Kada sam bila dete, moja porodica je bila siromašna i ljudi su nas često gledali s visine. Zato sam odlučila: „Kada porastem zaradiću mnogo para da bi me ljudi cenili.” Posle sam se udala, ali i porodica mog muža je bila siromašna. Tražila sam načine da zaradim novac gde god sam mogla i nikada nisam propustila nijednu priliku. Pokušali smo s vožnjom taksija i s prodajom povrća, ali nismo mnogo zaradili. Međutim, nisam odustala. Videla sam da je moja rođaka dobro zaradila od gajenja bukovača i da je za kratko vreme sagradila lepu kuću. Zato sam odlučila da od nje naučim da uzgajam pečurke. Vredno smo radili od jeseni do proleća, ali kada smo najzad počeli s prodajom, ponuda je bila ogromna, i bilo ih je svuda. Na kraju nismo ništa zaradili. Naš polugodišnji trud je ispao uzaludan. Od beskrajnih sati provedenih u pognutom položaju zaradila sam diskus herniju. Potrošila sam mnogo novca na raznorazne terapije, što je još više pogoršalo našu ionako lošu finansijsku situaciju. Ipak, nisam odustala. Jednog dana sam videla izveštaj na vestima o velikoj farmi za uzgoj golubova koja donosi milione juana godišnje. Oči su mi se zacaklile: „Milioni! Ovde u okolini nema nijedne farme za uzgoj golubova. Ako počnem sada, mogla bih da postanem gazda za nekoliko godina.” I tako smo podigli kredit da počnemo da uzgajamo golubove. Gledajući golubove kako se množe bila sam puna energije i motivacije. Ali baš kada smo bili spremni da prodamo prvu turu, naišla je epidemija ptičjeg gripa, i izgubili smo preko 20.000 juana. Pomisao na gubitak novca posle godinu dana vrednog rada bio je kao da mi se nož zario u srce. Noću sam u krevetu plakala i pitala se: „Zašto mi je sudbina tako surova? Zašto mi je tako teško da zaradim novac kada mi se čini da ga drugi tako lako zarađuju?” Stres je ostavio negativne posledice na moje zdravlje. Nisam mogla ni da spavam ni da jedem, stomak me je mučio. Spala sam na jedva nešto više od četrdeset kilograma i posrtala sam dok sam hodala. Čak i tada sam odbijala da odustanem, misleći: „Ja imam mozak i dve ruke kao i drugi. Nisam manje pametna od drugih. Ne mogu da verujem da ne mogu da zaradim novac! Moram ponovo da pokušam!” Kasnije sam čula da prodaja roštilja donosi dobru zaradu. Uprkos lošem zdravlju, otišla sam u drugi grad da naučim zanat. Po dolasku kući otvorila sam restoran sa roštiljem. Zbog žestoke konkurencije posao nije išao dobro pa sam nedugo zatim morala da ga zatvorim. Nije mi bilo jasno zašto drugi uspevaju u istom poslu, zarađujući 3.000 juana za jedno veče, dok ja nisam mogla ništa da zaradim. Sećam se da mi je majka često govorila da imam „velike ambicije, ali krhku sudbinu.” Razmišljala sam o tome kako je moja sestra stekla bogatstvo za nekoliko godina radeći s povrćem i sagradila lepu kuću, sa ušteđevinom od više stotina hiljada, dok se ja mučim i propadam više od deset godina. Da li je to zaista bila moja sudbina? Što sam više o tome razmišljala, to sam više bila uzrujana. Pala sam u očaj, danima sam se osećala beznadežno i bolesno, nisam imala volje da se pomerim, poželela sam da mogu da spavam zauvek i da se više ne probudim. Ovaj život je bio pretežak. Moj muž je takođe svakodnevno utapao tugu u alkoholu.

