Draga sestro,

Nadam se da će te ovo pismo zateći dobro!

Prošli put si mi pisala da se raspitaš o tome šta sam zadobila dok sam obavljala dužnosti daleko od kuće tokom prošle godine. Zaista sam doživela neke stvari i zadobila izvesno razumevanje svoje iskvarene naravi. Danas želim da podelim iskustvo koje sam imala prošlog leta.

U to vreme, sestra Mali i ja smo sarađivale u dužnosti na zalivanju. Iako je Mali tek započela da obavlja ovu dužnost, bila je vredna, željna učenja, i jednostavno je otvoreno tražila pomoć kada bi naišla na probleme koje nije razumela. U početku su Malina pitanja bila relativno jednostavna, i ja sam aktivno i spremno odgovarala na njih. Mali mi se divila, rekavši da ja dobro dokučujem načela, što me je prilično obradovalo. Kasnije, kako se Mali bolje upoznavala sa načelima, postavljala bi pitanja koja nisam u potpunosti razumela, a čak i kada sam imala neko mišljenje, nisam bila sigurna da li je tačno. Plašila sam se da bi Mali mogla da me gleda sa visine ako odgovorim pogrešno i da bi pomislila da ne umem jasno da sagledam čak ni takva pitanja, i da ne razumem istinu niti načela, zbog čega sam bila uznemirena kad god bi ona postavljala pitanja. Bilo je nekih pitanja koja mi nisu bila jasna, pa bih se pravila da nisam čula zato što sam nosila slušalice, usredsredila bih se na računar i pomerala miša, kao da sam jako zadubljena u svoj posao. Misleći da nisam čula ili da sam zauzeta nečim drugim, ostale sestre bi odgovarale na Malina pitanja. U to vreme, mislila sam da sam baš pametna – na ovaj način, ostali ne bi primećivali moje nedostatke, a ja ne bih morala da brinem da ću izgubiti obraz ako dam pogrešan odgovor. Međutim, pomalo sam osećala i krivicu. Kada je Mali postavljala pitanja, ona je iskreno tražila pomoć, ali sam je namerno ignorisala. Zar to nije bilo varljivo? Štaviše, čak i kad nešto ne bih razumela, trebalo bi da budem iskrena i da zajedno sa drugima tragam i razgovaram u zajedništvu oko rešenja, što bi koristilo i radu i mom sopstvenom ulasku. Ali iz straha da ne kažem nešto pogrešno i da ne izgubim obraz, odlučila sam da ćutim.

Sestro, da li znaš? U to vreme sam se osećala kao licemer, dok sam nosila masku svaki dan i nisam se usuđivala da pokažem svoje pravo lice, iz straha da moji problemi ne budu razotkriveni i da ne doživim omalovažavanje.

Kasnije sam naišla i na poteškoće u svojoj dužnosti, i kada su pridošlice postavljale pitanja koja nisam znala kako da rešim, osećala sam se uznemireno. Htela sam da se otvorim i razgovaram u zajedništvu i da tražim pomoć od braće i sestara, ali sam se plašila da bi, ako to uradim, oni mogli pomisliti kako ja ne umem da rešim takve osnovne probleme i kako ne razumem istinu. Mali je ranije hvalila moje razumevanje načela, pa bi mogla da pomisli da me je pogrešno procenila. Znala sam da, ako ne progovorim, pitanja pridošlica neće biti rešena, i da će njihovi životi trpeti! Ali bilo mi je posebno teško da otvoreno govorim o svojim poteškoćama. Mislila sam da bih proaktivnim razotkrivanjem svojih nedostataka pokazala slabost. Na kraju, nisam mogla da se nateram da progovorim. Zbog toga što se nisam usudila da otkrijem svoje poteškoće, problemi pridošlica su ostali nerešeni, neki su čak prestali da prisustvuju okupljanjima, a ja sam se osećala nesposobnom u svojoj dužnosti. Upala sam u negativno stanje, što je bilo veoma bolno. U tom periodu, toliko sam čeznula da slobodno govorim o svojim teškoćama i svom stanju bez ikakvih briga. Takođe sam se pitala: „Zašto je tako teško govoriti istinu i govoriti o činjenicama kao i postupati iskreno?”

