Sećam se kada sam bila u prvom razredu, naša razredna starešina je bila druželjubiva i pristupačna i uvek je imala ljubazan izraz na licu. Nikada nije izgubila živce sa nama niti nas je oštro kritikovala. Ponekad je ćaskala sa nama kao da nam nije učiteljica. Svi smo voleli da budemo u njenoj blizini, a naši roditelji su je hvalili da je dobar nastavnik. Zaista sam se ugledala na nju i divila joj se i želela sam da budem kao ona. Kasnije u životu, s kim god da sam komunicirala, skoro se nikada ni sa kim nisam svađala. Čak i kad bi me neko povredio i kad sam bila ljuta na nekog ili sam ga mrzela, i dalje bih izabrala da stisnem zube i pozdravim ga sa osmehom i živim u miru sa njim. Zbog toga su moji drugovi iz razreda voleli da budu u mojoj blizini i svi moji rođaci su govorili da sam lepo vaspitana i razumna. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam se na takav način lepo slagala sa braćom i sestrama, govoreći blago i dajući sve od sebe da ne povredim ničiji ponos. Čak i kada bih videla da drugi imaju problema uvek bih umanjivala stvari, što je dovelo do toga da me drugi vide u pozitivnom svetlu i tako učvrstilo moje uverenje da je dobro biti takav. Tek kasnije, nakon što sam prošla kroz neka iskustva, i kroz razotkrivanje Božje reči, razumela sam da biti druželjubiv nije načelo po kome se treba vladati i shvatila sam kako treba da se vladam kao stvarna osoba.

U januaru 2022. nadgledala sam neki crkveni rad na pročišćenju. Li Juen i Lin Si su bile tek započele taj posao i nisu dokučile načela, pa sam malo više pratila njihov rad. Tada sam ustanovila da su one prilično površne u svojoj dužnosti, a javljali su se i neki očigledni problemi. Jednom sam primetila da je u materijalima za uklanjanje, koje su one organizovale, ponašanje nekih ljudi samo sažeto i da nedostaju detalji, pri čemu su u nekim slučajevima nedostajali dokazi i bili su potrebni dodatni primeri da bi se potvrdilo da li te ljude treba ukloniti. Ako nije jasno istražena i proverena, osoba bi lako mogla biti pogrešno uklonjena i proterana. To je bio veoma ozbiljan problem. Uvidela sam koliko su nemarne njih dve bile u organizovanju materijala za uklanjanje i što sam više razmišljala o tome, sve sam se više ljutila. Zato sam rekla sestri s kojom sam sarađivala, Liju Đing: „Li Juen i Lin Si su tek počele da rade na ovome i ne traže savet o mnogim stvarima koje ne razumeju. Tako su površne u svojim dužnostima. Ovog puta moram da ukažem na problematičan odnos koji imaju prema svojoj dužnosti.” Liju Đing se složila sa mnom. Ali kada sam pisala njima dvema, oklevala sam: „Kada sam pre nekoliko dana bila sa njima, njihova stanja su delovala nekako negativno, ako ih orežem i detaljno analiziram prirodu njihove površnosti u dužnostima, hoće li postati toliko negativne da odustanu? Hoće li reći da ne razumem njihove teškoće i da sam previše zahtevna i oštra? Možda će izgubiti dobar utisak koji imaju o meni.” Da bih zaštitila sliku o sebi, samo sam ukazala na odstupanja koja su izazvale i nisam rekla ništa čime bih razotkrila njihove iskvarene naravi. Čak sam to izrazila uz gomilu uteha i saveta, podstičući ih da ispravno sagledaju svoje mane i nedostatke i da ne žive u negativnosti i pogrešnom razumevanju. Kada je Liju Đing pročitala moje pismo, rekla je: „Zar nisi htela da govoriš o prirodi površnosti u njihovim dužnostima? Zašto si tako indirektna? Misliš li da će prepoznati svoj problem ako ovako razgovaraš sa njima?” Čuvši Liju Đing da to kaže, shvatila sam da ovakvo okolišanje neće doneti nikakve rezultate, ali sam se bojala da ne ostavim loš utisak na njih, pa sam našla izgovor da zaobiđem pitanje.

