Godine 2006. prihvatila sam Božje delo poslednjih dana. Od tada služim kao starešina i delatnik u crkvi. Iako sam svakog dana bila zauzeta i umorna, nisam imala primedbi, jer sam verovala da su starešinstvo i nadzor uloge za one koji streme ka istini, i da braća i sestre veoma cene one koji obavljaju te dužnosti. Godine 2018. preuzela sam dužnost izrade tekstova. Bila sam veoma srećna i osećala sam da sigurno obavljam dobar posao, inače ne bih bila izabrana za tako značajnu dužnost. Nekoliko dana kasnije, jedan viši starešina se sastao sa mnom i rekao: „Crkva se suočava sa hapšenjima od strane KPK; atmosfera je svuda napeta i hitno su nam potrebni ljudi koji bi preuzeli dužnost vođenja opštih poslova. Mi smo razgovarali i želeli bismo da ti i tvoj muž preuzmete ovu dužnost.” Čuvši ove reči starešine, kao da je počelo da mi zuji u glavi. Jedva sam poverovala svojim ušima, misleći: „Kako su mogli da mi dodele da vodim opšte poslove? Da li je starešina pogrešio? Zar vođenje opštih poslova nije samo mukotrpan rad? Kako je niska ova dužnost! Šta će braća i sestre misliti o meni ako saznaju?” Što sam više razmišljala o tome, osećala sam sve veći otpor, i želela sam da kažem starešini da ne želim da preuzmem ovu dužnost, ali s obzirom na to da je uređenje crkve bilo zasnovano na potrebama posla, nisam imala izbora osim da se nevoljno složim sa tim. Na putu kući, u mislima mi je vladala zbrka: „Od kada verujem u Boga, uvek sam služila kao starešina i delatnik, ili sam obavljala dužnost izrade tekstova, i obe te dužnosti zvuče prestižnije od dužnosti vođenja opštih poslova. Obaveza da radim taj težak, prljav i zamoran posao nije ni izbliza toliko prestižna kao dužnost izrade tekstova koju trenutno obavljam, a ako sestre u timu to saznaju, neće li me sigurno gledati sa visine, govoreći da sigurno ne stremim ka istini kada sam na kraju završila na ovoj dužnosti?” Kada sam stigla kući, legla sam u krevet osećajući se slabo i nemoćno, ali sam se usiljeno osmehnula kada sam se srela sa sestrama, plašeći se da otvoreno razgovaram o svom stanju, u strahu da bi me možda gledale sa nipodaštavanjem kada saznaju da obavljam dužnost vođenja opštih poslova.

Nekoliko dana kasnije, moj muž i ja smo zvanično preuzeli dužnost vođenja opštih poslova. Prvih nekoliko dana smo pomagali braći i sestrama koji su bili u opasnosti da se presele u nove kuće. Moj muž i ja bismo se probudili oko tri sata ujutru da pomognemo sa selidbama, trčanju uz i niz stepenice, i svaki dan smo bili iscrpljeni, sa bolovima u leđima i krstima, a kada bismo se uveče vratili kući, nisam imala želju ni da jedem, i bila sam preslaba da čak i ustanem iz kreveta. Nakon nedelju dana obavljanja ovog posla od jutra do mraka počela sam da se žalim: „Ovo je samo mukotrpan posao. U svetu, ove poslove obavljaju oni bez znanja, učenja ili veština, i ja nikada nisam pomislila da ću pasti na ovaj nivo posle svih ovih godina verovanja u Boga, i da ću moći da obavljam samo najneupadljivije i najzahtevnije poslove. Nekada sam obavljala rad na izradi tekstova, sedeći ispred kompjutera, obučena u čistu odeću i zaštićena od vetra i kiše, ali sada se znojim i iscrpljujem svaki dan! To je razlika kao dan i noć!” Svaki dan sam rezignirano obavljala svoju dužnost, a moje stanje je palo jako nisko, i osećala sam se ošamućeno kao leš koji hoda, sa velikom unutrašnjom mukom.

