Kad sam bio mali, bio sam sitne građe i često sam se razboljevao. Ponekad su me roditelji hitno vodili u ambulantu usred noći. Pokucali bi na vrata doktorove kuće kasno noću i koliko god njegov ton i stav bili neprijatni, moji roditelji bi sve to istrpeli. Sve u cilju da bih ja što pre dobio terapiju. Plašili su se da mi se stanje ne pogorša, pa su ostajali budni po čitavu noć da paze na mene. Kasnije, kad sam malo odrastao i kad sam video da su moji roditelji iscrpljeni posle posla svakog dana, bilo mi ih je žao. Ali su mi oni uvek govorili: „Moramo da zaradimo novac da ti pružimo bolji život i da imamo novca da ti kupimo ono što želiš.” Smatrao sam da su moji roditelji učinili toliko toga za mene i odlučio sam da im budem odan i da ne dozvolim da se toliko muče. Kad bi mi roditelji otišli na posao, ja bih počistio kuću, a naučio sam i da perem veš i da kuvam. Svaki put kad bi došli kući i videli da je sve u redu, rekli bi glasom punim zadovoljstva: „Nismo uzalud vaspitavali ovo dete!” Te reči su me činile veoma srećnim. Smatrao sam da je vredno truda olakšati stvari roditeljima i ostaviti im malo više vremena za odmor.

Kasnije smo sve troje počeli da verujemo u Boga i ja sam otišao u drugo mesto da obavljam svoju dužnost. Moja majka je podržavala moje obavljanje dužnosti, a otac, iako nije bio baš srećan zbog toga, takođe je poštovao moj izbor. Kasnije su se okolnosti sve više pogoršavale i mnoga braća i sestre su hapšeni dok su obavljali svoje dužnosti. Jednom sam otišao kući i otac mi je zabrinuto rekao: „Podizali smo te toliko godina i nikad nismo tražili od tebe previše; samo želimo da budeš uz nas. Ali si ti napustio kuću da bi obavljao dužnost i ne viđamo te koliko bismo želeli. Sada su se okolnosti prilično pogoršale; ako te uhapse na putu, šta ja tu mogu da uradim? Šta će biti sa tvojom budućnošću?” Mnogo su me iznenadile reči mog oca. Kako je mogao da kaže tako nešto? Kad bih odustao od obavljanja dužnosti zato što se bojim da će me uhapsiti, zar onda ne izdajem Boga i ne postajem dezerter? Ogovorio sam ocu ozbiljnim tonom: „Tata, ne bi trebalo da me sprečavaš da obavljam svoju dužnost. Sada sam odrastao i to što sam napustio kuću da bih obavljao dužnost je izbor koji sam napravio nakon pažljivog razmišljanja. Trebalo bi da me podržiš!” Bio je veoma ljut i rekao je: „Podizao sam te sve ove godine i ti odlaziš samo tako. Mislim da mi je sada jasno. Odgajio sam nezahvalnog bednika!” Te reči su me veoma potresle i nisam mogao da zadržim suze. Pomislio sam na to kako sam bio bolestan kad sam bio mali i kako me je otac držao celu noć ne sklopivši oka, a sve da bi se starao o meni i kako su moji roditelji naporno radili da bi zaradili novac i meni pružili lep život. A ja sad, ne samo im nisam bio odan, već nisam mogao ni društvo da im pravim. Nisam uopšte ispunio svoju dužnost sina prema njima. Gledajući u svog ljutitog oca iz daleka dok je odlazio, osetio sam krivicu; želeo sam da budem sa svojim roditeljima i da provodim više vremena sa njima. Ali sam tada pomislio na Boga. Ranije, kad nisam verovao u Boga, često sam se osećao prazno iznutra i nisam znao koji je smisao mog postojanja. Kad sam počeo da verujem u Boga, čitajući Njegove reči, shvatio sam da je Bog Taj koji je stvorio ljude i da je Bog Taj koji mi je poklonio ovaj dah. Ja imam svoj zadatak u ovom svetu. Tek tada sam shvatio smisao svog postojanja i više se nisam osećao prazno i izgubljeno. Uživajući u tako velikoj ljubavi dobijenoj od Boga, nisam mogao da budem bez savesti i prestanem da obavljam dužnost. Tada sam smogao snage da se pobunim protiv svog tela i nastavio sam da obavljam dužnost.

