Juna 2022. godine, starešina je rekao da je KPK nedavno izvršila raciju u jednoj crkvi i da njihov rad na jevanđelju sada nije efikasan, pa je starešina želeo da ja pređem na poziciju nadzornice. Starešina je takođe napomenuo da je uhapšeno pet ili šest delatnika jevanđelja i da je potrebno brzo obučiti novo osoblje. Bila sam pomalo zabrinuta, misleći: „KPK me već lovi, i dva puta su me skoro uhvatili. Ako odem tamo i javno se pokažem, da li će me policija nadgledati i uhapsiti? Ako me uhapse, muče, tuku do smrti, ili ako ne budem mogla da izdržim policijsku prisilu i prinudu, pa izdam Boga, onda će moj put vere u Boga biti potpuno završen.” Razmišljajući o tome, nisam želela da se složim sa tim, ali sam se osećala nekako krivom, misleći: „Verovala sam u Boga mnogo godina, ali kada dođe do toga, uvek vodim računa o svojim interesima. Zaista sam buntovna! Ne mogu da nastavim da štitim svoje interese.” Imajući to na umu, pokorila sam se i prihvatila ovu dužnost.

Nakon što sam stigla u crkvu, saznala sam da je rad na jevanđelju neefikasan jer svi delatnici jevanđelja žive u stanju bojazni. Brzo sam pronašla neke od Božjih reči za razgovor u zajedništvu sa braćom i sestrama, pomažući im da shvate istine kao što su Božji autoritet, to da su ljudski život i smrt u Božjim rukama, i da je širenje jevanđelja naša misija. Nakon što su ovo čuli, vera svakog pojedinca je ojačala, prepoznali su svoju sebičnost i niskost, osetili su kajanje i bili su voljni da preokrenu stvari i pravilno obavljaju rad na jevanđelju. Osećala sam se tako zahvalnom Bogu. Posle nekog vremena, rad na jevanđelju se poboljšao. Ali neočekivano, pet meseci kasnije, ušlo se u trag još nekolicini braće i sestara i oni su uhapšeni. U policiji je saslušana i sestra koja je bila domaćin naših okupljanja. Tada je starešina poslao pismo u kojem kaže da su svi saradnici sa kojima sam nedavno bila u kontaktu uhapšeni i da sam sada i ja u opasnosti, pa da bi trebalo brzo da odem. Nakon što sam pročitala pismo, malo sam se uspaničila i pomislila: „U poslednje vreme sam skoro stalno izlazila sa ovim saradnicima, šireći jevanđelje. Sada kada su svi uhapšeni, ako policija proveri njihove nadzorne snimke, sigurno će me pronaći. Moram da se sakrijem! Ne mogu da dozvolim policiji da me uhvati!” Razmišljala sam o tome kako je policija svake godine dolazila u moju kuću da se raspita o mestu mog boravka i kako me definitivno ne bi pustili ukoliko bi me ovog puta zaista uhvatili. Kad ne bih mogla da izdržim mučenje i prisilu i kad bih izdala Boga, onda bi na kraju ne samo moje telo bilo kažnjeno, već bi i moja duša otišla u pakao. Stoga sam odlučila da je najvažnije sakriti se i zaštititi sebe. Brzo sam predala starešini sav dalji rad, pa iako sam znala da ima mogućih primalaca jevanđelja kojima je bilo potrebno moje propovedanje i novopridošlica kojima je bilo potrebno moje zalivanje, potisnula sam ove stvari u pozadinu svog uma.

