Li Sin i ja smo sarađivale u nadgledanju rada na izradi tekstova, ali je kasnije smenjena jer nije mogla da obavlja stvaran posao. Nije mogla da prihvati činjenicu da je smenjena i nastavila je da se bori za status i da se takmiči sa mnom. Osećala sam da Li Sin ima negativan stav prema meni – ignorisala me je kada sam razgovarala sa njom i nije bila aktivna u razgovorima o poslu, što je dovelo do kašnjenja u napretku nekih projekata. Takođe je s visine gledala na mene zbog nedostataka u mom radu, hvalila mi se kako je ona nekada obavljala posao i omalovažavajućim primedbama ukazivala na moju iskvarenost. Osećala sam se pomalo sputano i slepo sam prihvatila da sam previše zabrinuta za svoj ugled. Mislila sam da sam manje kompetentna delatnica od nje i da nisam prikladna da služim kao vođa tima. Postala sam pomalo negativna, čak sam razmišljala o tome da dam ostavku i prepustim Li Sin da preuzme dužnost. Tek uz razgovor u zajedništvu i pomoć mog starešine, moje stanje se kasnije donekle popravilo, ali sam se i dalje osećala sputano kada sam radila sa Li Sin. Kasnije, kada je moj starešina saznao da je Li Sin samovoljna u izvršavanju dužnosti, da se često bori za status i napada i isključuje druge, on ju je detaljno analizirao i razotkrio njene probleme. U početku sam mogla da tretiram Li Sin na ispravan način i takođe sam joj s ljubavlju pomagala i usmeravala je da razmišlja o svojim problemima, ali kasnije, kada sam videla šta je napisala u svom razmišljanju i razumevanju, potpuno sam pobesnela. Ne samo da me je napadala u lice i isključivala, već me je i kritikovala sa ostalim članovima i starešinom iza mojih leđa. Bila sam tako ljuta i uznemirena, i pitala sam se kako ona može da se tako ponaša prema meni. Zar mi nije tako uništavala ugled iza mojih leđa? Smatrala sam neprihvatljivim da se tako ponaša prema meni nakon što sam s ljubavlju razgovarala sa njom i pomagala joj kada je bila negativna i slaba. Mislila sam da je tako kukavički od mene da budem tolerantna i strpljiva sa njom i da razmišljam samo o sebi, pa sam počela pomalo da osećam mržnju prema Li Sin. Zašto sam uvek opraštala drugima? Zar nisam zbog toga izgledala kao obična gubitnica i previše predusretljiva? Ovog puta nisam mogla da joj tako lako oprostim, već sam morala da joj pokažem da umem da budem čvrsta i da se sa mnom ne treba šaliti. Tokom ta dva dana osećala sam se posebno potišteno i bolno i bila sam preplavljena osećanjem besa i mržnje. Ponekad, kada je Li Sin preuzimala inicijativu da razgovara sa mnom o poslu, želela sam da razgovaram sa njom normalno kao i pre, ali tada bi moje misli preplavila sećanja na sve ono što se desilo i obuzelo bi me snažno uverenje: „Ne mogu tako lako da napravim kompromis sa njom, moram da budem čvrsta. ’Dobrog čoveka svi maltretiraju, baš kao što i pitomog konja svi jašu.’ Ne mogu da budem previše srdačna i dobra prema njoj. Tako se loše ophodila prema meni, pa zašto je ne bih naterala da oseti malo boli?” Nakon toga, kada mi se Li Sin obraćala, odgovorila bih joj normalno, ali bih namestila hladan izraz lica i bila bih pomalo oštra, a takođe bih namerno izbegavala kontakt očima. U to vreme sam se osećala strašno nemirno i samo sam želela da budem sama, u miru i tišini. Trudila sam se da ne razmišljam o ovim neprijatnim stvarima, ali jednostavno nisam mogla da izbacim te misli iz glave. Kasnije sam potisnula te negativne emocije i mogla sam normalno da razgovaram sa Li Sin o poslu, ali sam uvek želela da na njoj iskalim svoje nezadovoljstvo, bes i mržnju. Osećala sam se prilično bolno i izmučeno i nisam znala kako da ispravim svoje stanje. Sve što sam mogla da uradim je da svoje najdublje misli iznesem Bogu, iznova Mu se moleći: „O Bože, videvši šta mi je Li Sin uradila, osetila sam snažan bes. Osećam neku mržnju prema njoj, pa čak i želju da tražim osvetu. O Bože, ne želim da živim po svojoj iskvarenoj naravi i želim da normalno komuniciram sa njom, ali jednostavno ne mogu, moj rast je premali. Molim Te, pomozi mi i vodi me.”

