67. Nakon što mi je ustanovljen rak

Godine 1997. počela sam da verujem u Gospoda Isusa jer nisam mogla da se rešim hronične upale creva, a nakon što sam pronašla Gospoda, stanje mi se znatno poboljšalo. Dve godine kasnije, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana i sve od tada obavljam svoje dužnosti u crkvi. Moja hronična upala creva bila je potpuno izlečena a da to nisam ni primetila. Počela sam da obavljam svoje dužnosti sa još više entuzijazma i nikada nisam izbegavala niti odbijala bilo kakve dužnosti koje je crkva uredila. Bilo da me je muž sprečavao ili kinjio ili da je Komunistička partija pokušavala da me uhapsi i progoni, nikada nisam odustajala i nikada nisam odlagala svoje dužnosti.

Jednog dana u maju 2020. godine osetila sam nelagodnost u vratu, kao da me dave, pa sam otišla u bolnicu na pregled. Or: Utvrđeno je da imam čvor na štitnoj žlezdi. Nako obavljenih analiza, doktor je rekao: „Nije ništa ozbiljno. Uzimajte lekove i dolazite na pregled svakih šest meseci. Dok nema neobičnih promena, nema potrebe za lečenjem.” Čuvši doktora da to kaže, pomislila sam: „To nije teška bolest. Dok god se budem trudila oko svojih dužnosti, Bog će me zaštititi.” Dakle, uzimala sam lekove i nastavila da obavljam dužnosti i delovalo je da se bolest malo povukla. Godine 2023. stanje mi se pogoršalo. Osećala sam pritisak na vratu dok sam spavala i disanje mi je bilo otežano. Postalo mi je teško da govorim i nisam mogla da pričam bez napora. Nakon pregleda, doktor je rekao da bolest napreduje ka raku i da mi je potrebna operacija. Pomislila sam: „Trenutno obavljam starešinske dužnosti i svaki dan sam zauzeta od jutra do mraka. Bog će me zaštititi zbog mojih napora i davanja sebe i bolest neće prerasti u rak.” Zato se nisam mnogo plašila i operisala sam se. Operacija je prošla dobro, a drugog dana posle operacije mogla sam da ustanem iz kreveta uz pomoć članova porodice. Mislila sam da je to Božja briga i zaštita i od srca sam zahvalila Bogu.

Posle dve nedelje, otišla sam u bolnicu po svoju medicinsku dokumentaciju. Videla sam da izveštaj ukazuje na maligni tumor, na rak, pa sam se uznemirila i počela da razmišljam: „Dakle, zaista imam rak! Iako sam operisana, možda će se jednog dana vratiti ili metastazirati. Da li to znači da ću umreti? Zašto me Bog nije zaštitio? Mnogo sam patila obavljajući svoje dužnosti preko dvadeset godina. Istrajala sam u svojim dužnostima uprkos mnogim opasnim i teškim situacijama, pa kako sam mogla da dobijem rak? Da sam znala da ću dobiti rak, ne bih napustila porodicu i posao da bih obavljala svoje dužnosti. Mislila sam da ću moći da steknem Božje spasenje i dobro odredište u budućnosti, ali sada kada imam smrtonosnu bolest i mogla bih da umrem, to dobro odredište je nedostižno!” Što sam više razmišljala o tome, osećala sam sve veći očaj i tugu. Osećala sam se tako jadno i nisam mogla a da ne zaplačem. U narednih nekoliko dana jedna reč mi je odzvanjala u glavi – rak. Osećala sam se tako malodušno. Nisam mogla da jedem i da spavam, sve kosti su me bolele, a ruke su mi utrnule. Stala sam pred Boga da se pomolim, govoreći Mu o svom stanju, nadajući se da će mi pomoći da razumem Njegovu nameru. Tada sam pročitala Božje reči o tome kako se nositi sa bolešću. Pročitala sam odlomak Božjih reči i malo sam bolje razumela Njegovu nameru. Svemogući Bog kaže: „Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš(„Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se razvedrilo. Ispostavilo se da ova bolest nije Bog koji me razotkriva i uklanja, nego da On pročišćava moju iskvarenu narav i spasava me. Ali ja nisam tragala za Božjom namerom i mislila sam da to što sam se razbolela znači da me Bog razotkriva i uklanja. Živela sam u očaju, prepirući se sa Bogom i žaleći Mu se, pa čak i žaleći zbog svojih prethodnih napora i davanja. Uvidela sam da sam zaista bila nesavesna! Shvatila sam da to da li će se moja bolest vratiti ili metastazirati i u kojoj meri će se razviti, sve to sadrži Božju nameru. Više nisam smela pogrešno da razumem Boga. Morala sam da tragam za istinom da bih rešila svoje probleme.