U svom bolu sam došla pred Boga i molila sam se: „O, Bože, starešine su uredile da vodim opšte poslove, ali ja ne mogu da se pokorim. Osećam da je ta dužnost niska i da bi učinila da me ljudi gledaju sa visine. Ne razumem Tvoju nameru. Molim Te, prosveti me i vodi me kako bih izvukla pouku iz ovoga.” Posle molitve, pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Neki ljudi se često osećaju superiorno u Božjoj kući. Na koji način? Šta ih navodi da se osećaju superiorno? Na primer, neki ljudi govore strani jezik i misle da to znači da imaju talenat i veštinu i da bi bez njih Božja kuća verovatno teško mogla da proširi svoj rad. Kao rezultat toga, žele da nateraju ljude da se ugledaju na njih gde god da se pojave. Koju metodu koriste takvi ljudi kada upoznaju druge? U svom srcu, oni dodeljuju razne vrste različitih rangova ljudima koji obavljaju različite dužnosti u Božjoj kući. Na vrhu su starešine, na drugom mestu su ljudi koji imaju posebne talente, zatim ljudi koji imaju prosečne talente, a na dnu su oni koji obavljaju sve vrste pratećih dužnosti. Neki ljudi sposobnost obavljanja važnih i posebnih dužnosti tretiraju kao kapital i tretiraju je kao posedovanje istina-stvarnosti. U čemu je tu problem? Nije li to apsurdno? Obavljanje nekih posebnih dužnosti čini ih nadmenim i oholim i svakoga gledaju sa nipodaštavanjem. Kada upoznaju nekoga, prvo što uvek urade je da pitaju koju dužnost obavlja. Ako osoba obavlja prosečnu dužnost, gledaju je sa nipodaštavanjem i misle da ova osoba nije vredna njihove pažnje. Kada ta osoba želi da razgovara sa njima, naizgled se slažu sa tim, ali u sebi misle: ’Ti želiš da razgovaraš sa mnom? Ti si niko i ništa. Pogledaj dužnost koju obavljaš – da li si ti uopšte dostojan da razgovaraš sa mnom?’ Ako je dužnost koju osoba obavlja važnija od njihove, laskaju im i zavide im. Kada vide starešine ili delatnike, ponizni su i laskaju im. Da li su principijelni u ponašanju prema ljudima? (Ne. Oni tretiraju ljude prema dužnosti koju obavljaju i prema različitim rangovima koje im dodeljuju.) Oni rangiraju ljude prema iskustvu i stažu i prema njihovim talentima i njihovoj darovitosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”). „Šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se telesno osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivost nije prihvatanje stvari od Boga; to znači da nešto biraš prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je kontaminirana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je moje viđenje dužnosti bilo pogrešno i da sam kategorizovala dužnosti u Božjoj kući po različitim nivoima. Mislila sam da biti starešina i delatnik ili nadzornik tima u Božjoj kući znači da čovek ima dobar kov i snažno stremljenje ka istini, a braća i sestre bi takve ljude visoko poštovali, dok su oni sa dužnošću vođenja opštih poslova bili ljudi lošeg kova i oni kojima je manjkalo razumevanje istine, a obavljanje takve dužnosti smatralo se inferiornim i nije dozvoljavalo osobi da se istakne. Zato su mi nedostajale dužnosti koje sam ranije obavljala, kada su se braća i sestre ugledali na mene, i uvek sam imala osećaj superiornosti nad drugima, što me je činilo veoma motivisanom u svojoj dužnosti, spremnom da napustim porodicu i karijeru, da patim i da dajem sebe. Sada, kada mi je dodeljena dužnost vođenja opštih poslova, osećala sam se kao da sam degradirana i inferiorna pred braćom i sestrama. Naročito onda kada je dužnost bila bolna i iscrpljujuća, ja sam se žalila u svom srcu, i osećala sam da je takvo uređenje od strane starešina nepravedno i da je narušilo moj integritet, i samo sam htela da izbegnem ovu odgovornost. U tom trenutku sam shvatila da je moj izbor dužnosti bio zasnovan na tome da li mi dozvoljava da se istaknem i da li mi donosi neku korist, i da uopšte nisam uzimala u obzir rad crkve. Nakon što sam mnogo godina verovala u Boga, još uvek nisam posmatrala stvari na osnovu Božjih reči, već sam delila dužnosti po različitim nivoima. Moja perspektiva se nije razlikovala od perspektive bezvernika. Shvativši ovo, bila sam uznemirena i osećala sam krivicu.