Kasnije sam videla ovaj odlomak Božjih reči: „Ako te je neko ranije povredio i ti prema njemu isto tako postupiš, da li je to u skladu s istina-načelima? Ako, zbog toga što te je neko povredio – užasno povredio – pokušaš na pravičan ili nepošten način da mu uzvratiš i kazniš ga, po mišljenju nevernika, to je fer i razumno i tu nema šta da se zameri; ali kakav je to pravac delovanja? To je naprasitost. Kad te neko povredi, taj pravac delovanja je otkrivenje iskvarene sotonske naravi. Ali, ako im uzvratiš istom merom, zar tvoj pravac delovanja nije isti kao njegov? Mentalitet, početna tačka, uzrok tvoje odmazde isti su kao njegovi; tu nema razlike. Znači, tvoj postupak je svakako naprasitog, prirodnog i sotonskog karaktera. Pošto je sotonski i naprasit, zar ne bi trebalo da promeniš svoj pravac delovanja? Da li uzrok, namere i motivacija tvojih postupaka treba da se promene? (Da.) Kako ih promeniti? Ako je ono što ti se desi nešto sitno, iako ti je zbog toga neprijatno, kad se ne tiče tvojih interesa, ne povređuje te jako, ne budi u tebi mržnju i ne želiš da rizikuješ život da bi uzvratio istom merom, onda možeš da primiriš svoju mržnju bez oslanjanja na naprasitost; umesto toga, možeš da se osloniš na svoju razumnost i ljudskost da bi valjano i mirno rešio tu stvar. Možeš iskreno i otvoreno da objasniš tu stvar drugoj strani i da se rešiš svoje mržnje. Ali, ako je ta mržnja preduboka, u toj meri da poželiš odmazdu i osetiš silnu mržnju, možeš li onda i dalje da primeniš strpljenje? Kad budeš u stanju da se ne oslanjaš na naprasitost, već da mirno kažeš: ’Moram da budem razuman. Moram da živim po svojoj savesti i razumu i po istina-načelima. Ne smem na zlo odgovarati zlom, moram biti postojan u svom svedočenju i posramiti Sotonu’, zar to onda nije drugačije stanje? (Jeste.) Kakva ste stanja imali u prošlosti? Ako neko ukrade nešto tvoje, ili pojede nešto tvoje, to nije razlog za neku veliku, duboku mržnju i nećeš smatrati da je neophodno da se s njim žestoko svađaš zbog toga – ti si iznad toga i to nije vredno takvog ponašanja. U takvoj situaciji, možeš problem da rešiš razumno. Da li je mogućnost da se problem reši razumno ravna primenjivanju istine? Da li je ravna posedovanju istina-stvarnosti po ovom pitanju? Nikako nije. Razumnost i primenjivanje istine su dve odvojene stvari. Ako se suočiš s nečim što te posebno razbesni, ali uspeš razumno i mirno s tim da izađeš na kraj, bez otkrivanja naprasitosti i iskvarenosti – to zahteva od tebe razumevanje istina-načela i oslanjanje na mudrost da bi to rešio. U takvoj situaciji, ako se ne moliš Bogu i ako ne tragaš za istinom, naprasitost će lako buknuti u tebi – čak i nasilnost. Ako ne tragaš za istinom, već samo usvajaš ljudske metode i rešavaš stvar po svom nahođenju, onda je ne možeš rešiti propovedajući pokoju doktrinu niti time što ćeš sesti i ogoliti svoje srce. Nije to tako jednostavno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino se razrešenjem sopstvene iskvarene naravi može postići pravi preobražaj”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, počela sam da osećam prilično veliku krivicu. Pošto sam smatrala da je Li Sin narušila moj ugled osuđujući me pred drugima, želela sam da joj se osvetim i da joj zagorčam život. Po čemu su se moji postupci razlikovali od njenih? Nisam li samo dozvolila da moja usijana glava i iskvarena narav diktiraju moje postupke? Zar u korenu svega toga nije bio Sotona? Nisam primenjivala istinu! Oduvek sam o sebi mislila kao o prilično ljubaznoj i tolerantnoj osobi i smatrala sam da obično nisam sitničava i proračunata u odnosu sa ljudima. Tek nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da samo u stvarima u kojima nisam imala udela nisam bila sitničava. Nisam smatrala potrebnim da se previše bavim trivijalnim