Od malena sam imala hepatitis B. Kako bih našla leka, istražila sam sve vrste doktora i lekova i potrošila puno novca, ali se i dalje nisam izlečila. Na kraju mi je jedan doktor bespomoćno rekao: „Ova bolest je enigma za doktore posvuda; ništa ne možemo da uradimo.” Bila sam skroz očajna. Na moje iznenađenje, nakon više od godinu dana otkako sam prihvatila delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, bila sam isceljena na čudesan način. U to vreme, doktor je pogledao moje nalaze i rekao da su mi se svi parametri vratili u normalu sami od sebe i da ne treba da uzimam bilo kakve lekove u budućnosti. Ne treba ni reći da sam bila veoma srećna kada sam to čula i u svom srcu sam znala da je Bog uklonio moju bolest. Bila sam puna zahvalnosti prema Bogu i hvalila sam Ga, a u sebi sam mislila: „Bog mi je zaista dao blagodat i blagoslovio me. Moram da se marljivo dajem za Njega i da Mu se odužim za ljubav obavljajući svoju dužnost.” Isto tako sam pomislila: „Tek sam počela da verujem u Boga i još štošta treba da uradim za Njega, a On mi je već dao blagodat i toliko mi je bio naklonjen. Ako se budem više davala za Njega u budućnosti, neće li tada blagodat i blagoslovi koje mi On daruje biti još veći? Možda ću čak uspeti da dosegnem spasenje i nastavim da živim kada se Božje delo okonča!” S tom mišlju, napustila sam svoj dobro plaćen posao i obavaljala svoju dužnost u crkvi puno radno vreme. Nakon toga sam izabrana za crkvenog starešinu i bila sam još motivisanija da sve ostavim i da dajem sebe. Bila sam zauzeta svaki dan u crkvi, radeći od jutra do mraka. Širila sam jevanđelje i zalivala nove vernike, nemajući vremena ni se staram o svom detetu. Čak i kada mi je suprug bio u bolnici, a moj otac morao dva puta da bude operisan daleko od kuće, nisam nalazila vremena da odem i brinem o njima. Članovi moje porodice me nisu razumeli i kritikovali su me, ali se nisam pokolebala u svojoj rešenosti da obavljam svoju dužnost. Mislila sam da ako pretrpim ovu patnju i platim cenu, Bog će to uzeti u obzir i neće postupiti nepravično prema meni.

Početkom 2015. godine često sam se osećala kao da čitavom mom telu fali energije. Čak i kada ne bih ništa nosila dok sam se penjala na peti sprat, morala bih da se odmorim pre nego što se popnem. Kada bih odlazila kući nakon okupljanja, samo sam želela da legnem i ništa mi se nije radilo. Otišla sam do bolnice da uradim analize i doktor mi je rekao da mi jetra ne funkcioniše normalno. Ako ne budem odmah dobila terapiju, to bi moglo da izazove cirozu jetre i vodu u trbušnoj duplji, a ako bi stanje nastavilo da se pogoršava, to bi moglo da preraste u rak. Pretrnula sam kada sam čula doktorove reči. Pomislila sam u sebi: „Kako je to moguće? Zar doktor nije rekao da sam izlečena kada sam prethodno radila analize? Zašto se stanje opet pogoršalo?” Iznenada sam se setila da sam čula za nekog ko je dobio rak jetre i umro. Bila sam veoma uplašena, brinući se da bih možda mogla i ja da umrem pošto je moja bolest tako ozbiljna. Pomislila sam: „Ako sada umrem, da li i dalje mogu doseći spasenje?” U to vreme, srce me je jako bolelo. Međutim, razmišljala sam i o tome da pošto sam sada crkveni starešina i zauzeta sam poslom u crkvi od jutra do mraka, Bog treba da brine o meni i štiti me kako ne bih umrla. Tih dana, slučajno sam videla jednu staru sestru koju sam poznavala, koja je rekla da joj je pre nekoliko godina dijagnostifikovana leukemija i da joj tumor markeri pokazuju prilično visoke vrednosti. Kada bi se osećala najlošije, često bi pevala himne Božjih reči, zadobijajući iz njih izvesno razumevanje Božje suverenosti, kao i veru. Isto tako bi razmišljala o svojim motivima i nečistoćama u svom radu i čim bi zadobila izvesnu samospoznaju, njena bolest bi polako počela da se povlači. Čuvši iskustvo ove sestre, uvidela sam da bi ova moja bolest mogla da bude kušnja od Boga i da me On možda testira. Apsolutno Ga nisam smela kriviti; morala sam da ostanem postojana u svom svedočenju o Bogu. Možda će Bog videti da sam i dalje u stanju da istrajem u svojoj dužnosti i pored tako ozbiljne bolesti i onda me izlečiti. Dakle, odlučila sam da ne ostanem u bolnici i samo sam nabavila neke lekove, a potom nastavila da obavljam svoju dužnost u crkvi.

