Februara 2019. godine smenjena sam sa dužnosti starešine zato što sam stremila ka ugledu i statusu umesto da obavljam stvarni posao. Dan nakon moje smene, u nesreći je povređen muž sestre iz moje porodice domaćina i ona je morala da se vrati kući kako bi se brinula o njemu. Nadzornica je uredila da privremeno preuzmem njene dužnosti domaćina. Pomislila sam u sebi: „Ako braća i sestre saznaju da, nakon što sam smenjena, sada samo obavljam dužnosti domaćina, kuvam, završavam sitne poslove i dostavljam poruke, šta će misliti o meni? Sigurno bi me gledali s visine. Kako da sačuvam obraz?” Ali, pošto sam ovu dužnost smatrala samo privremenom, pristala sam da je obavljam za sada. Međutim, kada ni nakon nekoliko nedelja nije pronađena nijedna odgovarajuća osoba koja bi me zamenila, nadzornica je sa mnom razgovarala u zajedništvu i zamolila me da nastavim da obavljam dužnosti domaćina. Čuvši ovo, srce mi se steglo, dok sam razmišljala: „Zašto je uredila stvari na ovaj način? Ako braća i sestre koji me poznaju otkriju da ću na duže vreme obavljati dužnost domaćina, sigurno će me gledati sa visine. Zar neće reći da sam neko ko ne stremi ka istini i da nisam dobra ni za šta osim za fizički rad i dužnosti domaćina? Kako ću moći da sačuvam obraz? Štaviše, pre nego što sam smenjena, sarađivala sam sa nekoliko sestara na obavljanju naših dužnosti. A sada, vidi me, samo kuvam. Kakva razlika! To je krajnje ponižavajuće!” Razmišljajući o tome, nisam imala volje da obavljam dužnosti domaćina. Nadzornica je videla da sam u lošem stanju i besedila je o svom sopstvenom iskustvu kada je bila smenjena. Shvatila sam da svaka dužnost dolazi od Božje suverenosti i uređenja, pa sam se pokorila. Ali, te noći sam se prevrtala u krevetu, ne mogavši da zaspim. Pomislila sam u sebi: „Od kada sam pronašla Boga, većinu dužnosti obavljala sam kao starešina ili delatnik. Nikada ni pomislila nisam da ću na kraju samo obavljati sitne poslove i kuvati. Šta će braća i sestre koji me poznaju misliti o meni ako to otkriju? To bi bilo krajnje ponižavajuće!” Videla sam sestre kako zajedno raspravljaju o radu i setila sam se da sam, kada sam bila starešina, učestvovala sa njima u takvim raspravama. Ali sada, evo me, provodim dane u pranju suđa, kuvanju, pa čak i čišćenju. Kakva razlika! Živela sam u pogrešnom stanju, i što sam više razmišljala o tome, to je postajalo bolnije. Posle toga, kad god bih radila ove prljave poslove, plašila sam se da će me sestre gledati sa visine, pa sam žurila da ih obavim dok one nisu tu. Osećala sam da je obavljanje tako prljavog posla ponižavajuće. Srce mi je bilo ispunjeno bolom i patnjom, a suze su mi same tekle niz lice.