U februaru sam otišla u njihovu grupu da razgovaramo o poslu. Da se ne bih udaljila od njih, rekla sam sebi da moram da budem blaga prema njima i da pazim kako se izražavam, da ne govorim previše nadmoćno ili oštro. Videvši ih kako se šale, pridružila sam im se u tome, da bi me videli kao opuštenu, pristupačnu i nepretencioznu osobu, sposobnu da se dobro slaže sa svima. Kada sam ih čula da kažu da nisu postigle nikakav napredak i da se osećaju pomalo malodušno, rekla sam im da je u prošlosti i meni mnogo toga nedostajalo i da mi je trebalo dosta vremena da postepeno ovladam nekim načelima. Rekla sam to da ih utešim i ohrabrim. Posle nekog vremena, bile smo zaista u dobrim odnosima i jedna sestra mi je rekla da je lepo tako komunicirati, bez ikakvog pritiska. Čuvši je kako to govori, bila sam još sigurnija da je takvo moje vladanje ispravno. Jednom mi je član tima, Čen Sin, rekla da uprkos tome što je uključena u ovaj posao već duže vreme, i dalje sve vreme pravi greške, misli da nije napredovala i oseća se prilično negativno. Znala sam da nedostatak napretka kod Čen Sin dolazi otuda što je nestrpljiva da vidi rezultate i upoređuje se sa drugima i zato što se ne usredsređuje na načela, ali sam se plašila da, ako joj direktno ukažem na problem, možda to neće dobro prihvatiti i stvoriće neke predrasude ili negativno gledište o meni. Zato sam je samo ohrabrila i rekla: „Tek si počela i normalno je da u tvom radu ima nekih problema ili odstupanja. To je samo stvar prakse. Moraš da sagledaš sebe ispravno, da sumiraš probleme i odstupanja koja se javljaju i zatim da ciljano naučiš relevantna načela. Tako ćeš napredovati.” Zato što nisam ukazala Čen Sin na njen problem, ona nije prepoznala svoju iskvarenu narav i nastavila je da se poredi sa drugima i da se oseća negativno kada nije mogla da se meri s njima. Lin Si je takođe bila površna u svojim dužnostima i brojni problemi su ostali, utičući na napredak rada. Znala sam da je Lin Si jako aljkava u svojim dužnostima i da je trebalo da je orežem i razotkrijem, ali sam se plašila da ne stekne loš utisak o meni i da me više ne bi podržavala niti mi odobravala. Zato sam samo letimično prošla kroz njene probleme, sugerišući da bi njen nedostatak napretka mogao biti posledica pogrešnih namera u njenoj dužnosti. Zbog načina na koji sam umanjila značaj stvari, Lin Si nije ozbiljno shvatila ništa od onoga što sam rekla, nije ispravila problem sa svojim površnim stavom, a njen rad je često morao da se prepravlja. Zbog toga što sam samo razmišljala kako da zaštitim svoje odnose sa drugima, govorila sam samo površno o problemima koje sam uočila, što nije dalo rezultata i usporilo je rad. Ali ja nisam razmišljala o sebi niti sam sebe spoznala.

Na jednom okupljanju smo besedili o Božjim rečima koje otkrivaju kako antihristi osvajaju ljudska srca. Slučajno sam pročitala pasus koji se odnosi direktno na moje stanje. Konačno sam zadobila neko znanje o svom ponašanju. Svemogući Bog kaže: „Kada neke crkvene starešine primete da braća ili sestre površno obavljaju svoje dužnosti, oni ih ne prekore, iako bi trebalo. Kada jasno vidi da ispaštaju interesi Božje kuće, ne opterećuje se time niti postavlja bilo kakva pitanja i ne nanosi nikakvu uvredu drugima. On, u stvari, zapravo ne pokazuje obzir prema ljudskim slabostima, već su njegovi namera i cilj da pridobije srca ljudi. Potpuno je svestan da: ’Dok god se ovako ponašam i nikoga ne uvredim, misliće da sam dobar starešina. Imaće o meni dobro, visoko mišljenje. Odobravaće me i voleti.’ On ne mari za to koliko je štete naneto interesima Božje kuće, niti koliko je velikih gubitaka prouzrokovano život-ulasku Božjeg izabranog naroda, a ni u kojoj meri to ometa crkveni život; jednostavno je istrajan u svojoj sotonskoj filozofiji i nikoga ne vređa. U njegovom srcu nikada nema mesta za samoprekor. Kada primeti da neko izaziva prekidanje i ometanje, u najboljem slučaju će sa tom osobom prozboriti nekoliko reči o tome, umanjujući značaj problema i time završiti priču. Neće u zajedništvu razgovarati o istini, niti će toj osobi ukazati na suštinu problema, a još manje će detaljno analizirati njeno stanje i nikada neće u zajedništvu razgovarati o