U septembru 2017. godine, otišla sam u bolnicu na još jednu kontrolu i doktor mi je rekao: „Trenutno si u ranoj fazi ciroze i u tvojoj jetri postoje izrasline i ciste. Najbolje bi bilo da uradimo dalje analize.” Kada sam čula doktorove reči, počelo je da mi zuji u glavi i pomislila sam: „Postoji istorija bolesti jetre u mojoj porodici. Moj deda je davno umro od raka jetre, a i moj otac je nedavno preminuo jer su mu izrasline u jetri postale kancerogene. Sada i ja imam izrasline u jetri; hoću li i ja uskoro umreti?” U to vreme sam bila izuzetno uplašena i razmišljala sam: „Tek sam u svojim tridesetim; zar ću stvarno umreti? Božje delo nije ni završeno, a ja sam već na ivici smrti. Zar to ne znači da će me Bog ukloniti i da neću moći da dosegnem spasenje?” Razmišljajući o tome, nisam više mogla da zadržim suze. Dok sam išla kući, prisetila sam se svojih godina verovanja u Boga. Odustala sam od dobro plaćenog posla da bih obavljala svoju dužnost i bila zauzeta poslom u crkvi od jutra do mraka. Nisam imala vremena da se staram za svoje dete i čak nisam bila voljna da odlažem svoju dužnost kada su moj otac i moj suprug operisani. Članovi moje porodice me nisu razumeli i kritikovali su me, ali sam ja i dalje bila istrajna u svojoj dužnosti. Toliko sam se davala tokom ovih godina; zašto Bog nije mario za mene niti me štitio već je čak dozvolio da mi se bolest pogorša? Da li je to možda zato što nisam obavljala svoju dužnost kako treba pa Bog ne obraća pažnju na mene i ostavlja me da umrem? Nisam bila spremna da umrem tako mlada; želela sam da sačekam da se Božje delo završi kako bih mogla da preživim i uđem u carstvo!

Te noći sam se prevrtala po krevetu i nisam mogla da zaspim. Videla sam svoje dete kako čvrsto spava pokraj mene i to me je strašno rastužilo i uznemirilo. Nisam znala koliko dugo ću još moći biti tu za njega a činilo se da bi smrt mogla da dođe po mene u svakom trenutku. Osećala sam se potpuno jadnom i bespomoćnom. Tih dana, sestra sa kojom sam sarađivala je videla da sam u lošem stanju i razgovarala je o Božjim rečima sa mnom, ali to mi je na jedno uvo ušlo, a na drugo izašlo i samo sam se nadala da bi Bog mogao da me reši bolesti na osnovu toga što nisam odustala od svoje dužnosti ni kada sam bila tako ozbiljno bolesna. Tokom tog perioda, stalno sam bila veoma malodušna, pogotovo kada bih videla da neki od braće i sestara oko mene nisu sve ostavili niti se davali koliko ja, a i dalje su odličnog zdravlja i nisu ozbiljno bolesni kao ja. Pomislila sam da Bog možda koristi ovu bolest kako bi me razotkrio i uklonio. Postala sam do te mere malodušna da nisam više bila toliko marljiva u svojoj dužnosti kao ranije. Kada bih obavljala svoju dužnost, a bilo je kasno ili bih ja bila pomalo umorna, bojala bih se da moje telo počinje da se zamara i ponekad bih, ako bih žurila, odložila posao koji sam mogla da završim za naredni dan. Mislila sam: „Kakve svrhe ima da se još više naprežem? Patila sam i davala se svih ovih godina, a moje se zdravlje na kraju nije popravilo i ipak moram da umrem kada dođe vreme.” Čak sam želela da kažem starešini da ću se ostaviti svoje dužnosti da bih mogla da se oporavim kako treba, pa iako to na kraju nisam uradila, moje srce se udaljilo od Boga. Nisam imala šta da kažem kada bih se molila i nisam čitala Božje reči toliko često. Kasnije me je Komunistička partija uhapsila. Nakon što sam oslobođena, policija me je i dalje pratila, pa sam morala da odem u drugi deo zemlje da radim. Viđala sam nevernike koji su bili odličnog zdravlja i koji su svoj posao obavljali energično, dok sam ja sa svojim žućkastim tenom očito bila nesposobna za rad. Nisam mogla a da se u svom srcu ne raspravljam: „Toliko sam se davala za Boga tokom ovih godina. Čak i kada me Komunistička partija uhapsila, nisam poricala Božje ime i ostala sam postojana u svom svedočenju. Zašto se Bog brzo ne pobrine za mene, ne zaštiti me i ne pomogne mi da prevaziđem svoju bolest?” Bila sam svesna da ne treba ovako da se raspravljam sa Bogom, ali nisam tragala za istinom i prošlo je dosta vremena, a ja nisam rešavala svoje stanje.

