Rođena sam u tradicionalnoj kineskoj porodici. Još od malih nogu, roditelji su me učili da budem obrazovano, razumno i učtivo dete, kao i da s poštovanjem pozdravljam starije kada ih vidim i da ne budem nepristojna, inače će ljudi reći da sam loše vaspitana. Kad sam pošla u školu, učitelji su nam često govorili da je Kina oduvek bila zemlja koja stavlja naglasak na rituale i bonton i da ljudi moraju da imaju lepo ponašanje u komunikaciji sa drugima. U udžbenicima sam često nailazila na priče sa poukama, poput one o Kung Žungu, koji se odrekao većih krušaka, i one su mi se duboko urezale u svest. Mislila sam da bi čovek trebalo da se ponaša u skladu sa bontonom, da poštuje starije i da brine o mladima; jedino tako može da bude dobro vaspitana, dobra osoba. Sve to vreme sam živela u skladu sa tom tradicionalnom kulturom, pokazivala sam poštovanje i učtivost prema starijima i nikada ih nisam vređala. Čak iako je bilo trenutaka kada sam videla da rade nešto pogrešno, nisam se usuđivala da na to ukažem pred njima samima. Nakon što sam počela da verujem u Boga i da izvršavam svoju dužnost, u crkvi sam i dalje živela u skladu sa tradicionalnim idejama da treba da budem obrazovana i razumna, da poštujem starije i da brinem o mladima. Pogotovo kada je u pitanju bio moj odnos prema starijoj braći i sestrama. Nikada ih ne bih oslovljavala po imenu, već sam im se, s poštovanjem, obraćala sa „gospođo ta i ta” ili „gospodine taj i taj”, kako bi ljudi mislili da sam obzirna i lepo vaspitana. Kada bih radila sa nekom starijom braćom i sestrama i videla da oni imaju neke probleme u svojim dužnostima, nisam se usuđivala da im to spomenem. Pomislila bih: „Sva ova braća i sestre su generacija mojih roditelja, a neki su čak dovoljno stari da bi mogli da mi budu deda ili baba. Ako im direkno ukažem na njihove probleme, zar oni neće reći da nemam poštovanja i da sam loše vaspitana?” Zato skoro nikada nisam ukazivala na njihove probleme. Čak i kada bih nešto rekla, morala sam prvo da nađem prave reči i da govorim blagim tonom, kako ne bih povredila njihov ponos. Pošto sam se pred braćom i sestrama uvek ponašala uglađeno, pristojno i ljubazno, svi su mislili da sam zrela i stabilna, kao i da imam dobru ljudskost, a ja sam mislila da time što se tako ponašam zapravo primenjujem istinu.

Nešto kasnije sam preuzela dužnost u vezi sa izradom tekstova u crkvi. Jednom prilikom, starešina je rekla da nedostaje ljudi za rad na izradi tekstova. Rekla je da je brat po imenu Ven Tao u prošlosti izvršavao dužnost u vezi sa izradom tekstova i da je dokučio neka načela, pa je želela da uredi da nam se on priključi i zamolila me je da razgovaram sa njim. Nakon što sam razgovarala sa Ven Taom, bilo je voljan da sarađuje, ali je rekao da je lošeg zdravlja i da ne sme da se preoptereti poslom. Rekla sam mu da možemo da uredimo da dobije razuman obim posla, zbog njegovog zdravstvenog stanja, i da bi na taj način njegovo zdravlje i energija bili dobro očuvani. On se složio s tim. Međutim, nakon samo nekoliko dana starešina je rekla da joj je Ven Tao poslao pismo u kojem kaže da njegovo zdravlje nije dobro i da želi da širi jevanđelje umesto da izvršava dužnost u vezi sa izradom tekstova. Starešina me je zamolila da odem i da ponovo razgovaram sa Ven Taom. Pomislila sam: „Kada širi jevanđelje, on obično mora mnogo da trčkara okolo; zar ne bi i dalje patio? Zašto je voljan da širi jevanđelje, ali ne i da izvršava dužnost u vezi sa izradom tekstova? Da li trenutno ima neke teškoće? Ili misli da mu izvršavanje dužnosti u vezi sa izradom tekstova neće omogućiti da bude u centru pažnje?” Zato sam želela da razgovaram s njim, ali sam takođe brinula šta će misliti o meni ako mu to spomenem u lice. Možda će me nazvati mladom i nadmenom i reći: „Ti si još uvek nova u veri u Boga, ali već mi ukazuješ na moje probleme. Neljubazna si i nemaš poštovanja!” Ven Tao je po godinama bio dosta stariji od mene i, kada bih ga videla, obično sam mu se obraćala sa „gospodine Ven”. Kada bih mu ovog puta u lice ukazala na njegove probleme, zar to ne bi značilo da sam loše vaspitana i da nemam poštovanje? Razmišljajući o tome, pomislila sam da bi trebalo da držim jezik za zubima. Sledećeg dana, kada sam se sastala sa Ven Taom, samo sam mu uputila nekoliko pitanja u vezi sa njegovim stanjem i pitala ga da li ga nešto brine u vezi sa njegovom dužnošću, a zatim sam razgovarala sa njim na osnovu mog iskustva. Na kraju se složio da nastavi da izvršava dužnost u vezi sa izradom tekstova.