Jednog dana, nadzornica me je zamolila da iznesem smeće kada izađem. Kada sam to čula, osetila sam snažan otpor, misleći: „Za šta ti mene smatraš? Ranije smo zajedno sarađivale, a sada mi ovako naređuješ.” Što sam više razmišljala o tome, osećala sam se sve gore. U sebi sam bila veoma uznemirena. Došla sam pred Boga i molila se, tražeći od Boga da me prosveti i vodi ka tome da spoznam sebe i razumem Njegove namere. Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kakav stav treba da imaš prema svojoj dužnosti, a da se može nazvati ispravnim i da je u skladu sa Božjim namerama? Prvo, ne možeš da analiziraš ko je to uredio, koji nivo starešinstva ima osoba koja ti je tu dužnost dodelila – treba da je prihvatiš od Boga. Ne možeš to da analiziraš, treba to da prihvatiš od Boga. To je uslov. Dalje, šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se telesno osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivost nije prihvatanje stvari od Boga; to znači da nešto biraš prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je kontaminirana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran. Kakav stav treba da imaš prema svojoj dužnosti? Prvo, ne smeš da je analiziraš u nastojanju da otkriješ ko ti je tu dužnost dodelio; umesto toga, treba da je prihvatiš od Boga, kao dužnost koju ti je poverio Bog, treba da slušaš Božje orkestracije i uređenja i da prihvatiš svoju dužnost od Boga. Drugo, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti i nemoj da se brineš o prirodi svoje dužnosti, da misliš o tome da li se ističeš dok je obavljaš, i da li je obavljaš javno ili iza kulisa. Nemoj da razmišljaš o tim stvarima. Postoji još jedan stav: pokornost i aktivna saradnja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Biti u stanju istrpeti teškoće u obavljanju dužnosti nije lak zadatak. Takođe nije lako dobro obavljati određenu vrstu posla. Sigurno je da je istina Božjih reči na delu unutar ljudi koji mogu uraditi ove stvari. Nije da su oni rođeni bez straha od teškoća i umora. Gde se može naći takva osoba? Svi ovi ljudi imaju nekakvu motivaciju, imaju nešto istine Božjih reči kao svoj temelj. Kada se prihvate svojih dužnosti, gledišta i stanovišta im se menjaju – postaje im lakše da obavljaju dužnost i nije im više značajno što će da istrpe malo telesnih teškoća i umora. Oni koji ne razumeju istinu i čija se gledišta na stvari nisu promenila, žive u skladu s ljudskim idejama, predstavama, sebičnim željama i ličnim preferencijama, tako da nisu radi i spremni da obavljaju dužnosti. Na primer, kad treba uraditi prljav i zamoran posao, neki ljudi kažu: ’Slušaću uređenja Božje kuće. Koju god dužnost da mi crkva dodeli, obavljaću je, bilo ona prljava ili zamorna, bila impresivna ili neupadljiva. Nemam zahteva i prihvatiću je kao svoju dužnost. Ovo je nalog koji mi je Bog poverio i malo prljavštine i umora su teškoće koje treba da istrpim.’ Posledično, kad se uključe u svoj posao, oni ne osećaju da trpe bilo kakve teškoće. Dok drugima to može da deluje prljavo i zamorno, njima je lako jer su im srca smirena i spokojna. Oni to rade za Boga, tako da im to ne pada teško. Neki ljudi smatraju da je, ako rade prljave, zamorne ili neprimetne poslove, to uvreda za njihov status i karakter. Oni to doživljavaju kao da ih drugi ne poštuju, da ih maltretiraju ili da ih gledaju s visine. Kao posledica toga, njima je naporno čak i kad se suoče sa istim zadacima i obimom posla. Šta god da rade, u srcu nose osećaj ogorčenosti i misle da stvari nisu onakve kakve bi želeli da budu ili da nisu zadovoljavajuće. Iznutra su puni negativnosti i otpora. Zašto su negativni i pružaju otpor? Šta je izvor toga? Najčešće, to je zato što im obavljanje njihove dužnosti ne donosi platu; imaju osećaj da rade za džabe. Da postoje nagrade, možda bi im bilo prihvatljivo, ali oni ne znaju da li će ih dobiti ili ne. Zbog toga, ljudi misle da obavljanje dužnosti nije vredno truda; to im je isto kao da rade za džabe, pa često postanu negativni i pružaju otpor svojoj dužnosti. Zar nije tako? Iskreno govoreći, ovi