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „U Božjoj kući se stalno spominje prihvatanje Božjeg naloga i pravilno vršenje dužnosti. Kako nastaje dužnost? Uopšteno govoreći, dužnost nastaje kao rezultat Božjeg dela upravljanja koje donosi spasenje čovečanstvu; konkretnije, kako se Božje delo upravljanja sprovodi među ljudima, pojavljuju se razni poslovi u kojima se od ljudi zahteva da sarađuju i da ih obave. To je dovelo do toga da ljudi imaju odgovornosti i misije koje treba da ispune, a te odgovornosti i misije jesu dužnosti koje Bog daje čovečanstvu. U Božjoj kući, razni zadaci tokom kojih ljudi treba da sarađuju dužnosti su koje oni treba da vrše. Dakle, da li postoje razlike između dužnosti u smislu boljih i lošijih, uzvišenih i niskih, velikih i malih? Takve razlike ne postoje; sve dok nešto ima veze sa Božjim delom upravljanja, sve dok je to zahtev dela Njegove kuće i dok je neophodno za širenje Božjeg jevanđelja, to je onda čovekova dužnost. To je poreklo i definicija dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Kakav stav treba da imaš prema svojoj dužnosti? Prvo, ne smeš da je analiziraš u nastojanju da otkriješ ko ti je tu dužnost dodelio; umesto toga, treba da je prihvatiš od Boga, kao dužnost koju ti je poverio Bog, treba da slušaš Božje orkestracije i uređenja i da prihvatiš svoju dužnost od Boga. Drugo, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti i nemoj da se brineš o prirodi svoje dužnosti, da misliš o tome da li se ističeš dok je obavljaš, i da li je obavljaš javno ili iza kulisa. Nemoj da razmišljaš o tim stvarima. Postoji još jedan stav: pokornost i aktivna saradnja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Nakon što sam pročitala Božje reči, iznenada se pojavilo malo svetlosti u mom srcu, i shvatila sam da u Božjoj kući nema razlike između visokih i niskih, plemenitih ili skromnih dužnosti. Bez obzira na dužnost koju obavljamo, sve je to ispunjavanje nečije uloge i funkcije, i to je sve je obavljanje dužnosti stvorenog bića. Crkva uređuje koja osoba obavlja koju dužnost na osnovu rasta i kova svakog čoveka, a u skladu sa potrebama rada crkve. Bez obzira na dužnost, sve to se radi u cilju širenja jevanđelja. Starešine su mi dodelile dužnost da se bavim opštim poslovima i da organizujem smeštaj za braću i sestre, da im pravilno organizujem život kako bi mirne glave obavljali svoje dužnosti, što je takođe neophodno za rad. To je poput mašine, svaki deo ima svoju ulogu, a ako neki deo nedostaje, mašina ne može da radi. Tako je i u Božjoj kući. Svaka dužnost je neophodna, i ne postoji takva stvar kao što su činovi kada su dužnosti u pitanju. Štaviše, to da li neko poseduje istina-stvarnost se ne meri vrstom dužnosti koju obavlja. Ranije, dok sam obavljala dužnost starešine i delatnika, često sam razgovarala u zajedništvu sa braćom i sestrama na okupljanjima, ali kada sam prebačena na novu dužnost, nisam mogla da se pokorim, i to sam merila iz perspektive nevernika, otkrivajući svoj bedni nedostatak istine. Bog kaže da je svaka dužnost koja se odnosi na Njegov plan upravljanja dužnost, da ne postoji razlika između visokih ili niskih, plemenitih ili skromnih dužnosti, i da su to sve odgovornosti koje ne možemo izbeći. Međutim, ja sam sebe doživljavala kao elitu, i smatrala sam da je to što mi je dodeljeno da vodim opšte poslove bilo trošenje mojih talenata. Bila sam negativna, prkosna i čak sam želela da to izbegnem. Kako sam obavljala svoju dužnost? Božja suština je tako sveta i plemenita, a ipak, On je podneo sve patnje da bi se ovaplotio i izrazio istinu, tiho radeći za spasenje čovečanstva. Razmišljajući o sebi, kada sam pretrpela malu fizičku poteškoću, beskrajno sam se žalila i pogrešno razumela stvari. Tom mom odnosu prema mojoj dužnosti je jednostavno nedostajalo ljudskosti i to je zaista povredio Boga! Osećala sam se duboko dužnom Bogu i žalila sam zbog svog buntovničkog ponašanja. Više nisam mogla da biram svoju dužnost na osnovu sopstvenih sklonosti i želja. Kada sam se pokorila, moj način razmišljanja o mojoj dužnosti se promenio i osećala sam manji bol i umor u srcu. Božje uređenje situacija je razotkrio moja pogrešna gledišta, i to su za mene bile Božja ljubav i spasenje.