Kasnije sam čula da su mnoga braća i sestre širila jevanđelje i izvršavala svoje dužnosti, pa sam pogledala sebe, koja se, u strahu od hapšenja, nisam usudila da širim jevanđelje niti da svedočim o Bogu. Pitala sam se, zar ja nisam jedan od kukolja otkrivenih u velikoj nevolji? Što sam više razmišljala o tome, to sam bila više uznemirena. Nisam mogla ni da jedem ni da spavam, i razmišljala sam: „Zašto verujem u Boga? Trenutno živim bednim životom kako bih izbegla da me policija uhapsi, a u vreme kada jevanđelje treba da se širi, ja ne činim ništa i manjka mi bilo kakvo svedočenje. Zaista zanemarujem svoju dužnost!” Pročitala sam Božje reči: „Ono što želim jeste tvoja odanost i pokornost sada, tvoja ljubav i svedočenje sada. Čak i ako u ovom trenutku ne znaš šta je svedočanstvo ili šta je ljubav, treba da mi doneseš sve svoje i da mi predaš jedino blago koje imaš: svoju odanost i pokornost. Ti treba da znaš da svedočanstvo o Mojoj pobedi nad Sotonom leži u odanosti i pokornosti čoveka, kao i svedočanstvo o Mom potpunom osvajanju čoveka. Dužnost tvoje vere u Mene je da svedočiš o Meni, da budeš odan Meni i nikome drugom, i da Mi budeš pokoran do kraja. Pre nego što započnem sledeći korak u Svom delu, kako ćeš svedočiti o Meni? Kako ćeš Mi biti odan i pokoran? Da li posvećuješ svu svoju odanost svojoj funkciji, ili ćeš naprosto odustati? Da li bi se radije pokorio svakom Mom uređenju (makar to bila smrt ili propast) ili bi na pola puta pobegao da bi izbegao Moju grdnju? Grdim te da bi svedočio o Meni i bio Mi odan i pokoran. Štaviše, grdnja u ovom trenutku služi da se pokrene sledeći korak Mog dela i da se dozvoli da delo nesmetano napreduje. Stoga te podstičem da budeš mudar i da se prema svom životu i prema značaju svog postojanja ne odnosiš kao prema bezvrednom pesku. Da li tačno znaš šta će Moje buduće delo postati? Znaš li kako ću raditi u danima koji dolaze i kako će se odvijati Moje delo? Ti treba da poznaješ značaj tvog iskustva sa Mojim delom, i štaviše, značaj tvoje vere u Mene” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Božje reči su me iznenada probudile. Istina je, Bog želi odanost i pokornost ljudi, a ljudska odanost je potrebna i za pobedu nad Sotonom. Ali, nakon što sam saznala da su moji saradnici uhapšeni, zabrinula sam se da će policija proveriti snimke nadzora i pronaći me, pa sam se sakrila, misleći na sopstvenu bezbednost, a moguće primaoce jevanđelja sam odbacila bez brige ili osećanja odgovornosti. Katastrofa je postala tako velika, ali neki mogući primaoci jevanđelja još nisu čuli Božje jevanđelje, a novopridošlice još uvek nisu pustile korenje i bili su u opasnosti da otpadnu, ali ja sam ih napustila bez ikakve brige. Bila sam zaista nedostojna poverenja. Uvek sam govorila da moram biti odana Bogu, ali sam se razokrila kada sam se suočila sa činjenicama. Ono što sam ranije rekla su bile laži da bih obmanula Boga. Bog želi ljude koji mogu da slušaju Njegove reči i one koji mogu da Mu budu odani u svakom trenutku, ali ja sam napustila svoju dužnost i sakrila se kada sam se suočila sa malom opasnošću, ne mareći da li će to negativno uticati na živote novopridošlica. Videla sam da ne posedujem odanost niti svedočanstvo usred nevolja i kušnji. Bila sam takvo razočarenje za Boga! Pomislila sam na Jova, čije su ogromno bogatstvo oteli razbojnici za jednu noć, i koji je bio prekriven čirevima, koga je žena čak nagovarala da napusti Boga, ali je on više voleo da proklinje sebe nego da krivi Boga u takvim fizički i psihički bolnim kušnjama, i on je stajao čvrsto u svom svedočenju, na kraju posramivši i pobedivši Sotonu. Takođe sam pomislila na Avrâma, koji je sopstvenim rukama podigao nož da ubije svog sina i prinese ga Bogu za žrtvu, pokazujući apsolutnu pokornost Bogu. U poređenju s tim, ja nisam imala ni odanosti ni pokornosti. Morala sam da se pokajem pred Bogom, da sledim primere Jova i Avrâma, pa čak i da me uhvate, muče i da izgubim život, morala sam da budem postojana u svom svedočenju i posramim Sotonu. Imajući ove stvari na umu, zadobila sam veru i snagu, i brzo sam pisala starešini, rekavši da mogu da pređem u drugu crkvu da širim jevanđelje.

