Bila sam odgovorna za rad na zalivanju u nekoliko crkvi. Znala sam da je to što mogu da obavljam tu dužnost Božji plan i blagodat i želela sam da je obavljam dobro da bih uzvratila Božju ljubav. Međutim, pošto nisam preuzimala teret, usporavala sam rad. Nisam tada promišljala o sebi i lagala sam da bih zaštitila svoju reputaciju i status. Sagledavši činjenice, uvidela sam da sam lažljiva i da nisam osoba dostojna poverenja.

Pre nekog vremena, okruženje je bilo loše i mnogo braće i sestara je uhapšeno. Viši starešina mi je pisao i podsticao me da sa pridošlicama više razgovaram u zajedništvu o istinitosti vizija, da bi mogle da razumeju Božje delo i ostanu postojane u tim užasnim okolnostima. Čim sam primila to pismo, smesta sam razgovarala sa zalivačima u vezi sa obavljanjem tog rada, ali ga kasnije nisam detaljno pratila. Smatrala sam da će, pošto sam razgovarala sa zalivačima, oni razgovarati sa pridošlicama, kao i da ne bi trebalo da bude većih problema jer niko iz crkvi za koje sam bila zadužena još nije bio uhapšen. Ali, neočekivano, nedugo nakon toga, u trima crkvama za koje sam bila zadužena desila su se masovna hapšenja. Starešina mi je ponovo pisao s pitanjima o tome koliko pridošlica u svakoj crkvi redovno prisustvuje okupljanjima, koliko njih se ne okuplja redovno zbog užasnog okruženja, koliko je pridošlica uhapšeno i za koliko njih ne postoji niko da ih zaliva, pri tom me moleći da mu te podatke brzo pošaljem. Kad sam primila to pismo, shvatila sam: „Iako sam izvršila zadatak, nisam ga kasnije detaljno ispratila. Ne znam podatke koje starešina traži od mene i kako sad da odgovorim? Šta će misliti o meni ako mu kažem istinu? Da li će reći da ne obavljam stvarni posao? Kako da se uopšte pojavim ako me bude orezao? Ne, ne smem reći istinu.” Sedela sam za računarom, premišljala šta da radim i nisam znala kako da odgovorim, sve dok mi nije sinula ideja. Napisala sam starešini: „Zalivanje pridošlica o istinitosti vizija je obavljeno i prati se.” Nakon toga sam požurila da ispratim rad, razmišljajući: „Kad me starešina opet bude pitao, poslaću mu izveštaj o situaciji koju sam upravo ispratila. Tako neće znati da sam bila neodgovorna i da nisam ispratila rad.” Kasnije, kad sam zaista otišla do zalivača da saznam detalje o situaciji, otkrila sam da nisu ništa postigli, iako su s prodišlicama razgovarali u zajedništvu, kao i da ni njima samima situacija s pridošlicama nije baš jasna. Kad sam sve to saznala, konačno sam shvatila da se sve to desilo zato što ja nisam preuzela teret i nisam zaista ispratila rad, kao i da je život-ulazak pridošlica bio usporen. Međutim, i dalje nisam tragala za istinom niti sam promišljala o sebi, pa je situacija ostala ista.