Nedugo zatim, Ven Tao je pričao o svom stanju na jednom okupljanju, a jedna sestra je ukazala ne njegove probleme, rekavši: „Da li postoji neka poteškoća zbog koje niste bili voljni da izvršavate dužnost u vezi sa izradom tekstova? Ili je postojao neki motiv iza toga? Da li je to bilo zato što ova dužnost nije u centru pažnje ili je u pitanju bilo nešto drugo?” Zahvaljujući podsećanju ove sestre, Ven Tao je počeo da promišlja o sebi i shvatio je da je na njegova izbirljivost po pitanju dužnosti nastala pod uticajem želje za ugledom i statusom. Mislio je da će ga širenje jevanđelja staviti u centar pažnje, da će braća i sestre imati visoko mišljenje o njemu gde god da ode, dok mu dužnost u vezi sa izradom tekstova neće omogućiti da bude u centru pažnje i niko neće znati koliko je rada uložio. Zbog toga je želeo da širi jevanđelje, što je dužnost koja bi ga stavila u centar pažnje. Nakon toga, Ven Tao je jeo i pio Božje reči, promišljao o sebi, pokušao da spozna sebe i shvatio je da je u svom stremnjenju ka ugledu i statusu hodao Pavlovim putem. Promenio je pogrešno gledište koje je imao u donosu na svoje dužnosti i napisao je članak o iskustvenom svedočenju. Kada sam to čula, razmišljala sam i pomislila: „I ja sam znala da postoji razlog zbog kojeg Ven Tao nije bio voljan da izvršava dužnost u vezi sa izradom tekstova, pa zašto sam, onda, tako sporo reagovala i bila nevoljna da ukažem na njegove probleme? Šta me to tačno kontroliše u ovoj situaciji?” Onda sam pročitala Božje reči: „U crkvi, ako je neko stariji ili veruje u Boga mnogo godina, ti uvek želiš da mu ukažeš poštovanje. Puštaš ga da završi sa govorom, ne prekidaš ga ni ako govori besmislice, a čak i kada učini nešto loše i treba ga orezati, ti ipak pokušavaš da ga ne osramotiš i izbegavaš da ga kritikuješ pred drugima, misleći da bez obzira koliko su možda njegovi postupci nerazumni ili užasni, svi i dalje treba da mu oproste i da ga tolerišu. Često učiš i druge: ’Trebalo bi da ukažemo poštovanje starijima, a ne da narušavamo njihovo dostojanstvo. Mlađi smo od njih.’ Odakle dolazi ovaj izraz ’mlađi’? (Iz tradicionalne kulture.) Potiče od tradicionalne kulturne misli. Pored toga, u crkvi je nastala određena atmosfera u kojoj se ljudi, kada upoznaju stariju braću i sestre, njima toplo obraćaju sa ’veliki brate’, ’velika sestro’, ’teto’ ili ’stariji brate’, kao da su svi deo velike porodice; na ovaj način se starijim ljudima ukazuje dodatno poštovanje, što u glavama drugih nesvesno ostavlja dobar utisak o mladima. Ovi elementi tradicionalne kulture su duboko ukorenjeni u mislima i u srži kineskog naroda, do te mere da se kontinuirano šire i oblikuju atmosferu u crkvenom životu. Pošto ovi koncepti često ograničavaju i kontrolišu ljude, oni ne samo da ih lično podržavaju, naporno rade kako bi postupali i praktično delovali u ovom pravcu, već i odobravaju kada drugi rade isto, govoreći im da ih slede. Tradicionalna kultura nije istina; to je sigurno. Ali da li je dovoljno da ljudi jednostavno znaju da to nije istina? To da nije istina je jedan aspekt; zašto bi to trebalo da analiziramo? Šta se nalazi u korenu toga? Gde leži suština problema? Kako se neko može osloboditi ovih stvari? Analiza tradicionalne kulture ima za cilj da ti duboko u srcu pruži potpuno novo razumevanje teorija, misli i pogleda na ovaj aspekt. Kako se može postići ovo potpuno novo razumevanje? Prvo, moraš znati da tradicionalna kultura potiče od Sotone. A kako Sotona usađuje ove elemente tradicionalne kulture u ljude? U svakoj epohi, Sotona koristi neke poznate ličnosti i uticajne ljude da širi ove misli, te takozvane izreke i teorije. Zatim se, postepeno, ove ideje