Nakon toga smo započeli posao sa doručkom. Na moje iznenađenje, posao je krenuo veoma dobro. Svakog dana smo morali da se budimo u jedan ujutru i da radimo do 10 da bismo tek tada i sami mogli da doručkujemo. To gladovanje mi je pogoršalo stomačne tegobe, tako da sam dobila i refluks kiseline i nizak šećer u krvi. To je takođe izazvalo spondilozu vrata kod mog muža, zbog čega su mu ruke utrnule i bolele ga. Lekar mu je savetovao da uzme nekoliko slobodnih dana za intravensku terapiju. Ali on je smatrao da je to svakodnevno priključivanje na infuziju jedno veliko gubljenje vremena, i da bi bila velika šteta propustiti dnevnu zaradu od hiljadu juana. Umesto toga, odlučio se za lekove protiv bolova, planirajući da potraži odgovarajuću terapiju kada se obim posla malo smanji. S vremenom se njegovo stanje pogoršavalo. Trebalo mu je sve više lekova protiv bolova, prelazeći s jedne pilule na dve ili na tri. Kada bi se bol pojačao, psovao bi me, a njegovo raspoloženje postajalo je sve razdražljivije. Naša komunikacija se praktično svela na svađe. Fizički bol i mentalni pritisak izazvali su u meni osećaj izgubljenosti. Šta je bio cilj svog tog rintanja? Osećala sam se kao mašina, radila sam od jutra do mraka. Bila sam toliko iscrpljena da me je žigalo u krstima i leđa su me bolela. Zaradili smo novac, ali nismo imali vremena da uživamo u njemu. Govorili smo da će nam novac doneti sreću, ali zašto sam se osećala jadnije uprkos tome što sam imala para?

Godinu dana kasnije vratili smo se u naše rodno selo da sagradimo novu kuću. Osećala sam se ispunjeno, razmišljajući o tome kako ćemo konačno moći da živimo u lepoj kući nakon što smo se mučili desetak ili više godina. Naše komšije, rođaci i prijatelji hvalili su našu sposobnost i snalažljivost, i čak su nam samoinicijativno pomogli da dođemo do građevinskog materijala. Posebnu pomoć nam je pružio i seoski partijski sekretar tako što nam je obezbedio građevinsku dozvolu. Osećala sam se drugačije kada sam imala mnogo novca i sve je išlo glatko. Ali onda, baš kad su stvari počele da nam idu nabolje, dogodila se tragedija. Kada smo srušili našu staru kuću, moj muž se požalio na jake bolove u vratu i odlučio da ode u seosku bolnicu. Kada sam i ja stigla tamo, doktor mi je zabrinuto rekao: „Stigla si na vreme! Muž ti je u kritičnom stanju!” Um mi se zamutio. „To je nemoguće”, pomislila sam: „Moj muž je oduvek bio dobrog zdravlja i otkad smo u braku, skoro da se nikad nije ni prehladio. Kako to da sada umire?” Pohitala sam do njegovog odeljenja i videla ga kako tamo leži. Lice mu je bilo potamnelo, a oči zatvorene. Uhvatila sam ga za ruku i jecala, dozivajući ga po imenu, ali nikada se više nije probudio. Doktor je objasnio da je moj muž pretrpeo moždani udar, verovatno povezan sa stanjem u kojem mu je bio vratni deo kičme, što mu je vršilo pritisak na krvne sudove i time sprečavalo cirkulaciju. Iznenadna smrt mog muža me je ošamutila. „Kako ću ja, žena sa dvoje dece, uspeti da nastavim da živim?” Pomislila sam: „Jedino što sam ikada želela bilo je da bolje živimo i da nas niko ne gleda s visine. Posle niza godina teškog rada, taman kada su stvari počele da idu nabolje, moj muž je iznenada preminuo. Zašto sve čemu se nadam izgleda tako daleko van domašaja?” Zatvorila sam se u sobu i nisam mogla da prestanem da plačem. Moje sestre su me, brinući se da ne naudim sebi, svakodnevno naizmenično posećivale. Ali, mogle su da mi ponude samo nekoliko utešnih reči, koje nikako nisu mogle da odagnaju tugu iz mog srca.

