U oktobru 2021. godine, počela sam da izvršavam dužnost kao starešina u Crkvi Svanuća. 10. decembra uveče sam primila pismo u kojem je pisalo da su jevanđeoski đakon Jang Hui i njegova porodica uhapšeni popodne 8. decembra. Iznenada sam shvatila da je sledećeg jutra brat Li Dži, jedan od mojih saradnika, trebalo da se sretne sa Jang Huijem i drugima. Pričala sam o tome sa svojom drugom saradnicom, sestrom Džang Sin, i odlučile smo da sledećeg jutra brzo obavestimo Li Džija o hapšenju Jang Huija. Džang Sin je sledećeg jutra otišla do njega, ali se nije vratila do podneva 12. decembra. Uznemirila sam se i uplašila, brinući da je i Džang Sin možda uhapšena. Kada bi svi bili uhvaćeni, mnoga braća i sestre bi bili umešani i knjige Božjih reči iz crkve bi bile u opasnosti. Kada ne bismo brzo prebacili knjige, pre nego što policija sprovede pretragu, gubitak bi bio značajan, a moj prestup bi bio ozbiljan. Razmišljajući o tim stvarima, još više sam se uplašila. Neprestano sam se molila Bogu u srcu: „O Bože! Moj rast je premali i ne znam kako da prebrodim ovu situaciju. Molim Te, prosveti me, usmeri me i daj mi veru i hrabrost da se ispravno nosim sa ovom posledicom.ˮ Nakon molitve, odmah sam napisala pismo kako bih organizovala sastanak sa dve sestre, na kom bismo razgovarale o prebacivanju knjiga Božjih reči. Kada sam se spremala da odem, sestra koja je bila domaćin mi je uznemireno rekla: „Ne možeš da ideš! Ako izađeš i ne vratiš se, šta će biti sa crkvenim radom?ˮ Videvši njen prestrašeni izraz lica, još više sam se zabrinula: „Oni se još nisu vratili, sigurno su uhapšeni. Ako izađem, da li će me neko pratiti? Šta ako se zaista ne vratim?ˮ U srcu sam se neprestano molila Bogu i setila sam se ovih Božjih reči: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga. Sotona pokušava na svaki mogući način da nam pošalje svoje misli. U svakom trenutku se moramo moliti da nas Bog prosvetli i prosveti, u svakom trenutku moramo računati na Boga da nas očisti od Sotoninog otrova, u svakom trenutku moramo vežbati u našem duhu kako da se približimo Bogu i da Mu dopustimo da ovlada čitavim našim bićem” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Sada, kada se crkva suočavala sa hapšenjima, moja obaveza i hitna dužnost je bila da zaštitim braću i sestre i knjige Božjih reči. Moj strah od hapšenja bio je misao koju je Sotona poslao. Morala sam da izbegnem da upadnem u Sotoninu zamku. Kada bih se sakrila iz straha da ću biti uhapšena, kada ne bih prebacila knjige Božjih reči na vreme i kada bi ih policija zaplenila, počinila bih prestup. Bila bi sramota da ne uspem da zaštitim interese crkve u ovom kritičnom trenutku. Iako je proces prebacivanja bio rizičan, verovala sam da je Bog svemoguć i da je sve pod Njegovom kontrolom. Bog je odredio da li ću biti uhapšena; kada On to ne bi dozvolio, policija mi ne bi mogla ništa. Razmišljajući o Božjim rečima, više nisam bila tako uplašena. Nakon razgovora sa te dve sestre, brzo smo se razdvojile kako bismo preduzele akcije odvojeno. Jedna je otišla da obavesti braću i sestre, a druga sestra i ja smo preuzele organizaciju prebacivanja knjiga Božjih reči. Tek kada su sve knjige Božjih reči bile bezbedno prebačene, osetila sam olakšanje.

