Jednog kasnog zimskog popodneva, zrak tople svetlosti je obasjao studio. Đijang Ning, Ji Čen i Liju Fei su živo raspravljale o svom sledećem, inovativnom slikarskom projektu. Iako je taj posao bio prilično težak, bile su pune vere, posebno Đijang Ning, koja je imala samouveren izraz lica i mislila je: „Imam dobru osnovu u slikarstvu i prilično dobro poznajem kompoziciju i teoriju boja. Takođe sam pametna, dobro učim i brzo prihvatam nove stvari, i samo ako budem imala više vremena da proučavam i da vežbam, sigurno ću savladati ove veštine i stvarati dela u ovom stilu.” Zatim su njih tri počele da traže različite materijale za proučavanje, razmenjujući međusobno ono što bi pronašle. Njihova nadzornica je takođe često dolazila da proučava zajedno sa njima. Nakon izvesnog vremena, Đijang Ning je shvatila da je ovladala osnovama tog novog stila slikanja. Ji Čen i Liju Fei su takođe rekle da Đijang Ning dobro uči, da su radovi koje pravi dobri i da bi kasnije trebalo da podeli sa njima ono što je naučila i zadobila tokom studiranja. Đijang Ning je bila oduševljena kada je čula njihove pohvale i pomislila je: „Imam bolje veštine od sestara sa kojima sarađujem, često imam inspiraciju kada sa njima razmatram ideje za slikanje i igram vodeću ulogu u timu.” Što je više tako razmišljala, bila sve više puna sebe i nesvesno je počela da izvršava svoju dužnost sa osećajem nadmoći.

Jednog jutra su Đijang Ning, Ji Čen i Liju Fei razmatrale kompoziciju jedne slike. Nakon što je iznela svoje mišljenje, Đijang Ning je pažljivo saslušala gledišta svojih sestara, ali što je više slušala, sve se više mrštila i na licu joj se pojavio prezir. Pomislila je: „Ja sam talentovanija slikarka od vas obe. Kada proučavamo nove tehnike, ja ih učim brže od vas. Takođe, bolje sam dokučila načela. Kako bih sada mogla pogrešno da protumačim praktične primene? Zašto obe jednostavno ne poslušate moje mišljenje?” Pre nego što je Liju Fei uspela da završi, Đijang Ning ju je nestrpljivo prekinula i zajedljivo upitala: „Kažeš da nešto nije u redu sa slikom. Možeš li reći šta tačno? Šta nedostaje? Kako to treba izmeniti? Ne budi tako nejasna, ne razumem na šta ciljaš.” Na trenutak zbunjena upadicom Đijang Ning, Liju Fei je s nelagodom odgovorila: „Trenutno imam samo ideju, još nisam razmotrila detalje –” Ne čekajući da Liju Fei završi, Đijang Ning je žurno ponovila svoje mišljenje, nestrpljiva da Liju Fei prihvati njeno gledište. Ji Čen i Liju Fei je bilo vidno neprijatno i nastupila je tišina. Videvši da je atmosfera postala napeta, Đijang Ning se osećala pomalo krivom: „Da li sam bila previše ohola i nadmena?” Ali onda je pomislila: „Normalno je da dođe do sukoba kada se razmatraju problemi” i nije razmišljala o svojim problemima. Kasnije je Đijang Ning saznala od nadzornice da su njena gledišta bila pogrešna i da je to negativno uticalo na rad, ali još uvek nije razmišljala o sebi. Često bi se raspravljala sa sestrama o stvarima koje se tiču njihovih dužnosti i nadzornica je sa njima razgovarala o skladnoj saradnji i davala savete Đijang Ning u vezi sa njenom nadmenom naravi, ali ona ništa od toga nije ozbiljno shvatila. Mislila je, iako je otkrila donekle nadmenu narav, da je u stanju da igra ulogu u svojoj dužnosti i da, pošto su njena mišljenja obično ispravna, nije veliki problem ako je pomalo nadmena. Zato, kad god se nije slagala sa sestrama, Đijang Ning skoro nikada ne bi odustala. Uvek bi samo iznova ponavljala svoja mišljenja, pokušavajući da ubedi sestre da je poslušaju. U srcu se držala jedne jedine misli: „Obe grešite i samo ono što ja kažem je u skladu sa načelima.” Zbog njenog stava, sestre nisu znale kako treba da razgovaraju. U trenucima kada su njih tri zajedno razmatrale neku sliku, rasprava bi često zapela na pola puta, što je dovodilo do sve većeg zaostatka u radu. Suočena sa tim, Đijang Ning je shvatila da je previše nadmena, da uvek insistira na sopstvenim gledištima i da ozbiljno usporava napredak. Pomislila je da više ne sme biti takva. Međutim, kada su sestre ponovo dale predloge, nastavila je da insistira na svojim gledištima i napravila je izmene shodno sopstvenim idejama, tako da je kasnije trebalo potrošiti još više vremena na dalje rasprave, što je usporilo napredak. Na kraju se potvrdilo da su predlozi sestara bili ispravni, a da se Đijang Ning čvrsto držala pavila. Na taj način su uvek radile neefikasno i njihov napredak u radu nije mogao da se poboljša. Pošto je Đijang