Božjim namerama. Lažne starešine nikada ne razotkrivaju niti detaljno analiziraju greške koje ljudi često prave, kao ni iskvarene naravi koje ljudi često pokazuju. On ne rešava stvarne probleme, već naprotiv, uvek popušta ljudima u njihovim pogrešnim postupcima i otkrivanju iskvarenosti, i bez obzira na to koliko su ljudi negativni ili slabi, lažni starešina to ne shvata ozbiljno. On samo propoveda neke reči i doktrine i kaže nekoliko reči ohrabrenja kako bi se površno pozabavio situacijom i pokušao da održi sklad. Usled toga, Božji izabrani narod ne zna kako da razmišlja o sebi i spozna sebe, ne postoji rešenje za iskvarene naravi koje otkriva, te ljudi žive u okviru reči i doktrina, predstava i uobrazilja, bez ikakvog život-ulaska. U svojim srcima, oni čak veruju: ’Naš starešina ima još više razumevanja za naše slabosti nego Bog. Isuviše smo mali rastom da bismo ispunili Božje zahteve. Mi samo moramo da ispunimo zahteve našeg starešine; pokoravajući se našem starešini, mi se pokoravamo Bogu. Ako ikada dođe dan kada Višnji otpusti našeg starešinu, mi ćemo se oglasiti; da bismo zadržali svog starešinu i sprečili da ga otpuste, pregovaraćemo sa Višnjim i prisiliti ih da prihvate naše zahteve. Na taj način ćemo postupiti ispravno prema našem starešini.’ Kada u ljudskim srcima postoje takve misli, kada sa svojim starešinom uspostave takav odnos, pa se u njihovim srcima prema starešini pojavi ovakva vrsta zavisnosti, zavisti i obožavanja, oni sve više veruju u njega i uvek žele da slušaju njegove reči, umesto da traže istinu u Božjim rečima. Takav starešina je gotovo zauzeo Božje mesto u srcima ljudi. Ako je starešina voljan da održi takav odnos sa Božjim izabranim narodom, ako u svom srcu pronalazi zadovoljstvo u tome i veruje da Božji izabrani narod treba tako da postupa sa njim, onda nema razlike između takvog starešine i Pavla; taj starešina je već kročio na put antihrista, koji je već naveo Božji izabrani narod na stranputicu, te mu u potpunosti nedostaje raspoznavanje” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”). Bog otkriva da antihristi uvek vode računa o ljudskom telu. Oni primećuju kada su braća i sestre površni u svojoj dužnosti i usporavaju crkveni rad, ali niti to ističu niti ih orezuju. Umesto toga, oni se samo prepuštaju i prilagođavaju se ljudima kako bi mogli da usade dobru sliku o sebi u njihovim srcima, i u suštini ih pridobijaju. Osećala sam se kao da Bog razotkriva moje ponašanje. U svojoj dužnosti, uvek sam pokušavala da zaštitim svoj ugled i status u srcima ljudi. Da bi članovi tima mislili dobro o meni, obično sam se ponašala druželjubivo, obraćajući čak posebnu pažnju na ton u glasu i stav dok sam govorila. Plašila sam se da će svaki pogrešan korak ostaviti loš utisak o meni. Videla sam da Čen Sin stagnira u radu i da je u lošem stanju, i znala sam da je to otuda što uvek juri za ugledom i statusom, upoređuje se sa drugima i ne usredsređuje se na svoje profesionalne veštine, i bilo mi je jasno da ako tako nastavi, ne samo da će to uticati na njen život-ulazak, već će i usporiti rad. Trebalo je da razgovaram u zajedništvu sa njom i da joj ukažem na te stvari, ali sam se bojala da je ne uvredim, tako da sam je uvek samo tešila, ohrabrivala i podsticala. Čen Sin nije bila u stanju da prepozna svoje probleme i živela je u negativnom stanju, to je ometalo njen život-ulazak i veoma malo je napredovala u profesionalnom smislu. Takođe sam bila svesna da je Lin Si površna u svojim dužnostima i da sam morala jasno da ukažem na njene probleme i da razgovaram o njihovoj suštini da bih joj pomogla da promisli i da razume stvari, ali sam se plašila da bi direktno ukazivanje na njene probleme moglo da dovede do toga da me gleda negativno, pa sam ih samo preletela, što nimalo nije pomoglo da ih rešim. Shvativši to, konačno sam razumela da je moje vladanje bilo vladanje antihrista koji pokušava da osvoji srca ljudi. Da bih zadobila odobravanje i podršku članova grupe, uvek sam im ugađala i izbegavala sam da ukazujem na probleme ili da razgovaram u zajedništvu da bih ih rešila. Ne samo da sam usporila život-ulazak svoje braće i sestara, već sam usporila i rad crkve. Bila sam tako sebična i ogavna!