Godine 2019, uhapšen sam jednom dok sam obavljao dužnost. Tokom ispitivanja, policija je dovela mog strica u pritvor i rekli da je on moj biološki otac. Tražili su da momentalno objasnim situaciju u crkvi kako bih mogao da idem kući i ponovo budem sa svojim roditeljima po rođenju. Nisam rekao ništa. Na kraju je moj stric platio da me puste iz pritvora. Policija je sumnjala da sledim svoje roditelje u veri u Boga i nisu mi dozvolili da idem kući niti da stupim u kontakt sa njima. Dozvolili su samo da me stric odvede negde drugde. Pošto je moj stric platio kauciju, policija ga je zvala i zastrašivala gotovo svakog dana. Moj stric je poverovao u glasine koje je čuo od Komunističke partije i pokušao je da me spreči da verujem u Boga. Rekao je: „Već si odrastao čovek. Trebalo bi da budeš razumniji. Tvoja majka i ja, kao i tvoji usvojitelji, ne možemo da podnesemo da nas ovako maltretiraju. Zbog tvoje vere u Boga, policija nas zove svakog dana da nas uznemirava. Ja sam već star. Kad me je policija korila, i dalje sam se sramotno zalagao za tebe. Znaš li koliko mi to teško pada?” Kad sam video kako mog biološkog oca i moje usvojitelje upliću u moje stvari, to me je mnogo zabolelo. U stara vremena ljudi su govorili: „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”. Biti odan svojim roditeljima i olakšati im brige je nešto što sva deca treba da rade. Moji usvojitelji su me odgajali svih ovih godina a moji biološki roditelji su bili ucenjeni da moraju da plate 140.000 juana policiji na ime kaucije. U sebi sam osećao veliku krivicu. Ranije sam obavljao svoje dužnosti i nisam mogao da budem uz njih i staram se o njima, a sada sam uhapšen jer verujem u Boga, time uplićući i njih u svoju patnju. Nisam uradio ništa što bi deca trebalo da rade; samo sam im doneo probleme. Što sam više razmišljao o tome, to sam se lošije osećao. Čak sam pomislio: „Da li je istina da će se problemi moje porodice smanjiti samo ako odustanem od vere u Boga? Da li je istina da će policija jedino ako umrem prestati da budno prati moju porodicu i da više neće uznemiravati i ponižavati moje roditelje?” U to vreme, osećao sam se izuzetno potlačeno. Znao sam da mi je na um padalo da izdam Boga i mislio sam da Mu dugujem, ali čim sam pomislio na to koliko su moji usvojitelji i biološki roditelji bili pogođeni mojim nevoljama, ispunio bi me osećaj krivice. Bio sam rastrzan između dve strane i nisam mogao nikako da se smirim.

U tom periodu, stric i strina su me terali da počnem da radim kako bi me sprečili da verujem u Boga. Još su i mojim kolegama rekli da me nadziru i ako bih došao kući kasno, ispitivali bi me: „Gde si bio? S kim si bio?” Moja strina je klečala i molila me i čak je odbijala da jede da bi me prisilila da se odreknem vere u Boga. Suočen sa takvim okolnostima, proživljavao sam nervni slom. Osećao sam da nemam nimalo slobode, a posebno ličnih prava u toj kući. Osećao sam se kao me neko davi rukama, a ja se borim za vazduh. Želeo sam da se usprotivim, da se raspravljam sa njima: „Zašto se tako ponašate prema meni samo zato što verujem u Boga?” Ali čim bih pomislio koliko su pogođeni ovom nevoljom zbog mene i koliko su novca platili na ime kazne, otpor u mom srcu bi nestao. Umesto toga, pomislio sam da ja odrođeno dete, da oni nemaju drugog izbora već da se tako odnose prema meni i da je roditelj uvek u pravu. Posebno kad sam pomislio na to kako nisam bio pored svojih roditelja da im pravim društvo i pokažem odanost u ovih poslednjih nekoliko godina, tad sam još više osećao da sam ih izneverio. U to vreme, iscrpeo sam sve načine kako da nadoknadim roditeljima ono što im dugujem. Kupovao sam im proizvode za negu zdravlja, preuzeo na sebe sve kućne poslove i činio sve da bih radio i zaradio. Rado sam prihvatao i da naporno radim prekovremeno do kasno u noć svakog dana. Samo sam želeo da zaradim više novca da bi mogli još više da uživaju. Pre nego što sam toga postao svestan, Bog i ja smo se sve više udaljavali.