Prisetila sam se odlomka Božjih reči o tome kako se ispravno suočiti sa smrću, pa sam ga našla i pročitala. Svemogući Bog kaže: „Pitanje smrti ima istu prirodu kao i druge stvari. Nije na ljudima da sami za sebe odlučuju, a još manje se to može promeniti čovekovom voljom. Smrt je ista kao i svaki drugi važan događaj u životu: u potpunosti je predodređena od Stvoritelja i pod Njegovom suverenošću. Ako bi neko preklinjao da umre, možda ne bi nužno umro; ako bi preklinjao da živi – možda ne bi nužno živeo. Sve to je pod Božjom suverenošću i predodređeno od Njega, i menja se i odlučuje autoritetom Božjim, Božjom pravednom naravi i Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, recimo da oboliš od neke ozbiljne bolesti, ozbiljne bolesti sa potencijalno fatalnim ishodom, ti nećeš nužno umreti – ko odlučuje da li ćeš umreti ili ne? (Bog.) Bog odlučuje. I pošto Bog odlučuje i ljudi o takvoj stvari ne mogu da odlučuju, zbog čega ljudi osećaju strepnju i uznemirenost? (…) Kad se suoče sa izuzetno važnim pitanjem smrti, ljudi ne treba da se uznemire, da se oko toga uzrujavaju niti da se toga plaše, već šta? Ljudi treba da čekaju, zar ne? (Da.) Je li tako? Da li čekanje znači iščekivanje smrti? Čekanje da umreš kad se suočiš sa smrću? Je li to tačno? (Ne, ljudi sa tim treba da se suoče pozitivno i da se pokore.) Tako je, to ne znači iščekivanje smrti. Ne budi paralisan od straha pred smrću i nemoj svu svoju energiju da trošiš na razmišljanje o njoj. Ne razmišljaj po ceo dan: ’Hoću li umreti? Kada ću umreti? Šta ću da radim nakon što umrem?’ Jednostavno ne razmišljaj o tome. Neki ljudi kažu: ’Zašto da ne razmišljam o tome? Zašto da o tome ne razmišljam, kad samo što nisam umro?’ Zato što se ne zna hoćeš li umreti ili ne, i ne zna se hoće li ti Bog dozvoliti da umreš – te stvari nisu poznate. Konkretno, ne zna se kada ćeš umreti, gde ćeš umreti, u koje vreme ćeš umreti niti šta će tvoje telo osetiti kad umreš. Zar te to što razbijaš mozak misleći o stvarima koje ne znaš i to što zbog njih osećaš strepnju i zabrinutost, ne čini budalom? I pošto te to čini budalom, ne treba da razbijaš mozak razmišljajući o tim stvarima(„Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Nakon čitanja Božjih reči, srce mi se još više razvedrilo. Svako od nas će doživeti smrt, a od čega ćemo se razboleti i kad ćemo umreti sve je to Bog predodredio. već to zavisi samo od Božje suverenosti i predodređenja. Bog je predodredio dužinu života svake osobe i to nema veze sa njihovim fizičkim stanjem niti sa tim da li su teško bolesni. i to nema veze sa njihovim fizičkim stanjem niti sa tim da li su teško bolesni. Pomislila sam na svoju majku, koja je uvek bila zdrava, ali je kraju ostala polupokretna i preminula je za nekoliko godina. Ali moja komšinica, za koju sam čula da je bila lošeg zdravlja od svoje četrdesete, da je često bolovala, bila nesposobna da radi u polju i mogla samo da kuva i radi kućne poslove, sada ima preko devedeset godina. Ovo pokazuje da su zdravlje i životni vek čoveka već predodređeni od Boga, pa čak i sa teškom bolešću, ako po Božjem predodređenju čoveku nije vreme, on neće umreti. Razmišljajući o tome, bila sam u stanju da se mirno suočim sa sopstvenom bolešću.