Nedugo potom, viši starešina je organizovao okupljanje s nama da bi se informisao o radu na zalivanju, o tome za koliko je pridošlica svaki zalivač zadužen, na koji način rešavaju poteškoće i predstave pridošlica, da li brižljivo obučavaju pridošlice i tako dalje. Tad sam se uznemirila i pomislila: „Nadam se da starešina neće mene prvo pitati, jedan deo rada nisam potpuno izvršila, a neke detalje ne bih znala da objasnim i stvarno bih se osramotila!” Ali, stvari su se odigrale baš kao što sam se i plašila i starešina je prvu mene ispitao. Nemajući drugog izbora, prosto sam morala da namestim smiren izraz lica, ali u sebi sam samo želela da pobegnem. Razmišljala sam: „Šta ako bude tražio od mene previše detalja koje ne umem da objasnim, zar to neće izgledati kao da zapravo nisam obavila nikakav stvaran posao? Kako bi to bilo ponižavajuće! Da li bi me starešina i ostali saradnici gledali s visine?” Starešina je najpre postavio nekoliko pitanja, na koja sam ja jedva s mukom odgovorila, ali kad je pitao o tome kako sestra Jang Fan zaliva pridošlice, uspaničila sam se, misleći: „Ne znam ništa o radu sestre Jang Fan s pridošlicama, gotova sam, šta da kažem? Ako budem iskrena prema starešini i kažem da ne znam, da li će on reći: ’Toliko si dugo zadužena za rad na zalivanju, a ne znaš čak ni osnovne podatke. Kako to obavljaš svoj posao?’ Zar to ne bi razočaralo starešinu i učinilo da me gleda s visine?” Razmišljajući o tome, samo sam starešini iznela podatke o ranijem radu Jang Fan na zalivanju. Zbog osećaja krivice i uznemirenosti što sam to rekla srce mi je zalupalo, a lice mi se zažarilo. Iako sam uspela na prevaru da se izvučem i zaštitim svoju reputaciju i status, ispunio me je osećaj krivice i neobjašnjiv bol: „Zar prosto nisam bezočno lagala? Kako sam licemerna!” Te noći sam ležala u krevetu i nemirno se prevrtala ne mogavši da zaspim, obuzeta kajanjem zbog laži koje sam izrekla. Ali, što je rečeno, rečeno je i, baš kao prosuta voda, nije se moglo vratiti i bilo je prekasno da se otvorim i ogolim. Kad bi starešina saznao, da li bi me nazvao lažljivom osobom? Te misli su mi prolazile kroz glavu i nisam uspevala da skupim hrabrosti da se otvorim. Osećala sam se kao da nemam integriteta i dostojanstva i kao da sam pravi licemer. Srce mi je lupalo od uznemirenosti, kao da imam leptire u stomaku, i neprestano sam se pitala: „Zašto nisam mogla da kažem istinu starešini? U čemu je svrha ove neiskrenosti?” Što sam više o tome razmišljala, sve više sam osećala krivicu, pa sam se u srcu pomolila Bogu: „O, Bože! Kad me je starešina danas pitao za detalje o radu, očigledno ih nisam znala, ali pošto sam se bojala da će me ljudi gledati s visine i da ću se osramotiti, bezočno sam lagala da bih obmanula starešinu. O, Bože! Tako sam lažljiva, molim Te, podari mi hrabrosti da budem čista i otvorena i da živim kao iskrena osoba.”

Jednog dana, pogledala sam video-zapis o iskustvenom svedočenju pod nazivom „Patnja zbog laganja” i u njemu sam videla jedan odlomak iz Božjih reči koji me je zaista dotakao. Svemogući Bog kaže: „U svakodnevnom životu, ljudi često pričaju besmislice, lažu i izgovaraju reči u kojima se ogleda njihova neukost, glupost i njihov odbrambeni stav. Većinu toga oni izgovaraju isključivo zarad svoje taštine i gordosti, kako bi zadovoljili vlastiti ego. Izgovarajući takve neistine, oni otkrivaju vlastite iskvarene naravi. (…) Previše je narastao broj tvojih laži. Svaka reč koju izgovoriš je razvodnjena i neiskrena, i nijedna se ne može smatrati istinitom ni poštenom. Iako ne smatraš da si izgubio obraz kad govoriš laži, duboko u duši osećaš stid. Savest te grize, imaš veoma loše mišljenje o sebi i pitaš se: ’Zašto živim ovako bednim životom? Je li zaista toliko teško govoriti istinu? Da li baš moram da pribegavam lažima zarad vlastite gordosti? Zašto me vlastiti život toliko iscrpljuje?’ Ti, zapravo, ne moraš da živiš iscrpljujućim životom. Kad bi uvežbao da budeš poštena osoba, mogao bi opušteno, slobodno i nesputano da živiš. Ti si, međutim, odlučio da laganjem podržavaš vlastitu gordost i taštinu. Shodno tome, tvoj je život samo jedno dosadno i bedno bivstvovanje, koje si sam proizveo. Govoreći laži, čovek možda može steći nekakav osećaj gordosti, ali šta taj osećaj gordosti zapravo predstavlja? To je samo jedna prazna i potpuno bezvredna ljuštura. Lagati znači rasprodavati vlastiti karakter i dostojanstvo. Time se čovek lišava svog dostojanstva i karaktera, a to se Bogu nimalo ne dopada i On se toga gnuša. Vredi li onda lagati? Ne vredi. Da li je laganje ispravan put? Ne, nije. Ljudi koji često lažu žive u skladu sa svojim sotonskim naravima i pod vlašću Sotone. Oni ne žive u svetlosti, niti u prisustvu Božjem. Neprestano smišljaš kako da nešto slažeš, da bi nakon toga morao da smisliš kako da tu svoju laž zataškaš. A ukoliko svoju laž ne uspeš dovoljno dobro da prikriješ i ona bude razotkrivena, moraš opet da razbijaš glavu kako bi ispeglao sve protivrečnosti i svoju laž učinio verodostojnom. Nije li zamorno živeti tako? Iscrpljujuće. Vredi li takav život? Ne, takav život ničemu ne vredi. Kakvog smisla ima razbijati glavu radi laganja, pa onda još i radi zataškavanja laži, a sve to zarad vlastite gordosti, taštine i statusa? Kad se naposletku budeš preispitao, pomislićeš: ’Koja je poenta svega ovog? Previše je iscrpljujuće lagati i onda te laži zataškavati. Nema svrhe da se i dalje ovako ponašam; biće mi mnogo lakše da naprosto postanem pošten čovek.’ Čezneš za time da postaneš pošten, ali ujedno ne možeš da se odrekneš vlastite gordosti, taštine i ličnih interesa. Stoga ti jedino preostaje da sve to pokušaš lažima da sačuvaš. Nasuprot tome, ako si ti neko ko voli istinu, izdržaćeš svakojake poteškoće da bi istinu sprovodio u delo. Čak i ako zbog toga budeš morao da žrtvuješ svoj ugled i status, i da trpiš podsmeh i ponižavanje od strane drugih – dokle god budeš mogao da istinu sprovodiš u delo i da udovoljavaš Bogu, tebi će to biti dovoljno. Ljudi koji vole istinu odlučuju da je sprovode u delo i da budu pošteni. To je ispravan put i to je ono što Bog blagosilja. A šta bira osoba koja istinu ne voli? Ona bira laži, kako bi sačuvala svoj ugled, status, dostojanstvo i karakter. Draže joj je da bude lažljiva, da je se Bog gnuša i da je odbacuje. Takvi ljudi odbacuju istinu i odbacuju Boga. Oni biraju vlastiti ugled i status; žele da budu lažljivi. Ne mare mnogo za to da udovolje Bogu i ne zanima ih da li će ih On spasti. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Sasvim je sigurno da ne mogu, zato što su odabrali pogrešan put. Oni mogu da žive jedino od laganja i varanja; mogu da žive samo bolnim životom, neprestano lažući i zataškavajući vlastite laži, po čitav dan razbijajući glavu kako da sebe odbrane. U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti. Oni koji su lažljivi to nikada neće razumeti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Božje reči su razotkrile upravo moje stanje. Da bih zaštitila svoju sujetu i ponos i izbegla da me ljudi gledaju s visine, odabrala sam da ih lažem i obmanjujem, žrtvujući svoj integritet i dostojanstvo, umesto da kažem istinu. Povodom najskorijeg talasa hapšenja, starešina mi je pisao da me pita koliko se pridošlica u oblasti za koju sam zadužena redovno okuplja, a koliko ne, kao i o najnovijim rezultatima zalivanja i podržavanja pridošlica. Očigledno nisam pratila razvoj ovih zadataka i trebalo je da budem iskrena u svom izveštaju starešini, ali da bih zaštitila svoju sujetu i status, lagala sam i rekla mu da to već pratim. Tokom sastanka, starešina me je pitao o Jang Faninom zalivanju pridošlica, a ja nisam znala podatke o tome, pa sam bezočno lagala, iznoseći mu stare informacije kao da su trenutne, kako bih se na prevaru izvukla. Iako sam shvatila da sam lagala i osetila sam krivicu, i dalje nisam želela da se otvorim. Da bih izbegla da me drugi gledaju s visine, stalno sam iznova lagala. Bila sam tako ljigava i lažljiva! Nisam mogla da prestanem sebe da pitam: „Zar ti nisi vernica?” Istinski vernik ume da kaže istinu, da bude iskren i poseduje integritet i dostojanstvo i bez obzira na situaciju, ima hrabrosti da se suoči s istinom i da nazove stvari pravim imenom, pa iako takav način primenjivanja istine može ostalima pokazati njegove mane i nedostatke, primenjivanje istine i otvoreni način života ugodni su Bogu i zbog njih toj osobi drugi veruju. Ali ja sam lagala da bih zaštitila svoju reputaciju i status, nisam imala nimalo integriteta niti dostojanstva i nisam ispunila ni osnovne zahteve ljudskog vladanja. Bog je prema meni bio milostiv i podario mi je priliku da obavljam dužnost zalivanja, u nadi da ću moći da budem iskrena u svojoj saradnji s Njim i pravilno zalivam pridošlice koje istinski veruju u Boga. Time mi je Bog takođe dao i priliku da priaktično delujem da bih zadobila istinu, ali ja nisam uspela da ispunim Božje iskrene namere. Ne samo da nisam preuzela teret u svojoj dužnosti, već sam i odabrala da lažem umesto da primenjujem istinu kad sam se suočila s problemima. Istinski sam razočarala Boga. Što sam više o tome razmišljala, postajala sam sve uznemirenija i mrzela sam sebe što sam bila tako lažljiva.

Kasnije sam tragala unutar Božje reči da nađem uzrok svog laganja i obmanjivanja. Pročitala sam odlomak iz Božjih reči: „Kada su razotkriveni i orezani, antihristi pre svega pronalaze različite razloge u sopstvenu odbranu, pronalaze svakakve izgovore u pokušaju da se skinu sa udice, čime postižu svoj cilj da izbegnu sopstvenu odgovornost i svoj cilj da im bude oprošteno. Antihristi se najviše plaše toga da će Božji izabrani narod proniknu u njihov karakter, njihove slabosti i mane, njihovu Ahilovu petu, njihov stvarni kov, kao i radnu sposobnost – pa se stoga svim silama upinju da se lažno predstave kako bi prikrili svoje nedostatke, probleme i iskvarene naravi. Kada su im zlodela demaskirana i razotkrivena, njihova prva pomisao nije da priznaju ili da prihvate ovu činjenicu, niti da učine sve što je u njihovoj moći da se iskupe za svoje greške ili da ih nadomeste, već umesto toga nastoje da smisle različite metode koje bi upotrebili da ih prikriju, da zbune i navedu na stranputicu one koji su raskrinkali njihove postupke, da ne dozvole pripadnicima Božjeg izabranog naroda da vide pravo lice stvari, da im ne dozvole da saznaju koliko su njihovi postupci naudili kući Božjoj i u kojoj meri su prekinuli i ometali rad