Kasnije sam pogledala neke video-snimke sa iskustvenim svedočenjima i videla da su neka braća i sestre bili u stanju da razmisle o sebi i tragaju za istinom usred bolesti i da čak pišu o onom što su zadobili. Zaista sam im zavidela, a bila sam i veoma dirnuta. I sama sam iskusila bolest, ali nisam tragala za istinom i do tog dana nisam ništa zadobila. Stala sam pred Boga i pomolila se: „Bože, i ja želim da izvučem pouke usred bolesti poput ove braće i sestara. Molim Te, usmeravaj me i pomozi mi.” Jednog dana sam pogledala film pod nazivom Požnjeti radost usred patnje u kojem sestra, usred svoje bolesti, upoznaje Božju ljubav i shvata da Bog koristi njenu bolest da je usavrši i promeni. Na kraju ovo iskustvo vodi ka njenom pokajanju i preobražaju. Njena mlađa sestra joj govori: „Ti si tako blagoslovljena! Bog mora da te mnogo voli kada ti je dao da prođeš kušnje i oplemenio te na ovaj način kako bi te promenio i usavršio! Toliko ti zavidim! Kada će mene Bog tako blagosloviti?” Slušajući ovo, bila sam prilično dirnuta, a i posramljena. Uvek sam mislila da imati tako ozbiljnu bolest znači da me se Bog gnuša i da me mrzi, da koristi ovu bolest da me razotkrije i ukloni. Poredeći to sa razumevanjem te sestre, moje gledanje na stvari je bilo potpuno besmisleno! Tokom svoje posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ako te Bog voli, On to izražava tako što te često kažnjava, disciplinuje i orezuje. Iako tvoji dani mogu da budu neprijatni, ispunjeni grdnjom i disciplinovanjem, kada to iskusiš, otkrićeš da si mnogo naučio, da si stekao moć razlučivanja i da mudro komuniciraš sa drugim ljudima, kao i da si shvatio neke istine. Ako bi Božja ljubav bila kao ljubav majke ili oca, kao što je zamišljaš, ako bi On bio tako savestan u svojoj brizi i uvek popustljiv, da li bi mogao da stekneš sve to? Ne bi. I tako, Božja ljubav koju ljudi mogu da sagledaju razlikuje se od istinske Božje ljubavi koju mogu da iskuse u Njegovom delu; ljudi moraju da joj pristupe u skladu sa Božjim rečima i da traže istinu u Njegovim rečima da bi znali šta je istinska ljubav. Ako ne traži istinu, kako bi neko ko je iskvaren mogao niotkuda da prizove razumevanje onoga što je Božja ljubav, što je cilj Njegovog dela u čoveku i gde leže Njegove mukotrpne namere? Ljudi to nikada ne bi shvatili. To je najverovatnije pogrešno shvatanje koje ljudi imaju o Božjem delu, i to je aspekt Božje suštine koji ljudi najteže mogu da shvate. Ljudi moraju da ga dožive duboko i lično i da mu se praktično posvete i da ga cene da bi mogli da ga shvate. Obično, kada ljudi kažu ’ljubav’, oni misle da daju nekome ono što vole, a ne da im daju nešto gorko kada žele nešto slatko, ili čak i ako im se ponekad daje nešto gorko, to je u cilju lečenja bolesti; ukratko, to podrazumeva sebičnost, osećanja i ljudsko telo; to podrazumeva ciljeve i motivacije. Ali bez obzira na to šta Bog čini u tebi, bez obzira na to kako ti sudi i grdi te, prekoreva i disciplinuje, ili kako te orezuje, čak i ako Ga pogrešno shvatiš, pa čak i ako se žališ na Njega u svom srcu, Bog će, sa nepokolebljivim strpljenjem, nastaviti da radi u tebi. Koji krajnji cilj Bog želi time da postigne? On koristi taj metod da bi te probudio, tako da jednog dana možeš da shvatiš Božje namere. Ali kada Bog bude video taj ishod, šta će On zadobiti? On zapravo ništa neće zadobiti. A zašto to govorim? Zato što sve tvoje dolazi od Boga. Bog ne treba ništa da zadobije. Njemu je potrebno samo da ljudi pravilno slede i uđu u skladu sa onim što On zahteva dok obavlja Svoje delo, da bi na kraju bili u stanju da prožive istina-stvarnost, da žive u ljudskom