sistematizuju i konkretizuju, bivaju sve bliže životima ljudi i na kraju postaju rasprostranjene među ljudima; malo-pomalo ove sotonske misli, izreke i teorije bivaju usađene u umove ljudi. Nakon što su indoktrinirani, ljudi na ove misli i teorije koje dolaze od Sotone gledaju kao na najpozitivnije stvari koje treba da praktikuju i kojih treba da se pridržavaju. Sotona zatim koristi ove stvari da zarobi i kontroliše umove ljudi. Generacija za generacijom je vaspitavana, uslovljavana i kontrolisana u takvim okolnostima, sve do danas. Sve ove generacije veruju da je tradicionalna kultura ispravna i dobra. Niko ne analizira poreklo ili izvor ovih takozvanih dobrih i ispravnih stvari – to je ono što problem čini ozbiljnim. Čak i neki vernici koji godinama čitaju Božje reči i dalje misle da su to ispravne i pozitivne stvari, do te mere da veruju da one mogu zameniti istinu, da mogu zameniti Božje reči. Štaviše, neki misle: ’Bez obzira na to koliko Božjih reči čitamo, dok živimo među ljudima, takozvane tradicionalne ideje i tradicionalni elementi kulture – kao što su Tri poslušnosti i četiri vrline, kao i pojmovi poput blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti – se ne mogu odbaciti. To je zato što se oni prenose od naših predaka, koji su bili mudraci. Ne možemo ići protiv učenja naših predaka samo zato što verujemo u Boga i ne možemo da menjamo ili odbacujemo učenja naših predaka i tih drevnih mudraca.’ Takve misli i svest postoje u srcima svih ljudi. Nesvesno, sve njih još uvek kontrolišu i sputavaju ovi elementi tradicionalne kulture. Na primer, kada te dete vidi u tvojim dvadesetim godinama i nazove te ’čiko’, tebi je drago i zadovoljan si. Ako te direktno oslovi tvojim imenom, osećaš se neprijatno, misliš da je dete nepristojno i da ga treba prekoriti, i tvoj stav se menja. U stvari, to da li te zove čikom ili tvojim imenom uopšte nema uticaja na tvoj integritet. Pa zašto si onda nesrećan kada te ne zove čikom? To je zato što u tebi dominira i na tebe ima uticaja tradicionalna kultura; ona se unapred ukorenila u tvom umu i postala je tvoj najosnovniji standard za ophođenje prema ljudima, događajima i stvarima, kao i za procenu i prosuđivanje svih stvari. Kada je tvoj standard pogrešan, može li priroda tvojih postupaka biti ispravna? Definitivno ne može” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”). Božje reči su tačno razotkrile moje stanje. Bila sam pod jakim uticajem tradicionalne kulture i ideja poput poštovanja starijih, brige o mladima, oplemenjivanja i negovanja. Od ranog uzrasta, moje obrazovanje kod kuće i u školi me je navelo da verujem da, samo ako se lepo ponašam, ako sam obrazovana i razumna, mogu se smatrati dobrom osobom i da su oni koji se starijima ne obraćaju prikladno i koji nemaju poštovanje prema njima loše vaspitani i nedostojni poštovanja ljudi. Bilo da sam komunicirala sa nevernicima ili da sam izvršavala svoju dužnost u Božjoj kući, uvek sam živela u skladu sa tim tradicionalnim idejama, smatrajući ih zakonima po kojima treba da se vladam i verujući da takvo ponašanje znači da primenjujem istinu. Kada sam komunicirala sa braćom i sestrama koji su stariji od mene, nikada ih nisam oslovljavala po imenu, već sam im se, s poštovanjem, obraćala sa „gospodine” ili „gospođo”, kako bih im pružila pozitivnu sliku o sebi kao nekome ko je dobro vaspitan. Ponekad, kada bih primetila neka od njihovih iskvarenih otkrovenja, trebalo je da budem iskrena osoba i da im to spomenem, kako bih im pomogla da tragaju za istinom da bi ih razrešili, ali nikada se nisam usudila da im ukažem na te stvari direktno, kako bih izbegla da uništim pozitivnu sliku o sebi