Kasnije je moj rođak doveo jednu sestru da podeli jevanđelje sa mnom. Sestra mi je pročitala odlomak iz Božjih reči: „Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima kojima nedostaje svesnost, jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudskog roda. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, da ti donese vodu i hranu i da te probudi da više ne budeš žedan i gladan. Kada si umoran i kada počneš da osećaš ponešto od sumorne pustoši ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme. On bdi pored tebe i čeka da Mu se vratiš. On čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje: kad budeš shvatio da si potekao od Boga, da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac, u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu, i u neko nepoznato vreme stekao ’oca’. Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo, čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak. Bdeo je sa očajničkom čežnjom, čekajući na odziv bez odgovora. Njegovo bdenje i čekanje nemaju cenu, a oni su zarad ljudskog srca i ljudskog duha. Možda su ovo bdenje i čekanje beskrajni, a možda su i pri kraju. Ali bi ti trebalo da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”). „Kada si umoran i kada počneš da osećaš ponešto od sumorne pustoši ovog sveta, nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš. (…) On bdi pored tebe i čeka da Mu se vratiš,” suze su mi tekle niz lice, a da toga nisam bila svesna. Razmišljala sam o teškoćama koje sam pretrpela tokom godina i o neizrecivo bolnim mukama kroz koje sam prošla. Roditelji su mi preminuli, a ni muža više nije bilo. Kome mogu da se izjadam? Ko bi me razumeo? Božje reči su me dirnule u srce i osetila sam toplinu iznutra. Imala sam veliku želju da naglas iskažem sav bol koji mi se nakupio u srcu, ali nisam znala odakle da počnem. Samo sam plakala. Sestra je rekla: „Razumem kako se osećaš. Ono što mi možemo da kažemo može samo da te uteši, ali mi ne možemo zaista da te oslobodimo bola. Samo Bog može da nas oslobodi bola.” Pitala sam: „Odakle dolazi sav ovaj bol? Može li Bog zaista da me oslobodi?” Sestra mi je pročitala odlomak iz reči Svemogućeg Boga: „U tvom srcu postoji ogromna tajna, koje nikada nisi bio svestan jer si živeo u svetu bez svetlosti. Tvoje je srce i tvoj duh oteo zlikovac. Oči su ti tamom zaklonjene i ne vidiš ni sunce na nebu ni tu svetlucavu zvezdu u noći. Tvoje su uši zapušile obmanjive reči i ne čuješ ni gromoglasan glas Jahvea ni šum vode koja teče s trona. Izgubio si sve što ti s pravom pripada, sve što ti je Svemogući podario. Ušao si u beskrajno more nevolja, bez snage da se spaseš, bez nade da preživiš i sve što radiš je borba i jurnjava… Od tog trenutka pa nadalje bio si osuđen da te zlikovac unesreći daleko od blagoslova Svemogućeg, van domašaja opskrbi Svemogućeg, hodajući putem bez povratka. Milion poziva teško može da probudi tvoje srce i tvoj duh. Čvrsto spavaš u rukama zlikovca, koji te je namamio u bezgranično carstvo bez pravca ili putokaza. Od tada si izgubio svoju prvobitnu nevinost i čistotu i počeo da izbegavaš brigu Svemogućeg. U tvom srcu zlikovac upravlja tobom u svim stvarima i postao je tvoj život. Više ga se ne plašiš, ne izbegavaš ga, niti sumnjaš u njega. Umesto toga, prema njemu se ophodiš kao prema bogu u svom srcu. Počeo si da ga čuvaš kao nešto sveto i obožavaš, a vas ste dvoje postali nerazdvojni kao telo i senka, predani tome da živite i umrete zajedno. Nemaš pojma odakle si došao, zašto si rođen ni zašto ćeš umreti. Gledaš na Svemogućeg kao na stranca – ne znaš Njegovo poreklo, a još manje znaš šta je sve On za tebe učinio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”). Sestra je razgovarala sa mnom u zajedništvu, „Bog je razotkrio glavni uzrok ljudske patnje. U početku je Bog stvorio ljude i odveo ih da žive u Rajskom vrtu. U to vreme ljudi su slušali Boga, živeli su bezbrižno, i nisu znali za ovaj bol i patnju. Međutim, nakon što ih je Sotona iskušao i iskvario, ljudi su izdali Boga, udaljili se od Njegove brige i zaštite, i pali su pod Sotoninu vlast. Sada ljudi žive u grehu, spletkare jedni protiv drugih, smišljaju smicalice, tuku se, podmeću jedni drugima zbog novca, statusa, slave i dobiti, a neki čak razmišljaju i o samoubistvu. Svu ovu patnju je doneo Sotona. Hiljadama godina, Sotona je usađivao ljudima u glavu mnoge filozofije za ovozemaljsko ophođenje i mnoge zablude, kao što su ’Svet se vrti oko novca’, ’Stvorite bolji život sopstvenim rukama’, i ’Čovekova sudbina je u njegovim rukama.’ Ljudi više vole da veruju u te đavolske Sotonine reči nego u Božju neprikosnovenost, dok žive i streme ka stvarima shodno Sotoninim pravilima opstanka. Bez Božjeg vođstva i smernica, ljudi pasivno prihvataju zle trendove društva, mukotrpno jureći za novcem, statusom, slavom i dobiti iz godine u godinu, ne shvatajući smisao života, niti odakle su došli ili kuda idu. Zbog svega toga se osećaju prazno i teskobno. Iako su ljudi izdali Boga, On nije odustao od spasavanja ljudi. Bog je vodio i spasavao ljude tokom 6.000 godina dok je obavljao svoje delo, čekajući da Mu se ljudi vrate. U poslednjim danima, Svemogući Bog, Spasitelj, sišao je na zemlju lično, izražavajući istine da bi spasao ljude. Samo prihvatanjem istina koje Bog izražava, ljudi mogu da razaznaju Sotonine spletke i da pobegnu od Sotonine iskvarenosti i mučenja.” Reči koje sam čula od sestara duboko su me dirnule. Zar to nije upravo bila situacija u kojoj sam se nalazila? Neumorno sam radila i danju i noću, samo da bih zaradila više novca u nadi da ću se jednog dana uzdići iznad ostalih i zadobiti poštovanje ljudi, a na kraju sam bila iscrpljena i bolesna, i dalje se osećajući prazno i teskobno nakon svega toga. Međutim, nikada se nisam pitala da li je ovakav život pogrešan ili nije. Jer tako je već generacijama, zar ne? Kako bih mogla da budem izuzetak? Tek tada sam shvatila da je sva ova patnja izazvana Sotoninom iskvarenošću i mučenjem. Da nije bilo Svemogućeg Boga koji razotkriva istinitu sliku Sotoninog kvarenja ljudi, nikada ne bih shvatila sve ovo i nastavila bih stranputicom na koju me je Sotona naveo i skapavala bih u bolu.

Kasnije sam pročitala još reči Svemogućeg Boga: „Pošto ljudi ne poznaju Božje orkestracije i Božju suverenost, oni se sa sudbinom uvek suočavaju prkosno i buntovnički, uvek žele da odbace Božji autoritet i suverenost i sve ono što im je sudbina pripremila, uzalud se nadajući da će promeniti svoje trenutne okolnosti i izmeniti svoju sudbinu. Ali oni u tome nikad ne mogu uspeti i na svakom koraku bivaju osujećeni. Ta borba koja se odvija duboko u čovekovoj duši izaziva dubok bol i taj bol se urezuje u njegove kosti, i istovremeno ga tera da uludo protraći svoj život. Šta je uzrok tog bola? Da li on leži u Božjoj suverenosti ili u tome da je ta osoba rođena s lošom srećom? Očito je da ni jedno ni drugo nije tačno. U osnovi, taj je bol uzrokovan putevima kojima ljudi idu, njihovim izabranim načinima života. (…) Ukoliko ljudi nisu u stanju da uistinu spoznaju činjenicu da Stvoritelj ima suverenost nad ljudskom sudbinom i nad svime što je ljudsko, ako ne mogu da se istinski pokore vlasti Stvoritelja, biće im teško da ne budu vođeni i okovani idejom da je ’svako gospodar svoje sudbine’. Biće im teško da se otresu bolnog osećaja žestoke borbe protiv sudbine i Stvoriteljevog autoriteta, a suvišno je i govoriti da će im takođe biti teško da se istinski otrgnu i oslobode, da postanu ljudi koji se Bogu klanjaju” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Dok sam čitala Božje reči, suze su mi tekle niz lice, a kroz glavu su mi prolazile žive slike iskustva kroz koja sam prošla. Da me ne bi gledali s visine, razbijala sam glavu i očajnički se trudila da zaradim novac, verujući da samo kroz istrajnost i trud mogu da promenim svoju sudbinu sopstvenim rukama. Posle svakog neuspeha uspevala sam da održim prkosan stav, misleći da ako drugi sa mozgom i dve ruke mogu da se obogate, onda mogu i ja ako se potrudim. Na kraju krajeva, imam mozak i dve ruke, i