obličju i da više ne budu navedeni na stranputicu, obmanuti i iskušavani od strane Sotone, da bi bili u stanju da se pobune protiv Sotone, da se pokoravaju Bogu i obožavaju Ga, i tada će Bog biti zadovoljan, i Njegovo veliko delo će biti završeno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (1)”). Iz Božjih reči sam razumela da se Božja ljubav razlikuje od ljubavi naših roditelja ili srodnika u tome što Bog nije samo brižan kada se brine za nas, nije bez načela niti toleriše svašta, niti ljude samo štiti i čuva od bolesti i katastrofe. Sve je to bilo moje pogrešno poimanje Božje ljubavi. Bog svoju ljubav ne pokazuje samo kroz milost, dobrotu i darovanje blagodati ljudima. On koristi i sud i grdnju, kušnje i oplemenjivanje i prekor i disciplinovanje kako bi pomogao ljudima da shvate istinu, oslobode se svojih iskvarenih naravi, dopuštajući im da naposletku prožive u ljudskom obličju i da ih On spasi. Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam veoma uznemirena i samoprekorna. Verovala sam u Boga sve ove godine, pa ipak nisam uopšte shvatala kako to On voli i spasava ljude. Ja sam samo želela da mi Bog da blagodat i blagoslove i zaštiti me od bolesti i katastrofe, ne prihvatajući Njegove kušnje i oplemenjivanje niti Njegovo pročišćenje i usavršavanje. Pune dve godine, živela sam pogrešno razumevajući Boga, stalno zatvarala svoje srce za Njega. Međutim, Bog se prema meni nije odnosio na osnovu mog buntovništva i moje iskvarenosti; umesto toga ćutke je podnosio moje pogrešno razumevanje i buntovništvo i tiho stajao pored mene, čekajući dan kada ću se probuditi. On je takođe koristio iskustvo braće i sestara da bi mi pomogao i podržao me, izvodeći me iz mog stanja pogrešnog razumevanja i malodušnosti. Shvatajući Božju nameru, moje srce je bilo dirnuto Njegovom ljubavlju i više nisam bila tupa i nepopustljiva. Veoma sam se kajala i mislila sam kako Bogu poprilično dugujem. Bog je postavio ove okolnosti kako bi razotkrio moju iskvarenost, pročistio me i spasio, ali sam ja Njegove dobre postupke smatrala lošim i nastavila da Ga pogrešno razumem i žalim se na Njega. Zaista sam bila tako nerazumna! Došla sam pred Boga i molila Mu se, tražeći od Njega da mi oprosti i govoreći da sam voljna da se pokajem pred Njim. Isto tako sam od Njega tražila da me prosveti i usmeri kako bih razmislila o sebi i pokušala sebe da upoznam, te naučila lekcije koje je trebalo da naučim iz ove bolesti.

Jednog dana, pročitala sam Božje reči: „Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: ’Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, dao sam mnogo toga, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti kraj? Hoću li dobiti od Boga blagoslove? …’ Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu, kako bi video da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok stremi ka Bogu, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano Mu je postavljao zahteve i na svakom koraku je čak na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je pokušaj da od Boga dobija blagoslove i obećanja njegovo prirodno pravo i obaveza, te da Bog ima odgovornost da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To znači da čovek nikada nije razmatrao, niti je shvatio da vera u Boga zahteva strah i obožavanje Boga. U svetlu takvih uslova, čovekova suština je očigledna. Kakva je ta suština? Ona se sastoji u tome da je čovekovo srce zlonamerno, da u sebi gaji izdaju i obmanu, da ne voli pravičnost, pravednost i sve ono što je pozitivno, te da je prezrivo i pohlepno. Čovekovo srce je za Boga zatvoreno da zatvorenije ne može biti; on ga uopšte nije predao