Jednom smo Mali i ja razmatrale da li bismo jednu od sestara mogle da negujemo za zalivanje pridošlica i ja sam iznela svoje gledište. Posle sam razmišljala o načelima i shvatila sam da je moje gledište donekle netačno i da bi moglo pogrešno da usmeri Mali. Malo sam se uspaničila i pomislila sam: „Šta sada da radim? Da li treba to da ispravim? Ako ništa ne kažem, Mali neće znati da sam pogrešno razumela načela, i neću izgubiti obraz pred njom. Ali ako to uradim, i ako na kraju budemo negovale nepodobnu osobu, zar to ne bi bilo neodgovorno prema poslu i štetno za braću i sestre?” U tom trenutku sam se našla u dilemi koja se nije mogla otkloniti. Tada sam pomislila na ove Božje reči: „Dobro je kad napraviš budalu od sebe. To ti pomaže da uočiš vlastite nedostatke i da shvatiš koliko si sklon sujeti. To ti ukazuje na probleme i pomaže ti da jasno shvatiš kako nisi savršen. Nema savršenih ljudi i sasvim je normalno napraviti budalu od sebe. Svi ljudi ponekad naprave budalu od sebe i obrukaju se. Svi ljudi greše, doživljavaju neuspehe i svako ima svoje slabe strane. Uopšte nije loše napraviti budalu od sebe. (…) Možeš da napraviš budalu od sebe, drugi ljudi mogu da naprave budalu od sebe, svako može od sebe da napravi budalu – na kraju ćeš shvatiti da su svi isti, da su sve to obični ljudi i smrtnici, da niko nije veći od drugih i da niko nije bolji od ostalih ljudi. Svako ponekad ispadne glup, pa niko zbog toga ne bi trebalo nikog drugog da ismeva. Kako budeš doživljavao brojne neuspehe, postepeno ćeš sazrevati u svojoj ljudskosti; a kad god se budeš ponovo susreo s takvim stvarima, one te više neće sputavati, niti će uticati na tvoje normalno obavljanje dužnosti. Ljudskost će ti biti normalna, a kad ti je ljudskost normalna, onda će i tvoj razum biti normalan” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da niko od nas nije savršen i da svako ima nedostatke. Uvek će biti trenutaka kada zastranimo ili ispadnemo glupi u onome što radimo i kako gledamo na probleme. To je sasvim normalno. Međutim, ja nisam sebe doživljavala kao običnu osobu i nisam mogla da se suočim sa sopstvenim nedostacima i manama kako treba. Iako nisam u potpunosti uspela da dokučim istina-načela i savet koji sam dala Mali je imao nekih odstupanja i doveo je u zabludu, oklevala sam da iskreno priznam svoje mane, plašeći se da će ona pomisliti kako ne razumem istinu i da će me gledati sa visine. Da bih sačuvala obraz, pokušala sam da prikrijem svoje probleme, što je bilo neodgovorno prema crkvenom radu i život-ulasku braće i sestara. Zaista sam bila lažljiva! Shvativši to, otvoreno sam razgovarala sa Mali o iskvarenoj naravi koju sam razotkrila po tom pitanju, ispravila sam pogrešna gledišta koja sam prethodno podelila s njom, a zatim predložila da ponovo izaberemo ljude u skladu sa načelima. Sestro, iako sam ovog puta izgubila obraz, postupajući u skladu Božjim rečima, nisam pogoršala stvari, i savest mi je bila mirna.