nisam manje pametna od njih. Mislila sam da su moji prethodni neuspesi posledica nedostatka iskustva ili nedostatka prave prilike. Zablude u stilu „Čovek mora da izdrži najveće teškoće da bi postao najveći među ljudima”, i „Promeni svoju sudbinu sopstvenim rukama” smatrala sam mudrim izrekama, i bez obzira na to koliko neuspeha sam doživela, uporno sam prkosila sudbini svojim neodustajanjem, u uverenju da veliki trud može da promeni sudbinu, i uporno sam nastojala da postanem superiorna u odnosu na druge. To mi je donelo brojne bolesti, a mog muža je čak koštalo i života. Sve je to bilo zbog Sotoninog kvarenja i mučenja! U prošlosti sam često krivila svoju sudbinu što je nepravedna prema meni. Tek sada sam shvatila da nije Bog nemilosrdan prema meni, niti je moja sudbina loša. Zapravo su pogrešni bili put koji sam izabrala i moj način života. Nisam priznala Božju neprikosnovenost i nisam mogla da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Uvek sam želela da promenim svoje prilike i sudbinu sopstvenim rukama. Zbog novca, slave i dobiti, mučila sam se i patila više od deset godina. Tek sada sam shvatila da je sva ta patnja nastala zato što me je Sotona iskvario i mučio zato što nisam poznavala istinu. Od tog trenutka nadalje, kad god sam imala vremena, čitala bih Božje reči, uvek željna da shvatim još istina.

Jednog dana sam pročitala odlomak iz Božjih reči: „U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su ’slava’ i ’dobitak’. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije nimalo radikalan, a kojim on ljude navodi da nesvesno prihvate njegov način života i njegova životna pravila, da uspostave životne ciljeve i smer u životu, a nesvesno stiču i životne ambicije. Ma koliko se te životne ambicije činile veličanstvenim, one su neraskidivo povezane sa ’slavom’ i ’dobitkom’. Sve što svaka velika ili slavna osoba – svi ljudi, zapravo – slede u životu odnosi se samo na te dve reči: ’slava’ i ’dobitak’. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da koriste kao kapital da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljno predaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade iskreno i ne oklevaju ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da su novac, slava i dobit načini na koje Sotona kvari ljude. Sotona koristi društvene uticaje i porodično vaspitanje da mi usadi mnoga lažna verovanja, kao što je „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno,” „Cilj je da se istaknemo i budemo najbolji” i „Novac je najvažniji.” Odrastajući u sirotinji i trpeći diskriminaciju, lako sam usvojila te stavove, verujući da će mi se ljudi zbog novca, slave i zarade diviti i da će me poštovati, da ću biti u stanju da samouvereno govorim, i da živim dostojanstvenim i vrednim životom. Da bih stekla slavu i zaradu, razbijala sam glavu da pronađem poslovne prilike, radila uprkos tome što sam bila bolesna, i čak ostavila svog jednogodišnjeg sina da bih otputovala hiljadama kilometara od kuće da bih naučila neku veštinu. Zbog slave i zarade, uprkos tome što sam bila prezauzeta da bih mogla da jedem, i što mi se vrtelo u glavi i što sam padala u nesvest od gladi, što je narušilo moje zdravlje, nikada nisam oklevala da se žrtvujem. Moj muž, vođen istim željama, nije odustajao od posla, radije je uzimao lekove protiv bolova nego da posluša lekarske savete. Najzad se obogatio, ali je izgubio život. Zar nije sva ova patnja izazvana poterom za novcem, slavom i dobiti? Bez shvatanja istine i moći rasuđivanja, pogrešno sam shvatila jeresi i zablude koje Sotona koristi da iskvari čoveka kao zakone opstanka i životne ciljeve. Bila sam zaista bezumna i slepa! Shvativši to, odlučila sam da se posvetim verovanju u Boga i stremljenju ka istini, umesto da jurim za novcem, slavom i dobiti kao što sam to činila u prošlosti. Provodila sam više vremena svakodnevno čitajući Božje reči i aktivno učestvujući u razgovorima u zajedništvu. Tri meseca kasnije, preuzela sam dužnost u crkvi, primenjujući zalivanje novih vernika.