Kasnije sam se otvorila pred članovima tima o tome kako sam pokušavala da pridobijem ljude. Neko od njih je rekao: „Prošli put, kada je naš rad imao nekih odstupanja, nisi nas orezala i samo si nam, umesto toga, poslala pismo ohrabrenja i podsticanja. Jedna sestra je čak rekla: ’Vidi, ona ponovo pokušava da nas uteši.’” Osećala sam se još više krivom kada sam čula da to kaže. Kada crkva uklanja neku osobu, ona mora biti ozbiljno procenjena u skladu sa istina-načelima. Nema mesta nemaru niti površnosti. Ako to ne shvatimo ozbiljno ili ne procenimo stvari u skladu sa načelima, to lako može dovesti do lažnih optužbi i nauditi braći i sestrama. Bilo mi je jasno da su bili površni u svojim dužnostima i da su gotovo ometali rad crkve, ali zato što sam se bojala da ih ne uvredim, nisam im dala smernice niti pomoć, i potpuno sam ignorisala da li to utiče na rad crkve. Moje ponašanje je bilo otpor prema Bogu! Ovo saznanje me je uplašilo i htela sam da se što pre popravim.

Kasnije sam pročitala odlomak iz Božje reči: „Kad komuniciraš s drugima, najpre moraš da im pokažeš svoje pravo srce i svoju iskrenost. Ako čovek, dok stupa u kontakt, razgovara i sarađuje s drugim ljudima, koristi reči koje su površne, bombastične, prijatne za uvo, laskave, neodgovorne i izmišljene, ili se pak drugima obraća samo zato da bi zadobio njihovu naklonost, to znači da su njegove reči lišene svake verodostojnosti i da u njima nema ni trunke iskrenosti. To je, naprosto, njegov način komunikacije s drugim ljudima, ko god da je u pitanju. Srce takvog čoveka nije pošteno. To nije pošten čovek. Zamisli da se neko nalazi u negativnom stanju i da ti iskreno kaže: ’Reci mi, zbog čega sam toliko negativan. Prosto ne mogu da shvatim koji je razlog tome!’ I zamisli da u svom srcu zapravo shvataš koji je njegov pravi problem, ali mu ipak kažeš: ’Nije to ništa. Nisi ti negativan; i ja se ponekad tako osećam.’ Mada su te reči veoma utešne za tu osobu, tvoj stav prema njoj je neiskren. Površan si prema njoj i uzdržavaš se od iskrenog razgovora samo zato da bi je utešio i da bi se ona osećala prijatnije. Na taj način joj ne pomažeš ozbiljno i ne izlažeš joj jasno njen problem kako bi ona mogla da prevaziđe svoju negativnost. Time nisi učinio ono što bi pošten čovek trebalo da učini. Sve zarad toga da bi je utešio i postarao se da među vama ne bude nikakvih otuđenja ni sukoba, bio si površan prema njoj – što nikako ne znači da si pošten čovek. Šta, dakle, kao pošten čovek, treba da činiš kad se nađeš u takvoj situaciji? Treba da toj osobi kažeš sve što si kod nje video i prepoznao: ’Reći ću ti šta sam video i šta sam iskusio. A ti sȃm odluči jesam li u pravu ili nisam. Ako nisam u pravu, ne moraš to da prihvatiš. A ako jesam, nadam se da ćeš prihvatiti ono što sam ti rekao. Ako kažem nešto što ne prija tvojim ušima i što te vređa, nadam se da ćeš to od Boga moći da prihvatiš. Cilj mi je i namera da ti pomognem. Sasvim jasno uviđam tvoj problem: pošto se osećaš poniženim i čini ti se da niko ne hrani tvoj ego, pošto smatraš da te svi gledaju s visine, da si napadnut i da niko nikad nije bio toliko nepravedan prema tebi, ti to ne možeš da prihvatiš i postaješ negativan. Šta misliš – nije li upravo to ono što ti se događa?’ Čuvši to, ta će osoba shvatiti da je problem baš u tome. A to je ujedno i ono što tebi leži na srcu, ali što nećeš izgovoriti ukoliko nisi pošten. Reći ćeš joj: ’I ja često zapadam u negativnost’, a kad ona na taj način sazna da svako može da bude negativan, pomisliće da je njena negativnost sasvim normalna i tako je, naposletku, neće ni prevazići. Ako si pošten čovek i ako drugima pomažeš svojim poštenim stavom i poštenim srcem, na taj ćeš im način pomoći da razumeju istinu i da prevaziđu svoju negativnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Čitanje Božje reči dalo mi je put primene. Kada komuniciramo jedni sa drugima, moramo biti otvoreni i