U junu 2021. godine izabrana sam za crkvenog starešinu. Iskreno, to je tada bilo prilično neočekivano. jer sam bila prilično mlada u poređenju sa drugim starešinama, a pošto je moj život-ulazak bio prilično plitak, nisam znala da li ću moći da se nosim sa ovom dužnosti. Ali, kada sam videla koliko je braće i sestara glasalo za mene, osetila sam da me svi odobravaju, pa sam prihvatila tu dužnost. Nastavila sam da se aktivno opremam istina-načelima, a kada bih nailazila na probleme koje nisam razumela, brzo bih zatražila pomoć od drugih, i tako sam postepeno sticala bolje razumevanje toga kako da obavljam crkveni posao. Jednog dana, jedna sestra sa kojom sam sarađivala mi je rekla: „Viši starešina je rekao da si usmerena na napredak i da si sposobna da aktivno prevazilaziš poteškoće. To je prilično dobro.” Bilo mi je drago da to čujem i nisam očekivala da ću dobiti takve pohvale od starešina, a činilo se da sam ja u njihovim očima osoba koja stremi ka istini i koja gleda nagore i odlučila sam da nastavim vredno da radim. Ali, ubrzo nakon toga, problemi su počeli da se pojavljuju u mom radu, jedan za drugim. Nadzornici koje sam odabrala nisu obavljali stvaran posao, a ja nisam kontinuirano pratila niti nadgledala njihov rad, što je izazvalo ozbiljne gubitke u radu. Starešina me je orezao zbog neodgovornosti u vršenju dužnosti, nazivajući me kancelarijskim piskaralom, koje ne štiti rad crkve. Imala sam osećaj krivice zbog svog nemara i brinula sam šta će starešina misliti o meni i da li će misliti da nisam sledila načela prilikom odabira zaposlenih i da li će me smeniti jer nisam sposobna za starešinstvo. Šta bi moja braća i sestre mislili o meni kada bih zaista bila smenjena? Da li bi rekli da su pogrešili što su me izabrali za starešinu? Osećala sam se stvarno očajno. Razmišljala sam o tome kako me je starešina nazvao kancelarijskim piskaralom, koje je neodgovorno u svojoj dužnosti. Nisam želela da mi ta etiketa ostane zalepljena, pa sam pomislila da bi se ocena starešine o meni možda promenila kada bih nadalje dobro napredovala i da bi braća i sestre imali potpuno novi nivo poštovanja prema meni. Mogli bi reći da se ni nakon orezivanja nisam prepustila negativnosti, već da sam nastavila normalno da izvršavam svoju dužnost, što je pokazalo da sam osoba koja stremi ka istini. Na taj način bi se sačuvala moja reputacija motivisane osobe usmerene na napredak. Imajući to na umu, trudila sam se da probleme u svom radu rešim što je pre moguće.

Kasnije je viši starešina često pitao za moj rad, ali ja nisam radila stvari na tako jednostavan način kao nekada. Umesto da odmah potražim strešinu ako naiđem na probleme ili poteškoće, sada sam se plašila da će on otkriti nešto drugo što nisam uradila kako treba. Jednom je trebalo da pronađemo nekoga ko će nadzirati rad na opštim poslovima. Moja prva misao je pala na sestru Kloi, koja je bila prilično vešta u vođenju opštih poslova, sposobna da zaštiti interese crkve kada se nešto desi i voljna da uloži trud u svoje dužnosti, bez straha od iscrpljenosti. Ali, onda sam se setila da je ona ranije bila smenjena kao nadzornik zbog svoje nadmene naravi i nesposobnosti da radi sa drugima. Kad bih je ponovo unapredila i kad bi se ona ponašala na isti način, da li bi starešina pomislio da mi nedostaje moć raspoznavanja i da ljude vidimsamo onako kako se prikazuju? I dalje nisam bila siguran da li bi Kloi mogla ponovo da preuzme ulogu nadzornika, ali sam se previše plašila da tražim smernice od starešine, pa je proces izbora nadzornika ostao nezavršen. Postojao je i problem u vezi sa crkvenim starešinom po imenu Harlou. Šest braće i sestara se skupilo da je prijave da je izuzetno nadmena i da je koristila svoj položaj da omalovažava ljude i da ih potiskuje. Otišla sam do vođa timova i nadzornika da ispitam stvar. Saznala sam da je Harlou zaista bila prilično nadmena i da je volela da drži predavanja drugima, ali su neki takođe rekli da to radi zato što braća i sestre krše načela. Videvši ove različite ocene, nisam mogla jasno da sagledam stvari. Razmišljala sam o tome da tražim od višeg starešine da me usmeri, ali onda sam pomislila na to kako sam napravila nekoliko grešaka zaredom u raspoznavanju ljudi, kako mi je starešina besedio o mnogim načelima, a sada, kada sam se suočila sa problemom, još uvek sam bila nesposobna da raspoznam ljude i pitala sam se da li bi mislio da sam lošeg kova, nesposobna da razumem načela bez obzira na to koliko se o njima razgovaralo i da sam nesposobna da budem starešina. Oklevala sam, misleći da najpre treba više da posmatram i da je smenim tek kada u potpunosti razumem situaciju.