Nakon nekog vremena, policija je zvala i rekli su da će doći da me odvedu i da žele da im kažem kakva je situacija u crkvi. Znao sam da postoji mogućnost da budem uhapšen ako ostanem kod kuće, ali sam isto tako pomislio da ne znam kad bih mogao da se vratim ako bih otišao. Osim toga, ako policija ne bi mogla da me nađe, da li bi onda odveli moje roditelje i strica i strinu? Ako bi se to desilo, u kojoj bih meri onda bio odrođen. Kroz glavu su mi prolazile samo reči mojih roditelja. Moja strina je želela da ostanem uz nju i da ona ima dobru porodicu. Stric je rekao da sam odrastao i razuman i da treba da razmišljam o njima. Moj otac je rekao da želi da pokažem odanost roditeljima i da ne želi da odgaja nezahvalno dete. U tom trenutku sam se osećao kao da se sve raspada. Tada sam se pomolio Bogu: „Bože, pošto policija dolazi da me uhapsi, ne mogu da ostanem kod kuće. Ali mislim da ako odem, poneću se kao odrođeno dete prema roditeljima i biću bez savesti. Na velikim sam mukama. Bože, kako da se odlučim? Molim Te, usmeri me!” Nakon molitve, pomislio sam na odlomak Božjih reči. „Da nije bilo Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog usmeravanja, život koji je tek došao na ovaj svet ne bi znao ni kuda da ide, ni gde da ostane, ne bi imao rodbine, nigde ne bi pripadao i ne bi imao pravi dom. Međutim, zahvaljujući pažljivom uređenju Stvoritelja, taj novi život ima gde da boravi, ima roditelje, mesto koje mu pripada i rodbinu, te, samim tim, ovaj život započinje svoje putovanje. Tokom čitavog ovog procesa, materijalizacija ovog novog života određena je planovima Stvoritelja i sve što će on kasnije posedovati daruje mu Stvoritelj. Od slobodno plutajućeg tela bez igde ičega, ono polako postaje vidljivo, opipljivo ljudsko biće od krvi i mesa, Božje stvorenje koje misli, diše i oseća toplotu i hladnoću; koje može da učestvuje u svim onim uobičajenim aktivnostima stvorenog bića u materijalnom svetu i koje će proći kroz sve ono što stvoreno ljudsko biće mora u svom životu da doživi. Predodređenost čovekovog rođenja od strane Stvoritelja znači da će On toj osobi podariti sve što joj je neophodno za opstanak; isto tako, činjenica da je neka osoba rođena znači da će ona od Stvoritelja dobiti sve što joj je neophodno za opstanak i da će ona, od tog trenutka, živeti u drugom obliku, koji joj Stvoritelj pruža i koji podleže suverenitetu Stvoritelja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči sam razumeo da sam samo usamljeno, slobodno lebdeće telo. Bog je Taj koji mi je odredio porodicu i roditelje; Bog je upravljao svim tim. Ali nisam se rodio u ovom svetu samo sa ciljem da uživam u porodičnoj toplini i pokazujem odanost svojim roditeljima, već pre svega da prihvatim ono što se očekuje od stvorenog bića, a to su odgovornost i zadatak. Sada sam razmišljao o tome da napustim svoju dužnost kako bih udovoljio roditeljima. To nije ono što je Bog želeo da vidi. Bog mi je sve pružio; nisam mogao da odustanem od dužnosti i izdam Ga. Nakon toga sam otišao od kuće da obavljam dužnost.