koju su braća i sestre imali u srcima. Mislila sam da bi takvi postupci pokazali da sam loše vaspitana i da nemam manire, a čak i kada bih nešto rekla, okolišala bih i načinjala bih temu taktično, što nije imalo nikakvog efekta. Baš kao i prošlog puta, kada sam razgovarala sa Ven Taom u vezi sa njegovim dužnostima, jasno sam videla njegov problem sa odbijanjem dužnosti i trebalo je da mu ukažem na to i da mu pomognem da promisli o sebi i da izvuče pouke, ali kako bih sprečila da pomisli da nemam poštovanje i da sam loše vaspitana, suzdržala sam se da mu to direktno iznesem, već sam se samo ovlaš dotakla te teme, izgovarajući neke reči i doktrine i misleći da je to dovoljno da se problem reši. Zapravo, to mu ni najmanje nije bilo od pomoći; nanosila sam mu štetu postupajući na taj način! Konačno sam jasno videla da poštovanje starijih i briga o mladima nisu istina i da to nije načelo ponašanja niti je to osnova za donošenje suda o nečijoj ljudskosti.

Nakon toga, pročitala sam još Božjih reči: „Na čemu Bog želi da čovek zasniva svoju procenu drugih ljudi? Na osnovu kojeg merila On želi da čovek posmatra ljude i stvari? (Na osnovu Njegovih reči.) On želi da čovek posmatra ljude na osnovu Njegovih reči. To, konkretno, znači da na osnovu Njegovih reči treba odmeriti da li neko poseduje ljudskost. To je jedan deo. Osim toga, procena treba da se zasniva i na tome da li čovek voli istinu, da li ima bogobojažljivo srce i da li je u stanju da se pokori istini. Zar nisu upravo to konkretna merila? (Jesu.) Na čemu, dakle, čovek zasniva svoju procenu tuđe dobrote? Na tome da li je taj drugi kultivisan i da li poštuje pravila, da li mljacka ili prebira po hrani tražeći najbolje zalogaje dok jede, da li za obrokom čeka da prvo sednu stariji, pa da tek onda i sam sedne za sto. To su merila na osnovu kojih druge procenjuje. Zar to ne znači da su upravo obrazovanje i razumnost standard ponašanja koji se primenjuje? (Znači.) Da li su takve procene tačne? Da li su u skladu sa istinom? (Nisu.) Jasno je kao dan da nisu u skladu sa istinom. Šta je, onda, krajnji rezultat te procene? To da onaj koji procenjuje veruje da je svako ko je obrazovan i razuman ujedno i dobar čovek, pa ako takav procenitelj besedi o istini, uvek će ljudima usađivati ta kućna pravila i učenja, i lepo ponašanje. A krajnji rezultat usađivanja tih stvari ljudima jeste to što će one navesti ljude da se lepo ponašaju, što nimalo neće promeniti njihovu iskvarenu suštinu. Takav način postupanja predstavlja veliko odstupanje od istine i od Božjih reči. Takvi ljudi samo poseduju neke oblike lepog ponašanja. Može li se, dakle, njihova iskvarena priroda promeniti zahvaljujući lepom ponašanju? Mogu li postići pokornost i odanost Bogu? Ni blizu. U šta su se ti ljudi pretvorili? U fariseje, koji se spolja lepo ponašaju, ali u suštini ne razumeju istinu i nisu u stanju da se pokore Bogu. Zar nije tako? (Jeste.) Pogledajte fariseje – nisu li, naizgled, bili besprekorni? Poštovali su Šabat; na Šabat nisu ništa radili. Bili su ljubazni u govoru, prilično kultivisani, civilizovani i učeni, poštovali su pravila i pridržavali ih se. Pošto su se dobro pretvarali i nisu se nimalo bojali Boga, već su Ga kritikovali i osuđivali, On ih je na kraju prokleo. Bog ih je definisao kao licemerne fariseje, koji su svi odreda zlikovci. Slično tome, oni ljudi kojima lepo ponašanje obrazovanih i razumnih služi kao merilo ponašanja i delanja očigledno nisu ljudi koji streme ka istini. Kada to pravilo primenjuju u proceni drugih i kao merilo svog ponašanja i delanja, oni, naravno, ne streme ka istini; a kada donesu sud o nekome ili nečemu, merilo i osnova za donošenje tog suda