Kasnije, zbog izdaje jednog Jude, sve više ljudi iz crkve je bilo uhapšeno, a policija je neprekidno zaplenjivala knjige Božjih reči. 14. januara 2022. godine, Jang Hung, kod koga sam živela, takođe je uhapšen. Pošto nisam imala gde da budem, razmišljala sam da pobegnem, misleći: „Ako me policija uhvati, žestoko će me mučiti. Ako ne budem to mogla da podnesem i ako izdam Boga poput Jude, posledice će biti nezamislive.ˮ Konačno sam našla relativno bezbedno mesto, ali nedugo zatim, i to mesto je jedan Juda otrkio, pa sam ponovo morala da se selim. Pošto nisam imala gde da budem, mislila sam da nigde nije bezbedno za nas. Osećala sam se tako bespomoćno i uznemireno i nisam mogla a da se ne žalim: „Kada će ovi dani života u stalnom strahu i uznemirenosti biti gotovi? Bilo bi bolje kada bi me policija jednostavno uhapsila i nasmrt pretukla.ˮ Osećala sam užasan bol i pomislila sam na Božje reči: „Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da se odrekneš svega što poseduješ, da učiniš sve što možeš da Mene slediš, i da budeš spreman da potrošiš sve što je tvoje. Kucnuo je čas da te testiram: Hoćeš li Mi pokazati da si Mi odan? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi! Sve što se dešava izraz je Moje dobre volje, i sve je pod Mojom prismotrom. Možeš li slediti Moju reč u svemu što budeš govorio i činio? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi pomogle da razumem da, iako su ovaj talas proganjanja i hapšenja sa kojim se crkva suočavala, kao i to što su neke Jude razotkrivene i što nije bilo dovoljno bezbednih mesta za izvršavanje dužnosti, predstavaljali mnogobrojne poteškoće, te poteškoće su bile u stanju da usavrše moju veru i da razotkriju moju iskvarenost. Božje delo u poslednjim danima za cilj ima da testira veru ljudi kroz razne oblike progranjanja, nevolja, kušnji i oplemenjivanja, čime se otkriva ko iskreno veruje, a ko ne. Oni koji nastave da čitaju Božje reči i ostanu odani u svojim dužnostima u opasnosti i nedaćama, koji ostanu postojani u svedočenju pred velikom crvenom aždajom kada ih uhapse, oni su iskreni vernici i sledbenici Boga. S druge strane, oni koji se sakriju, napuste dužnosti i izdaju Boga kako bi sebe zaštitili tokom proganjanja i nedaća su kukolj i bezvernici koje je Božje delo razotkrilo i oni će na kraju biti isključeni. To je mudrost Božjeg dela. U prošlosti sam mislila da imam jaku veru i da verujem Bogu, ali činjenice su pokazale da mi nedostaju iskrena odanost i pokornost. U takvoj situaciji, ja sam se neprekidno krila i bežala unaokolo, žalila sam se i odbijala sam da se pokorim kada sam se suočila sa fizičkom patnjom i čak sam razmišljala da dozvolim policiji da me uhvati i nasmrt prebije, kako bih izbegla život u neprekidnom strahu. Uvidela sam koliko sam bila buntovna! Nisam uspevala da svedočim za Boga u ključnim trenucima, već sam pravila kompromise sa Sotonom. Zaista sam razočarala Boga! Takođe sam shvatila da, pred proganjanjem i nedaćama, treba da sačuvam odanost Bogu, da do kraja izdržim bilo kakve poteškoće, što je ono što bi iskreni vernici trebalo da rade. Ta spoznaja mi je dala snagu.

U martu 2022. godine, jedna sestra koju su pustili iz pritvora me je obavestila da policija zna da sam crkveni starešina, da koristi nadzorni sistem Skajnet da bi me pratila, i da se hvali da će me uhvatiti čim napustim kuću. Ta informacija me je izuzetno uznemirila i uplašila i osećala sam se kao da sam u stalnoj opasnosti da me uhvate. Pomislila sam: „Ako me policija uhvati, neće me tako lako pustiti. Pošto naročito ciljaju na starešine, sigurno će me primoravati da izdam braću i sestre. Ako ih ne izdam, sigurno će me teško mučiti, možda će me čak nasmrt prebiti ili osakatiti. Ako me pretuku nasmrt, zar se moj put verovanja u Boga neće okončati? Zar neću izgubiti priliku da budem spasena?