Kasnije, kad sam sumirala rad, skupila sam hrabrost da razgovaram u zajedništvu o svom stanju i o poteškoćama na koje sam naišla u radu. Sestre su mi čitale Božje reči da pomognu da rešim svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). „Antihristi veruju da će ih, ako previše pričaju tako što stalno izražavaju svoje stavove i razgovaraju s drugima, svi prozreti; misliće da im nedostaje dubina, da su oni samo obične osobe i neće ih poštovati. Šta za antihrista znači gubitak poštovanja? To znači da time gubi svoj ugledni status u srcima drugih i da izgleda prosečno, neuko i obično. To je nešto što antihristi ne žele da vide. Stoga, kada vide da se drugi u crkvi uvek otvaraju i da priznaju svoju negativnost, svoje buntovništvo protiv Boga, svoje greške koje su juče počinili ili nepodnošljiv bol koji osećaju jer danas nisu bili iskreni, antihristi smatraju da su ti ljudi glupi i naivni, jer sami tako nešto nikada ne bi priznali i čuvali bi svoje misli u tajnosti. Neki ljudi retko progovaraju zbog slabog kova, prostodušnosti ili nedostatka složenih misli, ali kada antihristi retko progovaraju, to nije iz istog razloga; to je problem naravi. Antihristi retko progovaraju kada se susreću sa drugim ljudima i ne izražavaju olako svoje stavove. Zašto ne izražavaju svoje stavove? Prvo, sigurno im nedostaje istina i ne umeju da prozru stvari. Ako progovore, mogu da pogreše i da ih onda drugi ljudi prozru; boje se da drugi ne gledaju na njih sa visine, pa se pretvaraju da su ćutljivi i glume da su dubokoumni, tako da drugi ne mogu da ih procene, a pritom deluju mudro i ugledno. Sa takvom fasadom, ljudi se ne usuđuju da potcene antihriste, a kad vide njihovu naizgled smirenu i pribranu spoljašnjost, još ih više poštuju i ne usuđuju se da ih omalovaže. To je prevrtljiv i rđav aspekt antihrista. Oni svoje stavove ne izražavaju olako, jer većina njihovih stavova nije u skladu sa istinom, već su to puke ljudske predstave i uobrazilje, nedostojne da se iznesu na videlo. Zato oni ćute. Unutar sebe se nadaju da će dobiti neko duhovno prosvetljenje koje bi mogli izneti da bi zadobili divljenje, ali pošto im to nedostaje, ostaju ćutljivi i skriveni tokom razgovora o istini, vrebajući u senci poput duha koji čeka dobru priliku. Kada vide da drugi iznose istinu na svetlo, smišljaju načine kako to da prisvoje, te izražavaju to isto na drugi način kako bi se istakli. Eto koliko su antihristi lukavi. Šta god da rade, trude se da se istaknu i da budu superiorni, jer su samo tako zadovoljni. Ako nemaju priliku, najpre se pritaje i zadržavaju svoje stavove za sebe. To je lukavstvo antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”). Spoznala sam Božje otkrovenje o antihristima, kako ne razumeju istinu i kako se nikada ne otkrivaju u komunikaciji sa drugima, plašeći se da će njihove mane i nedostaci biti razotkriveni i da će izgubiti status ili ugled u očima drugih, pa se pretvaraju da su dubokoumni i plemeniti, ulažući veliki napor da se prikriju i pretvaraju, što otežava ljudima da ih prozru. Ponašaju se lukavo i neuobičajeno i imaju rđavu narav – to je priroda-suština antihrista. Moje stanje i ponašanje bili su isti kao kod antihrista, i često sam se pretvarala da bih sačuvala obraz i zaštitila svoj status. Sećam se kada je Mali prvi put došla, postavljala je relativno jednostavna pitanja, i odgovarajući na njih nisam razotkrila svoje mane, pa sam mogla spremno da odgovaram, dobijajući od nje pohvale. Kako je Mali ovladala nekim načelima, počela je da postavlja pitanja koja nisam mogla u potpunosti da razumem. Plašila sam se da će me, ako moji odgovori budu netačni, braća i sestre prozreti i da ću izgubiti sliku koju imaju o meni. Da ne bih izgubila obraz, koristila sam taktiku izbegavanja, pretvarajući se da sam zauzeta ili da nisam čula pitanje, kako bih sakrila svoje mane, čak pokušavajući da prikrijem kada je u mojim odgovorima bilo odstupanja. Čak i kada bih se suočila sa poteškoćama u obavljanju dužnosti i kada nisam mogla da ih rešim, što je dovodilo do kašnjenja u radu i do toga da postanem pasivna i slaba, ja sam i dalje izbegavala da se otvorim i tražim pomoć. Brinula sam da će, ako saznaju za moje mane, braća i sestre pomisliti da ne razumem istinu i da će me gledati sa visine. Nedostatak transparentnosti u mom radu, stalno čuvanje svog obraza i ugleda, moje pretvaranje da sam dubokoumna i značajna i prerušavanje da bih navela druge na pogrešan put – to su bile manifestacije naravi antihrista! Sestro, pročitavši Božje reči, shvatila sam koliko je moja priroda bila licemerna i lažljiva, i koliko je bila ozbiljna moja narav antihrista. Osetila sam strah i gađenje prema svojoj iskvarenoj naravi, i pomolila sam se Bogu: „Bože, stalno sam se pretvarala da bih zadržala svoj ugled i status u srcima drugih, i nisam imala ljudsko obličje, zbog čega me se Ti gnušaš. Bože, moja iskvarenost je tako duboka. Molim se da me spasiš i pomogneš mi da prepoznam sebe i da odbacim svoju iskvarenu narav.”