Nedugo zatim, saznao sam da pošto policija nije mogla da uhapsi mene, odveli su mog strica. Objavili su da će ga pustiti tek kad se ja vratim. U tom trenutku, zavrtelo mi se u glavi i pomislio sam da sam dužan svom stricu. Želeo sam da se vratim i umesto njega odem u pritvor. Nisam bio raspoložen da obavljam dužnost i jedino su mi u glavi bili glasovi i lica članova moje porodice. Pomislio sam kako sam ja kriv za njihovu nevolju, posebno kad sam razmišljao o tome kako je moj stric bio uhapšen; nisam znao kako će se policija ophoditi prema njemu. Hoće li ga tući? Što sam više razmišljao, više me je bolelo i u srcu sam se pomolio Bogu: „Bože, danas sam suočen sa ovakvim okolnostima. Ne znam kako da se nosim sa njima. Srce mi se cepa i nemam volje da obavljam dužnost. Ne želim da živim u takvom stanju. Bože, šta da radim? Preklinjem Te da me usmeriš, da mi pomogneš da prevaziđem ovo stanje.” Nakon molitve, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Neki ljudi ostavljaju svoju porodicu zato što veruju u Boga i obavljaju svoje dužnosti. Zbog toga postaju slavni, pa im državni organi često pretresaju kuće i maltretiraju roditelje, pa čak i prete njihovim roditeljima da ih predaju njima. Svi u komšiluku pričaju o njima i kažu: ’Ta osoba nema ni trunke savesti. Ne mari za svoje vremešne roditelje. Ne samo da je odrođeno dete, nego i roditeljima pravi tolike probleme. Ona je odrođeno dete!’ Je li išta od ovoga u skladu sa istinom? (Nije.) Ali, zar se sve te reči ne smatraju ispravnim u očima nevernika? Među nevernicima vlada mišljenje da je ovo najlegitimniji i najrazumniji način da se na to gleda, koji je u skladu s ljudskim moralom i sa merilima ponašanja ljudi. Bez obzira na to koliko u tim merilima ima sadržaja, poput načina na koji treba pokazivati odanost roditeljima, kako brinuti o njima kad ostare, kako ih propisno sahraniti i koliko im se treba odužiti, i bez obzira na to da li su ta merila u skladu sa istinom ili nisu, u očima nevernika ona predstavljaju pozitivne stvari, pozitivnu energiju, ta merila su ispravna i sve grupacije ljudi smatraju ih besprekornim. Među nevernicima, to su merila po kojima ljudi treba da žive i ti moraš tako da postupaš ako želiš da te oni iskreno smatraju dovoljno dobrom osobom. Pre no što si poverovao u Boga i razumeo istinu, zar nisi i ti čvrsto verovao da takvo ponašanje ukazuje na dobru osobu? (Jesam.) Štaviše, pomoću tih stvari si takođe ocenjivao i ograničavao sebe, i zahtevao od sebe da budeš baš takva osoba. Ako si hteo da budeš dobra osoba, mora da si merilima svog ponašanja obuhvatao i sledeće: kako biti odan roditeljima, kako ublažiti njihovu zabrinutost, kako im doneti čast i priznanje, te kako svoje pretke ovenčati slavom. To su bila merila i smernice ponašanja koje si u svom srcu nosio. Međutim, nakon što si odslušao Božje reči i Njegove propovedi, počeo si da menjaš stanovište i shvatio da moraš sve da napustiš kako bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, kao i da Bog od ljudi zahteva da se tako ponašaju. Pre nego što si se uverio da obavljanje dužnosti stvorenog bića predstavlja istinu, mislio si da treba da budeš odan roditeljima, ali si isto tako osećao da treba da obaviš svoju dužnost kao stvoreno biće, pa se u tebi odigravao svojevrstan unutrašnji sukob. Kako su te Božje reči neprekidno zalivale i igrale ulogu tvog pastira, postepeno si stekao razumevanje istine, pa si upravo tada shvatio da je obavljanje dužnosti stvorenog bića savršeno prirodno i opravdano. Do dana današnjeg, mnogi ljudi su uspeli da prihvate istinu i da u potpunosti napuste merila ponašanja iz tradicionalnih ljudskih predstava i