U novembru 2021. godine izabrana sam za crkvenog starešinu. Zbog toga što sam bila aktivna u svojim dužnostima i moj rad je davao rezultate, braća i sestre su se prilično ugledali na mene. Više starešine su me takođe cenile i često bi se raspitivali o mom stanju. Druge crkve su imale mogućih primalaca jevanđelja kojima je trebalo propovedati i nadzornik jevanđelja me je predložio da širim jevanđelje. Sestra sa kojom sam sarađivala me je takođe pohvalila što tako mlada imam takav kov. Bila sam tako srećna i pomislila sam: „Iako nisam dugo starešina, braća, sestre i više starešine se ugledaju na mene, a i oni u drugim crkvama znaju da sam sposobna za rad. Čini se da sam prilično dobra u onome što radim i mora da svi misle da sam redak talenat.” Te misli su me činile zaista srećnom i stalno sam se osećala punom energije.

U maju 2022, Liju Jun je prebačena u našu crkvu da služi kao starešina. Čim je stigla u našu crkvu, počela je da se upoznaje sa osobljem i da prati napredak raznih zadataka. Otkrila je da jedna od kuća u kojoj se čuvaju knjige nije sigurna i da ima nekih problema u vezi sa kršenjem načela. Takođe je otkrila osobu koja je iznosila neke neverničke primedbe tokom okupljanja, ometala crkveni život i koja se nije popravila ni nakon više razgovora u zajedništvu. Liju Jun nas je podsetila da moramo da naučimo kako da raspoznajemo i da izolujemo tu osobu u skladu sa načelima. Liju Jun je aktivno podržavala pridošlice koji su bili negativni, slabi i koji nisu bili redovni na okupljanjima i postepeno, njihovo stanje je počelo da se poboljšava. Uspela je i da preobrati nekoliko ljudi. Videvši to, pomislila sam da je Liju Jun zaista sposoban delatnik koji je u stanju da otkrije i reši probleme, ali sam takođe osetila gorčinu u sebi: „Obe smo crkvene starešine, ali neke probleme je ona rešila, a ja ih nisam ni primetila. Sigurno nas svi upoređuju i misle da je Liju Jun bolja od mene. Zar moj status u očima drugih neće pomalo opasti?” Kasnije, na sastanku saradnika, Liju Jun je spomenula kako je nedavno podržavala pridošlice. Viši lideri su klimali glavom u znak odobravanja dok su slušali, a braća i sestre koji su sarađivali takođe su slušali sa posebnom pažnjom. Videla sam da svi obraćaju sve više pažnje na nju, i osećala sam se neprijatno i pomalo zanemareno, razmišljajući: „Nekada sam na okupljanjima dosta govorila o svom iskustvenom znanju, a i starešine su me prilično cenile. Sada su svi svoju pažnju usmerili na Liju Jun. Ako se ovako nastavi, ko će obraćati pažnju na mene ili se ugledati na mene? Ne, moram da učinim da svi vide njene nedostatke. To će je malo spustiti i pokvariti joj raspoloženje, istovremeno sprečavajući da se svako ugleda na nju. Skrenuću pažnju svih opet na sebe i moći ću da povratim svoj oreol.”