ˮ Nisam mogla da podnesem da više razmišljam o tome. Nekoliko dana kasnije, primila sam pismo od jednog višeg starešine, u kojem je naređeno meni i sestri Čen Li da se prebacimo u Crkvu Jutarnje zvezde. Potajno sam bila zadovoljna, misleći: „Konačno mogu da napustim ovo mesto. Situacija ovde je previše strašna; policija je već uhapsila preko 90 ljudi. Previše je rizično ostati ovde!ˮ Dok sam čekala da se prebacim, primila sam još jedno pismo od Crkve Jutarnje zvezde. U njemu je pisalo da su dve crkvene starešine i desetine braće i sestare uhapšeni i da je policija zaplenila neke knjige Božjih reči. Čen Li je bila upoznata sa situacijom tamo i morala je iste večeri da ode tamo kako bi se bavila posledicama, što je odložilo moj premeštaj. Čen Li je rekla: „Okruženje je tako loše, a mi moramo da idemo u Crkvu Jutarnje zvezde da se bavimo posledicama. Ako sada kreneš, šta će biti sa radom ove naše crkve?ˮ Osetila sam veliku krivicu zbog njenih reči. Sestre su rizikovale živote kako bi se nosile sa posledicama, dok sam ja razmišljala da odem ranije. Kao crkveni starešina, nisam štitila crkveni rad niti sam u obzir uzimala poteškoće sestara u tom kritičnom periodu, već sam samo želela da odem. Kako sam mogla da budem tako sebična? Shvativši to, objasnila sam situaciju višem starešini i izrazila sam spremnost da ostanem i da se bavim crkvenim radom. U tom trenutku, stupila sam pred Boga da se pomolim i da tragam: „Koja je Božja namera u tome što dozvoljava ovakvo okruženje? Kako bi trebalo da promislim o sebi i da spoznam sebe?ˮ Tada sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Pročitavši Božje reči, razumela sam da oni koji iskreno veruju u Boga i koji su Mu odani, kada vide da velika crvena aždaja ludački hapsi Božji izabrani narod, mogu da se pobune protiv tela, da ne razmišljaju o sopstvenoj bezbednosti i da podrže interese Božje kuće. To je neko ko uzima u obzir Božju nameru, neko ko ima ljudskost i savest. Međutim, kada sam videla da je nedostajalo ljudi koji bi obavljali crkveni rad, ja sam samo razmišljala o sopstvenoj bezbednosti i o tome kako da brzo napustim ovo mesto, da ne bih više morala da provodim dane živeći u stalnom strahu i uznemirenosti. Nisam uzimala u obzir crkveni rad niti sam imala razumevanje za poteškoće sestara, već sam samo želela da izbegnem svoje obaveze i da se sakrijem u svoj oklop, poput kornjače. Bila sam takva kukavica, bez imalo ljudskosti! Kada sam se suočila sa nevoljom, štitila sam sebe i zanemarila sam crkveni rad, čime sam pokazala svoju sebičnu i ogavnu prirodu. Kada se ne bih iskupila, Bog bi me sigurno mrzeo, gnušao bi me se i odbacio me. Više nisam mogla da sledim telo niti da budem kukavica. Bez obzira na to koliko opasno bi postalo moje okruženje ili koliko bi velike bile poteškoće, morala sam da dam sve od sebe kako bih podržala crkveni rad. To je odanost i pokornost koju bi stvoreno biće trebalo da ima i to je svedočanstvo o pobedi nad Sotonom. Bila sam voljna da ostanem i da radim sa sestrama, kako bismo se nosili sa posledicama.

Kasnije su mi braća i sestre pročitali odlomak Božjih reči koji se odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Antihristi daju sve od sebe da zaštite svoju bezbednost. Oni razmišljaju na sledeći način: ’Moram sebi da osiguram potpunu bezbednost. Ko god da bude uhvaćen, to ne smem da budem ja.’ (…) Ako je neko mesto bezbedno, antihristi će u tom slučaju odabrati to mesto za rad i zaista će delovati vrlo preduzimljivo i pozitivno, razmećući se svojim velikim ’osećajem odgovornosti’ i svojom ’odanošću’. Ako neki posao podrazumeva rizik i postoji mogućnost da nastane incident, da velika crvena aždaja otkrije izvršioca tog posla, oni iznalaze izgovore, odbijaju ga i grabe priliku da od njega pobegnu. Čim postoji opasnost, odnosno čim postoji i nagoveštaj opasnosti, oni smišljaju načine da se izvuku i da napuste svoju dužnost, ne mareći za braću i sestre. Jedino brinu o tome kako da sebe izbave iz opasnosti. Možda su u srcu uveliko spremni: čim se pojavi opasnost, odmah ostavljaju posao koji izvršavaju, ne