Kasnije sam otišla u crkvu Šu Guang. Ali, mesec dana kasnije, velika crvena aždaja je pružila svoje kandže i na crkvu Šu Guang, i uhapsila desetak braće i sestara odjednom. Onda sam čula da nas je neko prodao kao Juda i da je policija upotrebila fotografiju jedne sestre kako bi je Juda identifikovao. Razmišljala sam o tome kako je ova sestra često bila sa mnom i kad bi njena fotografija bila u policiji, zar ne bi imali i moju fotografiju? Kad bi joj policija ušla u trag, i ja bih bila umešana. Shvatila sam i da bi kazna za mene bila teža kada bi me uhvatili, jer nisam meštanka, pa bi trebalo da izbegavam da izlazim na otvoreno, inače bih mogla biti sledeća koju će uhvatiti. Stoga sam prestala da idem u crkvu radi obavljanja rada na Jevanđelju. Kasnije sam se iznenada setila kako sam se prošli put, zbog hapšenja saradnika crkve, krila u strahu više od dvadeset dana, odlažući rad. Kad bih se krila svaki put na pojavu i najmanjeg znaka nevolje, kako bih mogla da širim jevanđelje? Razmišljajući o tome, grizla me je savest i bila sam ispunjena krivicom. Kada sam se suočila sa nevoljom, nisam razmišljala o tome kako da zaštitim crkveni rad, već sam mislila samo o svojoj bezbednosti. Bila sam zaista sebična i ogavna! Kasnije sam počela da se sastajem sa braćom i sestrama, da razgovaram u zajedništvu sa njima o tome kako da budemo odani i kako da dobro ispunjavamo svoje dužnosti.

Nakon nekog vremena, KPK je upala u još nekoliko crkava, a policija je takođe počela da nadgleda kuću u kojoj smo se okupljali. Bez odgovarajućeg mesta za okupljanje, morali smo da se sastajemo na improvizovanim lokacijama, u davno napuštenim kućama ili blizu grobalja. Jednog dana, kada smo se ponovo našli u jednoj staroj kući, jedna sestra je žurno dotrčala i rekla: „Ovo mesto više nije bezbedno. Juče je više od pedeset policajaca došlo da pretrese kuće, a pretresli su i nekoliko kuća u kojima se nalaze knjige Božjih reči. Policija i dalje zaustavlja i pregleda automobile na putu!” Čuvši to, srce je počelo da mi lupa kao u zeca i pomislila sam: „KPK je zapretila da će, ako ih uhvate, prebiti vernike na smrt i da će oni umreti neosvećeni, tako da pad u njihove ruke znači skoro sigurnu smrt! KPK me je oduvek lovila, pa ako me uhvate, definitivno će me prebiti na smrt.” Na ovu pomisao sam se ponovo povukla i nisam se usudila da širim jevanđelje. Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Čitanje Božjih reči mi je dalo veru. Sudbina svake osobe je određena Božjom suverenošću, i bez obzira na koje okolnosti naiđem u širenju jevanđelja, moram da se pridržavam svoje dužnosti kao stvorenog bića. Pomislila sam na učenike Gospoda Isusa koji su pretrpeli mnogo progona i nevolja da bi širili jevanđelje o carstvu nebeskom, i na kraju su stradali za Gospoda. Neki su razapeti, neki su konjima vučeni do smrti, a neki su kamenovani do smrti, ali nikada nisu napustili svoju misiju niti odgovornosti. Njihova tela su možda umrla, ali njihove duše su bile u Božjim rukama, a cena koju su životom platili za širenje jevanđelja je zaslužila Božje odobrenje. Tada sam se setila reči Gospoda Isusa: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Moj život, smrt, budućnost i sudbina, sve je to u Božjim rukama. Čak i da me policija uhvati i pretuče do smrti, ne može da mi ubije dušu. Smrt tela nije zastrašujuća, ono što je zastrašujuće je da čujem za opasnost, a zatim se sakrijem u strahu za svoj život, ne usuđujući se da izvršim svoju dužnost, i da stoga izgubim svedočanstvo živeći na tako bedan način. Živeći na taj način, čak i kad ne bih bila uhapšena, ipak bih bila uklonjena kada se Božje delo završi. Shvativši ovo, više nisam osećala da me strah od smrti sputava.