Ning bila tako nadmena, uvek tvrdoglava i nesposobna da prihvati savet, njeni crteži su često imali mnogo problema i morali su da se prepravljaju. Njihova nadzornica je posebno ukazala na probleme Đijang Ning, usmeravajući je da razmisli o tome zašto ima toliko problema u radu i da li to ima veze sa njenom nadmenom naravi. Ali Đijang Ning jednostavno nije mogla to da prihvati i mislila je: „Ko ne pravi greške u svojoj dužnosti? Dobro razumem načela i tehnike, a ova odstupanja su bila samo trenutni propusti. Sledeći put ću uložiti više truda da poboljšam svoje tehnike i biću pažljivija i onda ću izbeći ove greške.” Sijao Ji je čula da je Đijang Ning vešta u crtanju i često joj je pisala, tražeći od nje uputstva za svoje crteže. Đijang Ning je smatrala da je to zaista ispod njenog nivoa, misleći: „Mnogi tvoji crteži nemaju veliku vrednost, da li je moje usmeravanje zaista neophodno? Takođe, trenutno postoji veliki zaostatak sa crtežima, kako da nađem vremena da te usmeravam?” Zato je ostavila pitanja Sijao Ji po strani, a kada je stiglo sledećih nekoliko pisama od nje, pravila se da ih nije videla. Sijao Ji je konačno prestala da pita.

Jednog jutra, dok je napolju rominjala kiša, Đijang Ning je, namrštenog lica, crtala pejzaž. Ji Čen i Liju Fej su se pogledale, ustale i sele pored Đijang Ning. Ji Čen je tiho rekla: „Đijang Ning, možemo li da razgovaramo sa tobom?” Đijang Ning je na trenutak ostala zamišljena, a onda je ležerno odgovorila: „Da, naravno.” Sa pomalo ozbiljnim izrazom lica, Ji Čen je rekla: „U poslednje vreme, u našim zajedničkim dužnostima, osećamo da si zaista ohola, da si rezervisana, a kada razmatramo probleme, ako se tvoje mišljenje razlikuje, obično ti postavljaš pitanja i ispituješ druge. Zaista je sputavajuće biti u tvojoj blizini.” Čuvši šta je Ji Čen rekla, lice Đijang Ning se smračilo i oklevala je pre nego što je progovorila. Priznala je svoju nadmenu narav, ali iznutra nije bila voljna da to prihvati. Pomislila je: „U poslednje vreme pokušavam da preokrenem stvari. Nadmena narav se ne može promeniti preko noći. Samo mi dajte malo vremena, u redu?” Što je više razmišljala o tome, sve više je osećala nepravdu. Smatrala je da Ji Čen i Liju Fei njenu iskvarenost vide kao nešto što mogu da joj zameraju i da njihove primedbe očigledno ciljaju na nju, ali je takođe znala da sigurno postoji neki razlog zbog kojeg je orezuju, pa se uzdržala i kroz zube odgovorila: „Uzeću u obzir to što ste rekle” i ništa više nije izgovorila. U očima Ji Čen i Liju Fei videla se briga i uznemirenost. Nije izgledalo da će slaba kiša napolju prestati i kratki dijalog između sestara se na tome završio.

Od tada, kako bi izbegla da je sestre nazovu nadmenom, Đijang Ning je prestala da iznosi svoje mišljenje tokom rasprava. Kada bi je druge dve pitale za gledište, tvdoglavo bi ćutala, zbog čega je atmosfera bila zaista neprijatna. Neke odluke u vezi sa crtežima donete su na brzinu, bez detaljne rasprave, što je dovelo do toga da se crteži kasnije prerađuju i menjaju. Ji Čen i Liju Fei su se osećale stvarno sputano od strane svoje sestre. Nekoliko dana kasnije, nadzornica je došla da se sastane sa njima i otkrila je da Đijang Ning već dugo vremena nije imala samospoznaju, da je bila nerazumna, da se postavljala nasuprot sestara, prekidajući i ometajući rad. Nadzornica je detaljno analizirala njeno ponašanje i smenila je. Ubrzo nakon toga, Đijang Ning je saznala da su je braća i sestre prijavili zato što je korila ljude i činila da se osećaju sputano. Jedna sestra je čak rekla: „Sada kada je Đijang Ning smenjena, konačno nećemo morati da budemo u njenoj blizini i ponovo možemo da dišemo!” Čuvši to, Đijang Ning je osetila oštar bol u srcu i tek tada je shvatila koliko su njeni problemi ozbiljni. Postala je svesna da je u skorije vreme, izvršavajući svoju dužnost sputavala i povredila druge. Osećala se kao zla osoba i ispunio ju je osećaj kao da će se nešto strašno svakog časa dogoditi. Pomislila je: „Ovoga puta sam gotova, počinila sam veliko zlo u svojoj dužnosti” i nije znala kako da prebrodi ovu situaciju. Oči su joj se napunile suzama i pomolila se Bogu: „O, Bože, ja sam sputavala i nanosila štetu braći i sestrama zbog svoje nadmene naravi i ometala sam rad. Za sobom sam ostavila samo zla dela! Tako se duboko kajem i žalim što ranije nisam prepoznala i razrešila svoju nadmenu narav. O Bože, ne znam kako da prođem kroz ono sa čime ću se suočiti. Molim Te da me usmeriš.”