Nakon što sam šest meseci obavljala dužnost vođenja opštih poslova, mislila sam da su se moja gledišta promenila i da više ne stremim ka statusu ili ugledu, ali kada se situacija dogodila, to me je ponovo razotkrilo. Jednog dana, starešina je došao da razgovara sa mnom o tome da mom mužu i meni dodeli dužnosti domaćina. S obzirom na to da mi je prethodni nedostatak pokornosti na dužnosti vođenja opštih poslova napravio dug, znala sam da ovoga puta ne mogu biti buntovna, pa sam pristala, i ubrzo smo iznajmili kuću. Međutim, provodeći dane u životu sa braćom i sestrama i gledajući ih kako svi obavljaju svoje dužnosti izrade teksova, osetila sam se pomalo ogorčeno i nesrećno, misleći: „Ranije sam i ja obavljala svoju dužnost za kompjuterom, a sada sam zgrbljena u kuhinji svaki dan, pripremajući povrće i kuvajući.” Osećala sam se tako inferiorno u odnosu na njih. Razmišljajući o ovome, suze su mi navrle na oči. Jednog dana, starešina je došao do moje kuće da razgovara sa braćom i sestrama o poslu i otišao je ne upitavši za moje stanje, zbog čega sam se osetila još više potištenom. Setila sam se vremena kada sam obavljala dužnosti izrade teksova. Starešine su me cenile, ali sada sam se po ceo dan bavila samo šerpama i loncima i činilo se da nikada neću imati priliku da se istaknem. Što sam više razmišljala o tome, postajalo je sve bolnije, i osećala sam da je život besmislen. Shvatila sam da moje stanje nije u redu, pa sam brzo potražila Božje reči da ih pročitam. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Koje ideale, kakva nadanja, koje ambicije, koje životne ciljeve i pravce imaju ljudi čija je pokretačka sila iskvarena sotonska narav? Zar oni ne idu suprotnim smerom u odnosu na pozitivne stvari? Primera radi, ljudi stalno žele da postanu slavne ili poznate ličnosti, da steknu ogromnu slavu i prestiž i da donesu čast svojim precima. Jesu li to pozitivne stvari? To uopšte nije u skladu s pozitivnim stvarima; štaviše, to je protivno zakonu Božje suverenosti nad sudbinom čovečanstva. Zašto to kažem? Kakvu vrstu osobe Bog želi? Da li On želi osobu koja je veličanstvena, poznata, plemenita i značajna na svetskom nivou? (Ne.) Kakvu, dakle, osobu Bog želi? (Onu koja sa obe noge čvrsto stoji na zemlji i koja ispunjava ulogu stvorenog bića.) Da, i šta još? (Bog želi poštenu osobu koja Ga se plaši i koja se kloni zla i koja Mu se pokorava.) (Nekoga ko je po svim pitanjima uz Boga i ko teži ka tome da voli Boga.) Ovi odgovori su takođe tačni. Želi sve one koji su istog srca i uma sa Bogom. Da li se igde u Božjim rečima kaže da ljudi moraju da se drže svog položaja ljudskog bića? (Kaže se.) Šta se tačno kaže? (’Kao jedan član stvorenog čovečanstva, osoba mora da zadrži svoj položaj i da se ponaša savesno. Pokorno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki, da postaneš natčovek, niti da budeš iznad drugih, i nemoj nastojati da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i dostojno prezira. Ono što je pohvalno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da teže’ („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”).) Pošto znate šta Božje reči zahtevaju od ljudi, da li u svojoj težnji ka ljudskom ponašanju možete da se pridržavate Božjih zahteva? Da li stalno želite da raširite krila i da poletite, da li stalno želite da letite solo i da budete orao, a ne ptičica? Kakva je to narav? Je