Moji rođaci, primetivši da sam prestala da se bavim svojim poslom, izrazili su zabrinutost, rekavši da sa malom decom i mnogim budućim troškovima, treba da nastavim posao sa pripremom doručka. Zvao me je i vlasnik lokala, rekavši da mnogo ljudi voli našu hranu i nadao se da ću ponovo otvoriti radnju, i da će mi on i njegova porodica pomoći ako ne budem mogla sama. Njihove reči su me pokolebale: „Istina je. Sa dvoje dece školskog uzrasta, moja plata jedva pokriva osnovne životne troškove. Ako ne zaradim više novca, moja deca i ja ćemo i dalje biti omalovažavani. Posao sa pripremom doručka bi mogao da donese hiljade juana dnevno. Teško je odreći se toga. Možda bih mogla da platim nekoga da mi pomogne i da ponovo pokrenem posao?” Počela sam da planiram i razmatram ovu opciju. Međutim, znala sam da će ponovno pokretanje posla sa doručkom zahtevati značajan trud, ostavljajući mi malo vremena da obavljam svoje dužnosti u crkvi. Bilo bi dovoljno da prisustvujem razgovorima u zajedništvu. Za vođenje posla mi je uvek trebalo dosta vremena. Bilo bi teško usredsrediti se na čitanje Božjih reči i na stremljenje ka istini, tako da bi moj duhovni život sigurno trpeo. Osećala sam se rastrzano i protivrečno, nisam mogla da spavam od silnog razmišljanja. Jednog dana sam pročitala neke Božje reči: „Većina ljudi želi sledeće: da manje rade a više zarađuju, da ne moraju da se satiru po suncu i kiši, da se lepo oblače, da na svakom mestu sijaju i blistaju, da se izdignu iznad ostalih i da svojim precima odaju čast. Ljudi se nadaju savršenstvu, ali, kad načine prve korake na svom životnom putu, oni postepeno shvataju koliko je ljudska sudbina nesavršena i po prvi put uspevaju da dokuče činjenicu da, iako čovek može praviti smele planove za budućnost i gajiti odvažne fantazije, niko nema tu sposobnost, niti moć da ostvari sopstvene snove, i da niko nije u poziciji da upravlja sopstvenom budućnošću. Uvek će postojati izvesno rastojanje između čovekovih snova i stvarnosti sa kojom se on mora suočavati; stvari nikada nisu onakve kakve bi čovek želeo da budu, te ljudi, suočeni s takvom realnošću, nikad ne mogu biti srećni ni zadovoljni. Neki će prevaliti svaki zamislivi put, uložiti velike napore i podneti ogromne žrtve zarad sopstvene dobrobiti i budućnosti, u pokušaju da promene svoju sudbinu. Ali na kraju, čak i ako sopstvenim trudom uspeju da ostvare svoje snove i želje, oni nikad ne mogu da promene svoju sudbinu i, ma koliko se uporno trudili, nikad ne mogu da nadmaše ono što im je sudbina dodelila. Bez obzira na razlike u sposobnostima, inteligenciji i snazi volje, svi su ljudi jednaki pred sudbinom, koja ne razlikuje male od velikih, niske od visokih, niti uzvišene od osrednjih. O tome kojim će se zanimanjem neko baviti, kako će zarađivati za život i koliko će bogatstvo steći ne odlučuju njegovi roditelji, njegova nadarenost, njegov trud, niti ambicije, već je sve to Stvoritelj predodredio” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „Ako neko ima pozitivan stav prema Božjoj suverenosti nad ljudskom sudbinom, onda će on, kad se osvrne na svoje putovanje, kad istinski iskusi Božju suverenost, iskrenije poželeti da se pokori svemu što je Bog uredio, sa više će odlučnosti i vere dopustiti Bogu da orkestrira njegovu sudbinu i više se neće buniti protiv Boga. Jer čovek vidi da kada neko ne razume sudbu, kad ne razume Božji suverenitet, on tvrdoglavo napipava put pred sobom, klecajući i teturajući se kroz maglu; put je pretežak, suviše srceparajuć. Kada, dakle, ljudi