Tokom duhovnog promišljanja, Đijang Ning se setila odlomka Božjih reči koje je ranije pročitala: „Nadmenost je u samom korenu čovekove iskvarene naravi. Što su ljudi nadmeniji, tim su više nerazumni, a što su više nerazumni, više su skloni da se Bogu opiru. Koliko je to ozbiljan problem? Ljudi sa nadmenom naravi ne samo da sve druge smatraju nižima od sebe, već su, što je najgore od svega, čak i prema Bogu snishodljivi i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. I premda se može učiniti da ljudi u Boga veruju i da Ga slede, prema Njemu se uopšte ne odnose kao prema Bogu. Uvek smatraju da poseduju istinu i imaju previsoko mišljenje o sebi. Ovo su suština i koren nadmene naravi, a ona potiče od Sotone. Prema tome, problem nadmenosti se mora rešiti. Sebe smatrati boljim od drugih – to je sasvim beznačajna stvar. Ključni problem je u tome da nadmena narav neke osobe tu osobu sprečava da se pokori Bogu, Njegovoj suverenosti i Njegovim uređenjima; takva osoba je uvek sklona da se sa Bogom nadmeće za moć i za kontrolu nad drugim ljudima. Takva vrsta osobe nema ni naznaku bogobojažljivog srca, a da ne pominjemo ljubav prema Bogu i pokornost prema Njemu. Ljudi koji su nadmeni i umišljeni, a posebno oni koji su zbog tolike nadmenosti izgubili razum, u svojoj veri u Boga ne mogu da Mu se pokore, pa se čak uzdižu i daju svedočanstvo o sebi. Takvi se ljudi Bogu najviše opiru i uopšte nemaju bogobojažljivo srce” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pročitavši Božje reči, shvatila je da je njena nadmena narav veoma ozbiljna. Ma koliko grešaka ili odstupanja da je napravila, nikada nije mislila da je učinila nešto loše. Nije imala nikakav stav prihvatanja istine ili traganja za njom i insistirala je na tome da je svi slušaju i da budu poslušni prema njoj. Kada bi naišla na različita mišljenja, nadmeno bi kritikovala sestre, govoreći da nisu u pravu u vezi sa ovim ili onim, a zatim bi ih naterala da je slušaju. Kada ne bi ostvarila svoje ciljeve, bila bi naprasita i oštrim tonom bi ispitivala sestre. Ponekad bi ih prekinula pre nego što bi završile govor, koristeći se požurujućim tonom da bi ih opovrgla, zbog čega su se osećale zaista sputano. Ali nije imala nikakvu samospoznaju. Smatrala je da se samo drži svojih stavova ili da pokazuje nezavisno mišljenje. Čak i kada se prepirala sa drugima, mislila je da samo ozbiljno shvata načela, a ne da je tvrdoglava. Razmišljajući o tome, znala je da kada bi zaista htela ozbiljno da shvati načela, ne bi bila toliko ubeđena da je uvek u pravu. Umesto toga, ostavila bi po strani svoje stavove i razmotrila da li su predlozi drugih u skladu sa načelima i da li koriste radu. To bi bio stav traganja za istinom i prihvatanja istine. Međutim, nikada nije ostavila po strani svoja gledišta, pa iako je naizgled razgovarala sa sestrama o problemima, već je unapred odlučila da je ona u pravu. Sve vreme joj je nedostajalo poniznosti da bi tragala. Bila je tako tvrdoglava. Osećala se duboko postiđena. Bila je puna iskvarenih naravi, nije razumela istinu i u njenim postupcima su nedostajala načela. Iako je razumela neke tehničke stvari, mnogo toga joj je nedostajalo i bila je ograničena u razmišljanju. Oslanjala se isključivo na sopstveni um i iskustva, što je značilo ne samo da je loše izvršavala dužnost, već je izazvala i mnoga odstupanja, nanoseći štetu radu. Morala je da radi skladno sa drugima kako bi mogli da nadomeste nedostatke jedni drugih. Kad joj neko načelo ne bi bilo jasno ili ne bi mogla da postigne dogovor, trebalo bi da traži od nadzornice da je usmeri, a ne da primorava druge da prihvate njene predloge. Međutim, imala je previsoko mišljenje o sebi i mislila je da je sve što kaže ispravno, kao da je ona sama izvor istina-načela. Konačno je shvatila koliko je bila nadmena, i koliko joj je nedostajao razum kakav bi osoba sa normalnom ljudskošću trebalo da ima. Shvatila je da su, u stvarnosti, predlozi koje su drugi davali često bili ispravni, možda prosvećeni i vođeni Svetim Duhom i da su mogli da joj pomognu da shvati svoje mane i nedostatke. Međutim, bila je ravnodušna prema predlozima sestara i nije prepoznala svoju iskvarenu narav. Čak je povređivala ljude oko sebe i ometala crkveni rad. Shvatila je da je sve to bilo zbog njene nadmene prirode i da je, zbog toga što je živela u skladu sa takvom nadmenom naravi, gledala sa visine ne samo na druge, već i na istinu i na Boga. Kada ne bi razrešila tu nadmenu narav, bilo bi joj teško da prihvati istinu, da ispuni svoju dužnost, da se odrekne sebe i da skladno sarađuje sa drugima. Đijang Ning je konačno shvatila koliko bi opasno bilo da ostavi tu nadmenu narav nepromenjenu!

Kasnije je Đijang Ning pročitala Božje reči: „Urediti da postaneš vođa znači samo uzdići te i pružiti ti priliku da praktično deluješ. Razlog tome nije to što poseduješ više stvarnosti od ostalih ili što si bolji od drugih. Ti si, zapravo, isti kao i svi ostali. Niko od vas ne poseduje stvarnost i ti si, u određenim aspektima, možda čak iskvareniji od drugih. Zašto bi, onda, bio nerazuman i pravio probleme i samovoljno drugima držao predavanja, kritikovao ih i ograničavao? Čemu primoravati druge da te slušaju, čak i kada nisi u pravu? Šta to dokazuje? Dokazuje da si na pogrešnom mestu. Ne deluješ iz pozicije čoveka, već iz pozicije Boga, iznad svih ostalih. Ako je ono što govoriš tačno i odgovara istini, drugi mogu da te slušaju. U ovom slučaju, to je prihvatljivo. Ali kada nisi u pravu, zašto primoravati druge da te slušaju? Da li imaš autoritet? Da li si ti vrhovni? Da li si ti istina? (…) Rade šta god im padne na pamet i zahtevaju od drugih da rade šta god im oni kažu. Zar to nije veličanje samog sebe? Zar to nije uzdizanje samog sebe? Zar nisu nadmeni i uobraženi? U svojoj dužnosti rukovode se sopstvenim sklonostima što je više moguće i nimalo ne primenjuju istinu. I onda, kada vode ljude, ne traže od onih koje vode da primenjuju istinu. Umesto toga, od njih zahtevaju da slušaju ono što govore i da ih slede. Zar time ne traže od ljudi da se prema njima odnose kao prema Bogu i da ih slušaju kao Boga? Da li poseduju istinu? Oni nemaju istine, i demoni su, ispunjeni Sotoninom naravi. Zbog čega onda i dalje traže da im ljudi budu poslušni? Zar takve osobe ne veličaju sebe? Zar ne uzdižu sebe? Da li takvi pojedinci mogu da dovedu ljude pred Boga? Da li mogu da navedu ljude da obožavaju Boga? Oni žele da ljudi budu poslušni njima. Radeći tako, da li time zaista vode ljude ka ulasku u istina-stvarnosti? Da li zaista rade posao koji im je Bog poverio? Ne, oni pokušavaju da uspostave sopstveno carstvo. Žele da budu Bog i žele da ih ljudi tretiraju kao Boga i da im budu poslušni kao Bogu. Zar to nisu antihristi? Antihristi su se oduvek tako ponašali. Ma koliko crkveni posao kasnio i bez obzira koliko oni ometali ili škodili život-ulasku Božjih izabranika, svi moraju da ih slušaju i budu im poslušni. Zar to nije priroda demona? Zar to nije Sotonina narav? Ljudi poput njih su demoni u ljudskoj koži. Možda su im lica ljudska, ali sve u njima je demonsko. Sve što govore i čine demonsko je. Nijedan njihov postupak nije u skladu sa istinom, ne čine ništa što čine razboriti ljudi, pa zato nema sumnje da su to postupci demona, Sotone i antihrista. Trebalo bi da budete u stanju da to jasno razaznate. Dakle, kada nešto činite, govorite i komunicirate sa drugima – u svemu što u životu radite – u srcu imajte sledeću odluku: ’Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga.’ Na taj način se ljudi obuzdavaju, pa neće ići toliko daleko da vređaju Božju narav. Ova upravna odluka je presudna i svi bi trebalo da dobro razmislite o tome šta ona znači, zbog čega Bog to zahteva od ljudskog roda i šta želi da postigne. Pažljivo razmislite o tome. Nemojte da vam jednostavno uđe na jedno uvo i izađe na drugo. To će vam biti izuzetno korisno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O Božjim upravnim odlukama u Doba carstva”). Bog razotkriva da stalno primoravanje drugih da te slušaju i budu poslušni i nastojanje da druge staviš pod svoju kontrolu predstavlja veličanje sebe, da to znači da ideš putem antihrista i da to krši upravne odluke Boga i vređa Božju narav. Đijang Ning se setila onoga što je nedavno razotkrila – kako je uvek mislila da razume tehničke stvari i da dobro dokučuje načela, da su njena gledišta i predlozi najispravniji, a da su svi ostali ispod nje. Kada bi njene sestre iznele različite stavove, ona ih ne bi uzela u obzir i odbacila bi ih, neprestano pokušavajući da ubedi druge da je slušaju. Kad ne bi mogla da ih ubedi, samo bi se oslonila na svoju naprasitost da bi ih ispitivala, prestajući tek kada bi odustale od sopstvenih ideja. Đijang Ning se prisetila Božjeg zahteva: „Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga.” Bez obzira na mesto ili dužnost, moramo da poštujemo Boga kao velikog, da tragamo za Njegovim namerama u svemu i da tragamo za istina-načelima, a posebno kada dođe do nesuglasica, još je važnije da ostavimo sebe po strani i da usvojimo ma čije gledište koje je skladu sa istinom. Samo tako se ponaša čovek bogobojažljivog srca koji Boga poštuje kao velikog. Međutim, Đijang Ning je živela prema Sotoninim otrovima, tako što je bila izuzetno uobražena i smatrala sebe za najveću, a svoja mišljenja za istina-načela. Kad god bi čula različite predloge, bez obzira na to ko ih je izneo ili da li se slažu sa istinom, dok god su se razlikovali od njenih stavova, ona bi ih odbacila i samo bi pokušavala da natera druge da je poslušaju. Nadmenost je dovela do toga da izgubi razum. Đijang Ning je razmišljala o KPK i o tome kako, ma šta da uradi, nikada ne dozvoljava nikome da se tome suprotstavi i da, čim se pojavi suprotno mišljenje, upotrebljava sva sredstva da ga suzbije. Razmišljala je o tome kako je narav koju je pokazala u svojim postupcima ista kao i narav KKP i obuzeo ju je strah.

Jednog dana, Đijang Ning je pročitala neke Božje reči, koje su je navele da još jasnije prepozna svoju nadmenu narav. Svemogući Bog kaže: „Nadmenost i samopravednost najvidljivije su čovekove sotonske naravi i ako ljudi ne prihvate istinu, neće imati načina da tu narav pročiste. Svi ljudi imaju nadmenu i samopravednu narav i uvek su umišljeni. Šta god mislili, šta god govorili, kako god videli stvari, uvek misle da su njihove sopstvene tačke gledišta i njihovi sopstveni stavovi tačni i da ono što govore drugi nije tako dobro ni ispravno kao ono što oni sami kažu. Uvek se drže sopstvenih mišljenja i bez obzira na to ko govori, neće da ga slušaju. Čak i ako je ono što neko drugi kaže tačno ili u skladu sa istinom, neće to da prihvate; samo se pretvaraju da slušaju, ali ne prihvataju stvarno tu ideju, a kada dođe vreme da se dela, opet će raditi stvari po svom, uvek smatrajući da je ono što oni kažu ispravno i razumno. Moguće je da je to što kažeš zaista ispravno i razumno, ili da je ono što si uradio ispravno i besprekorno, ali kakvu si narav otkrio? Nije li to nadmena i samopravedna narav? Ako se ne oslobodiš te nadmene i samopravedne naravi, zar neće ona uticati na vršenje tvoje dužnosti? Neće li uticati na tvoje upražnjavanje istine? Ako ne rešiš svoju nadmenu i samopravednu narav, neće li ti ona u budućnosti prouzrokovati ozbiljne poraze? Definitivno ćeš doživeti poraze, to je neizbežno. Reci Mi, može li Bog da vidi takvo čovekovo ponašanje? I te kako može. Bog ne samo da ispituje dubine ljudskih srca, već i uočava svaku ljudsku reč i svako ljudsko delo u svakom trenutku i na svakom mestu. Šta će Bog reći kada vidi ovakvo tvoje ponašanje? Reći će: ’Ti si nepopustljiv! Razumljivo je da se držiš svojih ideja kada ne znaš da grešiš, ali kada jasno znaš da grešiš i držiš se i dalje svojih ideja, i umro bi pre nego da se pokaješ, onda si najobičnija tvrdoglava budala i u nevolji si. Ako, bez obzira na to od koga dobiješ neki predlog, uvek zauzmeš negativan stav prema njemu, pružaš otpor i ne prihvataš ni delić istine, a tvoje srce je potpuno zatvoreno i puno otpora i odbijanja, onda si baš smešan, bezumna jedna osoba! Preteško je s tobom izaći na kraj!’ Na koji je to način teško s tobom izaći na kraj? Teško je s tobom izaći na kraj jer to što ispoljavaš nije pogrešan pristup ili pogrešno ponašanje, već se to otkriva tvoja narav. Kakva se to narav otkriva? Narav kojom osećaš odbojnost prema istini i mrziš je” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). „Ako je tvoj stav da tvrdoglavo insistiraš, poričeš istinu ili odbacuješ sugestije drugih ljudi, da ne tragaš za istinom, da imaš vere samo u sebe i da samo činiš onako kako ti želiš – ako je to tvoj stav bez obzira na to šta Bog radi ili zahteva, kakva je onda Božja reakcija? Bog ne obraća pažnju na tebe. On te gura u stranu. Zar nisi svojevoljan? Zar nisi nadmen? Zar ne misliš da si uvek u pravu? Ako si lišen pokornosti, ako nikad ne tražiš, ako ti je srce potpuno zatvoreno i protivi se Bogu, onda Bog neće obraćati pažnju na tebe. Zašto te Bog ignoriše? Ako je tvoje srce zatvoreno za Boga, jesi li u stanju da primiš Božje prosvećenje? Možeš li osetiti Božji prekor? Kada su ljudi nepopustljivi, kada iz njih provali njihova sotonska priroda i njihovo zverstvo, ne osećaju ništa što Bog čini, sva Njegova dela su uzaludna – tako da Bog nikad ne radi ništa što je uzaludno. Ako tvrdoglavo zauzimaš takav neprijateljski stav, sve što Bog čini jeste da za tebe ostane nevidljiv, Bog ne radi ništa što je suvišno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pročitavši ova dva odlomka Božjih reči, Đijang Ning je shvatila da je bila zaista tvrdoglava i potpuno nevoljna da prihvati tuđe predloge i da je pokazala sotonsku narav koja ima odbojnost prema istini i koja je na sebe navukla Božje gađenje i mržnju. Sada je razumela da je prvo trebalo da prihvati različite predloge svojih sestara, a zatim da zajedno sa njima traga za istina-načelima. Možda je mogla da otkrije svoje nedostatke, da smanji odstupanja u radu, a možda bi se na kraju pokazalo da su njeni stavovi ispravni. Međutim, tokom celog tog procesa, ključna stvar je bila da se zadrži stav prihvatanja istine, što je takođe ono što Bog ceni. Pored toga, postizanje konsenzusa kroz traganje za načelima je takođe korisno za rad. Đijang Ning je shvatila da svaki put kada su njene sestre imale različite poglede ili mišljenja, u tome je bila sadržana Božja namera, koja ju je navodila da traga za istina-načelima, da kada su njene sestre iznosile različita mišljenja, to je bilo u svrhu zajedničkog razmatranja i traganja, da bi se smanjila odstupanja što je više moguće, i da je to učinjeno da bi se zaštitio rad crkve. Razumela je da treba da prihvati i posluša te stvari. Ali ona nikada nije ozbiljno shvatila opomene svojih sestara pa čak ni kada su imale različita gledišta, samo je mislila da im nedostaje razumevanje načela ili tehnika i primorala bi ih da prihvate njenu tačku gledišta. Ne samo da su se njene sestre zbog toga osećale sputano, već je to veoma štetilo radu. Iako je spolja izgledalo kao da Đijang Ning ne prihvata predloge drugih i da se raspravlja sa njima, u stvarnosti, ona je pokazivala narav koja ima odbojnost prema istini, kao i neprijateljstvo i otpor prema pozitivnim stvarima. Đijang Ning je shvatila da Bog prezire takav stav prema istini, da ne može da zadobije delo Svetoga Duha izvršavajući svoju dužnost na taj način i da čak nije u stanju da razume ni sopstveno stanje. Bila je u izvesnoj meri otupela. Da nije smenjena, ona se još uvek ne bi probudila i ne bi mogla da traga za istinom niti da razreši svoju nadmenu narav. Shvativši to, Đijang Ning je bila ispunjena zahvalnošću prema Bogu zbog toga što ju je na vreme spasio.