Bogu. Bog nikada nije video čovekovo pravo srce, niti je čovek Boga ikada obožavao. Ma koliko da je velika cena koju Bog plaća, ma koliko posla da On obavlja i ma koliko da čoveku pruža, čovek na sve to ostaje slep i potpuno ravnodušan. Čovek nikada nije svoje srce predao Bogu, već samo želi da upravlja vlastitim srcem, da sâm donosi svoje odluke – a skriveno značenje svega toga je da čovek ne želi da sledi put straha od Boga i izbegavanja zla, ne želi da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima, niti želi da Boga obožava kao Boga. U takvom se stanju čovek danas nalazi” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Božje reči su razotkrile ogavne motive koji su se krili u mojoj veri u Boga tokom godina. Od samog početka sam tu bila da bih zadobila blagoslove i blagodat. Bila sam u stanju da sve ostavim i dajem se za Boga jer sam videla kako je Bog izlečio moju jetru od bolesti i radovala sam se misleći da sam pronašla nekog na koga se najviše mogu osloniti. Videla sam Boga kao odličnog doktora, sigurno utočište i uzaludno sam pokušavala da iskoristim to što sam naizgled sve ostavljala i davala se da budem bolje nagrađena i blagoslovljena od Boga, na primer dobrim zdravljem i dobrim odredištem. U mom davanju sebe nije bilo ni najmanje iskrenosti niti pokornosti a još manje toga da se Bogu odužim za ljubav i udovoljim Mu. Ja sam Boga koristila i varala Ga, trgujući sa Njim. Živela sam vodeći se sotonskim zakonima poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” i „Čovek treba da bude nagrađen za ono što daje”. Postajala sam sve sebičnija i pohlepnija, pristupajući svemu spram svojih interesa i praveći računicu u odnosu sa Bogom u svemu što sam radila, na primer računajući koliko sam toga ostavila i koliku sam cenu platila i koliko mi je On blagoslova podario. Kada sam videla da je Bog izlečio moju bolest, postala sam energična u svojoj dužnosti i mislila da je vredno ostaviti sve zarad Boga, a kada sam čula doktora da kaže da se moja bolest pogoršala, želela sam da obavljam svoju dužnost kako treba kako bi Bog učinio da moja bolest nestane. Ali kada sam videla da nakon što sam se svih tih godina davala, moja bolest ne samo da ne prolazi već i da postaje sve ozbiljnija, osetila sam da se moja želja za blagoslovima razbila i odmah sam koristila godine u kojima sam se davala kao kapital da se raspravljam sa Bogom i da sa Njim svodim račune. Žalila sam se da je Bog nepravedan prema meni i nisam više bila posvećena svojoj dužnosti kao ranije. Odugovlačila sam i nisam se sasvim trudila i čak sam želela da napustim svoju dužnost i odem kući da se oporavim. Zaista nisam imala ni savesti ni razuma! Razmišljala sam o tome kako me je Bog spasio od ovog rđavog i mračnog sveta i doveo me pred Sebe koristeći Svoje reči da me zaliva, opskrbljuje i podržava. Isto tako je koristio moju bolest da bi razotkrio moju iskvarenost, da bi me pročistio i promenio. Bog je uložio toliki mukotrpan napor zbog mene i platio toliku cenu za mene. Međutim, nakon što sam tokom ovih godina uživala Božje najveće spasenje a da me to ništa nije koštalo, ne samo da nisam razmišljala da se odužim Bogu, već sam uzimala zdravo za gotovo sve što sam od Njega zadobila. Kada sam otkrila da sam u opasnosti da umrem od svoje bolesti, odmah sam se okrenula protiv Boga i počela da se sa njim raspravljam i svodim račune, žaleći se na Njega da je nepravedan prema meni. Godinama sam verovala u Boga ni najmanje se ne odnoseći prema Njemu kao prema Bogu. Bila sam naprosto sebična, ogavna i podla osoba koja dobitak stavlja ispred svega i nisam imala iole ljudskosti niti razuma.