Jednog dana, starešina je otkrio probleme sa mojim izborom osobe koja je nadgledala rad na opštim poslovima i kroz razgovor me je upoznao sa načelima postupanja u takvim stvarima. Rekao je: „Biti jednom smenjen ne znači da neko ne može ponovo da bude nadzornik, ovo zavisi od pokajanja osobe. Štaviše, izbor nadzornika opštih poslova razlikuje se od izbora crkvenog starešine. Fokus nije na njegovom stremljenju ka istini, već na tome da li je to prava osoba koja može da podrži rad crkve. Pored toga, ako većina ljudi misli da ta osoba ima talenat za taj posao, ona može da ga obavlja. Ako nisi sigurna, možeš da zamoliš drugu braću i sestre da sarađuju sa njom.” Posle njegove besede, on me je takođe orezao jer sam odlagala ovo pitanje toliko dugo bez traženja rešenja, govoreći da sam bila previše sebična i da nisam štitila rad crkve. Nisam očekivala da će se, što se više trudim da se zamaskiram i sakrijem stvari, sve više problema razotkriti. Nesvesno sam počela da obraćam više pažnje na ton i izraze ljudi. Kada je starešina razgovarao sa mnom, pokušavala sam da pogodim po njegovom tonu glasa da li se njegov utisak o meni pogoršava, da li procenjuje moju podobnost za starešinu i da li će prestati da mi daje obaveze. Na moje iznenađenje, mesec dana kasnije, starešina je uredio da nadgledam rad na produkciji video-zapisa. Pomislila sam: „Ako ovaj put ne uradim posao dobro, možda će me zaista smeniti. Moram da iskoristim ovu priliku i da se dobro pokažem.” Međutim, nisam bila upoznata sa radom na produkciji video-zapisa, a kada bi se pojavili problemi, nisam znala kako da ih rešim. Kada bi starešina pitao kako posao napreduje, postala bih veoma nervozna, plašeći se da će primetiti nešto što nisam uradila kako treba. Stoga, kada sam izveštavala o radu, prijavila bih samo dobre, a ne loše vesti, naglašavajući oblasti napretka, i rekla bih da sam naporno radila na rešenjima za oblasti koje nisu napredovale. U tom periodu sam osećala ogroman pritisak. Nekoliko puta sam razmišljala o tome da priznam starešini da ne mogu da se nosim sa poslom, ali sam se brinula da ću, ako to uradim, zauvek izgubiti svoj jedini pozitivni kvalitet, a to je moja usmerenost ka napretku. Dok sam se okrenula, prošlo je šest meseci, a posao koji je trebalo da traje mesec dana kasnio je pola godine. Moje stanje je postajalo sve gore i gore. Kada sam jela i pila Božje reči, nisam dobijala ni malo svetlosti i stalno mi se spavalo, a delovalo je da moje molitve ne dolaze do Boga. Imala sam stalni osećaj uznemirenosti i nelagode.