Kasnije je Đijang Ning razmišljala o tome zašto je oduvek bila tako nadmena. Jednog dana je pročitala odlomak Božjih reči: „Koliko god da si obrazovan, koje god nagrade da si osvojio, šta god da si postigao, i koliko god da su tvoj status i položaj možda visoki, moraš da se odrekneš svih tih stvari, moraš da prestaneš da pametuješ – sve to ne znači ništa. Koliko god te slavne stvari bile velike, u Božjoj kući ne mogu biti više od istine, jer površne stvari nisu istina i ne mogu zauzeti njeno mesto. Moraš biti jasan po tom pitanju. Ako kažeš: ’Vrlo sam nadaren, imam vrlo oštar um, imam brze reflekse, brzo učim i imam izuzetno dobro pamćenje, tako da sam kvalifikovan da donesem konačnu odluku’, ako uvek koristiš te stvari kao kapital i ako misliš da su dragocene i pozitivne, onda je to problem. Ako ti sve to okupira srce i ako se ukoreni u tvom srcu, biće ti teško da prihvatiš istinu – a posledice toga su nezamislive. Stoga, prvo moraš da ostaviš sve to po strani i da se odrekneš svih tih stvari koje voliš, koje ti izgledaju lepo, koje su ti dragocene. Te stvari nisu istina; naprotiv, one mogu da spreče tvoj ulazak u istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Đijang Ning je videla da Bog kaže da ma koliko talenata čovek imao, oni nisu istina i ne mogu da je zamene. Čovek ne može da obavlja svoje dužnosti ispravno ako se samo oslanja na svoje talente i ako ne traga za istinom. Ako pridaje preveliki značaj svojim talentima, to zapravo može omesti njegovo traganje i prihvatanje istine. Đijang Ning je pronašla izvor svojih problema u tome što je pridavala preveliki značaj inteligenciji, talentima i tehničkim veštinama. Svaki put kada bi se susrela sa novom dužnošću, brzo bi ovladala profesionalnim i tehničkim aspektima, mislila je da je pametna i da je bolja od drugih i iz toga je izvlačila osećaj nadmoći u svojoj dužnosti. Kao kada su ona i njene sestre isprobale novi stil slikanja; u početku, svima im je bilo teško, ali Đijang Ning ga je brzo savladala i stvarala je brojne radove, što joj je usadilo osećaj nadmoći nad sestrama i navelo je da ih gleda sa visine tokom cele njihove saradnje i da misli kako njihova gledišta i predlozi nemaju nikakvu vrednost, zbog čega je bila potpuno nevoljna da sarađuje sa njima. Ovaj neuspeh je naterao Đijang Ning da shvati da njen oštar intelekt može da joj pomogne samo da bolje i brže nauči neku profesionalnu ili tehničku veštinu, ali da u Božjoj kući svaka dužnost uključuje istinu i svedočenje za Boga. Da li je čovek u stanju da dobro obavlja svoju dužnost ne zavisi od toga da li ima oštar um ili talente, niti zavisi od profesionalnih ili tehničkih veština. Ključna stvar je da li čovek ume da traga za istina-načelima i da postupa u skladu sa Božjim namerama i zahtevima. To je najvažnije. Đijang Ning se setila vremena kada je prvi put počela da uči nove veštine. Znala je da veoma malo razume, pa je u svojoj dužnosti imala ponizno srce i tragala je. Bila je u stanju da prihvati i traži gledišta drugih i, u tom procesu, bila je u stanju da zadobije delo Svetog Duha, a njena dužnost je zadobila neke rezultate. Ali kasnije, misleći da je sve naučila, postajala je sve nadmenija i na svakoga je gledala sa visine. Ovakvo njeno držanje gadilo se Bogu i nije mogla da zadobije delo Svetoga Duha. Imala je i mnogo odstupanja u svojoj dužnosti. Konačno je shvatila da to da li osoba može dobro da izvršava dužnost nema mnogo veze sa njenom inteligencijom i talentima i da su talenti samo oruđe za ljude da izvršavaju svoje dužnosti. Čak i ako čovek nema talenata, ako ume da se usredsredi na traganje za istinom i skladnu saradnju sa drugima, njegova dužnost će dati rezultate. Đijang Ning je oduvek gledala sa visine na dve sestre sa kojima je sarađivala, ali sada je uvidela da, iako nisu imale velike talente, obe su bile u stanju da tragaju za istina-načelima na osnovu predloga drugih. Takav stav prihvatanja i traganja za istinom bio je daleko bolji od njenog sopstvenog stava. Konačno je jasno videla da je za dobro ispunjavanje dužnosti najvažnije da traga za istinom i da je prihvati, da ima bogobojažljivo srce i da bude lišena tvrdoglavosti.