uobrazilja. Kada sve to u celosti otpustiš, reči suda i osude od strane nevernika više te ne sputavaju dok slediš Boga i obavljaš svoju dužnost stvorenog bića, pa možeš lako da ih odbaciš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Nakon čitanja Božjih reči, bio sam veoma dirnut. Mnogo puta sam prosuđivao šta je ispravno a šta pogrešno na osnovu merila savesti, ali to nije u skladu sa istinom. Moj život potiče od Boga; Bog je Taj koji je moju dušu doneo na ovaj svet i uredio ko će mi biti roditelji i prijatelji, On je Taj koji me je izabrao da prihvatim Njegovo spasenje u poslednjim danima i koji mi je pružio priliku da obavljam dužnost kao stvoreno biće. To je ljubav i blagodat Božja. Ali zbog toga što je mog strica uhapsila policija, pomislio sam da je ovu nevolju moja porodica doživela zbog mog verovanja u Boga i poželeo sam da napustim dužnost i izdam Ga. Koliko sam bio glup! Sve što je moja porodica do danas istrpela bilo je zbog demona, Komunističke partije. Oni su se protivili Bogu i progonili hrišćane, uznemiravali moju porodicu, uhapsili mi strica i nijednog jedinog dana nisu ostavljali moju porodicu na miru. Komunistička partija je bila pravi krivac! Ali ja nisam mrzeo Komunističku partiju i mislio sam da je moje verovanje u Boga donelo nevolje mojoj porodici. Zaista nisam umeo da razaznam ispravno i pogrešno. Sada sam razumeo da je bilo savršeno prirodno i opravdano da sledim Boga i obavljam svoju dužnost. To je savest i razum koji ljudi treba da imaju! Pomislio sam na još jedan odlomak Božjih reči: „Bog određuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu i niko zaista ne može da pomogne nikome drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Bilo da neko veruje u Boga ili ne, život svake osobe je u Božjim rukama i On ga kontroliše i njime upravlja. Bog je odredio koliko će svako patiti i to ne možemo da promenimo. Moji roditelji i usvojitelji su takođe u Božjim rukama; treba da ih predam Bogu. Onda sam se tiho pomolio Bogu, želeći da Mu poverim sve i da se pokorim Njegovim uređenjima. Nakon toga, bacio sam se na izvršavanje svoje dužnosti.

Onda sam pročitao odlomak Božjih reči koje su mi omogućile da još bolje razumem svoje stanje: Svemogući Bog kaže: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je podelio samo neka načela. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Volite ono što Bog voli i mrzite ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga, ako dobro znaju da je vera u Boga pravi put koji može dovesti do spasenja, a ipak su neprijemčivi, nema sumnje da su to ljudi kojima se smučila istina i koji mrze istinu, i da su ljudi koji se opiru Bogu i mrze Ga – i Bog ih se prirodno gnuša i mrzi ih. Da li bi mogao da se gnušaš takvih roditelja? Oni se suprotstavljaju Bogu i vređaju Ga, što znači da su svakako demoni i Sotone. Da li bi mogao da ih mrziš i da ih prokuneš? Sve su to realna pitanja. Ako te roditelji sprečavaju da veruješ u Boga, kako treba da se ophodiš prema njima? Kao što Bog traži, treba da volite ono što Bog voli i da mrzite ono što Bog mrzi. Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: ’Ko je moja majka i ko su moja braća?’ ’Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.’ Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: ’Voli ono što Bog voli, a mrzi ono što Bog mrzi.’ Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje. Ako je osoba neko ko poriče Boga i suprotstavlja Mu se, neko koga je Bog prokleo, ali taj neko je tvoj roditelj ili rođak i, koliko znaš, ne izgleda kao zla osoba, već je dobar prema tebi, onda možda nećeš moći da mrziš tu osobu, i možda ćeš čak ostati u bliskom kontaktu s njom i vaš odnos će ostati nepromenjen. Saznanje da Bog mrzi takve ljude će te mučiti, a ti nećeš biti u stanju da staneš na stranu Boga i nemilosrdno ih odbaciš. Osećanja te uvek sputavaju i ne možeš u potpunosti da ih otpustiš. Šta je razlog tome? To što su tvoja osećanja prejaka i sprečavaju te da primenjuješ istinu. Ta osoba je dobra prema tebi, tako da ne možeš da nateraš sebe da je mrziš. Mogao bi da je mrziš samo ako bi te povredila. Da li bi ta mržnja bila u skladu s istina-načelima? Takođe, vezan si tradicionalnim predstavama, misliš da će te, ako budeš mrzeo roditelje ili rođake, društvo omalovažavati i javno mnjenje vređati, osuđivati kao odrođenog, kao osobu bez savesti, koja čak nije ni čovek. Misliš da bi doživeo Božju osudu i kaznu. Čak i ako želiš da ih mrziš, savest ti to neće dozvoliti. Zašto tvoja savest funkcioniše na taj način? Zato što je takav način razmišljanja usađen u tebe još od detinjstva, kroz porodično nasleđe, kroz vaspitanje koje su ti dali roditelji i kroz indoktrinaciju kulturne tradicije. Takav način razmišljanja duboko je ukorenjen u tvom srcu i čini da pogrešno veruješ da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da je sve što si nasledio od svojih predaka uvek dobro. To je prvo što si naučio i takav način razmišljanja ostaje dominantan i stvara veliki kamen spoticanja i smetnje u tvojoj veri i prihvatanju istine, ostavljajući te nesposobnog da primeniš Božje reči u praksi i da voliš ono što Bog voli i mrziš ono što Bog mrzi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Iz Božjih reči sam razumeo da se Sotona služi svim sredstvima da iskvari ljude. Na primer, način na koji nas roditelji usmeravaju, obrazovanje u našim školama i mišljenja ljudi oko nas naveli su nas da poverujemo da zbog toga što su nas roditelji podigli, mi moramo da im se odužimo za njihovu dobrotu i da to znači imati ljudskost i savest. U suprotnom, ne bismo imali savesti, bili bismo odrođeni i drugi bi nas se gnušali i odbacili bi nas. Još od malena, u meni su bile urezane ideje i pogledi kao što su „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih”, „Roditelj je uvek u pravu”, „Pokazivati odanost roditeljima savršeno je prirodno i opravdano”. Pošto sam u sebi imao te tradicionalne ideje i poglede, kad sam otišao od kuće da bih obavljao dužnost i kad nisam mogao da se brinem o roditeljima, krivio sam sebe i osećao grižu savesti. Nisam bio raspoložen da obavljam dužnost i kajao sam se što sam otišao da bih je obavljao. Kad sam video da je moj stric potrošio 140.000 juana da bi me oslobodio i kad sam saznao da ga policija uznemirava i da ga je uhapsila, pomislio sam da je ovu nevolju moja porodica doživela zbog mog verovanja u Boga i poželeo sam da odustanem od obavljanja dužnosti i izdam Boga, želeći čak da sebi oduzmem život. Moji stric i strina su kontrolisali moju slobodu i nadzirali kud se krećem kako bi me sprečili da verujem u Boga. Strina je čak kleknula i prestala da jede da bi me naterala da odustanem od vere u Boga. Bilo mi je mnogo teško i osećao sam se potlačenim. Ali se nisam usuđivao niti sam želeo da im se suprotstavim. Verovao sam u izreku „Roditelj je uvek u pravu” i u to da sam ih kao njihovo dete doveo do toga da trpe takve nevolje i da moja strina klekne i moli me, da je to značilo da sam odrođeno dete. Iako sam u to vreme znao da će, ako poslušam njih i ne obavljam svoju dužnost, to značiti da izdajem Boga i da ću izgubiti priliku da dosegnem istinu, nedostajalo mi je snage da im se suprotstavim. Iako nikad nisam rekao da ću prestati da verujem u Boga, moja različita ponašanja tokom većeg dela ove godine pokazala