Nakon toga, u saradnji sa Liju Jun, svesno bih ispravljala njene mane i nedostatke. Smatrala sam da se ponekad razmeće i htela sam da pričam o tom njenom problemu. Ali istina je bila da su drugi već ukazali na taj nedostatak i da se ona donekle promenila. Ali da bih iskoristila tu priliku da potisnem Liju Jun, pravila sam unutrašnji popis stvari kojima se ona hvalila i beležila sam ih u mislima, tako da kada joj dajem neke „smernice i pomoć”, moram da imam nepobitnu osnovu i nateram je da vidi da je njena iskvarena narav u toj oblasti i dalje veoma ozbiljna i da se jedva malo promenila. Na taj način, ona bi malo spustila glavu i ja bih mogla bih da se istaknem. Kasnije, smatrala sam da se neke od Božjih oštrih reči razotkrivanja i suda odnose na nju. Videvši te Božje oštre reči, pomislila sam: „Liju Jun samo pokazuje malo iskvarenosti i pokušava da se promeni. Ako primenim ove Božje reči na nju, da li će moći da se nosi s tim?” Ali onda sam pomislila: „Ona već godinama veruje u Boga; trebalo bi da bude u redu. Osim toga, ona zaista ima ovaj problem i ako postane negativna i slaba, a njen radni učinak počne da opada zato što ne može to da prihvati, to će samo omogućiti da se ja istaknem.” Zatim sam jednostavno pronašla neke od Božjih reči u vezi sa praktikovanjem za njen ulazak, misleći da na taj način niko ne bi posumnjao u moje skrivene namere. Sledećeg dana, tokom sastanka saradnika, slušala sam je kako priča o svom stanju, rekavši da je u poslednje vreme bila zauzeta spoljnim stvarima i da nije bila usredsređena na život-ulazak i da, iako nije htela da ide putem Pavla, nije mogla da odoli tome – pre nego što je završila sa govorom, nisam mogla da se suzdržim. Pomislila sam: „Pošto želi da se usredsredi na život-ulazak, mogu da iskoristim ovaj trenutak kao priliku da ukažem na njene probleme i nateram je da uvidi svoje nedostatke. Što je još važnije, više starešine, braća i sestre, svi su ovde, pa ako progovorim, svi će saznati za njene nedostatke i prestaće da joj se toliko dive. A kada svi vide kako sam u stanju da joj dam smernice i pomoć gledaće na mene kao na nekoga ko podnosi teret. Jednim udarcem bih ubila dve muve!” Imajući to na umu, podigla sam glas malo više nego obično i pomalo nestrpljivim tonom rekla Lijui Jun: „Stalno govoriš da želiš da se usredsrediš na život-ulazak, ali nemaš određen put primene. Zaista bi mogla da počneš da razmišljaš o malim stvarima. Zapisala sam neke od tvojih problema koje sam videla. Možeš malo da razmisliš o tome.” Dok sam govorila, počela sam da otvaram pismo koje sam napisala, nabrajajući načine na koje se ona razmetala. Zatim sam joj ozbiljnim tonom govorila o odnosu koji Bog ima prema onima koji vole da se razmeću i detaljno sam analizirala put kojim ti ljudi idu i posledice toga. Zatim sam predložila nekoliko puteva primene. Nakon što sam sve to uradila, Liju Jun je izgledala kao da joj je pomalo neprijatno i da je posramljena i rekla je: „Prihvatam ono što si rekla i treba mi malo vremena da razmislim.” Osećala sam se pomalo krivom kada je to rekla i bojala sam se da će svi videti da imam skrivene namere. Ali onda sam pomislila: „Ono što sam rekla je istina, a osim toga, pronašla sam i nekoliko puteva primene, tako da ne bi trebalo da bude ništa strašno.” Više starešine, braća i sestre, nisu me opovrgli, pa se činilo da su saglasni sa mnom. Od te pomisli sam osetila malo više olakšanja.