Jednom prilikom je starešina zašao malo dublje dok me je ispitivao, otkrio je ove probleme i smenio me. Rekao je: „Ti ne stremiš ka istini i previše si sujetna. Radije obavljaš svoju dužnost sama, nikada se ne konsultuješ sa drugima niti ih tražiš i previše si zabrinuta za svoj ugled i status! Na osnovu tvog doslednog ponašanja, ne možeš nastaviti kao starešina.” U trenutku kada sam smenjena, bilo mi je jasno da me je stigla Božja pravedna narav i da mogu samo sebe da krivim. Ubrzo nakon toga, saznala sam da je Harlou divljala u crkvi, stvarala grupe, potiskivala i mučila one koji je nisu sledili. Crkva je bila u previranju, ljudi su postali neorganizovani, a ona je na kraju bila izolovana zbog svoje zle ljudskosti. Suočena sa ovim rezultatom, duboko sam se uznemirila. Moj neuspeh da jasno sagledam njene probleme i da blagovremeno potražim smernice ostavio je zlu osobu na poziciji starešine, što je dugo vremena nanosilo štetu braći i sestrama i ozbiljno ometalo crkveni rad. Razmišljajući o tome kako sam loše izvršavala svoje dužnosti, bila sam ispunjena krivicom i previše posramljena da se suočim sa braćom i sestrama. Stalno sam se pitala: Kako sam ovako završila? Kleknula sam pred Boga u molitvi, moleći Ga da me prosveti i usmeri kako da istinski razmislim i razumem sve ono što sam uradila.

Kasnije, dok sam čitala neke od Božjih reči, počela sam da shvatam svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Ako ste starešina ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i greške u vašem radu i orezati vas? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, znači da si sklon da kreneš putem antihrista i da počiniš sva zlodela koja su antihristi skovali. Ako u srcu ne strahuješ od nadzora Božje kuće nad onim što radiš i ako možeš da pružiš prave odgovore na pitanja i upite Višnjeg, ne skrivajući ništa od njega i saopštavajući mu sve što znaš, u tom slučaju, bez obzira da li je to što govoriš ispravno ili pogrešno i bez obzira na iskvarenost koju pokazuješ – pa čak i ako razotkrivaš narav antihrista – ti nipošto nećeš biti definisan kao antihrist. Ono što je ključno jeste da li si u stanju da spoznaš svoju narav antihrista i da li možeš da tragaš za istinom kako bi taj problem rešio. Ako si ti neko ko prihvata istinu, tvoju narav antihrista je moguće popraviti. Ako vrlo dobro znaš da imaš narav antihrista, ali ipak ne tragaš za istinom da bi je razrešio, ako čak pokušavaš da lažeš o nastalim problemima ili da ih prikrivaš, te da na taj način izbegneš odgovornost i ako prilikom orezivanja ne prihvataš istinu, onda je to ozbiljan problem i ti se nimalo ne razlikuješ od antihrista. Ako već znaš da imaš narav antihrista, zašto ne smeš da se suočiš s tim? Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: ’Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem’? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”). Božja reč je razotkrila moje stanje. Plašila sam se toga da starešina nadgleda i raspituje se o mom radu, pre svega zato što sam bila vođena brigom o ugledu i položaju. Plašila sam se da će starešina otkriti probleme u mom radu i smeniti me i da ću izgubiti svoju poziciju. Dakle, kada sam se suočila sa odstupanjima i problemima u svom radu, trudila sam se da ih prikrijem i sve dok sam mogla da zadržim svoju poziciju, radije sam pribegavala obmanama i odlaganju posla. To što sam toliko volela svoj položaj je otkrilo moju narav antihrista. Mislila sam da braća i sestre i starešina imaju dobro mišljenje o meni, pa sam želela da se dobro ponašam u svim aspektima kako bih zadržala svoju poziciju starešine. Zbog svoje neodgovornosti u obavljanju dužnosti i nedostatku načela prilikom odabira ljudi, nekoliko puta sam bila orezana. Nakon toga, počela sam da spekulišem da li bi starešina mogao da kaže da je moj kov neodgovarajući i da me smeni, što bi dovelo do toga da izgubim