prepoznaju Božji suverenitet nad ljudskom sudbinom, oni oštroumniji odlučuju da taj suverenitet spoznaju i prihvate ga, da se oproste od onih bolnih dana kad su pokušavali da svojim rukama izgrade sebi dobar život, te da prestanu da se opiru sudbini, stanu težiti takozvanim ’životnim ciljevima’ na svoj način. Kad je neko bez Boga, kada Ga ne vidi, kad ne može jasno da prepozna Božji suverenitet, svaki mu je dan besmislen, bezvredan i jadan. Gde god da se čovek nalazi i kojim god poslom da se bavi, njegov način života i njegove težnje ka ostvarenju ciljeva ne donose mu ništa osim beskrajne tuge i patnje bez oduška, tako da ne može podnet da se osvrne na svoju prošlost” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Čitajući Božje reči, briznula sam u plač. Razmišljajući o bolnim danima kada sam se borila protiv sudbine pre nego što sam spoznala Boga, shvatila sam da je moja agonija proistekla iz nepriznavanja Božje neprikosnovenosti i opiranja svojoj sudbini iskvarenim naravima. Mučenje zbog toga što nisam postigla ono što sam želela još uvek mi je bilo sveže u sećanju. Drugi su uspeli da zarade milione od istog posla dok sam ja završila bez ičega, čak i sa velikim gubicima. To pokazuje da Bog predodređuje količinu novca koju neko može da zaradi i da li je bogat ili siromašan. To nije nešto što se može postići samo trudom. U današnjem svetu katastrofe su sve ozbiljnije. Kada bih sebi za prioritete postavila zarađivanje novca, traženje slave, dobitka i statusa, odustajući od mogućnosti da stremim ka istini i zadobijem spasenje, zar ne bih bila bezumna i neuka? Čak i ako bi posao sa pripremom doručka mogao da donese hiljade juana dnevno, praznina i patnja zbog udaljenosti od Boga ne mogu se nadoknaditi novcem. Sada možda nisam bogata, ali još uvek mogu da živim normalnim životom. Što je još važnije, shvatila sam neke istine i smisao života. Takođe mogu da obavljam svoje dužnosti u crkvi, što mi donosi mir i radost. Kada sam to shvatila, odlučila sam da odustanem od posla i usredsredim se na svoje dužnosti. Rasprodala sam svoju kuhinjsku opremu iz radnje po niskoj ceni.

Kasnije sam pročitala još reči Svemogućeg Boga: „Ukoliko ljudi nisu u stanju da uistinu spoznaju činjenicu da Stvoritelj ima suverenost nad ljudskom sudbinom i nad svime što je ljudsko, ako ne mogu da se istinski pokore vlasti Stvoritelja, biće im teško da ne budu vođeni i okovani idejom da je ’svako gospodar svoje sudbine’. Biće im teško da se otresu bolnog osećaja žestoke borbe protiv sudbine i Stvoriteljevog autoriteta, a suvišno je i govoriti da će im takođe biti teško da se istinski otrgnu i oslobode, da postanu ljudi koji se Bogu klanjaju. Postoji, međutim, izuzetno jednostavan način da se čovek oslobodi ovog stanja, koji se sastoji u napuštanju pređašnjeg načina života; u opraštanju od dotadašnjih životnih ciljeva; da sumira i detaljno analizira dotadašnji način života, pogled na život, težnje, želje i ideale; i da ih zatim uporedi s Božjim namerama i zahtevima prema čoveku, i da sagleda da li je išta od tih stvari usklađeno sa Božjim namerama i zahtevima, te da li išta od toga donosi prave životne vrednosti, vodi ka većem razumevanju istine da živi sa čovečnošću i obličjem ljudskog bića. Ako stalno iznova istražuješ i pažljivo analiziraš različite životne ciljeve kojima ljudi teže i njihove bezbrojne načine života, otkrićeš da ništa od toga nije u skladu s prvobitnom namerom koju je Stvoritelj imao prilikom stvaranja ljudskog roda. Sve to odvlači