nisu u skladu sa istinom, već je krše. Jedino na šta se oni fokusiraju jesu ljudsko ponašanje i navike, a ne ljudska narav i suština. Osnova im nisu ni Božje reči ni istina; naprotiv, njihove procene temelje se na standardu ponašanja tradicionalne kulture, na obrazovanju i razumnosti. Krajnji rezultat takve procene jeste da im je čovek kojeg procenjuju dobar i u skladu sa Božjim namerama ukoliko ima spoljno lepo ponašanje obrazovane i razumne osobe. Kada ljudi usvoje takve klasifikacije, oni očigledno zauzimaju stav suprotan istini i Božjim rečima. A što više primenjuju to merilo ponašanja u posmatranju ljudi i stvari, u svom ponašanju i delanju, to se više udaljavaju od Božjih reči i istine. Čak i tada, oni uživaju u tome što rade i veruju da streme ka istini. Pridržavajući se nekoliko dobrih izreka tradicionalne kulture, veruju da se pridržavaju istine i istinitog puta. A ipak, ma koliko se pridržavali tih stvari, ma koliko insistirali na njima, na kraju će završiti bez ikakvog iskustva i razumevanja Božjih reči i istine i neće se ni najmanje pokoriti Bogu. Još manje će sve to dovesti do istinske bogobojazni. To se dešava kada se ljudi pridržavaju svih oblika lepog ponašanja obrazovanih i razumnih ljudi. Što se više čovek fokusira na lepo ponašanje, na njegovo proživljavanje i težnju ka njemu, to je udaljeniji od Božjih reči – a što je udaljeniji od Božjih reči, manje je kadar da razume istinu. To se može i očekivati” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Spolja deluje da nam tradicionalna kultura pomaže da se dobro obrazujemo, da postanemo razumni i plemeniti ljudi, ali, zapravo, ona nas uči kako da se prerušimo i da se lažno predstavljamo i kako da koristimo površne, lažne pojave da bi prevarili ljude. Živeći u skladu da tom tradicionalnom kulturom, jedino možemo da prikažemo privremenu, lažnu pojavu dobrog ponašanja i nikako ne možemo da razrešimo naše iskvarene naravi. Živeći u skladu sa tradicionalnom kulturom, nikada nećemo moći da proživimo život u pravom ljudskom obličju. Od nas, vernika u Boga, Njegov zahtev je sledeći: „Posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”). Naime, ljudi bi trebalo da govore i da postupaju sa bogobojažljivim srcem, da zaštite rad Božje kuće u svojim dužnostima, da se iskreno otvore i da budu iskreni kada komuniciraju sa braćom i sestrama, kao i da pomognu jedni drugima u vezi sa život-ulaskom. To je ljudskost i razum koji bi ljudi trebalo da poseduju. Međutim, ja se nisam ponašala u skladu sa Božjim zahtevima, već sam tradicionalnu kulturu koju je Sotona usadio u nas, poput dobrog obrazovanja, razuma, uglađenosti i pristojnosti, smatrala za istine kojih treba da se pridržavam, koristeći naizgled dobro ponašanje da sebe lažno predstavim. Pogotovo kada sam radila sa starijom braćom i sestrama i kada mi se očito ne bi svideli, i dalje sam se spolja pretvarala da sam strpljiva i puna ljubavi prema njima, koristeći to da navedem ljude na stranputicu i da ih navedem da me vide u dobrom svetlu. Kada bih videla probleme u dužnostima braće i sestara, ne bih im ukazala na njih niti bih im pomogla, već bih uvek uzimala u obzir njihova osećanja i plašila bih se da bih ih povredila time što bih rekla. Mislila sam da takvo ponašanje znači da poštujem braću i sestre i da pokazujem uglađenost, ali, zapravo, ja sam samo koristila to kao sredstvo da stvorim dobru sliku o sebi kao uglađenoj i pristojnoj osobi. Kako bi neko poput mene mogao da ima ikakvu ljudskost? Bila sam sebična i lažljiva, ni po čemu različita od onih licemernih fariseja koji su ljude navodili na stranputicu. Živela sam u skladu sa tom tradicionalnom kulturom i postajala sam