mareći za to kako se odvija crkveni posao odnosno kakve gubitke to može naneti interesima Božje kuće ili kako se može odraziti po bezbednost braće i sestara. Važno im je da pobegnu. (…) Ti ljudi nisu spremni da zbog vere u Boga trpe progon; plaše se da budu uhapšeni, mučeni i osuđeni. Činjenica je da su u svom srcu oni odavno podlegli Sotoni. Užasnuti su pred moći sotonskog režima, a još više se plaše da ih ne zadese stvari poput mučenja i surovog ispitivanja. Prema tome, kad je reč o antihristima, ako se sve odvija glatko i nema nikakve pretnje po njihovu bezbednost ili se ona ne dovodi u pitanje, i nikakva opasnost nije moguća, može se desiti da ponude svoju revnost i ’odanost’, pa čak i svoju imovinu. Međutim, ako su okolnosti loše i postoji mogućnost da, zbog vere u Boga i zbog izvršavanja svoje dužnosti, u svakom trenutku budu uhapšeni, te ako zbog svoje vere u Boga mogu da budu otpušteni sa svoje funkcije ili mogu da ih napuste oni koji su im bliski, tada će oni biti izuzetno oprezni, neće propovedati jevanđelje i svedočiti o Bogu, niti će izvršavati svoju dužnost. Kad postoji i naznaka nevolje, povlače se kao kornjača koja se skriva u svom oklopu; na najmanju naznaku nevolje, odmah će crkvi želeti da vrate svoje knjige Božjih reči i sve što ima veze sa verom u Boga, kako bi bili bezbedni i ostali nepovređeni. Zar nisu opasni? Da ih uhapse, zar ne bi postali Juda? Antihristi su u toj meri opasni da u svakom trenutku mogu da postanu Juda; uvek postoji mogućnost da će izdati Boga. Osim toga, sebični su i ogavni do krajnjih granica. To je određeno priroda-suštinom antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog razotkriva da antihristi, kako bi zaštitili sebe, žele da napuste dužnosti kada se suoče sa opasnosti. Oni zanemaruju ckrveni rad i samo razmišljaju kako da izvuku živu glavu odatle. Takvi ljudi su sebični i ogavni. Shvatila sam da moje ponašanje odslikava ponašanje antihrista. Kada nije bilo opasnosti, mogla sam preduzimljivo da izvršavam dužnost. Međutim, kada su mnoge starešine i delatnici uhapšeni, neki su postali Jude i potkazali su me, a ja sam postala bojažljiva i preplašena, želeći da napustim ovo opasno mesto što je pre moguće. Videla sam da sam zaista sebična i ogavna, da stalno uzimam u obzir sopstvene fizičke interese i da ne razmišljam o tome da sestre i ja radimo kao jedno da bismo se nosili sa posledicama i da bismo minimizirali gubitke. Potpuno mi je nedostajala odanost u dužnosti i otkrila sam sebičnu i ogavnu narav antihrista. Bez razotkrivanja od strane Božjih reči, ne bih prepoznala da je to narav antihrista.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči, koji mi je malo razbistrio srce. Svemogući Bog kaže: „Takvi su ljudi samo plašljivi i sasvim sigurno ih ne možemo označiti kao antihriste isključivo na osnovu ovog ispoljavanja, no, koja je priroda ovog ispoljavanja? Suština ovog ispoljavanja je ona svojstvena bezverniku. Oni ne veruju da Bog može da osigura bezbednost ljudi i sasvim sigurno ne veruju da posvećivanje davanju za Boga predstavlja posvećivanje istini i da je nešto što Bog odobrava. U svom srcu se Boga ne boje; boje se jedino Sotone i rđavih političkih partija. Ne veruju da Bog postoji, ne veruju da je sve u Božjim rukama i zasigurno ne veruju u to da će onaj koji za Njega daje sve, koji daje sve da bi sledio Njegov put i ispunjavao Njegov nalog, zadobiti Božje odobravanje. Ništa od toga ne vide. U šta oni veruju? Veruju da će ih, ako dopadnu šaka velikoj crvenoj aždaji, zadesiti loš kraj, da bi mogli da budu osuđeni ili da se izlože riziku da izgube čak i sopstveni život. U svom srcu misle samo na svoju ličnu bezbednost, a ne na posao crkve. Zar oni nisu bezvernici?