iskreni. Moramo biti u stanju da govorimo iskreno kada vidimo probleme drugih, kako bi oni mogli da prepoznaju svoje probleme. Ovakav odnos prema ljudima doprinosi njihovom život-ulasku. Videla sam da je Lin Si površna u svojoj dužnosti, a ipak sam nastavila da joj nudim neiskrene reči utehe i ohrabrenja da bih zadobila njenu naklonost. To joj je štetilo i to je bila lažljivost. Iako bi direktno ukazivanje na njen problem možda na trenutak učinilo da se posrami, to bi joj pomoglo da promisli i takođe bi štitilo rad crkve. Shvativši to, otišla sam kod Lin Si i razgovarala s njom koristeći neke od Božjih reči koje razotkrivaju suštinu i posledice površnosti ljudi. Lin Si je priznala koliko je bila aljkava, da je bila nemarna i nesavesna u obavljanju svojih dužnosti. Kasnije sam videla kako Lin Si svesno pokušava da preokrene stvari. Obavljala je svoje dužnosti savesnije i odgovornije nego ranije i jasno je napredovala. Videvši ovaj ishod, bilo me je toliko sramota. Oduvek sam u očima drugih ljudi imala reputaciju druželjubivosti, nudeći im uvek samo mlake fraze, a nisam učinila ništa što bi im koristilo. Da sam ranije ukazala na probleme Lin Si, ona bi pre mogla da preokrene stvari i to bi koristilo napretku u radu. Kasnije sam saznala da je Čen Sin u lošem stanju, da misli da joj nedostaje kova i radnih sposobnosti i da je inferiorna u odnosu na svoje kolege iz grupe. Takođe je imala utisak da je gledam sa visine, tako da je živela u negativnosti i htela je da podnese ostavku. Došla sam kod nje i otvoreno razgovarala u zajedništvu. Rekla sam joj da pridaje previše značaja ugledu i statusu i koristila sam se Božjom rečju u razgovoru sa njom o suštini i posledicama težnje za ugledom i statusom i odustajanju od svoje dužnosti. Posle našeg razgovora, Čen Sin je stekla izvesno razumevanje o sebi i njeno stanje se donekle poboljšalo. Osećala sam se tako srećno i razumela sam da ako neko postupa i vlada se po Božjoj reči, imaće mir u srcu i može imati normalne odnose sa drugima.

Kasnije sam pročitala još Božje reči i počela da shvatam pravu suštinu iza praktikovanja druželjubivosti i pristupačnosti u tradicionalnoj kulturi. Svemogući Bog kaže: „Suština koja stoji iza lepog ponašanja, poput pristupačnosti i druželjubivosti, može se opisati jednom rečju: pretvaranje. Takvo lepo ponašanje ne rađa se iz Božjih reči, niti usled upražnjavanja istine ili postupanja u skladu sa načelima. Čime je ono izazvano? Ono dolazi iz ljudskih motiva, spletki, pretvaranja, glume, lažljivosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). „Sve te izreke o lepom ponašanju su, grupno gledano, samo način da se stavi mašna na čovekovo spoljno ponašanje i sliku u javnosti. ’Staviti mašnu’ je eufemizam; da budemo precizniji, reč je o jednom vidu prerušavanja, o korišćenju lažne fasade kako bi nas drugi na prevaru zavoleli, da ih prevarimo da nas pozitivno procene, da ih prevarimo da nas poštuju, dok su na tamnoj strani srca skriveni i lepo upakovani naša iskvarena narav i naše pravo lice. Može se reći i ovako: ono što se krije iza oreola tog lepog ponašanja jeste iskvareno pravo lice svakog pojedinog člana iskvarenog čovečanstva. Ono što se krije jeste svaki pojedini član zlog čovečanstva, sa svojom nadmenom, lažljivom, zlobnom naravi i svojom odbojnošću prema istini. Nema veze da li se čovek naizgled ponaša kao obrazovan i razuman, ili kao nežan i prefinjen, i da li je druželjubiv i pristupačan, da li poštuje stare i brine o mladima, ili bilo šta slično – šta god od toga da ispoljava, to je tek spoljno ponašanje za tuđe oči. Čovek kroz to lepo ponašanje ne može da dođe do spoznaje svoje priroda-suštine. Iako, gledajući spoljno ponašanje, čovek dobro izgleda kada je obrazovan i razuman, nežan i prefinjen, pristupačan i druželjubiv, pa mu je ceo svet naklonjen, ipak se ne može poreći da se pod krinkom tih lepih ponašanja zaista krije iskvarena ljudska