Jednom sam pročitala odlomak Božje reči u jednom video-snimku sa iskustvenim svedočenjem koji mi je zaista proboo srce. Svemogući Bog kaže: „Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoj stav o Bogu menjaju i čak se od Njega sasvim rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Sav će taj ljudski ološ, koji nije dostojan ni trunke saosećanja, biti proteran kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim shvate da su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, ’dobrodušne’ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Iz Božjih reči sam shvatila da kada ljudi koji imaju dobru ljudskost i imaju savesti i razuma vide da im je sve u čemu uživaju od Boga darovano besplatno, voljni su da obavljaju svoje dužnosti kao stvorena bića kako bi se odužili za Božju ljubav. Po svojoj suštini, ovo je nešto što je sasvim prirodno i opravdano, baš kao kada deca ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze prema roditeljima i ne treba da očekuju nadoknadu za to niti da postavljaju uslove. U isto vreme, ljudi bez ljudskosti zahvaljuju Bogu i veličaju Ga kada imaju koristi i beneficija od Njega, ali kada se njihova želja za zadobijanjem blagoslova razbije, odmah se okreću protiv Boga, raspravljaju se i svode račune sa Njim i čak staju nasuprot Njemu, odnoseći se prema Njemu kao prema neprijatelju i otvoreno galame na Njega i suprotstavljaju Mu se. Kroz ono što su Božje reči razotkrile, uvidela sam da sam upravo ja bila tip osobe koji nije imao ljudskosti. Kada je Bog ranije izlečio moju bolest, zahvalila sam Mu i bila sam voljna da sve ostavim i od svega odustanem, ali kada mi je dijagnostifikovana ciroza i kada sam bila u opasnosti da umrem, odmah sam se okrenula protiv Boga i svoje godine kada sam sve ostavljala i davala se, koristila kao kapital da hrabro upitam: „Zašto Bog ne brine za mene i ne štiti me nakon što sam ostavila sve i toliko se davala? Zašto radi suprotnu stvar i pogoršava moju bolest? Zašto su svi ti ljudi koji nisu ostavljali sve i nisu se mnogo davali, savršenog zdravlja dok sam ja zaglibila u ovoj ozbiljnoj bolesti? Zašto su ljudi koji ne veruju u Boga zdravi, dok se ja ovde dajem i sve ostavljam, a Bog i dalje ne čini bilo šta da mi se stanje brzo popravi? Isto tako, kada me je Komunistička partija uhapsila, nisam poricala Boga i ostala sam postojana u svom svedočenju, pa zašto Bog ne otkloni moju bolest?” Nisam li galamila na Boga i suprotstavljala Mu se? Implicitno značenje iza mojih reči je bilo sledeće: „Ostavila sam sve i mnogo se davala, pa Bog treba da me blagoslovi. Tek tada ću priznati Božju pravednost. Ako ne mogu da zadobijem blagoslove, neću priznati da je Bog pravedan.” Silila sam Boga i zahtevala od Njega da mi da blagoslove a u tome je bilo rđave, zlobne naravi. U suštini, drsko sam prkosila i suprotstavljala se Bogu. Zar nisam tražila smrt to čineći? U ono vreme, Pavle je išao posvuda šireći jevanđelje, osnivajući crkve i radeći dosta toga, ali njegov motiv u tome što je sve ostavio i davao se nije bio da udovolji Bogu, a još manje da obavlja svoju dužnost kao stvoreno biće. Umesto toga, hteo je da koristi to što se davao i radio da zahteva venac pravednosti od Boga, da to dâ u zamenu za blagoslove nebeskog carstva. Bog se gnušao Njegovog gledišta na stremljenje i puta koji je sledio i to je odbacio i osudio i na kraju, Pavle ne samo da nije ušao u carstvo nebesko, već je poslat u pakao da primi kaznu koju je zaslužio. Božja suština je sveta i pravedna i On ne određuje ishode ljudi na osnovu toga koliko oni trče okolo i koliko se daju. Umesto toga, On odlučuje da li oni mogu biti spaseni na osnovu toga da li njihove život-naravi mogu da se menjaju. Ako neko poput mene, ko je pun sotonskih iskvarenih naravi i koji se drsko raspravlja sa Bogom, galami na Njega i suprotstavlja Mu se kada ne zadobija blagoslove, ne iskusi Božji sud i grdnju i Njegov prekor i disciplinovanje, kako će uopšte biti kvalifikovan da uđe u Božje carstvo? Na kraju bi takva osoba zasigurno bila poslata dole u pakao da primi kaznu kao što je Pavle! U to vreme sam shvatila da je Bog iskoristio moju bolest da bi me brzo nagnao da se vratim sa pogrešnog puta opiranja Njemu i pomogao mi da razmislim o sebi, da spoznam sebe i da hodam putem stremljenja ka istini kako se ne