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči, što mi je donekle omogućilo da razumem koren svoje iskvarene naravi. Svemogući Bog kaže: „Na primer, stariji članovi porodice često govore: ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’, oni to čine zato da bi te naterali da pridaješ važnost svom dobrom ugledu, ponosnom življenju i uzdržavanju od svega što bi moglo da te osramoti. Da li, dakle, ta izreka ljude usmerava na pozitivan ili negativan način? Može li te ona dovesti do istine? Može li te dovesti do razumevanja istine? (Ne može.) Sa sigurnošću možete reći: ’Ne može!’ Razmislite o tome – Bog kaže da treba da se ponašate kao pošteni ljudi. Kad napraviš neki prestup, kad uradiš nešto pogrešno ili nešto što predstavlja pobunu protiv Boga i što je protivno istini, treba da priznaš grešku, da spoznaš sebe i nastaviš sa detaljnom analizom samoga sebe kako bi dostigao istinsko pokajanje, a nakon toga treba da deluješ u skladu s Božjim rečima. Ako se, dakle, ponašate kao pošteni ljudi, da li je to onda u sukobu sa izrekom ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’? (Jeste.) O kakvom se sukobu radi? Izreka ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ ima za cilj da ljude natera da pridaju važnost životu u kojem će pokazivati svoju vedru i živopisnu stranu i raditi ono zbog čega će izgledati dobro – umesto da rade nešto loše i nečasno, čime bi razotkrili svoju ružnu stranu – kao i da ljudima ne dozvoli da žive bez ponosa i dostojanstva. Zarad vlastitog ugleda, zarad časti i ponosa, čovek ne sme da kritikuje ništa u vezi sa sobom, a pogotovo ne sme drugima da otkriva svoju tamnu i sramotnu stranu, zato što mora da živi ponosno i dostojanstveno. Da bi živeo dostojanstveno, čovek mora da ima dobar ugled, a da bi imao dobar ugled, mora da se pretvara i da sebe predstavlja u najboljem svetlu. Zar to nije u sukobu sa načinom na koji bi trebalo da se ponaša svaki pošten čovek? (Jeste.) Kad se ponašaš kao pošten čovek, sve što radiš je potpuno suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ (…) Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tebi obično prevladati ono čime te je porodica uslovila. Stoga ti, kad god učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, misleći: ’Ne smem o ovome da pričam, niti ću ikome ko zna za to dozvoliti da o tome išta kaže. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ugled je na prvom mestu. Ako čovek ne živi zarad vlastitog ugleda, njegov život je uzaludan, zato što je ugled važniji od svega. Kad čovek izgubi ugled, on time gubi i svoje dostojanstvo. Stoga ne smete reći kako jeste, morate se pretvarati, morate zataškavati stvari, jer ćete u suprotnom izgubiti ugled i dostojanstvo, a život će vam postati bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.’ Da li je moguće biti pošten čovek ako se ovako postupa? Da li je moguće biti do kraja otvoren i temeljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ kojom te je porodica uslovila. Ukoliko, međutim, otpustiš tu izreku da bi stremio ka istini i da bi istinu sprovodio u delo, ona će prestati da utiče na tebe i neće više biti tvoj moto ni načelo po kojem radiš, već će sve što budeš radio biti upravo suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Nećeš više živeti zarad vlastitog ugleda i dostojanstva, nego ćeš živeti zato da bi stremio ka istini, da bi se ponašao kao pošten čovek, da bi težio ka tome da udovoljiš Bogu i da živiš kao pravo stvoreno biće. Ako se budeš držao ovog načela, otpustićeš sve te uslovljavajuće efekte porodice na tebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Kroz otkrivanje Božjih reči shvatila sam da sam živela u skladu sa izrekom „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, koju sam uzela za svoj životni moto. Od detinjstva su me roditelji učili: „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, „Obraz je vredniji od bogatstva” i „Čovek ne sme da izgubi obraz bez obzira na sve”. Pod uticajem dugotrajnih poduka i pogrešnih ideja mojih roditelja, usvojila sam gledište da je obraz najvažnija stvar, verujući da živeti dostojanstveno i sa poštovanjem znači zadobiti obraz i steći divljenje i pohvale ljudi. Sećam se kada sam bila u školi, na času muzičkog su me zamolili da pevam na sceni. Drugarica iz razreda je rekla da pevam kao da čitam tekst. Osećala sam da me je javno ponizila, kao da sam dobila šamar, i poželela sam da propadnem u zemlju. Od tada više nikad nisam pevala, kako drugi ne bi otkrili da falširam. Nakon što sam počela da verujem u Boga, znala sam da Bog ceni iskrenost, ali sam nastavila da živim po sotonskoj filozofiji „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore.” Odmeravala sam postupke i reči shodno njihovom uticaju na moj obraz i status. Ako bi nešto otkrilo moje mane i prouzrokovalo sramotu, uložila bih veliki trud da se sakrijem i pretvaram, i čak bih radije odugovlačila sa crkvenim radom i nanosila štetu braći i sestrama, nego što bih dozvolila da izgubim obraz. Postala sam prepredena, lažljiva i sebična, i živela sam bez imalo pravog ljudskog obličja. Prilika koju mi je Bog dao da obavljam svoje dužnosti trebalo je da mi pomogne da tragam za istinom i da rešim stvarna pitanja. Uprkos svojim brojnim manama, kad bih mogla da se oslobodim ponosa, da se otvorim i da razgovaram u zajedništvu, zadobila bih izvesno razumevanje i ulazak u istinu, i sve više bih ovladavala načelima za dobro obavljanje dužnosti. Međutim, previše sam se brinula za svoj obraz i status. Kada bih se suočila sa poteškoćama, nisam se otvarala, tragala, niti otvoreno razgovarala u zajedništvu o svojim pogrešnim gledištima, što je dovelo do nerešenih problema, do nedostatka napretka po pitanju istine i načela i do mnogo propuštenih prilika da se zadobije istina. Cenila sam svoj obraz više od svega, i nisam bila u stanju da izgovorim ni jednu iskrenu reč zarad svog ugleda. Živela sam bez ikakvog dostojanstva, što ne samo da je usporilo moj život-ulazak već je i nanelo štetu radu crkve. Nisam više želela da živim sputana svojom iskvarenom naravi i bila sam spremna da primenim istinu i da budem iskrena osoba.