i nevažnim stvarima. Kad bih bila previše sitničava, delovala bih nedostojanstveno i uskogrudno. Bila sam u stanju da se razumno pozabavim ovim pitanjima i delovala sam velikodušno i spremna da opaštam. Baš kao i na početku, kada je Li Sin imala negativan stav prema meni, mogla sam da se ophodim prema njoj kako treba i da imam razumevanja prema njoj. Osećala sam da je normalno da ona razotkrije iskvarenost i predstavila sam se kao neko ko prilično lako prašta. Ali, kada sam saznala da me je Li Sin kritikovala pred ostalim članovima tima i starešinom, shvatila sam to kao veliku uvredu za moj integritet i dostojanstvo; jednostavno nisam mogla više da izdržim i preplavili su me bes i mržnja. Uvidela sam da nisam istinski strpljiva i tolerantna. Božje reči kažu: „Ako se suočiš s nečim što te posebno razbesni, ali uspeš razumno i mirno s tim da izađeš na kraj, bez otkrivanja naprasitosti i iskvarenosti – to zahteva od tebe razumevanje istina-načela i oslanjanje na mudrost da bi to rešio.” Tada sam pomislila: „Koje istine moram da razumem da bih se oslobodila ovog osećanja mržnje?”

U svom traganju, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Napad i odmazda su jedna vrsta postupanja i otkrivenja koja proističe iz zlonamerne sotonske prirode. To je, takođe, i jedna vrsta iskvarene naravi. Ljudi misle na sledeći način: ’Budeš li neljubazan prema meni, vratiću ti istom merom! Ako ti prema meni nemaš poštovanja, zašto bih ga ja imao prema tebi?’ Kakvo je ovo razmišljanje? Zar to nije osvetnički način razmišljanja? Prema pogledima obične osobe, zar to nije opravdana perspektiva? Zar ne drži vodu? ’Neću napasti sve dok me ne napadnu; ako me napadnu, sigurno ću uzvratiti’, kao i ’Sam kusaj šta si zakuvao’ – nevernici često govore takve stvari; njima su to sve opravdanja koja drže vodu i potpuno su u skladu sa ljudskim predstavama. Međutim, kako bi oni koji veruju u Boga i streme ka istini trebalo da posmatraju ove reči? Da li su te ideje tačne? (Nisu.) Zašto nisu tačne? Kako bi ih trebalo razabrati? Odakle potiču te stvari? (Od Sotone.) Potiču od Sotone, u to nema sumnje. Iz koje Sotonine naravi proizlaze? Proizlaze iz zlonamerne prirode Sotonine; u sebi sadrže otrov i sadrže Sotonino pravo lice u svoj njegovoj zlonamernosti i ružnoći. Sadrže takvu vrstu priroda-suštine. Koji je karakter perspektiva, misli, otkrivenja, govora, pa čak i postupaka koji sadrže takvu vrstu priroda-suštine? Bez ikakve sumnje, to je čovekova iskvarena narav – narav Sotone. Da li su te sotonske stvari u skladu s Božjim rečima? Da li su u skladu s istinom? Da li imaju osnove u Božjim rečima? (Ne.) Da li takvi treba da budu postupci Božjih sledbenika? Da li takve misli i gledišta oni treba da poseduju? Da li su te misli i pravci delovanja u skladu s istinom? (Nisu.) Pošto te stvari nisu u skladu s istinom, da li su u skladu sa savešću i razumom normalne ljudskosti? (Nisu.) Sad jasno možete da vidite da te stvari nisu u skladu s istinom niti sa normalnom ljudskošću. Da li ste prethodno mislili da su ti pravci delovanja i te misli prikladni, da ostavljaju dobar utisak i da se mogu opravdati? (Da.) Te sotonske misli i teorije zauzimaju dominantnu poziciju u ljudskim srcima, usmeravaju njihove misli, gledišta, njihovo ponašanje i pravac delovanja, kao i razna njihova stanja; da li stoga ljudi mogu da razumeju istinu? Ne mogu nikako. Naprotiv – zar ljudi ne praktikuju i zar se ne drže stvari za koje misle da su ispravne baš kao da su istina? Ako su te stvari istina, zašto onda to što se njih držiš ne rešava tvoje praktične probleme? Zašto to što se njih držiš ne stvara u tebi istinsku promenu, iako veruješ u Boga već godinama? Zašto nisi u stanju da koristiš Božje reči da razabereš te filozofije koje potiču od Sotone? Da li se i dalje držiš tih