ljude od Stvoriteljeve suverenosti i brige; sve su to zamke zbog kojih ljudi postaju izopačeni i koje ih vode u pakao. Nakon što sve to prepoznaš, tvoj je zadatak da odbaciš stare poglede na život, da se držiš podalje od raznih zamki, te da Bogu prepustiš da upravlja tvojim životom i da ga za tebe uređuje; stvar je u tome da treba samo da pokušaš da se pokoriš Božjim orkestracijama i vođstvu, da živiš bez ličnog izbora i da postaneš osoba koja se Bogu klanja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „Oni koji teže bogopoznanju u stanju su da ostave po strani svoje želje, voljni su da se potčine Božjem suverenitetu i Božjem uređenju i nastoje da se potčine Božjem autoritetu i da udovolje Božjim namerama. Takvi ljudi žive u svetlosti i usred Božjih blagoslova i svakako će biti pohvaljeni od Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). „Ti si stvoreno biće – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Ako ne obožavaš Boga, već živiš unutar svog prljavog tela, zar ti onda nisi samo zver u ljudskoj odeći? Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i sigurno prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. Na ovom svetu, čovek nosi đavolju odeću, jede hranu koja dolazi od đavola, radi i služi pod đavoljom palicom i biva potpuno zgažen u njegovoj prljavštini. Ako ne možeš da dokučiš smisao života niti dobijaš istiniti put, kakav je onda značaj ovakvog života? Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). Božje reči su mi otkrile koje su težnje zaista značajne i vredne u životu. Sada sam imala sreću da se susretnem sa Stvoriteljevim delom spasenja čoveka, što je prilika koja se pruža jednom u životu, a čuti Stvoriteljev glas je nešto o čemu su mnogi ljudi sanjali. Zato sam odlučila da više ne jurim za novcem, slavom i dobiti već da se pokorim Božjoj neprikosnovenosti i da živim u skladu s Njegovim zahtevima. Pomislila sam na Petra. Čuvši poziv Gospoda Isusa, on je bez oklevanja ostavio svoje ribarske mreže da bi Ga sledio, da bi na kraju spoznao Boga, pokorio Mu se i zavoleo Ga. Jov je takođe izgubio sve, ali je i dalje slavio Boga, noseći prelepo svedočanstvo o Bogu pred Sotonom i na kraju je bio blagosloven time što je ugledao Božju pojavu. Kroz istoriju su se mnogi sveci odrekli svega, čak i svog života, da bi širili Božje jevanđelje, što je najsmisleniji i najvredniji način života. Imajući u vidu ove primere, znala sam da treba da budem srećna što imam šta da jedem i da obučem, i da treba da posvetim više energije stremljenju ka istini i obavljanju svojih dužnosti. Traganje za spoznajom Boga je najvrednije. Nakon što sam potpuno odustala od svog posla, pored rada i obavljanja svojih dužnosti, ostatak vremena provodila sam čitajući Božje reči i pevajući himne kako bih slavila Boga sa svojom decom. Svakog dana sam se osećala mirno i stabilno i bilo je prijatno. Nekoliko meseci kasnije, zacelila mi se dugogodišnja bolest stomaka, za šta sam znala da je Božja milost. Moja deca su postala samostalnija u učenju i svakodnevnim obavezama. Bili su naročito poslušni i trezveni. Jedući i pijući Božje reči i obavljajući svoje dužnosti, osetila sam Božje prosvećenje i vođstvo. Postepeno sam shvatila neke istine. Stekla sam dublje razumevanje Božje svemogućnosti i neprikosnovenosti, kako je Sotona iskvario ljude i kako je Bog spasao ljude. Takođe sam naučila kako ljudi treba da žive i koje su težnje zaista smislene i vredne. Nemir u mom srcu se značajno smanjio. Duboko sam zahvalna za Božje spasenje!