Zatim sam pročitala još Božjih reči: „Recite Mi, ko je među milijardama ljudi širom sveta u toj meri blagosloven da čuje toliko mnogo Božjih reči, da shvati tako mnogo istina o životu i da razume tako mnogo tajni? Ko među njima može lično da dobije Božje vođstvo, Božju opskrbu, Njegovu brigu i zaštitu? Ko je toliko blagosloven? Samo nekolicina. Prema tome, zbog vas nekoliko koji danas možete da živite u Božjoj kući, da dobijete Njegovo spasenje i dobijete Njegovu opskrbu, sve to je vredno čak i kad biste ovoga časa umrli. Veoma ste blagosloveni, zar nije tako? (Da.) Gledajući na to iz ove perspektive, pred pitanjem smrti ljudi ne bi trebalo da budu paralisani od straha, niti bi trebalo da ih smrt sputava. Iako niste uživali u slavi i bogatstvu sveta, na vas se ipak sažalio Stvoritelj i čuli ste tako mnogo Božjih reči – nije li to blaženo? (Jeste.) Bez obzira na to koliko godina živiš u ovom životu, sve to je vredno i ne kaješ se, jer si neprekidno obavljao svoju dužnost u Božjem delu, shvatio si istinu, shvatio si tajne života i razumeo si put i ciljeve ka kojima treba da težiš u životu – toliko toga si dobio! Živeo si vrednim životom!(„Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). To što je neko tako beznačajan kao ja mogao da prihvati Božje delo u poslednjim danima predstavlja Božju uzvišenost. Verujući u Boga više od dvadeset godina, uživala sam u tolikom zalivanju i opskrbi Božjim rečima i Božjoj brizi i zaštiti, ali kada sam se razbolela, ipak sam Ga pogrešno razumela i žalila se, prepirala se sa Bogom i opirala Mu se. Potpuno mi je nedostajalo svedočenja i postala sam obeležje sramote. Mnogo me je bolelo razmišljanje o tome kako čak ni nakon toliko godina vere u Boga još uvek nisam ušla u mnogo istina-stvarnosti i kako ću, ako umrem, iza sebe ostaviti samo kajanje. Smatrala sam da moram iskreno da tragam za istinom dokle god sam živa i koliko god da poživim, moram da cenim svaki dan koji mi je preostao i da ispunim dužnost stvorenog bića, ne ostavljajući mesta za žaljenje.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i bila sam duboko dirnuta. Svemogući Bog kaže: „Mnogi koji Boga slede mare jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da spreče katastrofu. (…) Takvi ljudi slede Boga sa jednim prostim ciljem, a taj cilj je da prime blagoslove. Takvi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što se ne odnosi direktno na ovaj cilj. Za njih nema opravdanijeg cilja od vere u Boga zarad primanja blagoslova – to je suštinska vrednost njihove vere. Nešto što ne doprinosi ovom cilju ni najmanje ih ne dotiče. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, pošto veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće baveći se koječime. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac koji traže, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. (…) Hajde da zasada ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Njihovo ponašanje, međutim, i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu koji se zasniva na interesu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora(„Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Božje reči su razotkrile upravo moje stanje. Nakon što sam poverovala u Boga i videla da mi je iscelio bolest, napustila sam porodicu i karijeru da bih obavljala svoju dužnost, pa čak i kada me je porodica kinjila i kada je postojala opasnost da budem uhapšena, to me nije pogađalo. Ali kada sam saznala da imam rak i kada su se moje nade za dobijanje blagoslova raspršile, prepirala sam se sa Bogom, žalila sam se da me nije zaštitio, kajala sam se zbog svojih prethodnih davanja i napora, i nisam više htela da se molim Bogu niti da čitam Njegove reči. Tek tada sam uvidela da je moj odnos sa Bogom bio čista trgovina. Želela sam da svoje žrtve i trud razmenim za dobro odredište. Pokušavala sam da prevarim i da iskoristim Boga. Bila sam tako sebična i ogavna! Čovek koji ima ljudskosti ne bi pogrešno razumeo niti se žalio na Boga kada se suoči sa kušnjama, već bi tragao za Božjom namerom, pa čak i u bolu, on bi i dalje stajao na svom mestu kao stvoreno biće i pustio bi da ga Bog orkestrira kako On želi. Ali gledajući sebe, uzimala sam sve blagodati i blagoslove koje mi je Bog dao zdravo za gotovo, a kada jedna stvar nije zadovoljila moje zahteve, smatrala sam Boga odgovornim. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti i nisam zasluživala da živim. Čak i da me je Bog uništio, to bi bila Njegova pravednost! Ali Bog mi je ipak dao priliku da se pokajem, koristeći Svoje reči da me prosveti i vodi me da razmišljam o sebi. Više nisam smela pogrešno da razumem niti da se žalim na Boga. Morala sam da stremim ka istini i da dobro obavljam svoje dužnosti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i našla neke puteve primene. Svemogući Bog kaže: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Kao takav, što si više u stanju da izvršiš svoju dužnost, to ćeš više istine dobiti, a tvoj izraz će postati stvarniji. Oni koji samo otaljavaju svoju dužnost i ne traže istinu biće naposletku uklonjeni, zato što takvi ljudi ne izvršavaju svoju dužnost primenjujući istinu, niti primenjuju istinu kada obavljaju svoju dužnost. To su oni koji ostaju nepromenjeni i koji će trpeti nesreće. Ne samo da su njihovi izrazi nečisti, već je i sve što oni izražavaju zlo(„Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Uz pomoć Božjih reči sam razumela da obavljanje dužnosti nema nikakve veze sa primanjem blagoslova ili podnošenjem nedaća i da je savršeno prirodno i opravdano da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti i da moraju da obavljaju svoje dužnosti nezavisno od dobrog ishoda ili odredišta i toga da li mogu biti blagosloveni. Pored toga, ljudi uživaju blagoslove kroz težnju za istinom i promenu naravi tokom obavljanja dužnosti, kao i kroz Božje spasenje. Ako se iskvarena narav čoveka ne promeni, na kraju će biti kažnjen. U svetlu Božjih reči, uvidela sam koliko su moja gledišta apsurdna. Uvek sam mislila da ću biti spasena budem li više patila, žrtvovala se i davala sebe za Boga, i dobiti dobro odredište koje Bog daje ljudima. To su bili samo moji pusti snovi. Kad bih samo vršila svoju dužnost ne ispitujući nečistote u njoj, kad se ne bih fokusirala na traganje za istinom, a moja iskvarena narav ostala nepromenjena, i kada ne bih dobila blagoslove, smatrajući čak Boga odgovornim, na kraju bih bila kažnjena zbog opiranja Bogu. Uvidevši to, shvatila sam u kakvoj sam velikoj opasnosti. Kad bih nastavila tim putem, bila bih uklonjena, ne znajući čak ni zbog čega! Iskreno sam zahvalila Bogu što je omogućio da mi ova bolest pomogne da uvidim pogrešan put na kojem sam bila u svojoj veri, kao i da se na vreme okrenem. Takođe sam shvatila da svrha vere u Boga ne treba da bude težnja za blagoslovima, već težnja za istinom i promenom naravi, kao i za pokoravanjem svim Božjim uređenjima. Shvativši te stvari, u srcu sam odmah osetila olakšanje i oslobođenje i više nisam bila sputana bolešću ili smrću. Bila sam voljna da se pokorim Božjim orkestracijama ako bi mi se bolest vratila ili metastazirala. Bez obzira na to da li se moja bolest može izlečiti i mogu li dobiti blagoslove u budućnosti, daću sve od sebe da dobro obavljam svoje dužnosti. Nakon toga, počela sam da radim sa braćom i sestrama na rešavanju poteškoća i problema u širenju jevanđelja i postigli smo neke rezultate. Posle desetak dana opet sam otišla na lekarski pregled i, neočekivano, svi parametri bili su uredni.