sotonskih filozofija kao da su istina? Ako istinski umeš da razabereš, zar nisi onda našao uzrok problema? Jer to čega si se držao nikada nije bila istina – zapravo, bile su to sotonske laži i filozofije – i u tome leži problem. Svi bi trebalo da sledite taj put da biste ispitali i proučili sebe; da vidite za koje to stvari u sebi mislite da se mogu opravdati, da su u skladu sa zdravim razumom i ovozemaljskom mudrošću i da ih možete izneti na sto – netačne misli, gledišta, pravci delovanja i osnove koje u svom srcu već smatrate istinom i za koje mislite da nisu iskvarene naravi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino se razrešenjem sopstvene iskvarene naravi može postići pravi preobražaj”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da razotkrivam zlobnu i zlonamernu narav. Smatrala sam da je jednostavno previše to što me je Li Sin kritikovala pred drugima i narušila moj ugled i status. Kao što kaže izreka: „Dobrog čoveka svi maltretiraju, baš kao što i pitomog konja svi jašu.” Kad bih to samo tako pustila, drugi bi sigurno rekli da sam bezvredna i da sam totalna gubitnica, mislili bi da mogu da se ponašaju prema meni kako god žele. Jednostavno nisam mogla da dozvolim da to ostane bez odgovora i želela sam da se osvetim Li Sin i da je ignorišem. Takođe sam pomislila: Li Sin je prva loše postupala prema meni. Kako god da odgovorim na to, ne bi bilo neprimereno. U najmanju ruku, trebalo bi da učinim da i ona oseti kako je to biti povređen, da izbacim iz sebe deo svog nezadovoljstva i potištenosti. Baš kao što kažu: „Oko za oko, zub za zub” i „Ako si neljubazan, nemoj me kriviti što sam nepravedan”. Kroz razotkrivanje Božjim rečima, videla sam da moje misli i gledišta potiču od moje usijane glave, sotonske filozofije i moje iskvarene naravi. Htela sam da napadnem svakog i osvetim se svakome ko me je povredio ili uvredio. Kad bih se ja osetila neprijatno, učinila bih da se moj napadač oseća isto tako. Shvatila sam da sam prilično zlobna i zlonamerna. Kada sam dozvolila da mi iskvarena narav diktira život, vodila sam računa samo o tome kako da budem srećna i zadovoljna i kako da zaštitim svoje interese. Nisam zastala da razmislim da li su moji postupci uopšte u skladu sa istinom niti da li će biti štetni za Li Sin. Bila sam tako sebična i uskogrudna. Li Sin je bila u stanju da razmisli i upozna sebe, skupila je hrabrost da razotkrije svoju iskvarenost. Ona je pokazivala želju da primenjuje istinu i da se pokaje. Trebalo je da se prema njoj ophodim kako treba i da ostavim po strani svoje predrasude. Ali, ne samo da je nisam ohrabrivala, već sam se fiksirala na njena otkrovenja iskvarenosti i tražila sam da joj se osvetim zbog toga. Zar nisam bila nemilosrdna uprkos tome što sam bila u pravu? Shvativši ovo, osetila sam da je moja ljudskost prilično loša. Kada sam bila preplavljena osećanjem mržnje, nisam se osećala srećnije niti spokojnije iako je moja želja da se osvetim bila zadovoljena. Umesto toga, osećala sam se još gore, osećala sam se krivom i optuženom. Iz prve ruke sam iskusila kako život u skladu sa iskvarenom naravi dovodi do lične patnje i šteti onima oko tebe. Nije trebalo da se tako ponašam. Takođe sam shvatila da su moji stavovi bili isti kao i stavovi nevernika. Mislila sam da se mogu zaštititi samo tako što na zlo odgovaram zlom. U sekularnom svetu, naivne ljude često maltretiraju, a sve što oni mogu da urade je samo da prihvate poniženje i da prave ustupke. Međutim, u Božjoj kući vladaju istina i pravednost. Ma šta nam se dešavalo ili ma kako se drugi ponašali prema nama, sve je to uz Božje dopuštenje i postoje lekcije koje možemo naučiti iz ovih stvari i istine koje treba primeniti. Trebalo bi da to prihvatim od Boga i da se ispravno odnosim prema Li Sin u skladu sa Njegovim rečima.