Đijang Ning je tragala dalje o tome kako tačno treba da skladno sarađuje sa drugima u svojoj dužnosti. Pročitala je odlomak Božjih reči: „Kad te nešto zadesi, ne smeš biti samopravedan. Moraš se utišati pred Bogom i naučiti lekciju. Moraš biti u stanju da otpustiš sebe da bi više naučio. Ako misliš: ’Ja sam veći stručnjak za ovo nego vi, tako da treba ja da se pitam, a vi svi treba da me slušate!’ – kakva je to narav? To je nadmenost i samopravednost. To je sotonska, iskvarena narav i nije nešto što spada u područje normalne ljudskosti. (…) Šta je, onda, pravi način ponašanja i postupanja? Kako da se ponašaš i postupaš u skladu sa istina-načelima? Moraš da izložiš svoje ideje i da dozvoliš svima da vide da li u vezi sa njima postoji neki problem. Ako neko dȃ predlog, moraš prvo da ga prihvatiš, a onda da dozvoliš da svi potvrde ispravan put za sprovođenje u delo. Ako niko nema nikakve primedbe, onda možeš ti da odrediš najprimereniji način obavljanja stvari i tako i da postupiš. Ako se otkrije neki problem, moraš da zatražiš svačije mišljenje i svi treba zajedno da tražite istinu i da o tome u zajedništvu razgovarate. Na taj način ćeš steći prosvećenje Svetog Duha. Kada vaša srca budu prosvetljena, a put bolji, rezultati koje budete ostvarili biće bolji nego pre. Nije li to Božje usmeravanje? To je čudesna stvar! Ako možeš da izbegneš da budeš samopravedan, ako možeš da otpustiš svoju uobrazilju i ideje i da slušaš tuđa ispravna mišljenja, moći ćeš da stekneš prosvećenje Svetog Duha. Srce će ti biti prosvetljeno i bićeš u stanju da nađeš pravi put. Otvoriće se put pred tobom, a kada ga sprovedeš u delo, on će definitivno biti u skladu sa istinom. Kroz takvo praktikovanje i iskustvo naučićeš kako da upražnjavaš istinu, a istovremeno ćeš naučiti i nešto novo o toj oblasti posla. Nije li to dobra stvar? Ovim putem ćeš uvideti da, kada ti se stvari dese, ne smeš da budeš samopravedan i moraš da tražiš istinu, kao i to da se, ako budeš samopravedan i ne budeš prihvatao istinu, nikom nećeš dopadati i da će te se Bog zacelo gnušati. Nije li ovo naučena lekcija? Ako uvek tome težiš i upražnjavaš istinu, nastavićeš da se usavršavaš u stručnim veštinama koje koristiš u obavljanju svoje dužnosti, ostvarivaćeš sve bolje rezultate u obavljanju dužnosti i Bog će te prosvetiti i blagosloviti i omogućiće ti da stekneš još više. Pored toga, imaćeš i put za upražnjavanje istine, a kada budeš znao kako da upražnjavaš istinu, postepeno ćeš dokučiti i načela. Kada budeš znao koji će postupci dovesti do Božjeg prosvećenja i usmeravanja, koji do Njegovog gnušanja i odbacivanja, a koji do Njegovog odobravanja i blagoslova, imaćeš put do uspeha” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim”). Uz pomoć Božjih reči razumela je načela skladne saradnje. U svojoj dužnosti, ako drugi iznesu različite predloge, bez obzira na to da li razumeju profesionalna pitanja ili ne, čovek mora da ima stav prihvatanja i traganja za istinom i da počne od prihvatanja njihovih predloga bez da ih slepo prati, a onda mora da pogleda šta kažu načela i da koristi istina-načela kako bi odlučio o daljem pravcu. Kasnije je Đijang Ning imala sreće da se vrati dizajnerskom radu. Bila je tako zahvalna Bogu i htela je da ovoga puta radi skladno sa ostalima.

Jednog dana, Sijao Ju je proverila njen crtež i ukazala na nekoliko problema u kompoziciji. Čuvši to, Đijang Ning je mislila da sestra nije razumela njene namere, a takođe je prethodno konsultovala neke dobre radove, pa bi trebalo da je njena kompozicija prikladna. Što je više razmišljala o tome, sve je više mislila da je Sijao Ju previše izbirljiva i opsednuta pravilima, pa je još jednom ponovila svoju ideju. Ali nakon što je to rekla, Sijao Ju je odgovorila: „Razumem tvoju ideju, ali zaista mislim da postoje neki problemi u vezi sa ovom kompozicijom. Možeš da razmisliš da li postoji pogodnije rešenje.” Čuvši Sijao Ju da to kaže, Đijang Ning je iznenada shvatila da je iznova isticala svoje gledište samo da bi svojoj sestri dokazala da je u pravu. Nije ozbiljno razmatrala sestrin predlog i samo je smatrala da je u pravu. Zar nije i dalje samo bila tvrdoglava i uopšte nije prihvatala predloge drugih? Đijang Ning se malo pokajala i shvatila je da ponovo otkriva iskvarenu narav. Pomislila je na načelo primene da kada je suočena sa različitim mišljenjima prvo mora da ostavi sebe po strani, da pažljivo razmotri da li su gledišta drugih ispravna i da li su u skladu sa načelima. Kada se smirila da bi razmotrila stvari, otkrila je da zaista postoje neki problemi u njenoj kompoziciji. Nakon toga, Đijang Ning je potražila pomoć nadzornice oko delova za koje nije bila sigurna, nadzornica joj je prenela relevantna načela i ona je zadobila jasniji put u skladu sa kojim treba da vrši ispravke. Bila je veoma zadovoljna nakon toga. Bilo je dobro što ovoga puta nije bila tvrdoglava, jer bi to dovelo do odstupanja. To ju je navelo da shvati koliko je stav prihvatanja istine važan u vršenju dužnosti i da, ma koliko se čovek osećao ispravno ili sigurno, kada drugi imaju drugačija mišljenja, prvo mora da ostavi sopstvene poglede po strani, da razmotri stvari i da traga. To je zbog toga što je vrlo verovatno da Bog koristi druge kao vodič za razotkrivanje nečijih problema. Đijang Ning je otkrila da stav prihvatanja istine može da pomogne da se izbegnu mnoga odstupanja. Od tada je Đijang Ning u svojoj dužnosti svesno prihvatala predloge drugih i shvatila je da mnogo dobija i da je u stanju da skladno sarađuje sa svojom braćom i sestrama. Njeno srce je bilo ispunjeno zahvalnošću prema Bogu!