svoj položaj. To je bio osnovni uzrok mog straha. Tako sam počela da se maskiram i prikrivam. Kada je starešina pratio rad i postavljao neka pitanja, ja bih nekoliko puta razmislila o svojim odgovorima pre nego što bih ih dala, pokušavajući da umanjim razotkrivanje problema. Prijavila sam napredak u svom radu, ali sam probleme držala skrivene. Kada sam nailazila na ljude ili stvari koje su mi bile nejasne, nisam tražila usmeravanje, već sam se, umesto toga, zamaskirala, kako bi starešina pomislio da mogu da se uhvatim u koštac sa stvarnim problemima i da ih rešim. Čak i kada je neki posao bio u zastoju i nije mogao da se nastavi, ja sam se i dalje maskirala i nisam tražila usmeravanje, sve sa ciljem da zaštitim svoj status. Zaslepljena svojom brigom za ugledom i statusom, pravila sam grešku za greškom, zbog čega je mnogo posla bilo odloženo i nije moglo normalno da napreduje. Prisetila sam se Božjih reči koje kažu: „Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: ’Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem’? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista.” Suočena sa razotkrivanjem Božjim rečima, osećala sam se duboko osuđenom. Bog nas uči da, kada izveštavamo o poslu, moramo da govorimo iskreno, bez obzira na probleme. Čak i ako to podrazumeva gubitak statusa, mi moramo jasno da govorimo o problemima, a ne da ih prikrivamo i moramo iskreno da prijavljujemo probleme. Međutim, moji postupci su bili sasvim suprotni. Više sam volela da lažem, prikrivam i obmanjujem, žrtvujući svoj integritet da bih zaštitila svoj ugled i status. Božje reči su me u potpunosti uverile u to, pokazujući mi da su ugled i status bili zapravo ono čemu sam zaista stremila i što sam cenila.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Antihristi su u suštini rđavi; oni ne poseduju iskreno srce, ljubav prema istini niti ljubav prema pozitivnim stvarima. Oni često žive na mračnim mestima – ne postupaju iskreno, nisu direktni u svojim rečima, i rđavi su i lažljivi prema drugim ljudima i prema Bogu. Oni žele da obmanu druge, a i da obmanu Boga. Neće prihvatiti nadzor drugih, a još manje Božje ispitivanje. (…) Nakon što takvi ljudi steknu status, postaju još tajnovitiji u svom ponašanju prema drugim ljudima. Oni žele da zaštite svoje ambicije, svoju reputaciju, svoj imidž i svoje ime, svoj status i dostojanstvo i tako dalje. Zbog toga ne žele da otvoreno govore o tome kako nešto rade niti o svojim motivima za to što rade. Čak i kada naprave grešku, kada otkriju iskvarenu narav ili kada su motivi i namere iza njihovih postupaka pogrešni, oni ne žele da se otvore i dozvole drugima da to saznaju, i često se pretvaraju da su nevini i savršeni kako bi prevarili braću i sestre. A sa Višnjim i sa Bogom, oni govore samo stvari koje lepo zvuče i često koriste taktike obmane i laži kako bi održali svoj odnos sa Višnjim. Kada izveštavaju Višnjem o svom radu i kada razgovaraju sa Višnjim, oni nikada ne govore ništa neprijatno, tako da niko ne može otkriti nijednu njihovu slabu tačku. Nikada neće spomenuti šta su radili dole, neće spomenuti bilo kakve probleme koji su se pojavili u crkvi, neće spomenuti probleme niti greške u svom radu, ni stvari koje ne mogu da razumeju niti da prozru. Nikada ne pitaju Višnjeg o tim stvarima niti traže pomoć od Njega, već umesto toga samo predstavljaju sliku i privid kompetentnosti u svom radu, da su sposobni u potpunosti preuzeti svoj deo posla. Ne prijavljuju Višnjem nikakve probleme koji postoje u crkvi, i bez obzira koliko haotične stvari mogu da budu u crkvi, bez obzira na veličinu grešaka koje su se pojavile u njihovom radu ili bez obzira na to šta su tačno radili dole, oni to stalno prikrivaju, tako što se trude da nikada ne dozvole Višnjem da nasluti ili da čuje bilo kakve vesti o tim stvarima; čak idu toliko daleko da prebacuju ljude koji su povezani sa tim