narav. Čovekova odbojnost prema istini, otpor i buntovništvo prema Bogu, njegova priroda-suština odbojnosti prema rečima koje je izgovorio Stvoritelj i opiranja Stvoritelju – sve to tamo zaista postoji. Nema u tome ničeg lažnog. Ma kako se neko dobro pretvarao, ma kako pristojno i prikladno bilo njegovo ponašanje, ma kako se lepo ili divno upakovao, ma kako lažljiv bio, ne može se poreći da je svaki iskvaren čovek prepun sotonske naravi. Pod maskom spoljnog ponašanja, on se i dalje opire Bogu i buni se protiv Njega, opire se Stvoritelju i buni se protiv Njega. Naravno, ispod tog lepog ponašanja koje mu služi kao plašt i maska, čovečanstvo svakodnevno izliva svoju iskvarenu narav, svakog sata i svakog časa, svakog minuta i sekunda, u svakoj situaciji u kojoj živi u svojoj iskvarenoj naravi i grehu. To je neosporna činjenica. Uprkos čovekovom pristojnom ponašanju, dopadljivim rečima i lažnoj fasadi, njegova iskvarena narav ni najmanje ne bledi, niti je ta njegova spoljna ponašanja imalo menjaju. Naprotiv, njegova iskvarena narav se neprestano ispoljava upravo zahvaljujući masci tog spoljnog lepog ponašanja, a on ne prestaje da korača ka činjenju zla i ka otporu prema Bogu – i naravno, rukovođeni njegovom zlobnom i rđavom naravi, njegove ambicije, želje i ekstravagantni zahtevi stalno rastu i razvijaju se” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). U prošlosti sam uvek mislila da je biti druželjubiv i pristupačan u skladu sa normalnim ljudskim moralom, da većina ljudi voli i odobrava takvo ponašanje, i da su to pozitivne stvari. Kao dete sam videla kako moju učiteljicu hvale zbog njene druželjubivosti i uvek sam pokušavala da budem takva. Kada sam zadobila odobravanje i podršku ljudi oko sebe za takvo ponašanje, to je samo učvrstilo tu ideju da treba da se ponašam druželjubivo. To je bilo kao da je moje sopstveno načelo po kome se treba vladati dobilo ne samo odobravanje od strane Boga nego se i dopadalo drugim ljudima. Sada sam kroz razotkrivanje Božje reči razumela da je suština druželjubivosti i pristupačnosti zapravo neka vrsta prerušavanja i da je to zaista lukavstvo da se zadobije divljenje i odobravanje ljudi. To je obmana. Setivši se vremena kada sam bila dete, mislila sam da ljudi treba da budu druželjubivi i pristupačni jedni prema drugima, i tako pod uticajem te ideje, nikada nisam raspravljala sa drugima. Čak i ako bi me povredili i ja sam se ljutila i iznutra ih mrzela, nikada ne bih dozvolila da se to vidi i uvek bih pozdravljala ljude sa osmehom. Zapravo, pravila sam takve kompromise samo da bih dobila odobravanje ljudi. Bila sam licemer i živela sam u laži. Nakon što sam počela da verujem u Boga i dalje sam tako komunicirala sa ljudima. U svemu što sam govorila i radila uvek sam mislila na osećanja drugih i plašila se da ih ne uvredim. Plašila sam se da neće steći dobar utisak o meni ako budem govorila iskreno, tako da čak i kad bih videla nečiji problem, nisam se usuđivala da govorim istinu niti da na njega ukažem. Crkva je uredila da nadgledam rad te grupe, ali ja nisam igrala nikakvu stvarnu ulogu. Uvek sam želela da zaštitim svoj imidž i status u očima drugih i nisam obraćala pažnju na rad crkve. Kako bih se ja mogla smatrati dobrom osobom? U tom trenutku sam uvidela da iako sam naizgled druželjubiva, puna ljubavi i pažljiva, iznutra, ja sam zapravo spletkarila. Želela sam da iskoristim taj trik da pridobijem divljenje drugih. Bila sam tako ljigava i lažljiva osoba. Nekada sam verovala da su druželjubivi ljudi dobri, da imaju dobre odnose sa drugima, da ih drugi vole i da im Bog odobrava. Ali sada sam uvidela da su druželjubivi ljudi samo dobri u prerušavanju i da biti druželjubiv nije načelo po kome se treba vladati. Živeti po toj ideji tradicionalne kulture samo čini ljude sebičnijim, ogavnijim, ljigavijim i lažljivijim, i takvo ponašanje je u suprotnosti sa istinom, to je čin zla i to je opiranje Bogu!