sve neiskrenija i lažljivija, bez ikakve savesti ili razuma. Takođe sam shvatila da primenjivanje istine, koje Bog zahteva, nije pretvaranje kako bi se spolja prikazalo dobro ponašanje, već se radi o tome da je čovek u stanju da sve radi u skladu sa istina-načelima i da više ne živi u skladu sa iskvarenom naravi. Međutim, pogrešno sam se prema takvoj tradicionalnoj kulturi poštovanja starijih i brige prema mladima odnosila kao prema istini, misleći da primenjujem istinu dok god se čvrsto pridržavam tih spoljašnjih dobrih ponašanja, a Božje reči i zahteve sam potisnula u svom umu. Da li sam zaista bila vernik u Boga? Ma koliko dobro se pridržavala tih dobrih ponašanja, to ne bi značilo da primenjujem istinu i bilo bi nemoguće da dobijem Božje odobravanje.

Kasnije sam u Božjim rečima tragala za putem primene. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Šta treba da bude osnova ljudskog govora i delanja? Božje reči. Koji su onda zahtevi i standardi koje je Bog postavio za ljudski govor i delanje? (Da budu konstruktivni za ljude.) Tako je. A što je najvažnije, moraš da govoriš istinu, da govoriš iskreno, i drugi treba da imaju koristi od tebe. Tvoj govor, u najmanju ruku, treba da bude poučan i ne sme ljude da vara, da zavodi na stranputicu, ismeva, izvrgava ruglu, da im se ruga i podsmeva, da ih sputava, da razotkriva njihove slabosti niti da ih povređuje. To je izraz normalne ljudskosti. To je vrlina ljudskosti. Da li ti je Bog rekao koliko glasno da govoriš? Da li je od tebe zahtevao da se služiš književnim jezikom? Da li je zahtevao da se u govoru služiš cvetnom retorikom ili uzvišenim, prefinjenim stilom? (Nije.) Ničega nema od tih površnih, licemernih i lažnih stvari koje nisu opipljive i korisne. Svi Božji zahtevi odnose se na stvari koje normalna ljudskost treba da poseduje i na standarde i načela ljudskog govora i ponašanja. Nije važno gde je čovek rođen ni koji jezik govori. U svakom slučaju, reči koje izgovaraš – način izražavanja i sadržaj – moraju da budu poučni za druge. Šta znači kada kažemo da reči treba da budu poučne? To znači da drugi, kada ih čuju, treba da osete da su istinite, te reči treba da ih obogate i da im pomognu, treba pomoću njih da razumeju istinu i da ne budu više zbunjeni niti podložni tome da ih drugi zavedu na pogrešan put. Bog, dakle, zahteva da ljudi govore istinu, da kažu ono što misle i da druge ne varaju, ne zavode na stranputicu, ne ismevaju, ne izvrgavaju ruglu, da im se ne rugaju i ne podsmevaju, da ih ne sputavaju, da ne razotkrivaju njihove slabosti i da ih ne povređuju. Zar nisu upravo to načela govora? Šta znači kada se kaže da ne treba razotkrivati tuđe slabosti? Znači da ne treba koristiti te slabosti protiv njih. Ne treba stalno isticati njihove greške iz prošlosti i njihove mane da bi se oni kritikovali i osuđivali. To je najmanje što bi trebalo da uradiš. Sa aspekta proaktivnosti, kako se konstruktivan govor izražava? On uglavnom ohrabruje, usmerava, vodi, ubeđuje, pruža razumevanje i utehu. S druge strane, u određenim, posebnim slučajevima, desi se da bude neophodno da se tuđe greške neposredno razotkriju i da se oni orežu, da bi stekli znanje o istini i želju za pokajanjem. Samo tako se postiže željeni efekat. Takav način praktikovanja je za ljude veoma koristan. On im zaista pomaže i konstruktivan je, zar ne? (…) A šta je, u kratkim crtama, načelo kojeg treba da se pridržavaš u govoru? Ovo: reci šta ti leži na srcu, govori o svojim istinskim iskustvima i reci ono što stvarno misliš. Takve su reči za ljude najblagotvornije, one ih opskrbljuju, pomažu im, pozitivne su. Budi odlučan u tome da ne izgovaraš one lažne reči, reči od