Jednog dana sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Osim o svojoj ličnoj bezbednosti, o čemu određeni antihristi takođe razmišljaju? Oni kažu: ’Ovoga časa naše okruženje nije povoljno, pa hajde da se manje pojavljujemo u javnosti i da manje širimo jevanđelje. Time se smanjuju izgledi da budemo uhvaćeni, a crkveni posao neće biti uništen. Ako izbegnemo da budemo uhvaćeni, nećemo se pretvoriti u Judu, a zatim ćemo moći da opstanemo u budućnosti, zar ne?’ Zar nema antihristâ koji se koriste takvim izgovorima da braću i sestre navedu na pogrešan put? (…) Koja načela oni slede? Ovi ljudi kažu: ’Prepreden zec ima tri jame. Da bi se zec zaštitio od napada grabljivca, on mora da pripremi tri jame da se u njima sakrije. Ako se čovek suoči sa opasnošću i mora da pobegne, ali nema gde da se sakrije, da li je to prihvatljivo? Moramo da učimo od zečeva! Božje stvorene životinje imaju ovu sposobnost preživljavanja i ljudi od njih treba da uče.’ Otkako su preuzeli ulogu starešine, spoznali su ovu doktrinu i čak veruju da su shvatili istinu. Oni su zapravo užasno uplašeni. Čim čuju da je neki starešina prijavljen policiji jer je mesto na kome je živeo bilo nebezbedno ili da su špijuni velike crvene aždaje uzele na zub nekog starešinu jer je prečesto odlazio da izvršava svoju dužnost i komunicirao s previše ljudi, te kako su ti ljudi na kraju bili uhapšeni i osuđeni, istoga časa postaju preplašeni. Oni razmišljaju: ’O, ne! Hoće li mene sledećeg uhapsiti? Moram iz ovoga da izvučem pouku. Ne treba da budem previše aktivan. Ako mogu da izbegnem da izvršavam neki crkveni posao, neću ga izvršavati. Ako mogu da se ne pojavljujem u javnosti, neću se pojavljivati. Svoj posao ću svesti na najmanju moguću meru, izbegavaću da izlazim, da sa bilo kim komuniciram i pobrinuću se da niko ne zna da sam starešina. Ko u današnje vreme sebi može da dozvoli da se za nekog drugog brine? I samo preživljavanje je već dovoljan izazov!’ Otkako su preuzeli ulogu starešine, osim što nose zavežljaj i kriju se, ne izvršavaju nikakav posao. Žive kao na iglama, u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i osuđeni. Recimo da čuju da neko kaže: ’Ako te uhvate, bićeš ubijen! Da nisi starešina, da si samo običan vernik, mogli bi da te puste nakon što platiš neku malu kaznu, ali pošto si vođa, teško je reći. Previše je opasno! Neke starešine ili delatnici koji su bili uhvaćeni odbili su da odaju bilo kakve informacije i policija ih je nasmrt premlatila.’ Čim čuju da je neko nasmrt premlaćen, strah im se pojačava, pa se još više plaše da rade. Svakoga dana razmišljaju jedino o tome kako da izbegnu da budu uhvaćeni, kako da izbegnu da se pojavljuju u javnosti, kako da izbegnu da ih nadziru i kako da izbegnu kontakt s braćom i sestrama. Razbijaju glavu razmišljajući o ovim stvarima i u potpunosti zaboravljaju na svoje dužnosti. Da li su ovi ljudi odani? Mogu li takvi ljudi da obave ikakav posao? (Ne, ne mogu.) Takvi su ljudi samo plašljivi i sasvim