izdaju svoju braću i sestre i izdaju Boga. Na kraju, njihovim telesnim interesima je bilo udovoljeno, ali njihovi životi su bili uništeni, zauvek su izgubili Božje spasenje i upali su u pakao sa Sotonom da bi bili kažnjeni. Razmišljajući o sebi, shvatila sam da sam previše cenila svoje telo, stalno sam želela da ugodno verujem u Boga i nisam želela da moje telo trpi bilo kakvu patnju. Kada je okruženje bilo ugodno, mogla sam da i dalje izvršavam svoju dužnost, ali kada sam se suočila sa hapšenjem i progonom, ustuknula sam i prepala se, plašeći se da ću biti uhapšena i mučena i da ću otići u zatvor. Svakog dana sam živela u užasu. Sotona je koristio moju naklonost prema mom telu i to što nisam želela da trpim patnju kako bi me naterao da izdam Boga. Pomislila sam na to kada se Bog prvi put ovaplotio, i znao da će biti razapet na krstu. Iako Ga je bolelo i iako je bio slab u tom trenutku, i dalje je bio u mogućnosti da se pokori Božjoj volji, da izdrže sva moguća ponižavanja, bol, ismevanje i klevete, da ga bičuju, da nosi venac od trnja, da hoda korak po korak do mesta gde će Ga razapeti i da, na kraju, bude prikovan za krst. Kada se Bog po drugi put ovaplotio, naišao je na svaku moguću poteru i progon od strane Komunističke partije, a u takvom okruženju, On je i dalje izražavao istinu i obavljao posao spasenja ljudskog roda. Kako bi spasao ljudski rod, Bog je istrpeo sve te patnje, a da se nijednom rečju nije požalio. Božja ljubav prema ljudskom rodu je tako velika! S druge strane, ja sam verovala u Boga kako bih mogla da budem spasena, a kada bih pretrpela malo patnje, krivila bih Boga i pogrešno Ga razumela. Zaista sam bila previše sebična, ogavna i nisam imala ljudskost!

Nešto kasnije, pronašla sam put kako da primenjujem u Božjim rečima. Svemogući Bog kaže: „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. Kad se Bog od tebe sakrije, moraš biti u stanju da veruješ u Njega i da Ga slediš, da očuvaš svoju raniju ljubav i da joj ne dozvoliš da posustane, niti da se rasprši. Ma šta Bog činio, moraš se potčiniti Njegovom naumu i biti spreman da prokuneš svoje telo, umesto da se žališ na Njega. Kad si suočen s kušnjama, moraš udovoljiti Bogu, čak i ako u sebi gorko plačeš ili se nevoljno rastaješ od nekog voljenog predmeta. Jedino je ovo prava ljubav i vera. Bez obzira na to kakav je trenutno tvoj rast, ti najpre moraš imati i volju da trpiš teškoće i istinsku veru, a pritom moraš biti voljan da se pobuniš protiv tela. Treba da budeš spreman da ti lično izdržiš teškoće i da istrpiš gubitak ličnih interesa, da bi mogao da udovoljiš Božjim namerama. Moraš, takođe, biti biti u stanju da u srcu osetiš žaljenje prema sebi: ranije nisi mogao da udovoljiš Bogu i sad možeš da žališ sebe zbog toga. Ništa od toga ne sme da ti nedostaje – jer će te Bog upravo kroz ove stvari usavršiti. Ako ne možeš da zadovoljiš ove kriterijume, ti onda ne možeš da budeš usavršen” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Razumela sam da ono što Bog radi u poslednjim danima je delo suđenja čoveku i njegovog pročišćenja. On koristi sve vrste nesrećnih okruženja kako bi pokušao da nas oplemeni, da nas natera da spoznamo svoje iskvarene naravi i svoje netačne namere, kako bi, na kraju, mogli da se pobunimo protiv svog tela, da otpustimo nesvakidašnje želje unutar nas, da se pokorimo Bogu bez obzira na to šta On radi, da budemo voljni da izdržimo telesne poteškoće i da odaberemo da udovoljimo Bogu. Jedino takve ljude On može da usavrši. Bog koristi sva moguća okruženja kako bi oplemenio čovekovu volju da istrpi patnju i kako bi usavršio čovekovu veru, ljubav i iskrenu pokornost Bogu. Ljudi ne mogu da zadobiju takve istina-stvarnosti u prijatnim okruženjima. Baš kao što me je doživljavanje progona i hapšenja od strane Komunističke partije nateralo da jasno vidim svoj pravi rast. Videla sam da nemam veru u Boga i takođe sam donekle spoznala svoju sebičnu i ogavnu iskvarenu narav. Razumela sam da Bog koristi fanatična hapšenja i progon od strane Komunističke partije kako bi usavršio grupu ljudi da postanu pobednici i kako to takođe koristi da razotkrije i isključi bezvernike i zle ljude. Uvidela sam da se Božja mudrost upotrebljava na osnovu Sotonine lukave spletke. To su istine koje ne bih zadobila u prijatnom okruženju. Jasnije sam videla rđavu prirodu otpora Komunističke partije prema Bogu. U mom srcu se pojavila mržnja i bila sam još odlučnija da sledim Boga. Takođe sam bila voljna da izvršavam svoju dužnost dobro kako bih ponizila Sotonu. Čitajući stihove pesme „Svedočanstvo života”, isplakala sam sve emocije i to je učvrstilo moju odlučnost da sledim Boga do kraja. „Jednog dana će me možda uhvatiti i progoniti zbog davanja svedočanstva o Bogu. Ova patnja je zarad pravednosti, što u svom srcu znam. Ako mi se život završi kao iskra u trenu oka, i dalje ću biti ponosna što mogu da sledim Hrista i svedočim o Njemu u ovom životu. Ako mi se život završi kao iskra u trenu oka, i dalje ću biti ponosna što mogu da sledim Hrista i svedočim o Njemu u ovom životu. Ako ne mogu da vidim veliki događaj širenja jevanđelja carstva, i dalje ću ponuditi najlepše želje. Ako ne mogu da vidim dan ostvarenja carstva, ali mogu da osramotim Sotonu danas, srce će mi biti ispunjeno radošću i mirom” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”).