stvarima ili koji znaju istinu o njima na udaljena mesta kako bi prikrili ono što se zaista dešava. Kakva su to praktikovanja? Kakvo je to ponašanje? Da li je to vrsta manifestacije koju bi trebalo da ima osoba koja teži istini? Vrlo jasno rečeno, nije. To je ponašanje demona. Antihristi će učiniti sve što je u njihovoj moći da sakriju, da zataškaju sve što bi moglo uticati na njihov status ili reputaciju, dok skrivaju te stvari od drugih ljudi i od Boga. To je obmanjivanje onih koji su iznad i ispod njih” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Jedanaesta stavka”). Bog detaljno analizira zlu prirodu antihrista. Kada je reč o njihovom sopstvenom statusu i ugledu, antihristi, uprkos tome što su pogrešili ili učinili zlo, i dalje se mnogo trude da prikriju, obmanu i stvore lažan privid za druge. Oni varaju i svoje pretpostavljene i one ispod njih, nikada ne tražeći istinu da bi razrešili ili ispravili stvari, ne razmišljaju niti se kaju. Od kada sam orezana, počela sam da sumnjam da starešina ima loš utisak o meni. Nakon toga, bilo da sam govorila, glumila ili izveštavala o poslu, moja osnovna briga je bila kako da očuvam svoj ugled i status Kada nisam mogla da prozrem ljude i nisam znala kako da se ponašam na odgovarajući način, nisam tražila pomoć niti sam to prijavila starešini, već sam ignorisala probleme i ostavljala ih po strani, što je odlagalo posao. Kada je rad na produkciji video-zapisa naišao na poteškoće i ja nisam znala kako da nastavim dalje, ni tada nisam tražila usmeravanje niti sam starešini iskreno prijavila probleme ili stvarnu situaciju. Kroz glavu mi je najviše prolazila pomisao da ako, kao starešina, ne mogu da rešim ove probleme, mogu biti smenjena. Dakle, bez obzira na to koliko je posao bio važan, ja sam nastavila da štitim svoj ugled i status, koristeći se raznim obmanama da predstavim sebe kao osobu sposobnu za rešavanje problema, što je odložilo rad na produkciji video-zapisa na čak šest meseci. U suštini, lagala sam kao pas i obmanjivala sam one iznad i ispod sebe. Uvidela sam da je moja narav zaista rđava i lažna! Razmišljala sam o svojim prošlim iskustvima na poslu u svetu. Kad god bi starešine dolazile da kontrolišu rad i ocenjuju izvanredne jedinice, čim bismo saznali šta se kontroliše, radili bismo prekovremeno da dodamo razne lažne materijale, kako bismo spremni dočekali inspekciju i izbrisali bismo sve tragove delova sa lošim učinkom ili prijavljenim problemima. Na ovaj način smo obično uspevali da se izvučemo inspekcijama i dobijemo titulu „izvanredna jedinica”. Pod uticajem takvog zlog trenda, ljudi se više ne fokusiraju na to da govore ili rade stvari pošteno; obmanjuju jedni druge i koriste sva sredstva koja su im na raspolaganju za postizanje svojih ciljeva. Nisam mogla da raspoznam pozitivne i negativne stvari pre nego što sam prihvatila Božje delo poslednjih dana. Prilagođavala sam se zlim trendovima u svetu i živela sam bez ikakvog ljudskog obličja. Sada, čak i nakon što sam pre mnogo godina prihvatila Božje delo poslednjih dana, jela i pila mnogo Božjih reči i razumela neke osnove toga šta znači biti čovek, i dalje sam pribegavala obmanama i lažnim pojavama u svojim dužnostima da bih održala svoj ugled i status, izveštavajući samo o dobrim stvarima i izostavljajući loše, što je svesno činjenje prekršaja, kao i obmanjivanje Boga i protivljenje Njemu. Razmišljajući o ovome, bila sam ispunjena strahom. U prošlosti, kada sam slušala o ponašanju antihrista koje je Bog razotkrio uvek sam ih povezivala sa onima koji su počinili mnoga zla i koji su očigledno bili antihristi i nikada se nisam ozbiljno poistovetila sa ovim rečima. Sada, kroz razotkrivanje Božjim rečima i otkrovenjem činjenica, uvidela sam da zaista imam narav i ponašanje antihrista. U srcu sam se hitno pomolila Bogu, želeći da se pokajem i promenim i ne želeći više da se ovako ponašam.

