U decembru 2021. godine počela sam da praktikujem rad na pregledanju video-zapisa. Na početku sam se svim srcem posvetila proučavanju i razmišljanju. Kad god bih naišla na nešto zbunjujuće, tražila sam rešenja od sestre koja je sarađivala sa mnom. Ona je takođe često sa mnom razmatrala probleme koje je identifikovala u video-zapisima. Svaki put bih sumirala svoje nedostatke i odstupanja, a zatim bih pokušala da pretražim i saznam relevantna načela. Tokom timskih rasprava o načelima, pažljivo bih saslušala svačiju besedu i pažljivo bih razmišljala da bih nadomestila svoje nedostatke. Nakon što sam neko vreme tako praktikovala, postigla sam određeni napredak u svojim stručnim veštinama i uspela sam da se nosim sa nekim zadacima. Počela sam da se osećam zadovoljno, misleći da sam dokučila neka načela. Od tada sam retko preuzimala inicijativu da proučavam. Kada bih razgovarala u zajedništvu o načelima i razmatrala probleme sa drugim članovima tima, nisam više ozbiljno razmišljala kao pre, niti bih se usredsredila na sumiranje problema u radu. Moj pristup obavljanju dužnosti postao je pasivan.

Sećam se da su u jednom periodu neka braća i sestre bili novi u svojim dužnostima i bilo je mnogo problema sa video-zapisima koje su poslali. Morala sam da razgovaram u zajedništvu sa njima i da im pojedinačno odgovaram da bih rešila te probleme. Neke lukave i neuobičajene misli su mi se pojavile u srcu: „Ako budem pažljivo proveravala svaki video i tragala za relevantnim načelima kako bih sa njima razgovarala i odgovorila im, biće potrebno mnogo vremena i napora. Kada ću završiti obradu tolikog broja video-zapisa? Možda bi trebalo samo ukratko da im ukažem na probleme i da ih pustim da sami otkriju kako da ih reše. Na taj način mogu da uštedim dosta napora.” Tako sam samo ukazala na probleme u video-zapisima i naznačila opšti pravac za unošenje modifikacija. Drugi put, pregledala sam video i otkrila neke probleme. Ali nisam bila sigurna u vezi s njima, pa sam razgovarala sa sestrom koja je sarađivala sa mnom. Rekla je da ne vidi nikakve probleme, ali ja sam se i dalje osećala nelagodno u vezi sa tim. Nakon što sam neko vreme razmišljala, još uvek nisam bila sigurna da li su to problemi. Onda sam razmatrala da budem površna, misleći: „Možda bi trebalo da ostavim sve kako jeste. Sestra dokučuje načela bolje od mene. Čak i ona kaže da je to u redu, tako da ne bi trebalo da bude problema. Ne moram da trošim više vremena na razmišljanje o tome. Osim toga, to je samo moj osećaj. Šta ako grešim i ako usporavam posao?” Sa tom mišlju, prestala sam da razmišljam o tome i da tražim odgovor. Zatim sam samo poslala video kakav je i bio. Nekoliko dana kasnije, nadzornica je ukazala da ima nekih problema sa videom i da ih treba rešiti. Nakon toga, moja braća i sestre su jedno za drugim prijavljivali kako su se osećali negativno nakon što su pročitali naše sugestije. Smatrali su da u video-zapisima koje su napravili ima previše problema i nisu znali kako da ih reše. Suočena sa tim razotkrivenim problemima, osećala sam se potpuno izgubljeno. Međutim, setila sam se da su ljudi, događaji i stvari sa kojima se svakodnevno susrećem uređeni od strane Boga i da su pod Njegovom suverenošću. Susret sa ovim okolnostima nije bio bez razloga. Mora da postoje lekcije koje treba da naučim, pa sam se pomolila Bogu i zatražila Njegovo vođstvo.