su da sam se poklonio Sotoni i tradicionalnom razmišljanju. Sve što je ostalo bili su prestupi i mrlje; izdavao sam Boga iznova i iznova. Sada sam jasno video da, iako je pokazivanje odanosti roditeljima pozitivna stvar, to nije bila istina, jer me takva gledišta navode da nemam načela i da čak nisam u stanju da razlučim dobro od zla i ispravno od pogrešnog. Moji stric i strina su pokušali da me spreče da verujem u Boga, prikriveno sam bio njihov zarobljenik i govorili su bogohulne reči o Njemu. Čak su rekli da dokle god su živi, neće mi dozvoliti da verujem u Boga, da ću ako izaberem Boga, izgubiti svoju porodicu, a ako izaberem porodicu, izgubiću Boga. Suština je bila neprijateljska prema istini i prema Bogu. Takođe me je sprečavao i otac koji me je usvojio, igrajući negativnu ulogu Sotoninog lakeja. Trebalo je da ih razaznam, da volim ono što Bog voli i da mrzim ono što On mrzi. Ali ja sam verovao u izreku „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i takvo tradicionalno razmišljanje dovelo me je do toga da ustanem protiv Boga. Skoro da sam odustao od obavljanja dužnosti i da sam Ga izdao. Sada sam shvatio da sve ideje i pogledi koje je Sotona usadio ljudima sadrže lažljive spletke. One su ljude vodile na pogrešan put i škodile im.

Kasnije sam pročitao ovaj odlomak Božjih reči: „Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljki, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – one zahvaljujući vetru, suncu i kiši bujaju kada su zasađene u zemlju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru one ne rastu dobro kao napolju, ali gde god da su, one žive, zar ne? Gde god da su, Bog je tako odredio. Ti si živ čovek i Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući mu da preživi i da sledi zakon kojeg se pridržavaju sva stvorena bića. Ali kao čovek, ti živiš u okolnostima u kojima te roditelji odgajaju, tako da treba da odrastaš i postojiš u takvim okolnostima. Posmatrano iz šire perspektive, to što ti živiš u takvim okolnostima je zbog Božjeg određenja; iz uže perspektive, to je zbog toga što te roditelji odgajaju, zar ne? U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu kada ga dobiju. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko truda i novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Njegovih reči razumeo sam da to što ih roditelji rode, odgajaju i s puno pažnje brinu o svojoj deci nije dobrota, već je pre odgovornost i obaveza roditelja. Baš kao što je i Bog rekao da ako neko unese cveće i travu spolja u svoj dom, onda on ima obavezu da se brine o njima, da ih zaliva i đubri; to je njegova odgovornost. Drugi primer je da mačke, psi i druge slične životinje imaju potomstvo i da brinu o njemu, što one rade po instinktu. Ljudi se takođe isto ponašaju sa svojom decom. Dok dete ne odraste, podizanje i briga o njima je odgovornost i obaveza koju svi roditelji treba da ispune i to je isto tako instinkt koji je Bog dao ljudima. Deca ne duguju svojim roditeljima zbog toga. Oduvek sam verovao da je revnosna brižnost mojih usvojitelja bila dobrota koja se mora vratiti i da moram da se odužim svom stricu i strini što su me rodili. Sada shvatam da mi je ovaj dah dao Bog, a ne moji roditelji. Da mi Bog nije dao ovaj dah, i da su me roditelji rodili, ja bih bio samo mrtvorođeni fetus. Moji roditelji su me odgajili i brinuli o meni, pružili mi dobro okruženje za odrastanje. To je ono što oni treba da rade kao roditelji i to je ono što je Bog osmislio i uredio. Isto tako, tokom perioda odrastanja, Bog je bio taj koji je zaista brinuo o meni i štitio me. Baš kao jednom posle škole kad sam vozio svoj električni bicikl prebrzo i