bih opirala Bogu i na kraju bila kažnjena. Kada sam razumela Božje ozbiljne namere, duboko u sebi sam osetila da me je Bog štitio kroz ovu bolest, da je to bila drugačija vrsta blagoslova. Pročtala sam još Božjih reči: „Bog je predodredio svačiji životni vek. Sa medicinske tačke gledišta, bolest može biti neizlečiva, ali sa Božje tačke gledišta, ako tvoj život mora da se nastavi i tvoj čas još nije kucnuo, onda ne bi mogao da umreš sve i da to želiš. Ako ti je Bog dao nalog i tvoja misija još nije završena, onda nećeš umreti ni od one bolesti koja bi trebalo da je smrtonosna – Bog te još neće uzeti. Čak i ako se ne moliš i ne tražiš istinu, ili ako se ne posvećuješ lečenju svoje bolesti, pa čak i ako odustaneš od lečenja, umreti nećeš. To posebno važi za one koji su dobili nalog od Boga: ako njihova misija još uvek nije završena, ma kakva da ih bolest zadesi, ne smeju odmah da umru. Moraju da žive do konačnog trenutka završetka svoje misije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da su život i smrt ljudi u Božjim rukama. Bog je davno predodredio koliko će moj život trajati; to je bilo predodređeno do u sekund. Sve i da mi je dijagnostifikovana fatalna bolest, ili da su po mišljenju ljudi svi u mojoj porodici pomrli od raka jetre i da ja ne mogu ništa da uradim da bih to izbegla, ako sa Božjeg stanovišta moje vreme još nije došlo i moja misija još nije završena, onda mi On neće dati da umrem i neću moći da umrem. Kada bi se moja misija završila i moje vreme došlo, onda bih morala da umrem čak i da sam odličnog zdravlja i da nemam nikakvu bolest. To je imalo veze sa Božjim predodređenjem i nije imalo nikakve veze sa istorijom bolesti moje porodice. Uvidevši da je to da li ljudi žive ili umiru pod Božjom suverenošću, smrt me više nije ograničavala toliko koliko ranije. Bila sam voljna da poverim svoj život i smrt Bogu i pokorim se Njegovoj suverenosti i uređenjima i u srcu sam bila daleko opuštenija i slobodnija.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Kada se suočavate sa bolešću, možete aktivno da tražite lek, ali i tome treba pristupiti uz pozitivan stav. A kad je reč o tome u kojoj meri se tvoja bolest može lečiti, da li se uopšte može izlečiti i šta bi na kraju moglo da se dogodi, treba uvek da se pokoravaš, bez prigovora. To je stav koji treba da usvojiš, jer si stvoreno biće i nemaš drugog izbora. Ne možeš reći: ’Ako se izlečim od ove bolesti, poverovaću da je to Božja viša sila, a ako se ne izlečim, onda neću biti zadovoljan Bogom. Zašto mi je Bog dao ovu bolest? Zašto ne izleči ovu bolest? Zašto sam se od nje baš ja razboleo, a ne neko drugi? Ne želim je! Zašto moram da umrem prerano, ovako mlad? Zašto drugi ljudi i dalje mogu da žive? Zašto?’ Ne pitaj zašto jer je to Božja orkestracija. Ne postoji razlog i ne treba da postavljaš to pitanje. Buntovnički govoriš kad pitaš zašto i to nije pitanje koje stvoreno biće treba da postavlja. Ne pitaj zašto, jer ne postoji zašto. Bog je tako uredio i isplanirao stvari. Pitaš li zašto, može se jedino reći da si previše buntovan, previše nepopustljiv. Kada nečim nisi zadovoljan ili kada Bog ne učini onako kako bi ti želeo ili ne dozvoli da bude po tvom, postaješ nesrećan, nezadovoljan i uvek se pitaš zašto. Dakle, Bog te pita: ’Zašto kao stvoreno biće nisi dobro obavio svoju dužnost? Zašto nisi verno obavio svoju dužnost?’ I šta ćeš Mu odgovoriti? Reći ćeš: ’Ne postoji zašto, takav sam kakav sam.’ Je li to prihvatljivo? (Nije.) Prihvatljivo je da ti se Bog tako obraća, ali ne i da se ti tako obraćaš Bogu. Stav ti je pogrešan i previše si nerazuman. Kakve god da su poteškoće sa kojima se suočava stvoreno biće, sasvim je prirodno i opravdano da treba da se pokoriš uređenjima i orkestracijama Stvoritelja. Na primer, roditeljima si se rodio, oni su te odgajili i zoveš ih majkom i ocem – to je savršeno prirodno i opravdano i tako i treba da bude; ne postoji zašto. Prema tome, Bog za tebe orkestrira sve ove stvari i, bilo da uživaš u blagoslovima ili podnosiš patnje, to je takođe savršeno prirodno i opravdano, i po tom pitanju nemaš nikakav izbor. Ako možeš da se pokoravaš do samoga kraja, onda ćeš dobiti spasenje kao što ga je dobio Petar. Međutim, ako Boga okrivljuješ, ako Boga napuštaš i Boga izdaješ zbog neke privremene bolesti, u tom slučaju, sva