Tokom duhovne posvećenosti, pročitala sam ove odlomke Božjih reči: „Unutar iskvarene naravi postoji nešto što ljude navodi da se prema stvarima odnose tako lakomisleno i neodgovorno: to je ogavnost na koju se ljudi često pozivaju. U svemu što rade, zadovoljavaju se time da to bude ’otprilike u redu’ i ’dovoljno dobro’; u pitanju je stav tipa ’možda’, ’moguće’ i ’četiri od pet’; oni sve rade površno, zadovoljavaju se minimalnim rezultatima i stalno se provlače na blef; ne vide smisao u tome da stvari uzimaju zaozbiljno ili da budu pedantni, a još manje vide smisao u traganju za istina-načelima. Zar to nije nešto unutar iskvarene naravi? Da li je to manifestacija normalne ljudskosti? Nije. Bilo bi ispravno nazvati to nadmenošću, a takođe bi bilo sasvim prikladno reći da je to raskalašno – ali jedina reč kojom to može savršeno da se izrazi jeste ’ogavno’. Većina ljudi poseduje u sebi tu ogavnost, ali u različitoj meri. Oni po svim pitanjima žele da rade površno i aljkavo, a u svemu što rade oseća se dašak prevare. Kad god mogu, oni varaju druge ljude, hvataju krivine kad god uoče priliku za to i štede svoje vreme kad god su u mogućnosti. U sebi misle: ’Dokle god uspevam da ne budem razotkriven, dokle god ne pravim probleme i dokle god me ne pozivaju na odgovornost, mogu da se provlačim kroz sve to. Svoj posao ne moram da obavljam vrlo dobro, to bi bilo isuviše naporno!’ Takvi ljudi ni u čemu ne mogu da budu majstori, a tokom obuke se uopšte ne posvećuju učenju, ne pate, niti plaćaju cenu. Hteli bi da svaki predmet zagrebu tek po površini i da sebe odmah proglase stručnjakom za tu oblast, verujući da su naučili sve što o tome ima da se nauči, a zatim se provlače oslanjajući se na to. Zar to nije stav koji ljudi imaju prema drugim ljudima, događajima i stvarima? Da li je to dobar stav? Nije. Prosto rečeno, to je ’provlačenje’. Takva ogavnost postoji u svim iskvarenim ljudima. Ljudi sa ogavnom ljudskošću zauzimaju gledište i stav ’provlačenja’ u svemu što rade. Da li takvi ljudi mogu pravilno da obavljaju svoju dužnost? Ne. Jesu li u stanju da rade u skladu s načelima? To je još manje verovatno” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (2. deo)”). „Kako da uočimo razliku između plemenitih i plitkih ljudi? Jednostavno posmatrajte njihov stav i postupke prema vlastitoj dužnosti, gledajte kako se odnose prema stvarima i kako se ponašaju kad iskrsnu neki problemi. Ljudi od integriteta i dostojanstva su pedantni, savesni i marljivi u svojim postupcima i spremni su da plate cenu. Ljudi bez integriteta i dostojanstva su nehajni i aljkavi u svojim postupcima, stalno posežu za trikovima i uvek žele samo da se nekako provuku. Ma koju tehniku da uče, oni je ne uče marljivo, nisu u stanju da je nauče i, ma koliko vremena da potroše na učenje, i dalje ostaju potpuno neuki. To su ljudi slabog karaktera” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (2. deo)”). „Kad god mogu, oni varaju druge ljude”, „bez integriteta i dostojanstva” i „slabog karaktera” svaka reč u tim rečenicama probola mi je srce. Razmišljala sam o svom ponašanju u obavljanju dužnosti. Zar moje ponašanje nije bilo baš takvo kakvo je Bog razotkrio? Kada sam primetila da ima mnogo problema sa video-zapisima koje su braća i sestre snimili, nisam razmišljala kako da im pomognem da reše te probleme, niti sam ih vodila da shvate istinu i uđu u načela. Umesto toga, moja glavna briga bila je kako da uštedim sebi malo napora. Mislila sam, ako budem pažljivo pregledala svaki video-snimak i detaljno odgovarala, da će to biti previše naporno i da će zahtevati mnogo razmišljanja. Tako sam samo ukratko pomenula probleme u video-zapisima, ali nisam sa njima razgovarala o načelima niti sam im ukazala na praktična rešenja. Usled toga, braća i sestre su se osećali negativno nakon što su pročitali moje sugestije. Zar nisam time izazvala prekidanje? Kada sam pregledala taj drugi video, imala sam osećaj da ima nekih problema sa njim, ali nisam želela da ih marljivo proučim zato što nisam bila sigurna. Čak sam i opravdavala sebe, misleći da proučavanje ne mora nužno dovesti do bilo kakvih rezultata. Sestra je bolje dokučila načela od mene. Čak je i ona rekla da je u redu, tako da ne bi trebalo da bude nekih većih problema. Nisam se istinski potrudila da potražim odgovor pre nego što sam zaključila da razmišljanje možda neće dovesti do rezultata. Zar nisam samo bila nepouzdana i nemarna? Zaista sam bila tako lažljiva! Taj stav prema mojoj dužnosti bio je upravo onakav kako ga je Bog razotkrio: „Dokle god uspevam da ne budem razotkriven, dokle god ne pravim probleme i dokle god me ne pozivaju na odgovornost, mogu da se provlačim kroz sve to. Svoj posao ne moram da obavljam vrlo dobro, to bi bilo isuviše naporno!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka: Oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu (2. deo)”). Te reči su me savršeno opisivale. Provodila sam svaki dan kao na autopilotu. Bila sam zadovoljna time da izbegnem fizičke teškoće i da samo preživljavam. Nikada nisam razmišljala o poteškoćama svoje braće i sestara niti da li je obavljanje dužnosti na ovaj način efikasno. Ako sam mogla od nečega da se izvučem, samo sam se izvlačila, bez imalo odanosti prema svojoj dužnosti. Sa takvim stavom, bila sam krajnje nepouzdana, baš kao što Bog opisuje: „bez integriteta i dostojanstva”, i „ljudi slabog karaktera.” To uopšte nije bilo preterivanje. Osetila sam duboku uznemirenost i kajanje, pa sam se pomolila Bogu: „O Bože, moj odnos prema dužnosti je previše neozbiljan i potpuno neodgovoran. Ne želim više da živim ovim niskim životom. Spremna sam da se pobunim protiv svog tela, da budem vredna i ozbiljna i da platim ceh kako bih dobro obavila svoju dužnost.”

Nakon molitve, pročitala sam neke Božje reči i zadobila sam bolje razumevanje Njegovih zahteva. Bog kaže: „Prilikom obavljanja dužnosti, čovek mora da nauči da bude savestan, strog, pedantan i odgovoran, i da to radi sa čvrstim utemeljenjem, to jest, tako što će ići korak po korak. Čovek mora da upotrebi svu svoju snagu da dobro obavi tu dužnost, sve dok ne bude zadovoljan načinom na koji ju je obavio. Ako neko ne shvata istinu, treba da traži načela i da postupa u skladu s njima i sa Božjim zahtevima; treba dobrovoljno da uloži više truda da valjano obavlja svoju dužnost i da je nikada ne obavlja na površan način. Samo takvom primenom čovek može da oseti mir u srcu i da ga savest ne grize” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Bog od nas zahteva da budemo čvrsto utemeljeni u svojim dužnostima, zadržavajući savestan i odgovoran stav u svemu što radimo, tragajući za istina-načelima i dajući sve od sebe. Shvatila sam da više ne smem biti površna. Moram da upražnjavam Božje zahteve, tako što ću pažljivo pregledati svaki video-zapis i pružati detaljna uputstva za rešavanje problema zasnovana na načelima. Iako će to zahtevati malo više fizičke patnje i razmišljanja, ako to dovodi do boljih rezultata u mojoj dužnosti, onda je vredno truda. Nakon toga, dok sam pregledala video-zapise i odgovarala na pitanja braće i sestara, razmišljala sam kako da se izrazim da bih postigla najbolje rezultate. Primenjujući ovakav pristup nisam se osećala mnogo umorno i mogla sam dublje da uđem u načela. Međutim, zbog moje teško iskvarene naravi i preterane želje za fizičkom udobnošću, i dalje sam bila u iskušenju da izaberem lakši put i da budem površna kada se suočim sa složenim problemima.

Jednom, dok sam pregledala video-zapis, primetila sam neke probleme koje je bilo teško rešiti. Pomislila sam: „Ako dajem sugestije, moram prvo da proučavam i istražujem da bih pronašla rešenje. To će biti teško. Glava me boli od same pomisli na to! Ako budem potrošila sve vreme na to i ne uspem da pronađem rešenje, zar to ne bi bilo uzaludno ulaganje napora? Zaboravi. Za sada ću se usredsrediti na druge video-zapise a ovime ću se baviti kasnije kada budem imala vremena.” Nakon nekog vremena, naše starešine su primetile da je efikasnost našeg rada na produkciji video-zapisa opala, i ponovo su proverili video-zapise koje su braća i sestre poslali u poslednja tri meseca. Otkrili su da je dosta video-zapisa ostalo neobrađeno, i da ih nismo odmah rešili ili dali smernice braći i sestrama da ih modifikuju u skladu sa načelima, što je prouzrokovalo znatno kašnjenje u radu na produkciji video-zapisa. Videvši taj rezultat, ostala sam zapanjena. Zar nije sve ovo bilo zbog mog zanemarujućeg i površnog pristupa dužnosti? Nisam mogla da opišem osećaj u svom srcu. Osećala sam se kao da mi kamen pritiska grudi i da mi ponestaje daha. Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen. Potpuno je prirodno i opravdano da su ljudi dužni da dovrše svaki nalog koji im Bog poveri. To je čovekova vrhovna dužnost, važna koliko i sam njihov život. Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Čitajući ove Božje reči, shvatila sam Božju pravednu narav. Kad bih svojoj dužnosti pristupala sa nemarnim stavom – ako bih uvek bila površna i nepouzdana, i zabušavala – to bi ukazivalo na ozbiljnu izdaju Boga, a ja bih bila nedostojna da budem u Božjem prisustvu i zasluživala bih prokletstvo i kaznu. Bila sam uplašena, osećajući da sam u opasnom položaju. Razmišljala sam o tome kako je crkva uredila da ja pregledam video-zapise, u nadi da ću sve svoje srce i snagu uložiti u rad i da ću ga dobro obaviti. Ali ja sam bila nepouzdana u svojim dužnostima i tražila sam načine da zabušavam. Kada bih naišla na probleme koje nisam razumela ili nisam mogla da prozrem, nisam ih marljivo proučavala. Umesto toga, kada bih se suočila sa problemima koji zahtevaju značajan napor i razmišljanje, birala sam da sebe poštedim muke i ostavljala video-zapise po strani, nisam brzo sprovodila istraživanje i proučavala ih, niti sam tragala za relevantnim načelima kako bih vodila druge članove tima. Nisam ispunila svoje obaveze. Ono što sam uradila u potpunosti je omelo rad na produkciji video-zapisa. Sećam se kada sam prvi put preuzela ovu dužnost, rešila sam pred Bogom da ću ceniti priliku da obavljam tu dužnost i biti odana kako bih uzvratila Božju ljubav. Ali sada, ako sam samo mogla da se provučem, činila sam to bez imalo osećaja odgovornosti. Zar ovo nije bila očigledna prevrtljivost prema Bogu? Zaista sam izneverila Boga i nisam bila dostojna poverenja! Razmišljajući o ovome, osetila sam žaljenje i samoprekor, i osećala sam se kao još veći dužnik prema Bogu. Plakala sam dok sam se molila Bogu: „O Bože, moji postupci su samo ometali i prekidali rad. Spremna sam da se pokajem i da ispravim svoj stav prema dužnosti. Molim Te da me vodiš.”

Kasnije sam počela dublje da razmišljam. U početku sam želela da dobro obavljam svoju dužnost, ali kako je na kraju došlo do ovoga? Tražeći odgovore, naišla sam na ove odlomke Božjih reči: „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, on je poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, on nije ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni, samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se naslađuju telesnim stvarima i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? (…) Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nikad sebe nisam dovodila u vezu sa nazivima kao što su „beskoristan” ili „parazit”, a kamoli da zamislim da bi u Božjim očima moje ponašanje moglo biti nalik ponašanju leša koji hoda, i da se ne razlikujem od svinja i pasa. To saznanje je bilo uznemirujuće i tužno. Ali ono što su Božje reči razotkrile bilo je upravo moje ponašanje. Prema uživanju u fizičkoj udobnosti sam se odnosila kao prema svom cilju, uvek nastojeći da živim lagodnim i ležernim životom. Kada bih se u obavljanju dužnosti suočila sa poteškoćama koje su od mene zahtevale da uložim napor i da platim ceh, pribegavala sam lukavstvu i lenjosti. Gledala bih da se izvučem ili bih ignorisala video-zapise i ostavljala ih nerešene, radeći bilo šta što bi mi uštedelo napor. Nisam uspela da ispunim svoje obaveze, što je prouzrokovalo kašnjenja u radu. Zar nisam baš ja bila beskorisna i parazit koji samo živi od drugih? Zapala sam u to stanje zato što sam bila zatrovana i pod uticajem takvih sotonskih otrova kao što su „Život je kratak, pa uživaj dok možeš”, „Današnje vino pij danas”, i „Uživaj dok si živ.” Ove otrovne ideologije navele su me da dam prednost fizičkoj udobnosti iznad svega, brinući se samo da ne budem iscrpljena ili pod stresom. A o tome da li ispunjavam svoje odgovornosti i obaveze, i da li Bog odobrava kako obavljam svoju dužnost, uopšte nisam vodila računa. Živeći prema ovim otrovima postala sam sve sebičnija i pokvarenija, bez imalo odlučnosti da se bavim pozitivnim stvarima. Iako mi je ovakav pristup olakšao život, to nije dovelo do rasta ili dobitka. Naprotiv, ometalo je rad, što je dovelo do prestupa. Prepuštanje fizičkoj udobnosti jednako je uništavanju sebe!

Kasnije sam izabrana za vođu tima. U to vreme, dve sestre su bile tek počele da praktikuju snimanje video-zapisa. Osim što sam pravila svoje video-zapise, morala sam da vodim i njihov rad i da upravljam celokupnim radom grupe. Ponekad, kad bih videla da su problemi u nekim video-zapisima komplikovani, opet bih pomišljala da koristim prečice. Mislila sam: „Ako budem tragala za načelima za svaki problem i proučavala ga, trebaće mnogo razmišljanja. Kako ću ikada uspeti da završim sve ove zadatke? Od same pomisli na to osećam se iscrpljeno. To je previše muke! Možda ne bi trebalo da budem tako pedantna. Sve dok izgleda prihvatljivo, trebalo bi da bude dovoljno.” Shvatila sam da ponovo tražim fizičku udobnost. Sećajući se Nojevog stava prema dužnosti, potražila sam Božje reči u vezi s tim. Svemogući Bog kaže: „Otkako mu je Bog poverio izgradnju barke, Noje ni u jednom trenutku u sebi nije razmišljao: ’Kad će Bog razoriti svet? Kad će mi On dati znak da će to učiniti?’ Umesto da razmišlja o takvim stvarima, Noje je usrdno primio k znanju sve što mu je Bog rekao, a zatim je sve to sproveo u delo. Nakon što je prihvatio ono što mu je Bog poverio, Noje je bez i najmanjeg nagoveštaja nemara pristupio izvođenju i sprovođenju izgradnje barke o kojoj je Bog govorio, tretirajući je kao najvažniju stvar u svom životu. Dani su prolazili, godine su se smenjivale, dan za danom, godina za godinom. Bog nije nikada nadgledao Noja niti ga podsticao, ali je za sve to vreme Noje istrajavao u važnom zadatku koji mu je Bog poverio. Svaka reč i izraz koje je Bog izgovorio bili su upisani u Nojevo srce poput reči isklesanih na kamenoj ploči. Ne obazirući se na promene u spoljnom svetu, na podsmevanje onih oko sebe, na muke koje je to donosilo ili na teškoće s kojima se suočavao, sve vreme je istrajavao u onome što mu je bilo povereno od Boga, nikada ne dospevajući u stanje očaja niti razmišljajući o odustajanju. Božje reči su bile upisane u Nojevo srce i postale su njegova svakodnevna stvarnost. (…) U Nojevom srcu nije bilo važnijeg uputstva koje je trebalo da sledi i sprovede: Božje reči su bile njegov životni pravac i cilj. Dakle, šta god da mu je Bog rekao, šta god da je Bog od njega tražio ili mu naredio da učini, Noje je to u potpunosti prihvatio i primio k znanju; prema tome se odnosio kao prema najvažnijoj stvari u svom životu i shodno tome je postupao. Ne samo da to nije zaboravio, ne samo da je to čuvao u svom srcu, već je to i sprovodio u svakodnevnom životu, koristeći svoj život da prihvati i izvrši Božji nalog. I tako je, dasku po dasku, barka sagrađena. Svaki Nojev pokret, svaki njegov dan, bili su posvećeni rečima i zapovestima Božjim. Možda nije izgledalo kao da Noje obavlja neki važan poduhvat, ali je u očima Božjim sve što je Noje radio, čak i svaki korak koji je preduzeo da nešto postigne, svaki rad koji je obavljao rukama – sve je to bilo dragoceno, vredno sećanja i dostojno oponašanja od strane čitavog ljudskog roda” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Drugi ekskurs: Kako su Noje i Avrȃm poslušali Božje reči i pokorili Mu se (1. deo)”). Nojev stav prema dužnosti me je postideo. Ma koliko da je bilo teško izgraditi arku ili ma kolike žrtve da je to zahtevalo, Noje je imao samo jedan cilj na umu: da ispuni Božji nalog da Mu udovolji. Da bi postigao taj cilj, Noje je zaista izdržao teškoće i platio ceh, prikupljajući sav potrebni materijal i gradeći arku deo po deo čekićem i dletom, istrajavajući 120 godina. Bila sam jako inspirisana Nojevim iskustvom. Nisam više mogla da tražim udobnost i da se površno odnosim prema svojoj dužnosti. Trebalo je da se molim i da se oslonim na Boga i da oponašam Nojev odnos prema dužnosti. Bez obzira na poteškoće ili ceh koji treba da platim u obavljanju dužnosti, moram da dam sve od sebe da bih sarađivala. Zatim sam iznela svoje stanje pred Boga u molitvama. Ponekad kada bih pronašla mnogo problema u nekim video-zapisima, prvo bih pažljivo razmislila o njima primenjujući načela i razgovarala o njima sa sestrom sa kojom sam sarađivala, a zatim sam prenosila našoj braći i sestrama. Kada bih se suočila sa složenim problemima u nekim video-zapisima, umesto da ih ignorišem, tražila bih informacije da učim i da pronađem rešenja, dajući sve od sebe da razgovaram sa braćom i sestrama o putevima ka primeni. U rukovođenju celokupnim radom, takođe sam se trudila da uključim sve aspekte, razgovarajući sa sestrom sa kojom sam sarađivala kako bismo rešile odstupanja ili probleme na koje bismo naišle u radu. Nakon što smo neko vreme sarađivale na ovaj način, i sestra i ja smo napredovale. Ranije sam samo površno razumela neka načela. Ali kroz razgovor sa braćom i sestrama stekla sam dublji uvid u te probleme, što mi je pomoglo da unapredim svoje stručne veštine. Takođe sam imala veći osećaj da nosim breme u svojoj dužnosti nego ranije. Tek tada sam shvatila da nas kroz proces obavljanja naših dužnosti Bog prosvećuje i vodi da postepeno razumemo istina-načela, dajući nam breme i mogućnosti za primenu. Iako se naše telo možda malo muči, na kraju krajeva, mi smo ti koji imaju koristi od toga. Hvala Bogu!