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božje reči i razumela sam šta je dobra ljudskost i saznala načela po kojima se treba vladati. Svemogući Bog kaže: „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskosti. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepridržavanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i prepreden sa svima, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard znači biti u stanju pokoravati se Bogu i istini. Znači pristupanje svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). „Ono čemu bi trebalo najviše da teže jeste da Božje reči postanu njihov temelj, a istina njihovo merilo; tek tada mogu da žive u svetlosti i da prožive obličje normalne osobe. Ako želiš da živiš u svetlosti, treba da se ponašaš u skladu sa istinom; treba da budeš pošten čovek koji izgovara poštene reči i radi poštene stvari. Fundamentalno je da čovekovo ponašanje bude zasnovano na istina-načelima; kada ljudi izgube istina-načela i fokusiraju se isključivo na lepo ponašanje, to neminovno vodi prevari i pretvaranju. Ako nečije ponašanje nije zasnovano na načelima, taj čovek je onda licemer, ma koliko se lepo ponašao; možda će mu neko vreme polaziti za rukom da druge navodi na pogrešan put, ali nikada neće biti dostojan poverenja. Ljudi imaju istinski temelj tek kada postupaju i ponašaju se u skladu sa Božjim rečima. Ako se ne ponašaju u skladu sa Božjim rečima, već se samo fokusiraju na pretvaranje da se lepo ponašaju, mogu li tako postati dobri ljudi? Ni slučajno. Dobre doktrine i lepo ponašanje ne mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, niti njegovu suštinu. Samo istina i Božje reči mogu da promene čovekovu iskvarenu narav, misli i mišljenja i da postanu njegov život. (…) Koji su onda zahtevi i standardi koje je Bog postavio za ljudski govor i delanje? (Da budu konstruktivni za ljude.) Tako je. A što je najvažnije, moraš da govoriš istinu, da govoriš iskreno, i drugi treba da imaju koristi od tebe. Tvoj govor, u najmanju ruku, treba da bude poučan i ne sme ljude da vara, da zavodi na stranputicu, ismeva, izvrgava ruglu, da im se ruga i podsmeva, da ih sputava, da razotkriva njihove slabosti niti da ih povređuje. To je izraz normalne ljudskosti. To je vrlina ljudskosti. Da li ti je Bog rekao koliko glasno da govoriš? Da li je od tebe zahtevao da se služiš književnim jezikom? Da li je zahtevao da se u govoru služiš cvetnom retorikom ili uzvišenim, prefinjenim stilom? (Nije.) Ničega nema od tih površnih, licemernih i lažnih stvari koje nisu opipljive i korisne. Svi Božji zahtevi odnose se na stvari koje normalna ljudskost treba da poseduje i na standarde i načela ljudskog govora i ponašanja. Nije važno gde je čovek rođen ni koji jezik govori. U svakom slučaju, reči koje izgovaraš – način izražavanja i sadržaj – moraju da budu poučni za druge. Šta znači kada kažemo da reči treba da budu poučne? To znači da drugi, kada ih čuju, treba da osete da su istinite, te reči treba da ih obogate i da im pomognu, treba pomoću njih da razumeju istinu i da ne budu više zbunjeni niti podložni tome da ih drugi zavedu na pogrešan put. Bog, dakle, zahteva da ljudi govore istinu, da kažu ono što misle i da druge ne varaju, ne zavode na stranputicu, ne ismevaju, ne izvrgavaju ruglu, da im se ne rugaju i ne podsmevaju, da ih ne sputavaju, da ne razotkrivaju njihove slabosti i da ih ne povređuju. Zar nisu upravo to načela govora? Šta znači kada se kaže da ne treba razotkrivati tuđe slabosti? Znači da ne treba koristiti te slabosti protiv njih. Ne treba stalno isticati njihove greške iz prošlosti i njihove mane da bi se oni kritikovali i osuđivali. To je najmanje što bi trebalo da uradiš. Sa aspekta proaktivnosti, kako se konstruktivan govor izražava? On uglavnom ohrabruje, usmerava, vodi, ubeđuje, pruža razumevanje i utehu. S druge strane, u određenim, posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takav način praktikovanja je za ljude veoma koristan. On im zaista pomaže i konstruktivan je, zar ne?” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Božja reč mi je pomogla da razumem merilo za ocenjivanje da li je čovekova ljudskost dobra ili loša. Istinski dobra ljudskost nije u hodanju srednjim putem, izbegavanju da se ljudi uvrede, održavanju skladnih odnosa, niti u slaganju sa svima, niti je u pitanju druželjubivost ili pristupačnost u odnosu prema ljudima. To su samo spoljašnji oblici ponašanja, i koliko god to dobro radili, Bog to ne odobrava. Samo komunicirajući sa ljudima na osnovu Božje reči mi se pridržavamo načela. Samo čovek koji iskreno pristupa drugima i svojim dužnostima, koji je odgovoran, primenjuje istinu i poštena je osoba, može se smatrati za osobu sa istinski dobrom ljudskošću. Uvek sam mislila da ću, ako ukažem na probleme ljudi i razotkrijem ih, time uvrediti ljude i moja braća i sestre će imati negativno gledište o meni, pa sam, kada sam govorila, uvek razmišljala kako da učinim da lakše prihvate ono što kažem i kako da ne povredim osećanja ljudi. Uopšte nisam razmišljala o tome da li će to biti efikasno. Zaista, takva blaga komunikacija sa ljudima ne vređa ljude i omogućava da se sačuva dobra reputacija, ali od toga nema nikakve koristi ni za druge ljude ni za rad crkve. Kad nekome pomažemo, treba mu barem doneti neku korist i biti u stanju da jasno ukažemo na njegove probleme kada ih prepoznamo. Čak i ako to ponekad uključuje kritički ton koji će druga osoba možda teško prihvatiti u početku, to ih može podstaći da razmišljaju o sebi i da se poprave. Razmišljala sam o tome kako se Božje delo spasenja ne sastoji samo od jednog metoda. Bog ne samo da nudi ljudima utehu i podsticaj, On takođe sudi, grdi i orezuje ljude. To je bolji metod za spasavanje ljudi. Ako vidim da neka osoba živi sa iskvarenom naravi i samo nastavim da je tešim i ohrabrujem, to joj neće koristiti i biće joj teško da prepozna svoju iskvarenu narav. Shvatila sam da pomaganje ljudima takođe zahteva i načela, i mora se zasnivati na rastu te osobe i njenoj jedinstvenoj pozadini i situaciji. Ako su neki brat ili sestra tek počeli da praktikuju i nemaju profesionalne veštine, treba im više pomoći, ali ako se oslanjaju na iskvarenu narav u obavljanju svoje dužnosti i već su uticali na rad crkve, onda ih treba ispraviti, razotkriti i orezati. To predstavlja ispunjavanje odgovornosti i korisno je za njih. Razumevši te stvari, rekla sam sebi da više ne smem da komuniciram sa drugima u skladu sa tradicionalnom kulturom i da moram da praktikujem u skladu sa Božjim rečima i zahtevima.

Jednog dana sam pregledavala materijale za uklanjanje koje su sakupile druge dve sestre i primetila sam da primerima nedostaju detalji i da ih je potrebno dopuniti i poboljšati. Te dve sestre su radile taj posao već duže vreme, i da su bile savesnije prilikom pregledanja, do ovih odstupanja nije trebalo da dođe. Bilo je jasno da postoji problem u njihovom odnosu prema svojoj dužnosti. Razmišljala sam o tome kako sam se plašila da ne uvredim ljude i želela da očuvam svoje odnose sa drugima, ne usuđujući se da ukažem na njihove probleme. To ne samo da nije koristilo ljudima, već je štetilo i radu crkve. Ovog puta sam morala da izvučem pouku, da primenjujem istinu i da postupam u skladu sa načelima, pa sam razotkrila njihove stavove prema dužnostima i suštinu i posledice takvog vršenja dužnosti. Jedna od sestara mi je kasnije rekla da iako u početku nije mogla da prihvati da je orezuju i smatrala je da sam bila previše oštra, razmišljajući o sebi u skladu sa Božjom reči, stekla je izvesno razumevanje svojih problema, a takođe je shvatila važnost obavljanja svoje dužnosti u skladu sa načelima. Rekla je da je zadobila nešto iz ovog iskustva orezivanja. Te činjenice su mi pokazale da onima koji streme ka istini orezivanje može pomoći da prepoznaju svoje probleme, da pažljivije obavljaju svoje dužnosti i da smanje broj odstupanja u svom radu. Shvatila sam da samo postupajući i vladajući se u skladu sa Božjom reči i istinom čovek može proživeti normalnu ljudskost i da je to korisno za druge, za sebe i za rad crkve. Samo Božje reči su načela po kojima treba postupati i vladati se!