crkve. Naravno, ono čega se najviše plaše jeste da Višnji to ne otkrije, jer kada Višnji to dozna, sa njima će se obračunavati u skladu sa načelom, za njih će sve biti završeno, predstoji im da budu odbačeni i isključeni. Stoga, kada je njihovo zlodelo razotkriveno, antihristima nije prva stvar da razmisle o tome u čemu su pogrešili, u čemu su prekršili načela, zašto su učinili to što su učinili, kakvom su se naravi rukovodili, kakve su im bile namere, u kakvom su stanju bili u tom trenutku, da li je to učinjeno zbog svojeglavosti ili zbog lažiranja njihovih namera. Umesto da to detaljno analiziraju i da, pre svega, o tome razmišljaju, oni razbijaju glavu u potrazi za načinom da prikriju stvarne činjenice. Istovremeno, daju sve od sebe da pred pripadnicima Božjeg izabranog naroda objasne svoje postupke, da im se opravdaju, da ih prevare, čineći da veliki problemi izgledaju kao mali, a da mali problemi nisu problemi, da se na blef iz toga izvuku, ne bi li se zadržali u kući Božjoj, bezobzirno čineći nedela i zloupotrebljavajući svoju moć, i nastavili da ljude navode na stranputicu i kontrolišu ih, da ih navode da se na njih ugledaju i da čine ono što im kažu, kako bi antihristi zadovoljili svoje ambicije i želje” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Jedanaesta stavka”). Iz razotkrivanja Božjih reči, uvidela sam da kad postoje odstupanja ili propusti u radu antihrista, umesto da izvuče pouku i smesta ispravi probleme i odstupanja u radu, on na svaki mogući način pokušava da laže, prikrije istinu i spreči starešine da saznaju probleme i propuste u njegovom radu, kao i da pokušava da koristi trikove i smicalice da bi zadobio poverenje drugih. To je rđava narav antihrista. Zar to što sam otkrila nije bila narav antihrista? Kad je starešina došao da nadgleda i isprati moj rad, bilo je mnogo poslova koje nisam odradila, ali ne samo da ga nisam izvestila o pravoj situaciji, već sam i sakrila istinu od njega i slagala ga, svim silama se trudeći da prikrijem istinu o tome da nisam radila stvaran posao. Kasnije, dok je starešina proveravao kako svaki zalivač obavlja zalivanje pridošlica, pošto nisam odradila stvaran posao i nisam znala konkretne podatke, ponovo sam slagala i izvestila sam ga o ranijem radu na zalivanju kao da je skorašnji ne bih li ga zavarala. Bila sam sasvim svesna da je to što radim lažljivo i neiskreno, ali da bih sačuvala dobar utisak koji je starešina o meni imao, bezočno sam lagala da bih ga zavarala. Uvidela sam da je narav koju sam otkrila ista ona rđava, ogavna narav koju ima antihrist. To što se starešina raspitivao o mom radu pokazalo je da je odgovoran i to bi mu omogućilo da brzo otkrije odstupanja i probleme u mom radu. Prećutala sam probleme u svom radu i pretvarala se pred starešinom da bi stekao pogrešnu sliku o tome da radim pravi posao. Kao rezultat toga, starešina nije mogao da sazna istinu i problemi u mom radu nisu bili rešeni. Takvim postupkom sam kočila rad crkve. Uvidela sam da je to što sam prikrivala istinu kako bih sprečila starešinu da nadgleda moj rad po prirodi daleko gore od neobavljanja stvarnog posla. Kad sam to shvatila, imala sam osećaj da sam u opasnosti. Nisam imala bogobojažljivo srce i koračala sam putem antihrista. U sebi sam se molila Bogu i kajala se: „O, Bože, pošto su me Tvoje reči razotkrile, shvatam da mi je narav rđava i ogavna i srce mi je ispunjeno strahom. Molim Te, vodi me da odbacim ovu iskvarenu narav i prihvatim nadzor drugih.”