Nekoliko dana kasnije, jedne večeri dok smo Liju Jun i ja razgovarale o poslu, osećala sam blagu nelagodu zbog „pomoći” koju sam joj pružila i pitala sam je o njenom stanju. Rekla je da nije dobro. Smatrala je da to što je vernik već toliko godina, a jedva uspeva da promeni taj aspekt svoje iskvarene naravi, određuje da nije sposobna da se promeni i osećala se zaista negativno. Bilo mi je neprijatno da to čujem i mislila sam: „Da li je moguće da ju je moje ukazivanje na njen problem povredilo do te mere da se oseća negativno?” Zatim sam upotrebila Božje reči da pažljivo razgovaram u zajedništvu na putu rešavanja ovog aspekta njene iskvarene naravi, a zatim joj rekla da treba da se ispravno suoči sa tim i da popravi svoje stanje. Videla sam da je zadobila malo razumevanja, zbog čega sam se osećala nešto smirenije. Kasnije sam razmišljala o sebi u svetlu tog pitanja i pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da me uputi da prepoznam svoju iskvarenu narav. Pročitala sam ove odlomke u Božjim rečima: „Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Treća tehnika koju antihristi koriste da bi kontrolisali ljude: oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini. Neki ljudi vole pozitivne stvari, pravdu i svetlost, kao i razgovor u zajedništvu o istini. Često traže braću i sestre koji streme ka istini i tragaju za njom da bi sa njima razgovarali. Antihrist poludi kada to vidi. Za njega je svako ko stremi ka istini trn u oku, večna briga; želi da svi koji streme ka istini osete/prime njegove napade, odstranjivanje i nasrtaje. Antihrist, naravno, neće ljude napadati samo na brutalan, divljački način, dovoljno očigledan da ga svako prozre. Pretvaraće se da u zajedništvu razgovara o istini, a onda će, pomoću par reči i doktrina, doneti sud o čoveku i obrušiti se na njega. Ljudi, kada to čuju, misle da je to što antihrist radi ispravno i razumno, da se on samo trudi da pomogne – da u tome što radi nema ničeg lošeg. Koje su te njegove ’ispravne i razumne’ metode? (Citira Božje reči da bi doneo sud o ljudima i napao ih.) Tačno – on citira Božje reči da razotkrije ljude i donese sud o njima. To je metod koji najčešće koristi. Takav način govora naizgled deluje pošteno, razumno i sasvim ispravno, ali njegova namera, iznutra, nije da ljudima pomogne i da im bude od koristi, već da ih razotkrije, da donese sud o njima i da ih osudi i ponizi. To je bez svake sumnje ono što on želi da postigne. Problem je, dakle, u tome odakle on počinje” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”). „Antihristi uvek ciljano javno potiskuju i isključuju ljude, vrše napade na njih i razotkrivaju njihove probleme. On, van svake sumnje, ciljano koristi takva sredstva protiv onih koji streme ka istini i u stanju su da ga raspoznaju. Kada takve ljude slomi, ostvaruje svoj cilj da ojača sopstveni položaj. Takvo napadanje i odstranjivanje ljudi po svojoj je prirodi zlonamerno. U njegovom jeziku i načinu govora ima agresije: razotkrivanje, osude, lažne optužbe i zlobne klevete. On čak i izvrće činjenice, govoreći o pozitivnim stvarima kao da su negativne, a o negativnim kao da su pozitivne. Takvim izvrtanjem crnog i belog i mešanjem ispravnog i pogrešnog postiže se antihristov cilj da ljude porazi i da im ukalja ime. Kakav to mentalni sklop dovodi do takvog napadanja i odstranjivanja neistomišljenika? To je, najčešće, ljubomoran mentalni sklop. Kod zlobne naravi, ljubomora sa sobom nosi i jaku mržnju, pa antihrist usled svoje ljubomore napada i odstranjuje ljude. U takvoj situaciji, ako antihrista razotkriju, prijave, ako izgubi status i pretrpi psihološki napad, on se neće pokoriti i to mu se neće nimalo svideti, pa će još lakše zauzeti jak osvetoljubiv stav. Osvetoljubivost je vrsta načina razmišljanja, ali i vrsta iskvarene naravi. Kada antihrist vidi da mu je neko učinio nešto nažao, da su drugi sposobniji od njega ili da su njihove izjave i predlozi bolji i mudriji od njegovih te da se svi sa tim izjavama i predlozima slažu, on oseća da mu je položaj ugrožen, u srcu mu se rađaju ljubomora i mržnja, pa napada i sveti se. Antihrist, sveteći se, žrtvi najčešće preventivno zadaje udarac. On aktivno napada i lomi ljude sve dok se ne pokore. Tek tada se oseća kao da je sebi dao oduška. Kako se još ispoljavaju napadanje i odstranjivanje ljudi? (Tako što se drugi potcenjuju.) Potcenjivanje je jedan od načina na koji se