kojih ljudi nemaju koristi i koje nisu poučne; tako ćeš izbeći da ljudima naškodiš, da ih spotičeš i gurneš u negativnost, a tvoje reči neće imati negativno dejstvo. Moraš da govoriš pozitivne stvari. Moraš da nastojiš da pomažeš ljudima koliko god možeš, da im budeš od koristi, da ih opskrbljuješ, da u njima probudiš istinsku veru u Boga; moraš da dozvoliš da ljudima pomognu tvoja iskustva sa Božjim rečima i tvoj način rešavanja problema i da oni iz toga mnogo dobiju, da im omogućiš da razumeju put doživljaja Božjeg dela i ulaska u istina-stvarnost, da im omogućiš da ostvare život-ulazak i da se njihov život razvije – a sve je to omogućeno time što iza tvojih reči stoje načela i što one ljude mogu da pouče” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam razumela da načela komunikacije sa ljudima ne uključuju poštovanje starijih, brigu o mladima i dobre manire, kako nas uči tradicionalna kultura niti se odnose na to da li govorimo blago, uglađeno i na pristojan način. Zapravo, ona uključuju posmatranje da li je ono što govorimo u skladu sa istinom i da li je to poučno za braću i sestre. U Božjoj kući, braća i sestre se ne dele po statusu niti se ljudi raspoređuju na pozicije na osnovu toga ko je najstariji ili ko najduže veruje u Boga. Bez obzira na to da li su braća i sestre stari ili mladi, svako ko veruje u Boga i izvršava svoje dužnosti ima isti status. Kada ljudi primete probleme drugih, oni mogu da razgovaraju o istini i da pomognu jedni drugima, kao i da direktno ukažu na probleme, kada je to neophodno, da razgovaraju, da daju smernice i da orezuju na osnovu Božjih reči. Dok god neko ima ispravne namere i može da doprinese život-ulasku braće i sestara, umesto da namerno stiče prednost u odnosu na druge i da ih napada, u redu je da ta osoba čak i govori oštrijim tonom. Ljudi koji streme ka istini neće razviti predrasude prema meni samo zbog toga kako govorim i zbog tona koji koristim, niti će me gledati s visine samo zato što sam mlada. Umesto toga, oni će prihvatiti stvari od Boga, tragaće za istinom i pokušaće da razumeju svoje probleme. Nema nikakvog razloga da brinem niti da strepim. Sestra koja je ukazala na probleme Ven Taoa je takođe bila prilično mlada i kada je ustanovila problem, bila je u stanju da sasvim otvoreno govori o tome, čime je pomogla Ven Taou da razume sebe. Ven Tao se nije uvredio samo zato što je ta sestra bila mlada, već je otvorenog uma prihvatio ono što je rekla i takođe je tragao za istinom, promišljao je o sebi, pokušavao je da spozna sebe i iskusio je istinske dobitke. Što se mene tiče, ja sam neprekidno živela u skladu sa tradicionalnom kulturom, poput poštovanja starijih i brige o mladima. Kada sam primetila probleme Ven Taoa, sporo sam reagovala i nisam se usudila da mu ukažem na njih, samo sam izgovorila nekoliko površnih, neiskrenih reči, kako bih se prerušila, želeći da on ima dobar utisak o meni. Takvo moje ponašanje nije bilo poučno za Ven Taoa i ono ni na koji način nije donelo korist crkvenom radu. Takođe sam razumela da samo praktikovanjem prema Božjim rečima možemo biti u skladu sa Njegovim namerama i doprineti crkvenom radu i životima braće i sestara. Nakon toga, kada bih primetila da braća i sestre pokazuju iskvarenosti ili da u svojim dužnostima rade stvari koje krše načela, ukazala bih im na njih i besedila bih Božje reči da im pomognem, bez obzira na to da li su stariji od mene. Iako neka braća i sestre u početku nisu bili u stanju da prepoznaju svoje probleme i da prihvate moju pomoć, vremenom, jedući i pijući Božje reči, tragajući i promišljajući, bili su u stanju da prihvate moje predloge a takođe su izvukli neke pouke iz njih.