Kasnije sam pročitala odlomak iz Božjih reči: „To što Bog traži da ljudi budu pošteni dokazuje da On zaista prezire i ne voli lažljive ljude. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu obavljanja stvari, prema njihovim naravima, njihovim namerama i njihovim metodama prevare; Bog ne voli ništa od toga. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoje varljive naravi i spremni su da prihvate Božje spasenje, onda i za njih ima nade da će biti spaseni – jer se Bog prema svima odnosi jednako, kao i istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji ugađaju Bogu, prvo što moramo da učinimo jeste da promenimo naša načela ponašanja. Ne možemo više da živimo po sotonskim filozofijama, ne može život više da nam se rukovodi lažima i prevarama. Moramo da odbacimo sve svoje laži i da postanemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati. Ranije su se ljudi, živeći sa drugima, uvek oslanjali na laži, pretvaranja i prevare i koristili sotonske filozofije kao osnovu svog postojanja, kao svoje živote i kao osnovu svog vladanja. To je bilo nešto što je Bog prezirao. Ako ste među nevernicima iskreni, ako govorite istinu i ako ste poštena osoba, onda ćete biti klevetani, osuđivani i napušteni. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskim filozofijama; postaješ sve veštiji u laganju i sve više lažljiv. Takođe naučiš da koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i zaštitio se. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh sve dok ne dođe do toga da više ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a oni lažljivi će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga. Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu. Ako ne pokušaš da budeš poštena osoba, ako ne doživiš i ne primenjuješ u pravcu stremljenja ka istini, ako ne razotkriješ svoju rugobu i ako se ne ogoliš, tada nikada nećeš moći da primiš delo Svetog Duha i da dobiješ Božje odobravanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Iz Božjih reči sam uvidela da On voli iskrene ljude, da iskreni ljudi imaju hrabrosti da se suoče sa svojim manama i nedostacima, da umeju da kažu istinu, da ne obmanjuju ljude niti Boga i da kad se suoče s problemima umeju da tragaju za istinom i da je primenjuju. Takve ljude Bog vodi u carstvo da žive večno. Bog se grozi lažljivaca, prevaranata i onih koji primenjuju trikove. Takvi ljudi su lažljivi i demonski. Kao što piše u Bibliji: „Đavo je vaš otac i vi hoćete da udovoljavate njegovim željama. On je oduvek ubica ljudi i u istini se nije zadržao, jer u njemu nema istine. Kad govori laž, on pokazuje svoje pravo lice, jer je lažljivac i otac svih laži” (Jovan 8:44). Uvidela sam da su svi lažljivci đavoli. Đavoli su neprijatelji Boga i Bog ih mrzi. Bog sigurno neće spasiti takve ljude. To je određeno Božjom pravednom i odanom suštinom. U svojoj dužnosti sam lagala da bih zaštitila svoju sujetu i status, pokušavajući da prikrijem nedostatke u svom radu. To je značilo da izdajem istinu, da stajem na stranu Sotone i da se opirem Bogu. Štaviše, oslanjajući se na prikrivanje i pretvaranje u obavljanju dužnosti u crkvi, mogu samo privremeno da sakrijem istinu i naposletku će se mnoga odstupanja u radu razotkriti, pa kad svi saznaju istinu, raspoznaće me i odbaciti, čime ću srušiti čak i privid integriteta i dostojanstva koji imam i uništiti svoje šanse da se pokajem. Kad su antihristi u pitanju, bez obzira na to koliko loših stvari učine ili koliko naškode radu Božje kuće, oni nikad ne promišljaju o sebi niti se kaju, a ako ih neko nadgleda ili im proverava rad, oni upotrebe čitav niz trikova da ih obmanu i prikriju istinu, pokazujući tako potpuni nedostatak prihvatanja istine. Naposletku, zbog sveg zla koje počine, budu izopšteni iz crkve. Oni koji imaju hrabrosti da budu otvoreni i koji umeju da primenjuju istinu, oni su u očima Boga iskreni i biće spašeni i opstaće. Suprotno tome, oni koji pokušavaju da obmanu Boga zarad lične koristi, krajnje su budalasti i lažljivi i na kraju će ih Bog ukloniti.