Kasnije, tokom svoje duhovne posvećenosti, čitala sam Božje reči i pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili prikrivaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. (…) Nećeš više živeti zarad vlastitog ugleda i dostojanstva, nego ćeš živeti zato da bi stremio ka istini, da bi se ponašao kao pošten čovek, da bi težio ka tome da udovoljiš Bogu i da živiš kao pravo stvoreno biće. Ako se budeš držao ovog načela, otpustićeš sve te uslovljavajuće efekte porodice na tebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). Božje reči su mi pomogle da razumem načela primene o tome kako čovek treba da se ponaša. Bog voli iskrene ljude. Bilo da komuniciramo sa drugima ili da obavljamo svoje dužnosti, ne treba da se pretvaramo niti da prikrivamo svoje mane i nedostatke zarad obraza i statusa. Čak i ako pogrešimo ili ne razumemo istinu i ne umemo jasno da sagledamo stvari, ne treba to da krijemo ili prikrivamo. Umesto toga, treba da budemo otvoreni i iskreni, da priznamo ono što ne možemo jasno da sagledamo i da govorimo u skladu sa svojim razumevanjem. Ako u sugestijama ili gledištima koje dajemo ima odstupanja, treba da se mirno suočimo sa njima i da prihvatimo vođstvo braće i sestara, umesto da živimo zarad svog obraza. Otvoreno govoriti o svojm poteškoćama i manama nije sramota, niti je znak slabosti. To je manifestacija traganja za istinom. Ispravno suočavanje sa svojim manama i odbacivanje ponosa da bismo primenili istinu čini nas iskrenim i omogućava nam brži ulazak u istina-stvarnost. Nakon što sam pročitala te reči od Boga, shvatila sam da imam put primene. Pomolila sam se Bogu: „Bože, ja nisam iskrena osoba. Počinila sam mnogo licemernih i lažnih stvari da bih sačuvala obraz, od čega je Tebi muka i gadi Ti se. Želim da se pokajem, da tragam za istinom i da budem iskrena osoba.”

Jednog dana, dok sam obavljala svoju dužnost sa nekoliko braće i sestara, Mali je postavila pitanje tražeći razgovor u zajedništvu. Nakon što sam poslušala pitanje, pomislila sam da je pomalo izazovno i nisam bila sigurna da li je moje gledište odgovarajuće. Počela sam ponovo da osećam nervozu, razmišljajući: „Da li da odgovorim ili ne? Ako ne odgovorim dobro, zar neću izgubiti obraz? Možda bi trebalo da sačekam da odgovore druge sestre”. Ali onda sam pomislila: „Ako nastavim da ćutim, da izbegavam i da se pretvaram kako bih sačuvala obraz, i dalje ću živeti u skladu sa iskvarenom naravi.” Setila sam se ovog odlomka Božjih reči: „Kakvo je sada vaše iskustvo u vezi sa vašim poštenjem? Da li ste postigli neke rezultate? (Ponekad praktikujem da budem pošten, ali ponekad zaboravim.) Možete li da zaboravite da primenite istinu? Ako možete to da zaboravite, na kakav problem to ukazuje? Da li volite istinu ili ne? Ako ne volite istinu, biće vam teško da uđete u istina-stvarnost. Morate ozbiljno da shvatite primenu istine i praktikovanje poštenja. Trebalo bi često da razmišljate o tome kako da budete pošteni i kakav razum treba da posedujete. Bog zahteva da ljudi budu pošteni i to treba da im bude najvažniji zadatak. Trebalo bi jasno da razumeju koje istine treba da poseduju i u koje stvarnosti treba da uđu kako bi bili pošteni pojedinci i kako bi proživeli Petrovo obličje, i moraju da pronađu put kako to da sprovedu u delo. Samo u tom slučaju mogu da se nadaju da će postati pošteni ljudi koje Bog voli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put razrešenja iskvarene naravi”). Tiho sam se pomolila Bogu u svom srcu, govoreći Mu da ovoga puta više ne smem biti ograničena svojim ponosom. Moram da budem otvorena i iskrena. Zatim sam progovorila i iznela svoja gledišta i mišljenja. Nakon što sam završila, druge sestre su podelile svoje mišljenje na osnovu onoga što sam besedila. Uz pomoć svačije besede, Malin problem je rešen, i osmeh joj se pojavio na licu. U tom trenutku, kada sam razgovarala u zajedništvu, osetila sam ogromno olakšanje. Osetila sam kao da sam se konačno oslobodila stega sujete i ponosa i napravila korak ka tome da budem iskrena osoba. Kasnije, kada bi Mali postavljala još pitanja, ponekad sam se i dalje plašila da ne pogrešim i da ne izgubim obraz. Kad god sam to uvidela, molila sam se Bogu za pomoć da se pobunim protiv sebe, da ostavim po strani svoj ponos, i da aktivno odgovorim na sestrina pitanja. Ponekad su moja gledišta bila pogrešna, ili bi postojali problemi koje ne bih mogla jasno da sagledam i moji odgovori bi bili neprecizni, a sestre bi pružile dodatni razgovor u zajedništvu. Iako me je zbog toga ponekad bilo pomalo sramota, pažljivo slušanje njihove besede razjasnilo bi i poboljšalo moje razumevanje. Kada bih nailazila na poteškoće ili probleme u svojoj dužnosti, takođe bih tražila razgovor u zajedništvu od braće i sestara. Nisu me gledali sa visine niti su me omalovažavali već su strpljivo besedili o istini da bi mi pomogli. Osetila sam olakšanje i spokoj koji proizilaze iz primene iskrenosti, i smatrala sam da je mnogo bolje da se ovako ponašam. Hvala Bogu!

Sestro, to bi bilo otprilike sve što se tiče mog iskustva. Nadam se da ćeš i ti meni pisati o svojim iskustvima i dobicima u protekloj godini.

S poštovanjem,

Sinđing

10. juna 2023. godine