ispoljavaju; ma kako dobro ti obavio posao, antihrist će te ipak potcenjivati i osuđivati, sve dok ne postaneš negativan i slab i ne poklekneš. Tek onda će biti zadovoljan jer je postigao cilj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da sam se plašila da drugi obraćaju pažnju samo na Liju Jun i da se ne ugledaju na mene, zbog čega sam je napala i isključila, i da je to bila zlobna narav. Liju Jun je došla da podrži našu crkvu i ne samo da je radila stvarni posao, već je i meni pomagala sa mojim dužnostima. Ali ja nisam razmišljala kako da s njom skladno sarađujem u ispunjavanju dužnosti ili zaštiti crkvenog rada, u njoj sam videla pretnju mom statusu i plašila sam se da se niko neće ugledati na mene ako se tako nastavi, pa sam namerno tražila njene nedostatke, a zatim sam ih iskoristila, upotrebljavajući „smernice i pomoć” kao način da je napadnem. Iako je izgledalo kao da joj pomažem da razume sebe, u stvarnosti, samo sam bila ljubomorna na to što je u svakom pogledu bolja od mene. Htela sam da samoj sebi postavi granice i oseti se malodušno nakon što pročita Božje reči razotkrivanja i suda, da se ne bi toliko isticala. Uvidela sam da to što „pomažem” Lijui Jun zapravo je samo izgovor kako bih je napala. Bila sam ljubomorna na nju i htela sam da joj zadam udarac, da je nateram da se oseća negativno i da je držim ispod sebe. Moji postupci su bili isti kao kod antihrista koji napada i isključuje one koji streme ka istini, koristeći naizgled legitimne i razumne metode da potiskuje ljude, čime učvršćuje svoj status u očima braće i sestara. Ono što se time razotkrilo bilo je zlobna narav! Značenje Božjih reči omogućilo mi je da shvatim da Bog oseća gađenje i mržnju prema naravima antihrista i preplavio me je osećaj tuge i straha. Pomislila sam da će me Bog sigurno prezreti. Zato sam se pomolila Bogu: „O Svemogući Bože, želim da se pokajem. Ne želim ponovo da napadam ni da isključujem svoju braću ili sestre. Molim te, smiluj mi se i dozvoli mi da iz ovoga zadobijem malo istinskog prepoznavanja sebe.”

Kasnije sam pročitala više Božjih reči koje su mi dale izvesno razumevanje mog problema. Svemogući Bog kaže: „Kakva je to narav kada neka osoba vidi nekoga ko je bolji od nje i pokušava da sroza tu drugu osobu, širi glasine o njoj ili koristi gnusna sredstva da je ocrni i potkopa njen ugled – čak i da je gazi – kako bi zaštitila svoje mesto u glavama ljudi? To nije samo nadmenost i uobraženost, to je Sotonska narav, to je zlobna narav. To što je ta osoba u stanju da napada i udalji ljude koji su bolji i jači od nje je podmuklo i rđavo. A to što je ništa neće zaustaviti da srozava ljude pokazuje da u njoj ima mnogo toga đavolskog! Živeći u skladu sa Sotonskom naravi, ona je sklona da omalovažava ljude, da pokušava da im smesti, da im otežava život. Zar to nije zlodelo? Živeći tako, ona i dalje misli da joj ništa ne fali, da je dobra osoba – ali kada vidi nekog boljeg od sebe, sklona je da tom nekom zadaje muke, da ga celog izgazi. O čemu se ovde radi? Zar ljudi koji su sposobni da čine takva zlodela nisu beskrupulozni i svojevoljni? Takvi ljudi misle samo na sopstvene interese, misle samo na svoja osećanja i jedino žele da ostvare sopstvene želje, ambicije i ciljeve. Nije ih briga koliko štete nanose radu crkve i radije žrtvuju interese doma Božjeg kako bi zaštitili svoj status u glavama ljudi i sopstveni ugled. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni, sebični i podli? Ne samo da su nadmeni i samopravedni, već su i izuzetno sebični i podli. Uopšte se ne obaziru na Božje namere. Da li takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Zato se i ponašaju bezobzirno i rade šta god im se prohte, bez ikakvog osećaja krivice, bez ikakve strepnje, bez ikakve bojazni ili brige, i ne razmišljaju o posledicama. To je ono što često rade i kako su se uvek ponašali. Kakva je priroda takvog ponašanja? Blago rečeno, takvi ljudi su isuviše zavidni i imaju isuviše jaku želju za ličnim ugledom i statusom; isuviše su lažljivi i podmukli. Oštrije rečeno, suština problema je u tome što takvi ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni nisu Bogom zastrašeni, veruju da su vrlo bitni i svaki aspekt sebe smatraju višim od Boga i višim od istine. U njihovim srcima, Bog nije dostojan pomena, već je beznačajan i uopšte nema nikakav status u njihovim srcima. Da li oni koji u svojim srcima nemaju mesta za Boga i koji nemaju bogobojažljivo srce, mogu da sprovedu istinu u delo? Ne, nikako. Dakle, kada obično idu okolo, veselo se zanimajući nečim i ulažući dosta energije, šta oni zapravo rade? Takvi ljudi čak tvrde da su sve napustili da bi se dali Bogu i da su mnogo propatili, dok zapravo motiv, načelo i cilj svih njihovih postupaka leže u sticanju ličnog statusa i prestiža, kao i u zaštiti vlastitih interesa. Da li biste rekli da je takva osoba užasna? Kakvi to ljudi veruju u Boga već dugi niz godina, a ipak nemaju bogobojažljivo srce? Zar nisu nadmeni? Zar nisu Sotone? A kome bogobojažljivo srce najviše nedostaje? Osim zveri, tu su i zli i antihristi, đavoli i oni koji pripadaju Sotoninom soju. Oni uopšte ne prihvataju istinu; u potpunosti su lišeni bogobojažljivog srca. Sposobni su za svako zlo; oni su neprijatelji Boga i neprijatelji Njegovog izabranog naroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Čitajući Božje reči i upoređujući ih sa svojim ponašanjem, shvatila sam da je uzrok mog isključivanja i potiskivanja drugih potpuni nedostatak bogobojažljivog srca. Cilj mojih ideja, misli i postupaka bio je moj vlastiti ugled i moj status. Pre nego što je Liju Jun došla, isticala sam se u svakom pogledu, ali kada sam videla kako me je nadmašila u svemu, postala sam ljubomorna i nesposobna da prihvatim njenu nadmoć i nisam htela da dozvolim da me nadmaši. Zbog toga sam iskoristila iskvarenost koju je pokazala i pomažući joj naizgled na legitiman način, ponizila sam je, učinila da svi uvide njene mane i povratila sam divljenje ljudi. Za to vreme sam koristila Božje reči kao oružje da je napadnem, želeći da se ona oseća negativno i nespremno za obavljanje dužnosti, što bi meni dozvolilo da se istaknem i sprečilo da drugi vide moju ogavnu nameru. Bila sam tako podmukla i rđava! Živela sam prema sotonskim otrovima, misleći da crkva nije dovoljno velika za nas obe. Nisam mogla da podnesem da me neko prevaziđe ili nadmaši u crkvi. Htela sam da nastavim da uživam u divljenju drugih i da zadržim mesto u njihovim srcima samo zato što sam postizala neke rezultate u svom radu. Liju Jun je bila sposoban delatnik, bila je efikasna u svojim dužnostima i mogla je da vodi razne crkvene zadatke, ali nisam razmišljala kako da s njom skladno sarađujem u obavljanju dužnosti ili zaštiti crkvenog dela. Mislila sam samo o tome kako da ja blistam najviše, do te mere da sam napala Liju Jun kako bi se ona osećala negativno i kako bih ja uzdigla sebe. Nisam uopšte uzela u obzir da li će to uticati na crkveni rad i uvidela sam da nemam nimalo bogobojažljivo srce. Bog zahteva od braće i sestara da sarađuju u služenju i da ispunjavaju svoje dužnosti srcem i umom kao jedan. Međutim, kada sam u crkvi videla osobu koja je sposobna da radi stvarni posao i rešava probleme, razmišljala sam samo o tome kako bi me ona mogla lišiti divljenja drugih, pa sam je isključila i potisnula. Crkvu sam tretirala kao mesto za pokazivanje svojih sposobnosti i izazivala sam prekidanja i ometanja, što je nešto što Bog zaista mrzi! Tiho sam se pomolila Bogu: „O Bože, Tvoje reči suda, razotkrivanje, vođstvo i snabdevanje su mi omogućili da postepeno zadobijem izvesno razumevanje sebe i da uvidim da me jurnjava za ugledom i statusom može samo dovesti do toga da se opirem Tebi. Ne želim više da Ti se suprotstavljam. Voljna sam da praktikujem u skladu sa Tvojim rečima. Molim Te, usmeri me!”