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Stalno sam tvrdila da verujem u Svemogućeg Boga, ali kada sam se suočila sa hapšenjima KPK, nisam iskreno verovala da je sve u Božjim rukama, a još manje sam verovala u Božji jedinstven autoritet. Kada sam saznala da me je potkazao jedan Juda i da me policija traži, plašila sam se da će me uhvatiti, osakatiti ili nasmrt pretući i čak sam imala želju da izdam Boga. Kroz otkrivenje ovih činjenica, uvidela sam koliko sam zaista bila bojažljiva i kakva kukavica sam bila, kao i da uopšte nisam razumela Božji autoritet. Ponašala sam se kao da mi je život u Sotoninim rukama. Toliko su me prestravila masovna hapšenja od strane KPK, da sam potpuno izgubila hrabrost. Bila sam tako jadna! Zapravo, bez obzira na to kakve metode ili naprednu tehnologiju KPK koristi da me posmatra ili uhapsi, bez Božje dozvole, njene šeme ne mogu uspeti. Prisetila sam se jednog dana 2021. godine, kada sam se spremala da odem u kuću jedne sestre na sastanak. Baš kada sam se spremala da se popnem uz stepenice, setila sam se jednog hitnog problema u crkvi i odlučila sam da se ne popnem. Sledećeg dana sam saznala da je policija izvršila raciju u njenoj kući baš u tom trenutku. Bez Božje zaštite, pala bih u ruke policiji. Na sličan način, iako su me Jude potkazale i iako je KPK znala da sam crkveni starešina i koristila modernu opremu za nadzor kako bi pratila moje kretanje, znala sam da bez Božje dozvole, bez obzira na to što se velika crvena aždaja na svaki način trudila da me uhvati, svi njeni napori bi bili uzaludni. Kada bi Bog dozvolio, ne bih bila u stanju da pobegnem, čak i kada bih pokušala. Moji život i smrt su u Njegovim rukama, ne u Sotoninim. Kada sam se suočila sa opasnosti, moja želja da pobegnem poticala je od mog preteranog straha od smrti i pohlepe za životom. Smatrala sam da je moj život najvažniji, misleći da, ako izgubim život, više neću moći da stremim ka spasenju i neću imati dobar ishod i odredište. Zato sam stalno želela da zaštitim svoj život kada bi se opasnost pojavila. Gospod Isus je rekao: „Ko hoće da nađe svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 10:39). Kroz istoriju, dok su širili jevanđelje, Gospodovi učenici i apostoli su bili kamenovani do smrti i konji su ih čerečili. Iako su njihova tela umrla, oni su svedočili o Bogu pred Sotonom, zbog čega su proganjani zbog pravednosti i zbog čega ih Bog pamti. S druge strane, oni koji, kada su u opasnosti, izdaju Boga, postanu Jude ili napuste dužnosti zbog pohlepe za životom i straha od smrti, možda deluju živo u telu, ali su izgubili svoje svedočenje pred Bogom i Bog ih ne hvali. Imala sam sreću da prihvatim Božje delo u poslednjim danima, što je velika blagodat. Ako Bog dozvoli da budem uhapšena, trebalo bi da svedočim o Bogu pred Sotonom bez ikakvog ličnog izbora, znajući da, čak i ako me uhapse ili ako umrem, to će imati smisao i biće vredno. Kasnije su Jude izdale mnoge članove crkve, dok su normalna okupljanja i dužnosti bili prekinuti. Braća i sestre su živeli u strahu. Suočena sa takvom situacijom, i ja sam bila slaba i često sam se molila Bogu, tražeći od Njega veru i hrabrost. Rešila sam da ću se, bez obzira na poteškoće, osloniti na Njega u bavljenju posledicama. Jednoj crkvi su hitno bile potrebne nove starešine i morala sam da odem tamo i da organizujem izbore. Iako sam bila zabrinuta, pogotovo u vezi sa tim što me prati policijski sistem nadzora Skajnet, bojažljiva i preplašena, setila sam se Božjih reči: „Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Božje reči su ojačale moju veru. Sotona je ništa drugo do oruđe u Božjim rukama, kontrast, i uopšte ne bi trebalo da se bojim. Moram da se molim i da se oslonim na Boga, da se prepustim u Njegove ruke i da ispunjavam svoje dužnosti. Zatim sam se oslonila na Boga u organizaciji izbora za crkvenog starešinu i time što sam tako postupila, osetila sam mir i stabilnost u srcu.

Kroz ovo iskustvo sam zadobila izvesno razumevanje svoje sebične i ogavne iskvarene naravi, istinskije razumevanje Božje svemoći i suverenosti i raspoznavanje suštine KPK u opiranju Bogu. To su uvidi koje ne bih mogla da zadobijem u ugodnom okruženju.