Sledećeg dana, i dalje sam se osećala loše kada sam pomislila na taj problem i nisam bila sigurna kako da se suočim sa Li Sin, pa sam se molila Bogu: „O Bože, znam da ne treba da se ophodim prema Li Sin na osnovu sotonske filozofije, ali moje znanje o ovom problemu je previše površno i nedostaje mi taj osećaj olakšanja. Ne znam kako da se suočim sa njom. O Bože, molim Te, usmeri me.” Nakon toga, naišla sam na još jedan odlomak Božjih reči: „Bog je gnev i On ne podnosi da bude uvređen – to ne znači da Božji bes ne pravi razliku među uzrocima niti da je neprincipijelan; upravo je iskvareni ljudski rod taj koji polaže isključivo pravo na neprincipijelne, nasumične izlive besa, na one vrste besa koje ne prave razliku među uzrocima. Jednom kada čovek stekne status, teško će mu biti da kontroliše svoje raspoloženje, pa će uživati da koristi prilike da izrazi svoje nezadovoljstvo i dȃ oduška svojim emocijama; često će se razbesneti bez ikakvog očiglednog razloga, kako bi otkrio svoju sposobnost i drugima stavio do znanja da se njegov status i identitet razlikuju od onih kod običnih ljudi. Naravno, i iskvareni ljudi bez statusa često gube kontrolu. Njihov bes je često izazvan narušavanjem njihovih privatnih interesa. Kako bi zaštitili svoj sopstveni status i dostojanstvo, često će davati oduška svojim emocijama i otkrivati svoju nadmenu prirodu. Čovek će se razbesneti i dati oduška svojim emocijama kako bi odbranio i podržao postojanje greha, a ovi postupci su načini na koje čovek izražava svoje nezadovoljstvo; prepuni su nečistoća, smicalica i spletki, ljudske iskvarenosti i rđavosti, a više od svega, prepuni su čovekovih sumanutih ambicija i želja” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Razmišljajući o Božjim rečima, osetila sam se prilično posramljeno. Videla sam da je Božja suština pravedna i sveta i da On izvršava Svoje delo u skladu sa načelima. Božji gnev i milost su posebno čisti i neukaljani. Uzmimo, na primer, kako se Bog odnosio prema gradovima Sodomi i Ninivi. Oba grada su se odrekla Boga i upala su u zlo i razvrat. Njihova zla dela su odavno bila poznata Bogu i trebalo je da budu istrebljeni zbog zla koje su počinili. Ali, dva grada su imala potpuno različite odgovore na Božje glasnike koji su ih posetili. Stanovnici Sodome su žestoko proganjali glasnike i gajili izuzetnu mržnju prema pozitivnim stvarima. Na kraju, oni su razbesneli Božju narav i On ih je uništio zapaljenim sumporom. Nasuprot tome, Ninivljani su verovali i pridržavali se Joninog proglasa i ceo grad je došao pred Boga da se pokaje i ispovedi, što je navelo Boga da se na kraju predomisli, da im se smiluje i oprosti im. Bog je veoma principijelan u tome kako se ophodi prema ljudima. Ako ljudi tvrdoglavo odbijaju da se pokaju, onda će ih Bog osuditi i uništiti. Ali, kada se istinski pokaju i priznaju svoje grehe, Bog odmah povlači svoj gnev, pokazuje milost prema njima i oprašta im. Iz Božjeg odnosa prema čovečanstvu sam shvatila da uopšte nisam bila principijelna u ponašanju i ophođenju prema ljudima, da sam se ponašala u potpunosti na osnovu svoje iskvarene naravi. Kada je Li Sin razotkrila iskvarenost, a da to nije mnogo naškodilo mojim interesima, ja joj nisam ukazala na to, niti sam joj pomogla, već sam joj samo udovoljila. Kada su moji interesi bili ozbiljno narušeni i nisam više mogla da izdržim, htela sam da joj se osvetim svojom usijanom glavom, a čak i kada je htela da se pokaje, nisam mogla da joj oprostim. Bila sam preplavljena osećanjem mržnje i duboko ogorčena. Shvatila sam da sam, u oba slučaja, postupala sa Li Sin na osnovu svoje iskvarene naravi i da sam delovala u ime svojih interesa. Pokušala sam da se osvetim svojom usijanom glavom kako bih zadržala svoj ponos, status i dostojanstvo, iskaljujući pritom svoje nezadovoljstvo na Li Sin. Moj bes i mržnja su bili sebični i uskogrudni i bili su sotonski. Ovo je bilo otkrovenje moje iskvarene naravi!

Kasnije sam takođe naišla na još dva odlomka Božjih reči: „Ako bi se dogodilo nešto što bi izazvalo tvoju mržnju, kako bi na to gledao? Na kojoj osnovi bi to posmatrao? (Na osnovi Božjih reči.) Tako je. Ako ne znaš kako da gledaš na te stvari shodno Božjim rečima, onda možeš samo da popustiš kad god možeš, da potiskuješ svoje ogorčenje, da činiš ustupke i da čekaš pravu priliku da se osvetiš – to je put kojim bi krenuo. Ako želiš da stremiš ka istini, moraš da gledaš na ljude i stvari shodno Božjim rečima, pitajući se: ’Zašto se ova osoba tako ophodi prema meni? Kako je to moglo da mi se desi? Zašto uopšte može da dođe do toga?’ Takve stvari treba posmatrati shodno Božjim rečima. Prva stvar koju treba da uradiš jeste da uspeš da prihvatiš tu stvar od Boga i da svesno prihvatiš da ona dolazi od Boga i da je to nešto korisno i dobro za tebe. Da bi prihvatio tu stvar od Boga, prvo moraš da to prihvatiš kao nešto što je Bog orkestrirao i čime upravlja. Sve što se dešava pod suncem, sve što možeš da osetiš, sve što možeš da vidiš, sve što možeš da čuješ – sve se dešava uz Božju dozvolu. Kada prihvatiš da je to od Boga, sagledaj ga naspram Božjih reči i saznaj kakva je osoba koja je to učinila i kakva je suština te stvari, bez obzira na to da li te je ono što je rekla ili učinila povredilo, da li su ti srce i duša povređeni ili je tvoj karakter izgažen. Prvo pogledaj da li se radi o zloj osobi ili o običnoj iskvarenoj osobi, prvo razluči njenu pravu prirodu u skladu sa Božjim rečima, a zatim razluči i rešavaj tu stvar u skladu sa Božjim rečima. Zar to nisu ispravni koraci koje treba preduzeti? (Jesu.) Prvo prihvati da je to od Boga i shodno Njegovim rečima sagledaj ljude koji s tim imaju veze, ne bi li utvrdio da li su to obična braća i sestre, zli ljudi, antihristi, bezvernici, zli duhovi, pogani demoni ili špijuni velike crvene aždaje i da li je to što su učinili bilo uopšteno prikazivanje iskvarenosti ili zlo delo koje je namerno isplanirano da ometa i prekida. Sve to treba da se utvrdi poredeći ga s Božjim rečima. Merenje stvari Božjim rečima je najtačniji i najobjektivniji način. Ljude treba razvrstati i pitanja treba rešiti u skladu sa Božjim rečima. Trebalo bi pažljivo da razmisliš: ’Taj događaj je u velikoj meri povredio moje srce i dušu i ostavio mračan trag u meni. Ali kako je taj događaj doprineo mojoj pripremi za život-ulazak? Šta je ovde Božja namera?’ To te dovodi do suštine stvari, u koju treba da pronikneš i da je shvatiš – to znači slediti pravi put. Moraš da tražiš Božju nameru i da misliš: ’Ovaj događaj je traumatizovao moje srce i dušu. Osećam teskobu i bol, ali ne smem da budem negativan i kritičan. Najvažnije je razlučiti, uočiti razliku i odlučiti da li je taj događaj zaista koristan za mene ili ne, shodno Božjim rečima. Ako on dolazi od Božjeg dovođenja u red i koristan je za moj život-ulazak i moju samospoznaju, onda treba to da prihvatim i da mu se potčinim; ako je to iskušenje koje dolazi od Sotone, onda treba da se molim Bogu i da se prema tome mudro ponesem.’ Da li je traženje i razmišljanje poput ovog pozitivan ulazak? Da li je to viđenje ljudi i stvari u skladu sa Božjim rečima? (Jeste.) Zatim, bez obzira na to čime se bavite ili na probleme koji se pojave u vašim odnosima s ljudima, treba da potražite odgovarajuće Božje reči da biste to rešili” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (9)”). „Ako izabereš pravi put, kad neko bude govorio na način kojim šteti tvom imidžu ili ponosu odnosno bude vređao tvoj integritet i dostojanstvo, možeš da odlučiš da budeš tolerantan. S njim se nećeš svađati koristeći bilo kakav rečnik niti ćeš se namerno pravdati, to opovrgavati i drugu stranu napadati, stvarajući mržnju u sebi. Koji su suština i značaj tolerancije? Kažeš: ’Neke od stvari koje je rekao nisu u skladu sa činjenicama, ali su takvi svi ljudi pre nego što shvate istinu i postignu spasenje, i sȃm sam nekada bio takav. Sad kad shvatam istinu, ne idem putem nevernika koji se raspravljaju o tome šta je ispravno a šta pogrešno, niti se prepuštam filozofiji sukobljavanja – biram da budem tolerantan i da se prema drugima ophodim s ljubavlju. Nešto od onoga što je rekao nije u skladu sa činjenicama, ali na to ne obraćam pažnju. Prihvatam ono što mogu da prepoznam i shvatim. Primam to od Boga i iznosim pred Boga u molitvi, tražeći od Njega da uredi okolnosti koje otkrivaju moje iskvarene naravi, koje mi omogućavaju da spoznam suštinu ovih iskvarenih naravi i da imam priliku da počnem da se bavim rešavanjem tih problema, da ih postepeno prevaziđem i uđem u istina-stvarnost. A kad je reč o osobi koja me povređuje svojim rečima i o tome da li su stvari koje govori ispravne ili nisu, odnosno kakve su njene namere, s jedne strane, prema njoj sam pronicljiv, a s druge – tolerantan.’ Ako je taj čovek neko ko prihvata istinu, možeš s njim da sedneš i da u miru razgovaraš u zajedništvu. Ako je ne prihvata, ako je zla osoba, nemoj na njega obraćati pažnju. Sačekaj dok ne uradi dovoljnu količinu stvari i sva braća i sestre ga temeljno ne razaznaju, baš kao i ti, te da starešine i delatnici budu spremni da se njime pozabave i uklone ga – tada je došlo vreme da se Bog njima bavi, a i ti ćeš se naravno osećati oduševljeno. Međutim, put koji treba da odabereš nipošto nije upuštanje u verbalne svađe sa zlim ljudima niti rasprava s njima i pokušaj da sebe opravdaš. Naprotiv, taj put je u praktičnom postupanju shodno istina-načelima kad god se bilo šta dogodi. Bilo da je reč o bavljenju ljudima koji su te povredili ili onima koji to nisu i koji su ti od koristi, načela primene treba da budu ista” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (15)”). Čitajući Božje reči, u sebi sam se osećala još jasnije i zadobila sam neke puteve primene. Videla sam da, šta god da nam se desi, to je sve sa Božjim dopuštenjem i da postoje lekcije koje treba da naučimo. Bog od nas zahteva da se prema ljudima ponašamo u skladu sa načelima. Kada imamo posla sa onima koji su nam naudili, ne treba uvek da prihvatamo poniženje i pravimo ustupke, niti da budemo obuzeti mržnjom i da tražimo osvetu. Umesto toga, trebalo bi da prihvatimo situaciju od Boga, tda ragamo za Božjom namerom i postupamo u skladu sa istina-načelima. Ako neko razotkriva svoju iskvarenost i nesvesno nam šteti svojim rečima ili delima, moramo s ljubavlju da pokažemo toleranciju i strpljivost, da iskoristimo njegovu kritiku i razotkrivanje kako bismo razmislili o sopstvenim problemima i da se usredsredimo