li to načelo ljudskog ponašanja? Vaša težnja ka ljudskom ponašanju treba da bude zasnovana na Božjim rečima; jedino su Božje reči istina. (…) Šta je to zbog čega ljudi stalno žele da se oslobode Božje suverenosti, zbog čega stalno žele da se dokopaju vlastite sudbine i da planiraju svoju budućnost, zbog čega žele da kontrolišu vlastite izglede, smer i životne ciljeve? Gde se nalazi početna tačka svega toga? (U iskvarenoj sotonskoj naravi.) Šta onda ta iskvarena sotonska narav donosi ljudima? (Protivljenje Bogu.) A šta je posledica čovekovog protivljenja Bogu? (Bol.) Bol? Posledica je propast! Bol nije ni polovina od toga. Ono što vam je pred očima jesu bol, negativnost i slabost, otpor i pritužbe – a kakav će ishod sve to doneti? Potpuno uništenje! To nije mala stvar i s tim se ne treba igrati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Iskvarena narav može se razrešiti jedino prihvatanjem istine”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je razlog zašto sam uvek želela da obavljam dužnost starešine i delatnika i zašto sam stremila ka divljenju i poštovanju drugih bio taj što me je kontrolisala moja želja za ugledom i statusom. Živeći po izrekama „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, „Čovek mora da izdrži najveće poteškoće da bi postao najveći među ljudima”, i ostalim sotonskim otrovima, pogrešno sam videla slavu i istaknutost i stremljenje ka superiornošću kao pozitivne stvari, verujući da je ovakav život vredan, i misleći da to što te drugi gledaju sa visine znači da živiš bez uspeha i da si inferioran. Razmišljala sam o vremenu nakon što sam se udala. Iako smo suprug i ja imali stabilne poslove i život je bio podnošljiv, bila sam ambiciozna i nisam bila voljna da živim običnim životom. Želela sam da poboljšam svoj život i da zadobijem divljenje rođaka i kolega. Da bismo to postigli, moj suprug i ja smo, uz naše redovne poslove, obavljali i sporedne poslove, kao što su uzgoj pilića i sadnja povrća, i radili smo od jutra do mraka svakog dana. Kako je vreme odmicalo, život nam je postajao sve bolji, a rođaci i kolege su hvalili moju sposobnost, što me je činilo veoma srećnom i osećala sam da moj život nije bio uzaludan. Nakon dolaska u crkvu, i dalje sam stremila ka ugledu i superiornosti, verujući da će se braća i sestre diviti tome što sam starešina i delatnik, ili nadzornik tima. Kada je moja želja za reputacijom, dobicima i statusom bila zadovoljena, mogla sam da izdržim bilo kakvu poteškoću, ali kada je u pitanju bilo obavljanje dužnosti kao što je vođenje opštih poslova ili dužnost domaćina, osećala sam da je to ispod mene, a srce mi je bilo ispunjeno otporom i žalbama i ja sam bila lišena pokornosti. Nisam razmišljala o tome kako da podržim rad crkve, i otkrila sam sotonsku narav protivljenja Bogu. Shvativši to, osetila sam veliki strah i došla sam pred Boga u molitvi: „O Bože, moji pogledi na stremljenje su bili pogrešni, i tokom ovih godina verovanja u Tebe, nisam sledila put stremljenja ka istini, već sam koristila svoje dužnosti da utolim sopstvenu želju za ugledom i statusom, a ne da iskreno izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće. Bože, spremna sam da se pokajem i molim Te da me vodiš kako bih razumela istinu i ispravila svoje pogrešne stavove o stremljenju.” Posle sam razmislila i shvatila da je obavljanje ove dužnosti bilo korisno za moj život-ulazak. Iako sam mnogo godina služila kao starešina i delatnik, nisam stremila ka istini, a mnoga moja pogrešna gledišta su ostala nepromenjena. Premeštaj na drugu dužnost me je primorao da razmišljam i upoznam sebe, što je sadržalo Božju ljubav i spasenje za mene. Shvativši ovo, osetila sam žaljenje i krivicu, i samo sam želela da pustim Boga da me orkestrira kako Mu je volja, i da iskreno sarađujem, srcem punim traganja i pokornosti, u bilo kojoj dužnosti.