Mnogo sam zadobila od ove bolesti. Spoznala sam svoj pravi stas i uvidela da sam sve te godine ostavljala svoju porodicu i karijeru radi blagoslova, radi dobiti. Moje srce je bilo zaista nepopustljivo! Bog mi je dao toliko blagodati i blagoslova i neprestano je radio da me spase, ali sam se ja svađala sa Njim zbog te jedne stvari koja nije bila po mom i smatrala Ga odgovornim. Bog je platio toliko za mene, a ipak nije mogao dobiti moje iskreno srce zauzvrat! Razmišljajući o tome, osećala sam da Mu mnogo dugujem. Ujedno sam bila zahvalna Bogu, jer da nije bilo ove bolesti, nikada ne bih upoznala sebe i razmišljala o sebi, i dalje bih pokušavala da obmanjujem Boga, da iznuđujem i trgujem s Njim. Da Bog to nije razotkrio, i dalje bih mislila da mogu biti spasena. Ali sada vidim da je moj rast veoma jadan i da sam daleko od spasenja! Moram da počnem ispočetka, ali ovog puta sa razboritošću. Ma kako me Bog iskušavao u budućnosti, moram se pokoriti Njegovim orkestracijama, stremiti ka istini i tražiti promenu u svojoj naravi.

Prethodno: 66. Da li je biti druželjubiv načelo po kome se treba vladati?

Sledeće: 68. Kako se odnositi prema roditeljskoj dobroti

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera