2012. godine postala sam odgovorna za rad nekoliko crkava. Saznala sam da je, tokom izbora u crkvi, zla osoba Li Fang navela moju mamu na pogrešan put i da je mama napala i omalovažavala novoizabranog starešinu crkve, govoreći mu da nema sposobnosti za rad, da ne razume istinu i da nije pogodan da bude starešina, kao i da je učinila sve što je mogla da uzdigne i hvali Li Fang kao osobu sa istina-stvarnošću, koja je u stanju da se odrekne stvari i naporno radi, da podnosi teškoće i plaća cenu, i na kraju je glasala da zla osoba Li Fang bude starešina. Moja mama je takođe napala i osudila đakona za zalivanje da je čovek koji nema delo Svetog Duha i koji ne može da obavlja stvaran posao i da bi trebalo da se povuče sa svog položaja, što je prouzrokovalo da đakon živi u negativnosti i uticalo na rad na zalivanju. Moja mama uopšte nije promišljala o svojim zlim delima, a kada je crkva htela da izopšti Li Fang, ona je učinila sve što je mogla da je zaštiti, tražeći pravdu za nju i čak je podsticala i navodila braću i sestre da budu na strani Li Fang. Takođe je rekla: „Ma koliko izbora imali i dalje ću glasati da Li Fang bude starešina.” Toliko je ometala stvari da izbori nisu mogli da se odvijaju normalno i to je ozbiljno uticalo na rad crkve. Kasnije je jedan starešina detaljno analizirao i razotkrio zla dela moje mame, ali ona nije prepoznala svoja zla dela niti se pokajala. U skladu sa svojim ponašanjem, mama je trebalo da bude uklonjena. Kad sam saznala da će je ukloniti, veoma sam se uznemirila. Nakon što je počela da veruje u Boga, moju mamu su progonili i mnogo je patila. Ona mi je bila najbliža i mnogo se namučila da me podigne, tako da sam u određenoj meri saosećala s njom i nisam želela da se suočim sa činjenicom da će biti uklonjena. Molila sam se Bogu i tražila pomoć od Njega mnogo puta i pod uticajem prosvećenja i vođstva Božjih reči, počela sam donekle da prepoznajem njenu suštinu kao zle osobe i potpisala sam da se slažem da bude uklonjena iz crkve.

U maju 2018. godine, bila sam odgovorna za rad na pročišćavanju u crkvi. U radnim aranžmanima koje je izdala Božja kuća videla sam da oni koji pokažu iskreno pokajanje nakon što su uklonjeni mogu biti uzeti u obzir za ponovno priključivanje crkvi. Razmišljala sam o tome kako je moja mama tokom poslednjih nekoliko godina povremeno spominjala da će biti uklonjena iz crkve, govoreći da je njena priroda previše nadmena, da je tvrdoglava i da bi njeno uklanjanje pokazalo Božju pravičnu narav. Jednom sam je pitala kako ona shvata svoja tadašnja zla dela. Rekla je da je to radila uglavnom zato što nije imala raspoznavanje i bila je navedena na pogrešan put. Mislila je da je Li Fang verovala u Boga već dugo, da je mogla da se odrekne stvari, naporno radi i podnosi teškoće, da je stvorena da bude na položaju starešine i zato je verovala da je njeno vlastito mišljenje ispravno i nije slušala nikakve opomene. Ali kada je pričala o detaljima svojih zlih dela, i dalje je nalazila izgovore i opravdanja za sebe i tvrdila da je nevina, kao da postoje opravdani razlozi za to što je uradila. Zato sam povezala njene probleme i ponašanje Li Fang i razgovarala sam s njom u zajedništvu o prirodi i posledicama ometanja rada koje je prouzrokovano time što su se štitili zli ljudi i usmerila sam je da promisli i razume sebe. Mama je klimnula glavom i složila se i rekla da je bila Sotonin sluga i glasnogovornik Sotone, da je bila zla osoba. Bila sam veoma srećna kad sam to čula. Mama nije u potpunosti odbijala da prihvati istinu i imala je neko razumevanje. Takođe sam pomislila: „Ona je jela i pila Božje reči sve ove godine, insistirala je na davanju darova i dobrotvornih priloga i ima neko raspoznavanje o Li Fang. Nakon što je uklonjena, jednom prilikom dok je propovedala jevanđelje, policija ju je uhapsila, ali ona nije izdala crkvu i nije postala Juda. A kad sam bila negativna i slaba, ona me je tešila i hrabrila. Već nekoliko godina nisam u mogućnosti da se vratim kući zbog toga što me policija progoni i ona mi pomaže brinući se o mom detetu i podržavajući me u obavljanju moje dužnost.” Razmišljajući o ovim stvarima, pitala sam se da li mama pokazuje znakove pokajanja. Bila je veoma uznemirena nakon što je bila uklonjena i nadala se danu kada bi mogla ponovo biti prihvaćena u crkvu. Desilo se da sam baš sada ja odgovorna za taj rad, tako da sam morala da učinim „sve što je u mojoj moći” da moja mama bude ponovo prihvaćena u crkvu. Onda bi mogla da živi crkveni život sa braćom i sestrama, a kad bi saznala da sam ja ta koja ju je ponovo prihvatila, sigurno bi bila oduševljena.

Zatim sam napisala pisma crkvama za koje sam bila odgovorna, tražeći od starešina crkava da istraže da li ima ljudi koji su se iskreno pokajali i koji bi mogli biti ponovo prihvaćeni nakon što su izopšteni. Jednog dana, starešine crkava su mi poslale četiri pisma pokajanja koja su napisali zli ljudi koji su bili izopšteni, a među njima je bilo i pismo moje mame. Bila sam presrećna. Već sam znala za ostalo troje ljudi. Nisu pokazali nikakve znake pokajanja nakon što su izopšteni. U poređenju sa njima, mogućnost da mama bude ponovo prihvaćena u crkvu bila je mnogo veća. Pomislila sam da, u skladu sa načelima crkve za ponovno primanje ljudi, osobu koja se ponovo prima mora da proceni većina braće i sestara, kao i starešine i delatnici. Nije ni izdaleka dovoljno osloniti se samo na nečije pismo pokajanja i procenu starešina crkve. Odmah sam napisala pisma starešinama crkve, tražeći da mi daju mišljenja o mojoj mami od ljudi koji je poznaju. Ali bojala sam se da bi ako im tražim mišljenja samo o mami to moglo da izazove braću i sestre da me optuže za favorizovanje. Da bih izbegla izazivanje sumnje, tražila sam od starešina da mi obezbede mišljenja za svo četvoro ljudi i rekla im da to urade što pre. Takođe sam pomislila da bi moje mišljenje moglo biti ključno, pa sam napisala detaljan izveštaj o „pokajničkim” delima moje mame nakon što je bila uklonjena, ali sam razloge zašto je bila uklonjena spomenula samo površno. Bojala sam se da bi ako napišem previše detalja, to moglo uticati na njeno ponovno primanje u crkvu. Najvažnije je bilo da istaknem njeno relativno dobro ponašanje nakon što je uklonjena i na taj način bi šanse da bude ponovo prihvaćena u crkvu bile veće. Zatim sam pisala mami, deleći i raščlanjujući njena zla dela iz tog perioda, usmeravajući je da shvati glavni uzrok i podsećajući je da iskoristi ovu priliku i brzo se pokaje. Dok sam joj pisala, osetila sam nešto poput samokritike: Zar nisam, time što sam u tajnosti toliko razmišljala o tome da mama bude ponovo prihvaćena u crkvu, postupala prema svojim osećanjima? Ali to su bile samo prolazne misli i nisam tragala za istinom niti promišljala o sebi. Dok sam čekala pisma, bojala sam se grešaka koje bi mogle da utiču na ponovno primanje moje mame u crkvu, pa sam svakih nekoliko dana slala pisma starešinama crkve s hitnim upitom o tome kako napreduju sa prikupljanjem mišljenja.

Jednog dana, starešina višeg ranga poslao mi je pismo, orezujući me: „Starešine crkve su se u poslednje vreme fokusirale na prikupljanje materijala za ponovno primanje nekoliko izopštenih pojedinaca i ostavili su sve ostale poslove po strani. Te osobe koje nisu pokazale nikakve znake pokajanja nisu ljudi koje će crkva ponovo primiti, a ipak ste tražili od crkava da prikupe mišljenja o njima. Vi prekidate i ometate rad crkve.” Kada sam to pročitala, raspravljala sam o mom slučaju sama sa sobom: „Prikupljanje mišljenja za ljude koji nisu pokazali nikakve znake pokajanja? Da li je starešina pogrešno razumeo? Moja mama jeste pokazala znake pokajanja. Kako starešina može da kaže da nijedna od tih osoba nije pokazala znake pokajanja i oreže me zbog prekidanja i ometanja rada crkve?” Neprestano sam se opirala i nisam mogla da prihvatim sve to. Bila sam svesna da je moje stanje pogrešno, pa sam kleknula i pomolila se Bogu: „O Bože! Ne mogu da prihvatim to što me je starešina danas orezao. Nemam raspoznavanje o svojoj mami i ne razumem šta je pravo pokajanje. Molim Te, prosveti me i vodi me da razumem ovu istinu.” Nakon molitve, malo sam se smirila. Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči: „Ovaj ’zao put’ se ne odnosi na pregršt zlih dela, već na izvor zla iz kojeg potiče ljudsko ponašanje. ’Odvraćanje od svog zlog puta’ znači da dotične osobe neće više nikada ovako postupiti. Drugim rečima, nikada se više neće ponašati na ovaj zao način; metoda, izvor, motiv, namera i načelo njihovih postupaka, svi su se promenili; oni više nikada neće koristiti te metode i načela da svom srcu donesu uživanje i sreću. Reč ’odbaciti’ u izrazu ’odbacila nasilje koje je činila’ znači odložiti ili odbaciti, sasvim raskrstiti s prošlošću i nikada se tome ne vratiti. Kada su stanovnici Ninive odbacili nasilje koje su činili, to je bio dokaz i prikaz njihovog iskrenog pokajanja. Bog posmatra spoljašnji izgled ljudi, kao i njihova srca. Kada je Bog primetio iskreno i bespogovorno pokajanje u srcima Ninivljana i, takođe, primetio da su se odvratili od svojih zlih puteva i da su odbacili nasilje koje su činili, promenio je Svoje mišljenje” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). „Bez obzira na to koliko je Bog bio besan na Ninivljane, čim su oni proglasili post i odenuli kostret i seli u pepeo, Njegovo srce je počelo da omekšava i On je počeo da menja Svoje mišljenje. Trenutak pre nego što im je objavio da će uništiti njihov grad – trenutak pre njihovog pokajanja i ispovedanja grehova – Bog je i dalje na njih bio besan. Nakon što su obavili niz pokajničkih dela, Božji bes prema stanovnicima Ninive postupno se preobražavao u milost i toleranciju prema njima. Nema ničeg protivrečnog u vezi sa istovremenim otkrivenjem ova dva aspekta Božje naravi u istom događaju. Kako, dakle, treba razumeti i spoznati to odsustvo protivrečnosti? Bog je izrazio i otkrio svaku od ove dve sasvim oprečne suštine pre i posle pokajanja stanovnika Ninive, omogućavajući ljudima da vide stvarnost i neuvredljivost Božje suštine. Evo šta je Bog kroz Svoj stav saopštio ljudima: ne radi se o tome da Bog nije tolerantan prema ljudima niti da ne želi da im pokaže milost; već je reč o tome da se oni retko iskreno pokaju Bogu, a retkost je i da se ljudi zaista odvrate od svojih zlih puteva i da odbace nasilje koje im je u rukama. Drugim rečima, kada je Bog besan na čoveka, On se nada da će čovek moći iskreno da se pokaje i nada se da će videti čovekovo iskreno pokajanje, u kom slučaju će slobodno nastaviti da čoveku daruje Svoju milost i toleranciju. To znači da čovekovo zlo ponašanje izaziva Božji gnev, dok se Božja milost i tolerancija daruju onima koji slušaju Boga i iskreno se pokaju pred Njim, onima koji mogu da se odvrate od svojih zlih puteva i odbace nasilje koje im je u rukama. Božji stav je bio vrlo jasno otkriven u Njegovom ophođenju prema Ninivljanima: Božju milost i toleranciju nije uopšte teško zadobiti, a ono što On zahteva jeste čovekovo iskreno pokajanje. Sve dok se ljudi odvraćaju od svojih zlih puteva i odbacuju nasilje koje im je u rukama, Bog će menjati Svoje mišljenje i Svoj stav prema njima” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da su Ninevljani izazvali Božji gnev čineći razna zla dela, ali ipak, pošto su uspeli da napuste svoje zle puteve i potpuno se odreknu svojih zlih dela – nisu samo izgovarali svoje priznanje i pokajanje, niti menjali svoje spoljašnje ponašanje, već su promišljali o svojim zlim delima i razumeli ih, a namera, izvor i svrha njihovih dela su se promenili – postigli su istinsko pokajanje i zato su zadobili Božiju milost i toleranciju. Međutim, ti zli ljudi i antihristi, nakon što su izopšteni, samo spolja pokazuju dobro ponašanje, propovedajući jevanđelje ili čineći dobra dela, nadaju se da će ispraviti svoje grehe iz prošlosti. Iako na rečima priznaju da su činili zlo, što se tiče toga koja su tačno zla dela činili, koje su njihove namere, ciljevi i motivi za ta dela i koja priroda ih je kontrolisala, oni to nikad nisu u potpunosti razumeli niti mrze te osnovne probleme, pa zato i ne mogu istinski da se pokaju. Ako se pojavi odgovarajuća prilika, oni će nastaviti da čine zlo i da se opiru Bogu, a takvi ljudi ne mogu da zadobiju Božiju milost i toleranciju. U poređenju s maminim ponašanjem, nju je crkva uklonila zato što je činila mnogo zla i tvrdoglavo odbijala da se pokaje, što je uvredilo Božju narav. To je bila Božja pravednost. Ali kad bi mogla istinski da razume i pokaje se za svoje grehe iz prošlosti, da se fokusira na primenu istine, i da se obaveže da više neće činiti takva zla dela, možda bi bilo nade da će zadobiti Božiju milost i toleranciju. Moja mama je, međutim, samo na rečima priznala da ju je Li Fang navela na pogrešan put i da je prekidala i ometala crkveni život; kao i priznala da je bila zla osoba i Sotonin sluga. Ipak, nije imala razumevanje o tome da je branila zlu osobu niti o svojim zlim delima koja su prekidala i ometala crkvene izbore. Kada su njena zla dela ponovo otkrivena, ona je i dalje pokušavala da se brani koristeći objektivne razloge i nije imala razumevanje za svoju vlastitu priroda-suštinu. To nije moglo da se nazove istinskim pokajanjem. Kada sam videla koliko je bila uznemirena nakon što je uklonjena, kako je nastavila da veruje i prisustvuje okupljanjima, kako nije postala Juda kad su je uhapsili, kako je uvek davala darove i dobrovoljne priloge i kako me je tešila i ohrabrivala kad sam bila negativna i slaba, pomislila sam da ona pokazuje znake pokajanja i želela sam da je ponovo prime u crkvu. Pomislila sam na ove Božje reči: „Standard po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština potčinjava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu potčinjava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Bog ne sudi da li je čovek dobar ili zao na osnovu toga da li je njegovo ponašanje gledano spolja dobro ili loše, već na osnovu njegove suštine, njegovog stava prema istini i na osnovu toga da li iza njegovih dela stoje motivi i namere da primene istinu i pokore se Bogu. Ako čovek u suštini mrzi istinu, onda ma koliko da je njegovo ponašanje spolja gledano dobro, on je ipak zla osoba koja se opire Bogu. Shvatila sam da sam pristupala ljudima bez načela. Mislila sam da se mama istinski pokajala samo na osnovu toga što je njeno ponašanje spolja gledano bilo dobro, ali nisam znala kako da raspoznam njenu suštinu i nisam sagledavala njen stav prema istini, i samo sam želela da je ponovo prime u crkvu, što je bilo potpuno bez načela. Moja gledišta na stvari bila su tako apsurdna! Kasnije sam promišljala o sebi: Koja iskvarena narav me je sputavala i ograničavala da se tako ponašam? S tim pitanjem na umu, nastavila sam da tražim odgovore u Božjim rečima.

Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam Božje reči: „Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja. Koje su verovatne posledice činjenice da ljudi imaju osećanja i da žive prema njima? Zašto Bog najviše mrzi upravo ljudska osećanja? Neki ljudi su stalno sputani vlastitim osećanjima, ne mogu da sprovode istinu u delo i ne mogu da se pokore Bogu, iako bi to hteli, te su stoga izmučeni svojim osećanjima. Ima mnogo ljudi koji istinu razumeju, ali nisu u stanju da je sprovedu u delo; to je takođe posledica njihove sputanosti osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). „Božja kuća od tebe zahteva da pročistiš crkvu, a postoji neko ko je uvek bio površan u svojoj dužnosti, ko je stalno gledao da lenčari. U skladu sa načelima, tu osobu bi trebalo pročistiti, ali ti imaš dobar odnos sa njom. Kakve misli i namere će se tada u tebi probuditi? Kako ćeš praktično delovati? (U skladu sa svojim afinitetima.) A od čega nastaju ti afiniteti? Zato što je ta osoba bila dobra prema tebi ili je uradila nešto za tebe, ti imaš dobar utisak o njoj i u tom trenutku želiš da je zaštitiš i da je braniš. Zar to nije rezultat osećanja koja imaš? Ti gajiš emocije prema njoj, pa shodno tome zauzimaš stav da ’dok onaj Višnji kuje planove, ovi ispod kuju protivplanove’. Ti vrdaš. S jedne strane, kažeš joj: ’Moraš se više potruditi dok radiš nešto. Prestani da budeš površan, moraš da pretrpiš malo poteškoća; to je naša dužnost.’ S druge, u odgovoru Višnjem kažeš: ’Ova osoba se popravila, sada je efikasnija u obavljanju dužnosti’. Ali ono što zaista misliš u svojoj glavi je: ’To je zato što sam radio na njoj. Da nisam, ona bi bila ista kao i pre.’ Stalno vrtiš po glavi sledeće: ’Ona je bila tako dobra prema meni, ona ne može da bude uklonjena!’ Kakvo je to stanje kada takve stvari čine tvoju nameru? Štiteći lične emotivne odnose, ti štetiš radu crkve. Da li je takvo ponašanje u skladu sa istina-načelima? Ima li pokornosti u tom tvom delanju? (Ne.) Tu nema pokornosti; u tvom srcu postoji otpor. U stvarima koje ti se dešavaju i u poslu koji bi trebalo da uradiš, tvoje ideje sadrže subjektivne sudove, a prisutan je i faktor emocija. Ti radiš stvari na osnovu osećanja, a ipak još uvek veruješ da se ponašaš nepristrasno, da pružaš ljudima priliku da se pokaju i da im pružaš pomoć punu ljubavi i, shodno tome, radiš kako želiš, a ne kako Bog kaže. Ako se tako ponašaš, to znači da ti smanjuješ kvalitet svog rada, čime smanjuješ efikasnost i štetiš radu crkve – što je sve ishod tvog delovanja u skladu sa osećanjima. Ako se ne preispitaš, da li ćeš moći da identifikuješ problem u ovom slučaju? Nećeš nikada. Možda i znaš da je pogrešno delovati na ovaj način, da je to nedostatak pokornosti, ali razmisliš o tome i kažeš sebi: ’Moram da joj pomognem s ljubavlju, a nakon što joj pomognem i nakon što joj bude bolje, neće biti potrebe da je uklonimo. Zar Bog ne daje ljudima priliku da se pokaju? Bog voli ljude, tako da moram da joj pomognem s ljubavlju i moram da uradim kako Bog zapoveda.’ Nakon što porazmisliš o ovim stvarima, ti uradiš po svom. Nakon toga, tvoje srce je spokojno; smatraš da primenjuješ istinu. Tokom ovog procesa, da li si praktično delovao u skladu sa istinom ili si delovao u skladu sa svojim afinitetima i namerama? Tvoja dela bila su u potpunosti u skladu sa tvojim afinitetima i namerama. Tokom čitavog procesa, koristio si svoju takozvanu dobrotu i ljubav, svoja osećanja i svoju filozofiju za ovozemaljsko ophođenje kako bi izgladio stvari, pokušavajući ujedno da ostaneš neutralan. Činilo ti se da s ljubavlju pomažeš toj osobi, ali u svom srcu ti si zapravo bio ograničen osećanjima – i, plašeći se da će Višnji saznati, pokušao si da tu osobu i Višnjeg pridobiješ kompromisom, kako niko ne bi bio uvređen i kako bi posao bio odrađen – što isto čine i nevernici, pokušavajući da ostanu neutralni. Kako Bog, zapravo, ocenjuje ovu situaciju? On će te klasifikovati kao nekoga ko se ne pokorava istini, ko često pribegava ispitivačkom, analitičkom stavu prema istini i Božjim zahtevima. Koju ulogu ima tvoja namera kada pristupaš istini i Božjim zahtevima koristeći se ovim metodom i kada obavljaš svoje dužnosti sa ovim stavom? Ona služi da zaštiti tvoje lične interese, tvoj lični ponos i tvoje međuljudske odnose, ne uzimajući nimalo u obzir Božje zahteve niti imajući bilo kakav pozitivan uticaj na tvoje lične dužnosti ili rad crkve. Takva osoba u potpunosti živi po filozofijama za ovozemaljsko ophođenje. Sve što ona kaže ili radi za cilj ima da zaštiti svoj lični ponos, svoja osećanja i međuljudske odnose, ali se ona ne pokorava iskreno ni istini ni Bogu niti pokušava da na bilo koji način obznani ili prizna ove probleme. Ona ne oseća ni trunku samo-prekora i ostaje potpuno neupućena u prirodu ovih problema. Ako ljudi nemaju bogobojažljivo srce i ako u njihovim srcima nema mesta za Boga, oni nikada neće moći da deluju na osnovu načela, ma koje dužnosti obavljali ili sa ma kojim problemima se nosili. Ljudi koji žive u okviru svojih namera i sebičnih žudnji nisu sposobni da uđu u istina-stvarnost. Iz tog razloga, ako naiđu na problem, oni ne ispituju svoje namere i ne mogu da prepoznaju gde to greše u svojim namerama, već koriste sva moguća opravdanja kako bi izmišljali laži i izgovore za sebe – šta se na kraju desi? Oni dosta dobro štite svoje interese, ponos i međuljudske odnose, ali su izgubili normalan odnos sa Bogom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Stav koji čovek treba da ima prema Bogu”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, bila sam tako povređena i uznemirena. Kad su problemi iskrsli, nisam tragala za istinom niti sam postupala prema načelima, već sam favorizovala i štitila svoju porodicu, braneći svoja telesna osećanja i lične interese u svakom pogledu. To je značilo da delujem prema svojim osećanjima i da imam iskvarenu narav – što je potpuno u suprotnosti sa Božjom namerom. Ja sam neko sa izuzetno snažnim osećanjima, uvek sam mislila da je mama pretrpela mnoge poteškoće kako bi me odgojila i dala se mnogo za mene i zbog te krvne veze sam uvek želela da je zaštitim i ophodila sam se prema njoj potpuno bez načela. Kad sam videla radne aranžmane crkve za ponovno primanje ljudi, prvo mi je na pamet pala mama. Znala sam da je ona zla osoba koja je bila uklonjena iz crkve, ali gledajući samo dobro ponašanje koje je pokazala, želela sam da je ponovo prihvate u crkvu kako bih joj ugodila i usrećila je i održala naš porodični odnos. Posebno kad sam pisala mišljenje o njoj, prekršila sam načela objektivnosti, pravičnosti, istinitosti i primene. Pod uticajem svojih osećanja, favorizovala sam je i štitila i većina onoga što sam napisala odnosilo se na njene dobre strane, prikazujući je kao pozitivnu osobu koja stremi ka istini, a pomenula sam samo delić njenih zlodela iz prošlosti. Bojala sam se da ona nema pravo razumevanje o svojim zlim delima iz prethodnog perioda, pa sam joj pisala da je podsetim i razotkrijem svako njeno zlo delo kako bi imala istinsko razumevanje sebe i brzo se pokajala i težila da bude ponovo primljena u crkvu. Kada sam prikupljala mišljenja od onih koji je znaju, znala sam da ostalih troje ljudi koji su bili izopšteni nisu pokazivali znake pokajanja, ali sam se bojala da kad bih prikupila samo mišljenja o mojoj mami, braća i sestre bi rekli da postupam prema svojim osećanjima, pa sam to prikrila tako što sam od starešina tražila da mi daju mišljenja za svo četvoro ljudi. Povremeno sam takođe slala hitne upite starešinama crkava o tome kako napreduje prikupljanja mišljenja, čime sam ometala njihove dužnosti. Zar to nije bilo prekidanje i ometanje rada crkve s moje strane? Postupala sam prema svojim osećanjima, bila sam proračunata i koristila podmukle metode. Više nisam bila u stanju da razlikujem šta je ispravno, a šta pogrešno. Postupala sam potpuno bez načela i želela da ponovo primim ljude po svojoj volji – bila sam toliko sebična, ogavna i bez ljudskosti! Čak i kad bih korišćenjem tih ogavnih metoda uspela da ponovo prime mamu u crkvu i da održim naš emotivni odnos, time bih vređala Boga, protivila Mu se i činila zlo! Razmišljajući o tome, uplašila sam se zbog onog što sam učinila.

Zatim sam pročitala još dva odlomka Božjih reči i došla do nekog razumevanja prirode i posledica postupanja shodno svojim osećanjima. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se ponašaju prema drugima, rukovode se sopstvenim osećanjima. Osećaju naklonost prema ovoj ili onoj osobi i po čitav dan su zaokupljeni emotivnim finesama. Sve što ih zadesi doživljavaju u carstvu osećanja. Kada takvoj osobi umre rođak koji nije bio vernik, plaču tri dana i ne dozvoljavaju da se telo sahrani. Još uvek gaje osećanja prema pokojniku i ta osećanja su veoma izražena. Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja; u svemu je sputana sopstvenim emocijama, nije u stanju da primenjuje istinu niti da se ponaša u skladu sa načelima i često je sklona je tome da se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu ili da se pokore Bogu. Zaokupljeni su ljudskim telom, budalasti su i smeteni. U prirodi takvih osoba je da su veoma osećajni i da se u životu rukovode osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). „Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, i nastave da slepo budu brižni i milosrdni, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne ometaju Božje delo?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Iz Božjih reči sam shvatila da će ljudi čija su osećanja previše jaka, kako bi sačuvali porodične odnose, u ključnim trenucima prekršiti načela i izdati istinu i raditi stvari koje se opiru Bogu i izdaju Ga, čineći time da ih se Bog gnuša i mrzi ih. U poređenju s mojim stanjem, vodila sam se sotonskim otrovima poput „Čovek nije stvar; kako može da bude bez emocija?” i „Krv nije voda”, smatrajući porodične veze najvažnijim i koristeći svoju dužnost da pronađem način da moju mamu ponovo prime u crkvu. Uopšte nisam tragala za istinom. Oslanjala sam se samo na to što je mama govorila da se pokajala i što je pokazivala dobro ponašanje i želela sam da je ponovo prime u crkvu. Tražila sam od ljudi da napišu mišljenja o njoj, želeći da obezbedim dokaze da bude ponovo primljena i pisala sam samo njoj razotkrivajući njena zla dela kako bi ih brzo razumela, pokajala se i stremila ka tome da je ubrzo ponovo prime u crkvu. Razmišljala sam o tome kako su, od kad sam počela da obavljam rad na pročišćavanju, svi materijali koje sam obrađivala za ljude koji su bili uklonjeni iz crkve i prijavili se da opet budu primljeni provereni prema načelima, ali prema mami sam postupala vrlo popustljivo i nikada u tom periodu nisam tragala za istina-načelima. Pogotovo kad sam pisala mišljenje o njoj, namerno sam se upustila u laži i obmane, navodeći samo dobre stvari koje su joj išle u korist i podelila s njom besedu kako bih je nagnala da se brzo pokaje. Iako sam prezirala sama sebe, i dalje sam tvrdoglavo postupala kršeći načela u želji da se dokazano zla osoba ponovo primi u crkvu. Uporno sam tražila način da ponovo prime u crkvu osobu koje se Bog gnušao i mrzeo je, samo zbog svojih osećanja – zar to nije značilo da se namerno suprotstavljam Bogu i prekidam i ometam rad crkve? Razmišljala sam o tome kako ljudi u zemlji u kojoj vlada velika crvena aždaja traže rupe u zakonu koje im idu u prilog. Kada čuvek postane zvaničnik i dođe na vlast, njegovi rođaci i prijatelji svi imaju koristi od tog njegovog položaja i mogu da budu unapređeni i stavljeni na odgovorne položaje bez obzira na to da li su dobri ili loši, bez poštovanja zakona i reda. Ignorisala sam načela Božje kuće i uopšte nisam imala bogobojažljivo srce. Prekršila sam načela i tvrdoglavo želela da moju mamu ponovo prime u crkvu. Ne shvatajući to, postala sam neko ko štiti zlu osobu – stvarno sam učinila da me se Bog gnuša i da me mrzi! Načela crkve za prihvatanje ljudi kažu: Neki ljudi čine razne vrste zla i bezobzirno prave zlodela, prouzrokujući ometanje u radu crkve, pa su zato izopšteni. Ako se nakon toga zaista pokaju zbog svojih zlih dela i mogu da pridobiju još dobrih ljudi propovedajući jevanđelje, onda se takve osobe mogu uzeti u obzir za primanje u crkvu i može im se pružiti prilika ako se prijave da ponovo postanu deo crkve; ako crkva ponovo prihvati većinu onih koji su uklonjeni, to je onda u suprotnosti sa načelima. Jer suština zle osobe je takva da će zauvek biti zla osoba, nije moguće da se istinski pokaje; čovek mora da ima bogobojažljivo srce kada se radi o ponovnom primanju ljudi u crkvu, mora da traga za istinom i jasno raspozna manifestacije i suštinu svake osobe i da teži tome da ne optuži dobru osobu i ne prihvati ponovo lošu ili zlu osobu. Mislila sam da kad bih prekršila načela i ponovo prihvatila mamu u crkvu, a ona ne bi razumela svoja zla dela i ne bi se istinski pokajala, onda bi, kad se ukaže odgovarajuća prilika, sigurno nastavila da čini zlo, izaziva, podstiče i navodi ljude na pogrešan put, prekida i ometa rad crkve, a onda bih ja bila deo tog zla i igrala bih ulogu Sotoninog sluge! Videla sam da su moja osećanja bila moja najveća slabost, prepreka i kamen spoticanja u primeni istine. Bila sam zaslepljena osećanjima i nisam mogla da vidim stvari u skladu sa Božjim rečima. Prekršila sam načela u svojoj dužnosti da sačuvam osećanja između mame i mene. Sve što sam uradila bilo je da se protivim Bogu i izdam Ga, a nastaviti tim putem bilo bi toliko opasno! Na sreću, orezali su me i to je na vreme zaustavilo moje rastuće zlo. Da nije bilo tako, ponovo bih prihvatila svoju mamu u crkvu i ometala rad crkve i život-ulazak braće i sestara i zar ne bih onda postala saučesnik zle osobe? Posledice bi bile nezamislive! Bila sam ispunjena osećejem žaljenja, samoprezira i duga prema Bogu i bila sam veoma zahvalna Bogu što me je štitio. Odlučila sam da nikada više ne postupam prema svojim osećanjima i ne povredim Božje srce i postala sam voljna da tragam za istinom i postupam prema načelu.

Kasnije sam ponovo tragala za relevantnim načelima i utvrdila da nijedna od četiri osobe nije imala istinsko razumevanje svojih zlih dela. U njihovim pismima pokajanja, neki od njih su i dalje indirektno opravdavali sebe kako bi ljudi pogrešno pomislili da su postojali opravdani razlozi za njihovo zlo. Prema načelima crkve za ponovo primanje ljudi, utvrdila sam da nijedna od te četvori osobe ne može biti ponovo primljena u crkvu. Setila sam se ovih Božjih reči: „Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga, ako dobro znaju da je vera u Boga pravi put koji može dovesti do spasenja, a ipak su neprijemčivi, nema sumnje da su to ljudi koji osećaju odbojnost prema istini i koji mrze istinu, i da su ljudi koji se opiru Bogu i mrze Ga – i Bog ih se prirodno gnuša i mrzi ih. Da li bi mogao da se gnušaš takvih roditelja? Oni se suprotstavljaju Bogu i vređaju Ga, što znači da su svakako demoni i Sotone. Da li bi mogao da ih mrziš i da ih prokuneš? Sve su to realna pitanja. Ako te roditelji sprečavaju da veruješ u Boga, kako treba da se ophodiš prema njima? Kao što Bog traži, treba da volite ono što Bog voli i da mrzite ono što Bog mrzi. Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: ’Ko je moja majka i ko su moja braća?’ ’Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.’ Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: ’Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi.’ Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da su samo oni koji mogu da prihvate i primene istinu i zaštite rad Božje kuće istinski braća i sestre i čovek treba da im pomogne svim srcem. Što se tiče tih zlih ljudi koji uopšte ne primenjuju istinu i koji su čak protiv istine i odbijaju da se pokaju nakon što učine zlo i prouzrokuju ometanje, njih treba odbaciti. Samo takva primena je u skladu sa Božjom namerom i zahtevima. Našla sam načelo da se odnosim prema mami – volite ono što Bog voli i mrzite ono što Bog mrzi. U smislu porodičnih veza, ona jeste moja majka, ali njena priroda je ta koja ima odbojnost prema istini i mrzi istinu, ona ne razume istinski niti se kaje za svoja zla dela. Prema mišljenjima koje su dali braća i sestre, gledišta moje mame su ista kao i gledišta nevernika i ona stremi ka svetovnim trendovima, a njena suština bezvernika i zle osobe je otkrivena. Bog mrzi i gnuša se takvih ljudi i On ne spasava zle ljude tako da moram da postupam s mamom prema istina-načelima, jer je samo to u skladu sa Božjom namerom. Na kraju sam, u skladu sa crkvenim načelima za prihvatanje ljudi i istinama koje se odnose na prepoznavanje dobrog ponašanja i istinskog pokajanja, napisala pismo starešinama crkve sa svojim preporukama za postupanje sa tim ljudima. Starešine crkve su mi onda odgovorile na pismo rekavši da su kroz informisanje i istraživanje tokom ovog perioda, uvideli da moja majka samo pokazuje neko dobro ponašanje, da nije istinski razumela niti se pokajala zbog svojih zlih dela i da nijedna od te četiri osobe ne ispunjava načela za ponovni prijem i da ne mogu biti ponovo primljeni u crkvu. Tada sam se smirila i došla do spoznaje da samo ako čovek nije sputan osećanjima i ako postupa prema načelu, njegovo srce može biti istinski oslobođeno. To što sam mogla da zadobijem takvu primenu je u potpunosti rezultat vođstva Božjih reči.