na svoj život-ulazak. Ako oni imaju pogrešne namere u tome kako govore i deluju, a to je da nas osuđuju i napadaju iza naših leđa, ne možemo slepo da razmišljamo o sebi, već moramo da raspoznamo kakvi su to ljudi, kakve namere imaju i da ukažemo na njihove probleme. Ako su voljni da prihvate istinu, da se pokaju i preobraze, onda ih treba tretirati kao braću i sestre i ponuditi im razgovor u zajedništvu i podršku. Ako oni ni malo ne prihvataju istinu, zli su ljudi i antihristi, onda ih treba razotkriti, raspoznati, skinuti im maske i prijaviti ih na osnovu istine, a takođe ih treba prezreti i odbaciti. Ovo je pravi način da se prema ljudima postupa u skladu sa istina-načelima. Iskvarena narav Li Sin je bila relativno ozbiljna, ali ona je bila voljna da prihvati istinu i da se pokaje i preobrazi, tako da je trebalo da se prema njoj pravilno ophodim. Morala sam da budem tolerantna i strpljiva prema njoj i da joj oprostim za to što mi je naudila. Što se tiče problema koje je imala, a koje nije prepoznala, trebalo bi da joj ukažem na njih i da joj pomognem, da je uputim da upozna sebe i da razreši svoju iskvarenu narav. Takođe, kroz ovu situaciju sam razmišljala o sebi i upoznala sebe. Uvidela sam da je moj rast premali, a moja želja za ugledom i statusom je prejaka. Kada su reči i postupci Li Sin ugrozili moj status i ponos, poželela sam da se osvetim svojom usijanom glavom i izgubila sam razum koji normalna osoba treba da ima. Nekim kritikama koje je Li Sin imala na moj račun nedostajala je objektivnost, ali neke su identifikovale stvarne probleme koje sam imala. Na primer, ja sam se u svojoj dužnosti fokusirala samo na svoj rad, a ne na iskustveno doživljavanje Božjih reči; nedostajale su mi sposobnosti da odredim prioritete među zadacima; i tako dalje. Sve su to bili moji nedostaci. Možda sam izgubila malo ugleda zbog kritika, ali one su mi pomogle da jasnije identifikujem svoje probleme. To mi je takođe pomoglo za moj život-ulazak. Pa zašto da joj zameram i prezirem je? Što sam više razmišljala o tome, to sam bila više dirnuta, a moje predrasude prema Li Sin su na kraju potpuno nestale.

Kasnije, tokom okupljanja, otvorila sam se Li Sin po pitanju iskvarenosti koju sam razotkrila i svom sopstvenom život-ulasku. Jednom kada sam praktično postupila na taj način, osetila sam da je otuđenje između nas nestalo i konačno sam mogla da se odnosim prema njoj kako treba. Kasnije, dok sam sarađivala sa Li Sin, shvatila sam da je njena borba za status i dalje veoma ozbiljna, i da nije mnogo spoznala sebe. Ponekad me ona ne bi objektivno ocenila. Pokušala sam da to prihvatim od Boga, da razmišljam o svojim problemima i da se uzdržim od traženja osvete zbog svoje usijane glave, istovremeno se fokusirajući na raspoznavanje i posmatranje. Kada sam videla da je iskvarena narav Li Sin postala prilično ozbiljna, da je njena ljudskost loša, da nikako ne uspeva da se istinski pokaje i da izaziva ometanja i prekidanja, prijavila sam njenu situaciju starešini. Na kraju je Li Sin smenjena. Osećala sam se mnogo smirenije i slobodnije praktično postupajući na taj način. Hvala Bogu! Kroz ovo iskustvo sam shvatila da samo primenom istine i životom po Božjim rečima možemo zaista proživeti u ljudskom obličju.