sigurno ih ne možemo označiti kao antihriste isključivo na osnovu ovog ispoljavanja, no, koja je priroda ovog ispoljavanja? Suština ovog ispoljavanja je ona svojstvena bezverniku. Oni ne veruju da Bog može da osigura bezbednost ljudi i sasvim sigurno ne veruju da posvećivanje davanju za Boga predstavlja posvećivanje istini i da je nešto što Bog odobrava. U svom srcu se Boga ne boje; boje se jedino Sotone i rđavih političkih partija. Ne veruju da Bog postoji, ne veruju da je sve u Božjim rukama i zasigurno ne veruju u to da će onaj koji za Njega daje sve, koji daje sve da bi sledio Njegov put i ispunjavao Njegov nalog, zadobiti Božje odobravanje. Ništa od toga ne vide. U šta oni veruju? Veruju da će ih, ako dopadnu šaka velikoj crvenoj aždaji, zadesiti loš kraj, da bi mogli da budu osuđeni ili da se izlože riziku da izgube čak i sopstveni život. U svom srcu misle samo na svoju ličnu bezbednost, a ne na posao crkve. Zar oni nisu bezvernici? (Da, jesu.) Šta se u Bibliji kaže o tome? ’Ko izgubi svoj život radi Mene, naći će ga’ (Matej 10:39). Veruju li oni u ove reči? (Ne, ne veruju.) Ako se od njih zatraži da preuzmu rizik dok izvršavaju svoju dužnost, poželeće da se sakriju i da ne dozvole da ih iko vidi – u želji da budu nevidljivi. U toj meri se plaše. Oni ne veruju da je Bog čovekova podrška, da je sve u Božjim rukama, da, ako nešto zaista pođe po zlu ili ako zaista budu uhvaćeni, to Bog dozvoljava, i da ljudi treba da imaju bogopokorno srce. Ovi ljudi ne poseduju takvo srce, takvo razumevanje ni takvu pripremljenost. Da li istinski veruju u Boga? (Ne, ne veruju.) Nije li priroda ovog ispoljavanja ona koja je svojstvena bezverniku? (Da, jeste.) Tako stoje stvari. Takvi su ljudi izuzetno plašljivi, užasno su zastrašeni, plaše se fizičke patnje i toga da će im se nešto loše dogoditi. Postaju uplašeni poput strašljivih ptica i više ne mogu da obavljaju svoj posao” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog otkriva da su antihristi posebno sebični i ogavni i da uopšte ne veruju u Božju suverenost. Kada im se stvari dešavaju, oni uvek razmišljaju o sopstvenoj bezbednosti, izgledima i odredištima. Odgovornosti i misije stvorenog bića ne postoje u njihovim srcima. Kada se suoče sa opasnošću u svojoj veri, oni se kriju. Ne mare ni za crkveni rad, ni za život-ulazak braće i sestara, niti uopšte vode računa o interesima Božje kuće. Pogledavši ponovo sebe, videla sam da sam sebična i ogavna kao antihrist. Kada nije bilo opasnosti, mogla sam da trpim i da se dajem u svojoj dužnosti, ali kada su nastupile stvarna opasnost i nevolje, sakrila sam se kao kornjača koja, i na najmanji znak nevolje, uvlači glavu u oklop, želeći da se sakrijem na sigurno mesto gde niko ne bi mogao da me pronađe, i potpuno zanemarujući novopridošlice i moguće primaoce jevanđelja. Kasnije sam saznala da nas je Juda prodao i ponovo sam razmišljala o sopstvenoj bezbednosti. Brinula sam se da ću, pošto nisam meštanka, biti pretučena na smrt ili