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kada ljudi obavljaju svoju dužnost ili bilo koji posao pred Bogom, njihovo srce mora biti čisto: mora biti kao bokal sveže vode – kristalno bistro, bez nečistoće. Dakle, kakav stav je ispravan? Ma šta radio, u stanju si da sa drugima podeliš sve što ti je u srcu, kakve god ideje da imaš. Ako neko kaže da način na koji nešto radiš neće uspeti, predloži ti drugo rešenje, i ti osetiš da je to vrlo dobra ideja, pa odustaneš od svog načina i radiš po njihovom. Tako će svi videti da možeš da prihvatiš tuđe sugestije, da izabereš pravi put, da postupaš u skladu sa načelima, i da to činiš transparentno i jasno. U tvom srcu nema tame, a ti se ponašaš i govoriš iskreno, oslanjajući se na stav poštenja. Ti nazivaš stvari pravim imenom. Ako je tako, tako je; ako nije, onda nije. Bez obmana, bez tajni, samo jedna vrlo transparentna osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog se nada da dužnostima pristupamo iskrenog srca, da govorimo shodno činjenicama i da možemo da prihvatimo Njegovo ispitivanje po pitanju svega. Kad starešina ponovo bude ispitivao moj rad, rešila sam da ću reći istinu ako nisam obavila stvaran posao, da ću imati hrabrosti da se suočim s problemima, da ću prestati da lažem da bih zaštitila svoju reputaciju i status i da ću upražnjavati to da budem iskrena osoba. Kasnije, sama sam odlučila da se otvorim starešini o tome da sam lagala zarad svoje reputacije i statusa. Nakon što sam mu se otvorila, starešina je sa mnom razgovarao o sopstvenom iskustvu da bi mi pomogao. Primenjujući istinu na ovaj način, osećala sam se mnogo slobodnije. Nakon toga sam pratila savet starešine da smesta ispravljam odstupanja u svom radu, tako što ću, na primer, brzo smeniti nepodobne zalivače, razgovarati u zajedništvu sa zalivačima o njihovim dužnostima i potom pratiti i nadgledati njihov napredak u radu. Kad sam se na taj način uključila u pojedinosti, došlo je do jasnog napretka u radu.

Nedelju dana kasnije, starešina mi je poslao pismo u kom me je pitao o tome kako obučavam zalivače. Kad sam primila to pismo, uvidela sam da sam bila toliko zauzeta praćenjem drugog rada da sam previdela posao obuke osoblja i da nisam znala koliko ljudi može biti obučeno. Kako sam mogla da odgovorim? Šta bi starešima mislio o meni kad bi saznao da sam zapostavljala tako važan posao? Da li bi rekao da ne obavljam stvaran posao? Pomislila sam: „Što mu ne bih odgovorila da sam u procesu praćenja tog rada, pa na taj način neće saznati istinu.” Razmišljajući o tome, odjednom sam shvatila: „Za ovo ne znači da samo opet želim da lažem da bih zaštitila svoju reputaciju i status?” Zato sam se u sebi pomolila Bogu: „O, Bože! Ne želim više da lažem i obmanjujem. Nisam odradila ovaj zadatak zato što sam bila neodgovorna. Voljna sam da to iskreno prijavim starešini.” Nakon molitve sam osetila duboki mir. Pomislila sam kako Bog voli iskrene ljude koji nazivaju stvari pravim imenom, kako moram sa stvarima da se suočim mirno, da ne prikrivam istinu i da bez obzira na to šta starešina pomisli o meni, moram da upražnjavam da budem iskrena osoba. I tako, starešini sam rekla istinu: „Nisam obratila dovoljno pažnje na obučavanje talenata, ali voljna sam da to u budućnosti promenim.” Potom sam počela zaista da sarađujem i nekoliko dana kasnije sam pronašla dvoje ljudi koji su mogli da se obuče. Nakon toga, kad bi mi starešina pisao da bi ispitao i ispratio druge poslove, čak i kad neki od njih nisu davali dobre rezultate, bila sam voljna da se s tim suočim mirno i da iskreno izvestim o tim stvarima. Iako se i dalje ne može reći da ispunjavam merila da budem iskrena osoba, voljna sam da stremim ka istini, da je primenjujem u skladu s Božjom reči i da postepeno odbacim svoju lažljivu narav.