nisam mogao da se zaustavim i zaglavio sam se između kamene ograde i velikog kamiona. Kamion se kretao napred u punoj brzini i bio sam prisiljen da i ja vozim svoj bicikl napred. Sve vreme, moje stopalo, zaglavljeno između kamiona i bicikla, bez prestanka se grebalo i o jedno i o drugo. Kad je put postao širi, moj električni bicikl se najzad zaustavio. Bilo je izuzetno napeto. Mnogima su se znojili dlanovi i mislili su da ću sigurno biti ozbiljno povređen. I ja sam mislio da sigurno neću moći da stanem na to stopalo. Bio sam zapanjen kad sam video da na sebi nemam nijednu jedinu povredu. Zaista sam iz prve ruke osetio kao Bog nemo vodi brigu o meni i štiti me. Isto tako, kad su moji stric i strina platili 140.000 juana policiji da me oslobodi, mislio sam da je to najveća dobrota koju neko može da dobije i da moram da im se odužim. Sada shvatam da, iako je izgledalo kao da su moji stric i strina dali taj novac, u pozadini je to bio Bog koji je vladao time i to uredio. U to vreme su moji stric i strina lako stekli novac, toliko lako da su i oni sami bili iznenađeni. Kad sad pomislim na to, da ih Bog nije blagoslovio da zarade sav taj novac, odakle bi inače našli novac da me oslobode? Sećam se da je Bog rekao: „Ako nam neko učini dobro, treba da ga prihvatimo od Boga – posebno ako nam dobro učine roditelji, koji su nas rodili i podigli; sve je to Bog uredio. Bog ima suverenost nad svim; čovek je samo oruđe za služenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Spolja posmatrano, odgajili su me moji roditelji, a stric i strina su platili da me oslobode. Ali iz perspektive istine, svim tim je vladao Bog i On je sve to uredio. Ja njima nisam dužan. Ne treba da koristim svoj život da bih izmirio taj dug po cenu svog spasenja. Ja mogu da im pokažem svoju odanost, ali samo u okviru svojih moći. U odgovarajućim okolnostima i uslovima, mogu da budem uz svoje roditelje i pokažem im svoju odanost. Ali ako se uslovi ne stvore, ne treba da prebacujem sebi. Ja samo treba da dobro obavljam svoje dužnosti. Kad bih odustao od Boga i istine da bih pokazao svoju odanost roditeljima, iako bi ljudi za mene rekli da sam odan sin, ja bih tada izdao Stvoritelja, što je veliko buntovništvo i nedostatak ljudskosti! Zapravo, jedini kome sam istinski dugovao je Bog, a ne moji roditelji. Božja brižnost i zaštita su mi omogućili da doguram dovde; On je taj kojem treba najviše da zahvalim! Bio sam duboko dirnut Božjom ljubavlju i pomolio sam Mu se: „Bože, ono što moji roditelji doživljavaju i kako se policija odnosi prema njima sada je u Tvojim rukama. Ja ne mogu ništa da promenim i voljan sam da Ti ih predam. Ja samo želim da u miru obavljam dužnost stvorenog bića i da na pravi način doživljavam Tvoje delo.”

Od tada sam se osećao malo lakše u vezi sa okolnostima sa kojima se susretala moja porodica i počeo sam da razmišljam kako da svoju dužnost dobro obavljam. Nedugo zatim, stupio sam u kontakt sa svojom majkom. Napisala mi je pismo u kojem je svoje iskustvo podelila sa mnom. Rekla je da ju je to što je iskusila takve okolnosti učvrstilo u odluci da stremi ka istini, kao i da ne brinem zbog dešavanja kod kuće i da se fokusiram na stremljenje ka istini i na ispunjavanje obaveze. Takođe je rekla da, pošto se nisam još uvek vratio kući, policija je uvidela da je besmisleno da drže mog strica u pritvoru, pa su ga oslobodili. U tom trenutku, bio sam veoma dirnut. Postao sam potpuno svestan da su okolnosti na koje sam dosad nailazio u sebi imale Božju nameru i da su imale za cilj da moje gledište usmere na stvari i da pročiste nečistote unutar mene. Bio je to Bog koji je preuzeo odgovornost za moj život!