Kasnije sam pročitala nekoliko odlomaka Božjih reči, što mi je dalo dodatno razumevanje mojih problema i put primene. Svemogući Bog kaže: „Crkva neke ljude unapređuje i kultiviše, dajući im dobru šansu da vežbaju. To je nešto što je dobro. Može se reći da je Bog te ljude uzvisio i pružio im blagodat. Kako bi oni, dakle, trebalo da obavljaju svoju dužnost? Prvo načelo kojeg treba da se pridržavaju jeste da razumeju istinu – kada ne razumeju istinu, moraju da tragaju za njom, pa ako je ni nakon samostalnog traganja ne budu razumeli, mogu da potraže nekoga ko istinu razume i da sa njim porazgovaraju i zajedno potraže istinu, nakon čega će probleme rešavati brže i blagovremenije. Ako se usredsrediš isključivo na to da što više vremena provodiš u samostalnom čitanju Božjih reči i u razmišljanju o tim rečima kako bi razumeo istinu i rešio problem, to će biti presporo; kao što ona izreka kaže: ’Spore mere ne mogu da reše hitne potrebe’. Ako želiš brzo da napreduješ kada je reč o istini, moraš da naučiš da skladno sarađuješ sa drugima, da postavljaš još više pitanja i da više tragaš. Jedino tako će tvoj život brzo da raste, a ti ćeš probleme moći da rešavaš na vreme i bez ikakvog odlaganja. Pošto si tek nedavno unapređen i još uvek si na probnom radu i pošto još uvek ne razumeš istinu i ne poseduješ istina-stvarnost – pošto još uvek ne poseduješ takav rast – nemoj da misliš da to što si unapređen znači da poseduješ istina-stvarnost; to, naprosto, ne stoji. Ti si odabran da budeš unapređen i kultivisan samo zato što osećaš breme posla koji obavljaš i zato što u tebi ima starešinskog kova. Tako treba da rezonuješ. Ako nakon unapređenja u starešinu ili delatnika počneš da ističeš svoj status i poveruješ da si ti neko ko teži istini i ko poseduje istina-stvarnost – i ako se praviš da si produhovljen i da razumeš probleme koji muče braću i sestre, ma kakvi ti problemi bili – ti se onda ponašaš glupo i ni po čemu se ne razlikuješ od licemernih fariseja. Moraš da govoriš i da postupaš iskreno. Ako nešto ne razumeš, možeš da pitaš druge ili da zatražiš razgovor sa Višnjim – ničeg sramnog nema u tome. Čak i ako ne budeš pitao, Višnji će ipak znati koliki je zapravo tvoj rast i znaće da u tebi nema istina-stvarnosti. Ono što treba da radiš jeste da tragaš i da u zajedništvu razgovaraš; to je rezon koji treba da postoji u normalnoj ljudskosti i to je načelo kojeg treba da se pridržavaju starešine i delatnici. To nije nešto čega se treba stideti. Ako misliš da je neprijatno da ne razumeš načela kada jednom postaneš starešina, ili da stalno pitaš druge ljude ili Višnjeg, i plašiš se da će te drugi gledati s visine, pa se onda pretvaraš da sve razumeš, da sve znaš, da imaš radnu sposobnost, da možeš da radiš bilo koji crkveni posao i da ti ne treba ničija opskrba ili podrška, onda je to opasno, a ti si suviše nadmen i samopravedan, isuviše ti nedostaje razuma. Ne znaš ni svoju meru – zar te to ne čini smetenjakom? Takvi ljudi zapravo ne ispunjavaju kriterijume za unapređenje i gajenje u Božjoj kući, i pre ili kasnije biće smenjeni i uklonjeni” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). „Neki takođe kažu: ’Kada naiđemo na teškoće ili probleme, prvo moramo da razmislimo nekoliko dana i da to prijavimo samo ako zaista ne možemo da pronađemo rešenje.’ Možda zvuči kao da oni koji to kažu imaju neki razlog, ali zar ti dani razmišljanja neće verovatno izazvati kašnjenja? Možeš li biti siguran da će nekoliko dana razmišljanja rešiti problem? Da li možeš da garantuješ da neće doći do dodatnog kašnjenja? Drugi kažu: ’Ako odmah prijavimo problem, zar Višnji neće misliti da ne možemo da prozremo taj manji problem? Zar nas neće nazvati bezumnim i neukim i orezati nas?’ Greše kada to kažu – bez obzira na to da li prijavljuješ problem ili ne, kvalitet tvog kova je već očigledan; Višnji sve zna. Da li misliš da će te Višnji visoko ceniti ako ne prijaviš neki problem? Ako prijaviš problem i time sprečiš kašnjenje u bitnim pitanjima, Božja kuća te neće pozivati na odgovornost. Međutim, ako to ne prijaviš i dođe do kašnjenja, bićeš direktno odgovoran i odmah ćeš biti otpušten, da više nikada ne budeš upotrebljen. Božji izabrani narod će te takođe videti kao neukog, bezumnog, slaboumnog i mentalno poremećenog, i mrzeće te i zauvek prezreti. (…) Do sada bi svi trebalo da prozrete ovakve probleme, zar ne? Kada naiđeš na probleme koje ne možeš da rešiš, brzo ih prijavi i sarađuj sa grupom za donošenje odluka. Ako grupa za donošenje odluka ne može da ih reši, odmah ih prijavite Višnjem; ne brinite o ovome ili onome, najvažnije je da budete u stanju da brzo rešite taj problem” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Božije reči su me probudile. U Božjoj kući, biti starešina je samo stvar praktičnog delovanja i kultivisanja. Stoga, kada čovek naiđe na zabune i poteškoće u svojim dužnostima, potrebno je da sarađuje i razgovara sa drugima i da traži pomoć od nadređenih kako bi se izbeglo odlaganje posla. Ako neko stalno postavlja sebe na pijedestal, misleći da to što je izabrana za starešinu znači da bi, stoga, trebalo da razume istina-načela i da ima sposobnost da rešava probleme, a maskira se i odbija da traga čak i kada se susretne sa problemima koje ne razume, onda takvoj osobi nedostaje razum i ona preterano štiti sopstveni ugled i status, i ona lako može da odloži rad crkve. Ja sam bila živi primer toga. Znala sam da je moje razumevanje istine površno i da mi mnogo toga manjka, ali sam mislila da, pošto sam izabrana za starešinu, trebelo bi da razumem istina-načela bolje od braće i sestara i da imam veće sposobnosti od njih za rešavanje problema i da bi na taj način mogla da pridobijem braću i sestre i da zadobijem odobravanje višeg starešine. Kada sam imala ovo pogrešno gledište, nisam mogla a da ne poželim da se zamaskiram. Kada su se u mojim obavezama pojavili problemi koje nisam znala kako da rešim, nikada nisam mogla da progovorim i potražim pomoć, plašeći se da ću izgledati nesposobno i da ću se osramotiti, pa sam uvek pokušavala da sama rešim probleme. Zaglavila sam se u močvari ugleda i statusa, kao da mi je um bio pomućen. Nastavila sam da se maskiram i da obmanjujem, što je ozbiljno odlagalo rad crkve. Razmišljajući o tome, opalila sam sebi nekoliko jakih šamara i osetila sam duboko kajanje i krivicu. Zatim sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Bez obzira na koje pometnje ili teškoće nailaziš u svom radu, sve dok oni mogu da utiču na Božji izabrani narod u obavljanju njegovih dužnosti ili sve dok sprečavaju normalan napredak crkvenog rada, problemi treba odmah da se reše. Ako ne možeš sam da rešiš problem, trebalo bi da potražiš nekoliko ljudi koji shvataju istinu da biste ga rešili. Ako čak ni to ne uspe, onda moraš da izneseš problem i prijaviš ga Višnjem da bi potražio rešenje. To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Iz Božjih reči sam razumela načelo. Kada je reč o pitanjima koja se odnose na crkveni rad i dužnosti, bez obzira na situaciju, sve dok problem utiče na dužnosti Božjeg izabranog naroda ili ometa normalan napredak rada crkve, treba ga blagovremeno rešiti. Trebalo bi da se konsultujemo o stvarima koje ne razumemo sa učenim ljudima i da nađemo rešenja što je pre moguće. Ja sam, međutim, uvek verovala da istražujem i da aktivno rešavam ove probleme kada se suočim sa njima, ali nikada nisam razmišljala o tome da li zaista mogu da ih razrešim, ili, čak, i ako bih mogla, koliko bi to trajalo ili da li bi to odložilo rad. Nisam uzela u obzir ove faktore i nesvesno sam propustila nabolje vreme da se bavim tim problemima. To nije bila aktivna saradnja, a još manje je to značilo da sam se suočila sa poteškoćama. To je očigledno značilo da sam radila samostalno i nemarno, što nije bilo odgovorno prema radu i ozbiljno je odlagalo crkveni rad. Bila sam zaista smešna i budalasta! U stvari, kada se starešine raspituju o poslu ili pitaju da li imamo nekih problema, to je u nadi da ćemo mi izneti stvarne probleme i tražiti da razgovaramo. Ovo će nam pomoći da razumemo istinu, da shvatimo načela i da postepeno naučimo da se nosimo sa stvarnim radom. Ovo je tako pozitivna stvar! Što sam više razmišljala o tome, više sam se kajala zbog onoga što sam uradila. Da sam samo prepoznala suštinu i posledice mog maskiranja i da sam ranije ovo promenila, ne bih nanela toliki gubitak radu i ne bih propustila toliko prilika da zadobijem istinu.

Jednom je starešina uredio da nadgledam posao krečenja i mnogo puta je besedio o načelima i zahtevima. Tada sam imala osećaj da sam dobro razumela te stvari, ali kada sam zapravo počela da radim, shvatila sam da nisam razumela neke detalje i da nisam znala kako dalje. Ponovo sam se uznemirila. Kada je starešina razgovarao sa mnom, bila sam odlučna u tome da potvrdim svoje razumevanje, ali sada, kada sam zapravo obavljala posao, nisam znala šta radim. Šta je trebalo da uradim? Htela sam da ponovo upitam starešinu, ali sam se onda zapitala da li će starešina reći: „Iako sam tako detaljno besedio i ponavljao stvari nekoliko puta, kako to da još uvek ne razumeš? Izgleda da ti zaista nedostaje kov!” Zato se, opet, nisam usudila da tražim pomoć od starešine. Prošla su tri dana, a ja sam bila veoma uznemirena, pa sam kleknula da se pomolim Bogu i rekla sam Mu za svoje stanje. Posle molitve, razmišljala sam o svom iskustvu sa prethodnim neuspesima i setila sam se ovih Božjih reči: „Bez obzira na koje pometnje ili teškoće nailaziš u svom radu, sve dok oni mogu da utiču na Božji izabrani narod u obavljanju njegovih dužnosti ili sve dok sprečavaju normalan napredak crkvenog rada, problemi treba odmah da se reše. Ako ne možeš sam da rešiš problem, trebalo bi da potražiš nekoliko ljudi koji shvataju istinu da biste ga rešili. Ako čak ni to ne uspe, onda moraš da izneseš problem i prijaviš ga Višnjem da bi potražio rešenje. To je odgovornost i obaveza starešina i delatnika” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Božje reči su me podsetile da, ako ne tragam brzo za razumevanjem, kako dani prolaze, ako se posao ne završi na vreme, napredak će biti odložen. Shvativši ovo, odlučila sam da budem iskrena i da se ne prikrivam ili maskiram, bez obzira na to kako će starešina možda gledati na mene. Onda sam potražila pomoć od starešine, a on je ponovo besedio o svemu i problem je odmah bio rešen. Ponudila sam molitvu zahvalnosti i hvale Bogu. Postupanje na ovaj način je zaista bilo slatko i oslobađajuće.

Kada razmišljam o tom iskustvu, duboko sam zahvalna Bogu što je uredio toliko situacija kroz koje sam prošla. Iako su one razotkrile veliki deo moje iskvarenosti, to su za mene bile najbolje prilike da razumem sebe. Kroz razotkrivanje, prosvećenje i usmeravanje od strane Božjih reči, sada bolje razumem sebe, naučila sam neke lekcije i pronašla neke načine kako da dobro ispunjavam svoje dužnosti. Zahvaljujem Bogu od sveg srca.