osakaćena ako me uhvate, ili da možda neću izdržati torturu i da ću izdati crkvu, gubeći šansu za spas, pa nisam želela da izađem da propovedam jevanđelje. Nisam priznavala Božju suverenost, a kada sam se suočila sa opasnošću, potisnula sam svoju dužnost u pozadinu uma. Uopšte nisam štitila interese Božje kuće i živela sam potpuno u stanju plašljivosti, straha i samozaštite. Bila sam tako sebična i ogavna bezvernica! Shvativši ove stvari, osetila sam još veće žaljenje. Pomislila sam: „Sa kakvim god okruženjem sledeći put da se suočim, moram da izvršim svoju dužnost kako treba.”

Posle ovoga, policijska hapšenja su postala oštrija i više starešine su me prebacile u drugu crkvu. Samo dva meseca po dolasku u tu crkvu sam primetila da je na mom električnom biciklu postavljen uređaj za praćenje. Pomislila sam: „Da li me je policija pratila dovde tako što je usput proveravala snimke nadzora? Ako je tako, nemam načina da pobegnem!” Ponovo sam osetila strah, uplašila sam se da će me policija uhapsiti ako izađem na otvoreno. Ali, prisetila sam se Božjih reči od ranije i znala sam da ne mogu da napustim svoju dužnost kako bih se ponovo zaštitila, jer bih izgubila svoje svedočanstvo. Pročitala sam još Božjih reči: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Bog je suveren nad svim stvarima. Nijedna osoba, događaj niti stvar ne mogu da nadmaše Božji autoritet. Bez obzira na to koliko je Sotona divalj i zao, on ne može da prekorači granice koje mu je Bog postavio. Bez Božjeg dopuštenja, on se ne usuđuje da prekorači granice, a još manje da nam naudi. Sotona je samo pion u Božjoj ruci, koji služi za usavršavanje Božjeg izabranog naroda! Razmišljala sam o godinama koje sam provela šireći jevanđelje skoro svakog dana, trčeći ispod nadzornih kamera a da me nisu uhapsili. Jednom je na kuću domaćina pokucala policija, ali mi nismo otvorili vrata, a pola sata kasnije smo se prerušili pre izlaska. Policija u prizemlju nas nije prepoznala i uspeli smo da pobegnemo. Videla sam da, bez Božjeg dopuštenja, policija nije mogla da me uhvati. Shvativši ovo, odlučila sam da ću se, ako Bog dopusti da me uhapse, pokoriti Njegovim orkestracijama i uređenjima i dati svoj život da svedočim za Njega.

Kasnije sam pročitala himnu Božje reči pod naslovom „Najsmisleniji život”: „Ti si biće koje je stvoreno – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i uverljivo prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). Razmišljajući o ovoj himni, osetila sam sigurnost u svom srcu. Za stvoreno biće je najsmislenije i najvrednije da bude u stanju da ispunjava svoju dužnost, i Bog tome odaje poštu. Prolazak kroz višestruke progone i nevolje omogućio mi je da zaista uvidim Božju svemogućnost i suverenost i da zadobijem veru u Njega, da raspoznam zlu suštinu velike crvene aždaje i da razumem svoju sebičnu prirodu. Što je najvažnije, naučila sam kako da se suočim sa smrću. To su stvari koje ne bih mogla da zadobijem u udobnom okruženju. Hvala Bogu!