odricanja, svako tvoje davanje, obavljanje dužnosti i cena koju si ranije platio bili su uzaludni. Zato što sav tvoj pređašnji naporan rad neće postaviti nikakav temelj da svoju dužnost stvorenog bića dobro obavljaš niti da kao stvoreno biće zauzmeš svoje pravo mesto, i to kod tebe neće ništa promeniti. To će te potom navesti da zbog svoje bolesti izdaš Boga i završićeš kao Pavle, bivajući kažnjen na kraju. Razlog za takvu odluku je u tome što si sve prethodno činio ne bi li stekao krunu i dobio blagoslove. Kada se konačno suočiš sa bolešću i smrću, ako, bez prigovora, možeš i dalje da se pokoravaš, to dokazuje da si za Boga prethodno sve činio iskreno i dragovoljno. Bogu si pokoran i konačno će tvoja pokornost označiti savršen kraj tvoga života verovanja u Boga, i Bog za to ima reči hvale. Prema tome, bolest može dovesti do toga da imaš dobar kraj ili može prouzrokovati onaj loš; kakav će biti tvoj kraj zavisi od puta kojim ideš i od tvog stava prema Bogu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bog veoma jasno govori o tome kako ljudi treba da praktikuju i koju vrstu puta treba da izaberu kada se suoče sa bolešću. Ako se neko razboli, može da dobije terapiju, a Bog ne želi da gleda ljude bolesne dok se osećaju sumorno, uznemireno i zabrinuti su za svoje zdravlje, a još manje želi da vidi da ljudi, kao i Pavle, ni najmanje ne streme ka istini, da im nedostaje razuma koji stvoreno biće treba da ima i da koriste svoje godine u kojima su sve ostavljali i davali se kao kapital da bi trgovali sa Njim kada se suoče sa kušnjama i nesrećom, zahtevajući venac pravednosti od Njega i suprotstavljajući Mu se i galameći na Njega samo da bi na kraju bili kažnjeni jer Mu se opiru. Ono čemu se Bog nada je da možemo da budemo kao Jov kada se suočimo sa bolešću, da stojimo u svom položaju kao stvorena bića, prihvatajući i pokoravajući se Božjoj suverenosti i uređenjima bez sopstvenih izbora i zahteva. Samo tako čovek može posedovati razum i ljudskost. Razmišljala sam o sebi; dok sam bila kušana ovom bolešću, bila sam negativna, puna pogrešnog razumevanja i pritužbi, i čak stajala nasuprot Bogu i suprotstavljala se Njegovoj suverenosti i orkestracijama. Zaista sam bila tako nepopustljiva i buntovna i nisam imala ni delić razuma koji bi ljudsko biće trebalo da poseduje. Stala sam pred Boga i pomolila Mu se: „Bože, u prošlosti nisam stremila ka istini i stalno sam pokušavala da trgujem sa Tobom kako bih zadobila blagoslove. Sada sam shvatila Tvoju iskrenu nameru. Koristio si moju bolest kako bi me pročistio i promenio, preokrenuo moja pogrešna gledišta na stremljenje. Voljna sam da se pokorim Tvojoj suverenosti i uređenjima. Iako nemam Jovovu ljudskost, voljna sam da sledim njegov primer i ostanem postojana u svom svedočenju o Tebi. Ako nastavim da Ti se žalim, tražim da me prokuneš.” Nakon toga sam svoju bolest mogla da posmatram na ispravan način. Uzimala sam lekove kada je trebalo a moje me stanje nije naročito ograničavalo i svoju dužnost sam mogla da obavljem normalno.

Kasnije sam otišla u bolnicu na još jednu kontrolu i doktor je rekao da su ranije dijagnoze o cirozi bile preuranjene i da se izrasline u mojoj jetri nisu znatno razvile. Doktor mi je rekao da dolazim na redovne kontrole da bi oni mogli da nastave da prate kako se izrasline razvijaju. Međutim, pošto sam zbog svog verovanja u Boga imala dosije u policiji i nisam smela da pokažem svoju ličnu kartu, nisam mogla da odlazim u bolnicu na preglede duže od tri godine. Početkom ove godine, sestra koja je radila u bolnici mi je pomogla da uradim neke laboratorijske testove. Kada su rezultati bili gotovi, doktor je rekao da moja jetra funkcioniše, kao i da su mnoge vrednosti normalne. Kada sam to čula, bila sam veoma zahvalna Bogu.

Dok mi se ova bolest otkrivala, iako sam mnogo patila, zadobila sam izvesnu spoznaju o svom motivu da zadobijam blagoslove u svojoj veri u Boga, kao i o svojoj sotonskoj zlobnoj naravi. Doživljavajući sud i grdnju Božjih reči, moja pogrešna gledišta u veri u Boga su se donekle promenila. Sada, iako moja bolest nije potpuno zalečena, u stanju sam da pokažem nešto razuma i voljna sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. To što sam uspela da se ovako pomalo menjam je sve zbog suda i grdnje Božjih reči. Hvala Bogu!