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Pred istinom su svi jednaki i među onima koji u Božjoj kući izvršavaju svoje dužnosti nema nikakvih razlika u pogledu godina starosti ili nižeg položaja i plemenitosti. Svi su jednaki pred svojom dužnošću, samo obavljaju različite poslove. Među njima nema nikakve razlike u kvalifikacijama. Pred istinom, svi treba da zadrže ponizno, pokorno i prijemčivo srce. Ljudi treba da poseduju takav razum i takav stav” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”). „Naposletku, da li ljudi mogu da dostignu spasenje ne zavisi od dužnosti koju obavljaju, već od toga da li mogu da razumeju i zadobiju istinu i da li mogu, na kraju, da se potpuno pokore Bogu, da se stave na milost Njegovoj orkestraciji, da zanemare svoju budućnost i sudbinu i da postanu kvalifikovana stvorena bića. Bog je pravedan i svet i to su merila po kojima On odmerava celokupan ljudski rod. Ova merila su nepromenjiva i to moraš da zapamtiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam videla Božju pravednu narav. U Božjim očima, svi smo mi stvorena bića i svi smo jednaki. Bog nije naklonjen nekome samo zato što je ta osoba starešina, niti gleda sa visine na nekoga zato što se on bavi opštim poslovima. Bog izražava istinu, brine se za svaku osobu, i sve dok ljudi žude za istinom i streme ka njoj, svi imaju istu priliku za spasenje. Bog ne određuje čovekov ishod na osnovu vrste dužnosti koju obavlja, već prema njegovoj suštini i putu kojim ide. Ako osoba ne stremi ka istini, ne primenjuje Božje reči, i ako se njena narav ne menja, čak i ako je ta osoba starešina i delatnik, ona će na kraju biti uklonjena. U tom trenutku sam takođe shvatila da bez obzira na visinu mog statusa ili na to koliko mi se ljudi dive, ove stvari me ne mogu spasiti. Samo stremljenjem ka istini i traganjem da promenimo svoju narav u skladu sa Božjom namerom, imamo priliku za spasenje. Shvativši ove stvari, osetila sam se oslobođeno u svom srcu, i od tog trenutka sam samo želela da dobro obavljam svoju dužnost i da nadoknadim svoj dug Bogu. Kada sam, posle toga, obavljala svoju dužnost, više se nisam fokusirala na to kako me braća i sestre gledaju, već sam razmišljala o tome kako da osiguram bezbednost kuće i da budem dobar domaćin braći i sestrama, kako bi mogli da obavljaju svoje dužnosti u miru. Pored toga, dok sam obavljala dužnost domaćina, fokusirala sam se na razmišljanje o svojim mislima i iskvarenostima koje su razotkrivene u mojim svakodnevnim interakcijama sa ljudima, događajima i stvarima, i tragala sam za Božjim rečima kako bih razrešila te misli, obraćajući pažnju na pisanje beleški posvećenosti, i vežbajući pisanje članaka o iskustvenom svedočenju, i svaki dan je bio prilično ispunjen. Upravo su grdnja i sud Božjih reči bile te koje su ispravile moje pogrešne stavove, a promena do koje sam danas došla je rezultat Božjeg dela. Hvala Bogu!