Nakon toga, pročitala sam još Božjih reči: „Kao jedan član stvorenog čovečanstva, osoba mora da zadrži svoj položaj i da se pristojno ponaša. Pokorno čuvaj ono što ti je Stvoritelj poverio. Ne prelazi postavljene granice i ne čini stvari koje su izvan tvojih mogućnosti, niti one kojih se Bog gnuša. Ne pokušavaj da budeš veliki čovek, da postaneš natčovek, niti da budeš veličanstven pojedinac, i nemoj tražiti da postaneš Bog. Ljudi za tim ne bi trebalo da žude. Besmisleno je nastojanje da postaneš veliki čovek ili natčovek. Nastojanje da postaneš Bog je još sramotnije; odvratno je i dostojno prezira. Ono što je dragoceno i čega bi stvorena bića trebalo da se drže više od svega, jeste da postanu istinska stvorena bića; to je jedini cilj kome bi svi ljudi trebalo da teže” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Čitanje Božjih reči pomoglo mi je da razumem da Bog zahteva od nas da se ponašamo savesno, da pravilno obavljamo svoje dužnosti i da sve činimo pred Njim i prihvatimo Njegovo ispitivanje. Kada vidimo da nas drugi nadmašuju, treba da imamo bogobojažljivo srce, da Mu se više molimo, da ostavimo po strani svoju težnju za divljenjem, ugledom i statusom i da počnemo od razmatranja interesa Božje kuće, kako da dobro obavljamo svoje dužnosti, kako da postupamo na način koji je ugodan Bogu, a onda treba da skladno sarađujemo sa drugima da bismo ispunili svoje dužnosti i udovoljili Bogu, i da obavljamo stvari koje donose korist našoj braći i sestrama. Ako se ponašamo i obavljamo stvari na taj način, možemo da živimo otvoreno i steknemo Božje odobravanje. Kada sam to shvatila, preuzela sam inicijativu da se otvorim Lijui Jun i ostalima o iskvarenosti koju sam razotkrila. Bila sam prilično posramljena dok sam to radila, pa sam se tiho pomolila, moleći Boga da mi podari hrabrost. Braća i sestre me nisu gledali s visine nakon moje ispovesti, a Liju Jun je rekla da je kroz moje vođenje i orezivanje malo više razumela svoju iskvarenu narav. Videvši da je Liju Jun bila u stanju da se ispravno suoči sa stvarima i zadobije izvestan ulazak, zahvalila sam Bogu iz sveg srca i takođe sam Mu zahvalila što mi je dao priliku da spoznam sebe, da se pokajem i promenim.

Nešto kasnije, Liju Jun je zajedno sa nama razgovarala o radu i govorila je o nekim svojim pogledima na rad. Pomislila sam: „Govoriš tako dobro i tako mnogo, pa kako ja da se istaknem? Istina je da još uvek nešto fali u nekim oblastima tvog naknadnog rada. Moram da ukažem na te nedostatke tako da naši saradnici vide odstupanja u tvojim nedavnim dužnostima.” U tom trenutku, shvatila sam da ponovo želim da tražim tuđe divljenje i da nadmašim Liju Jun. Pomislila sam na ono što je Bog rekao, da oni koji teže ka ugledu i statusu nemaju nimalo bogobojažljivo srce i da takve stvari čine samo zli ljudi i antihristi. Počela sam pomalo da mrzim sebe i nisam htela da nastavim tako. Zatim sam se setila himne Božjih reči: „Samo prihvatanjem Božjeg ispitivanja možeš živeti pred Njim.” Ona glasi: „Sve što činiš, svaki postupak, svaku nameru i svaku reakciju treba izneti pred Boga. Čak i tvoj svakodnevni duhovni život – tvoje molitve, tvoja bliskost s Bogom, tvoje jedenje i pijenje Božjih reči, tvoje zajedništvo s braćom i sestrama i tvoj život unutar crkve – kao i tvoja služba u saradnji, mogu da budu izneti pred Boga radi Njegovog nadzora. Takvo će ti postupanje pomoći da u životu napreduješ” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog usavršava one koji su u skladu sa Njegovim namerama”). Tiho sam se pomolila Bogu: „O Svemogući Bože, hoću da ispravim svoju želju da tražim ugled i status i da prestanem da se takmičim sa Liju Jun. Molim Te, pazi na moje srce i zaštiti ga. Spremna sam da prihvatim Tvoje ispitivanje.” Nakon te molitve osećala sam se mnogo smirenije. Zatim smo razmatrale kako da nastavimo dalje sa našim dužnostima. Razgovarale smo tokom međusobne saradnje i zadobile neke ciljeve i pravac. Nakon praktikovanja na taj način, moje srce je bilo smirenije i jasnije i shvatila sam da praktikovanje prema Božjim rečima čini komunikaciju sa drugima lakom i skladnom. Hvala Svemogućem Bogu!