Bio je jedan period kada sam primetila da starešina deluje prilično zauzeto svakog dana, ali je zapravo samo radila stvari po pravilima i delila je instrukcije dok je obavljala posao. Nije čak ni pomislila da razreši očigledne probleme u crkvenom radu niti se zapravo raspitivala o stanju braće i sestara. Kada bi se tako nastavilo, bilo bi teško postići dobre rezultate u crkvenom radu. Pomislila sam: „Već sam joj indirektno spomenula taj problem, ali možda ona nije shvatila koliko je ozbiljan. Možda bi trebalo da joj ga ponovo spomenem.” Međutim, onda sam pomislila na to da je starešina vršnjakinja moje majke, da je starija od mene i kako sam joj se od malena obraćala sa poštovanjem. Kada bih je optužila da ne radi stvaran posao i da se ponaša kao lažni starešina, zar ona ne bi mislila da je ne poštujem? Možda bi bilo bolje kada bih to prijavila višim starešinama i navela ih da razgovaraju sa njom. Kada mi je ta ideja pala na um, pomislila sam na Božje reči: „Moraš da govoriš istinu, da govoriš iskreno, i drugi treba da imaju koristi od tebe. Tvoj govor, u najmanju ruku, treba da bude poučan” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Najednom sam shvatila da je moje gledište o tom problemu pogrešno. Jasno sam uočila da ta starešina ima probleme u svojoj dužnosti i trebalo je da joj ukažem na njih, kako bih joj pomogla da prepozna svoje probleme i da odmah preokrene kurs. Takav postupak bi koristio i njoj i crkvenom radu. Međutim, oklevala sam i nisam se usudila da to kažem, još uvek su me kontrolisale tradicionalne ideje, poput poštovanja starijih i brige o mladima, i živela sam u skladu sa Sotoninim zakonima preživljavanja. Ta sestra u tom trenutku nije bila svesna svojih problema i bilo je potrebno da joj braća i sestre oko nje ukažu na njih i da joj pomognu svojom ljubavlju. Pošto sam ja primetila njene probleme, trebalo je da joj ih spomenem. Tako bi trebalo da izgleda ispunjavanje svoje obaveze. Nakon toga, sledeći put kada sam se sastala sa starešinom, pronašla sam odlomak Božjih reči o kojima sam razgovarala s njom i ukazala sam joj na to da, ako samo organizuje okupljanja, a zapravo ne rešava probleme, ona hoda putem lažnog starešine. Nakon što je pročitala Božje reči, priznala je da ispoljava ponašanja lažnog starešine i promislila je o tome kako vodi računa o telu i kako ne želi da brine niti da plati cenu i bila je voljna da ubuduće promeni kurs. Nakon toga se malo promenila, postala je detaljnija u svom radu, razgovarala je sa braćom i sestrama i pomagala im je da razreše neke probleme. U srcu sam se zahvalila Bogu!

Kroz ovo iskustvo sam uvidela da život u skladu sa Sotoninom tradicionalnom kulturom može da nas navede da delujemo kao da imamo poštovanje, da smo ljubazni i da nam pomogne da zadobijemo poštovanje drugih, ali on ni na koji način ne menja naše iskvarene naravi. Živeći u skladu sa tim, čovek nosi masku i postaje sve licemerniji i ponaša se neiskreno prema ljudima. Jedino ako posmatramo ljude i stvari, ponašamo se i postupamo u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima, sve što radimo može biti korisno crkvenom radu i životima braće i sestara i jedino tada možemo da proživimo život u pravom ljudskom obličju.