ljudi nisu voljni da obavljaju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog razotkriva da, kada dobiju dužnosti, neki ljudi ne umeju da ih prihvate od Boga i umesto toga biraju dužnosti na osnovu sopstvenih sklonosti. Oni prihvataju dužnosti koje im omogućavaju da se istaknu, ali osećaju otpor prema onima koje im ne donose priznanje i odbacuju ih. Oni nemaju stav pokornosti u svojim dužnostima. Ono što je Bog razotkrio bilo je upravo moje stanje. Verovala sam da mi to što sam starešina daje pravo da govorim i da će se moja braća i sestre ugledati na mene, gde god da odem, tako da sam bila spremna da obavljam tu dužnost. Međutim, smatrala sam da dužnost domaćina spada u one najniže i da se sastoji samo od manuelnog rada, pa nisam mogla da nateram sebe da joj se pokorim. Osećala sam da me ta dužnost ponižava i smatrala sam da mi je učinjena nepravda. Kada me je nadzornica zamolila da očistim dvorište i iznesem smeće, to sam teško prihvatila. Smatrala sam da me ne poštuje time što mi naređuje, i to me je uznemirilo. Koristila sam status za procenu toga da li neko ima dostojanstvo ili ne. Mislila sam da je obavljanje dužnosti starešine isto kao biti šef ili menadžer kompanije, i da to dolazi sa statusom i pozicijom, i da se tim ljudima dive gde god da odu, i zavidela sam takvim ljudima. Kada sam čula za dužnost domaćina, to mi je zvučalo kao prosto obavljanje kućnih poslova i kuvanje, slično fizičkim poslovima, i smatrala sam da su ljudi koji obavljaju tu dužnost nižeg ranga i da na njih gledaju sa visine gde god se našli. Smatrala sam da je ova dužnost ponižavajuća. Toliko sam godina verovala u Boga, ali sam i dalje imala ista gledišta kao nevernici. Ta moja gledišta su bila zaista smešna! U Božjoj kući su svi jednaki u svojim dužnostima. Ne postoji razlika u dužnostima u smislu visokih ili niskih, plemenitih ili običnih, velikih ili malih. Bilo da je to dužnost starešine ili domaćina, sve one dolaze od Boga. One samo imaju različitu funkciju, a mi kao stvorena bića treba da ih prihvatimo i pokorimo im se. Ali, ja sam u svojim dužnostima vodila računa samo o sopstvenim interesima i ponosu. Uopšte nisam gledala na svoje dužnosti kao na Božji nalog. Pošto mi dužnost domaćina nije dopuštala da se istaknem, osećala sam otpor prema njoj. Nisam imala osećaj odgovornosti prema svojim dužnostima i samo sam površno radila stvari. Uvidela sam da sam zaista sebična i ogavna, i da nemam ni savest ni razum!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka u ozbiljnoj meri zarazilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u ’ustanovama visokog obrazovanja’. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, niski pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve je to čoveku prodrelo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako izopačen ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). Božje reči su razotkrile zašto nisam mogla da Mu se pokorim. Odmalena sam bila pod uticajem sotonskih otrova, poput: „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, i oni su postali kriterijumi po kojima sam se vladala i ponašala. Verovala sam da ljudi moraju da žive za svoj ponos i da, ako se drugi na njih ugledaju gde god da odu, to znači da mogu da žive dostojanstveno. Takođe sam želela da obavljam posao koji će mi omogućiti da se istaknem i da mi se drugi dive i mislila sam da je to način na koji se živi dostojanstveno i sa vrednošću. Ali, meni je obavljanje prljavog ili nepriznatog posla delovalo nisko i omalovažavajuće, tako da nisam bila spremna da to prihvatim. Pre nego što sam pronašla Boga, živela sam u skladu sa ovim gledištima, uvek želeći da živim bolje od drugih. Gledala sam sa visine na seljake i službenike koji su zarađivali novac teškim radom i smatrala sam da vođenje prodavnice odeće uživa više poštovanja od fizičkog rada, kao i da mi to može omogućiti da pred drugima stojim uzdignute glave, pa čak i da nateram prijatelje i rodbinu da me vide u drugačijem svetlu. Nakon što sam pronašla Boga, i dalje sam živela po ovim sotonskim otrovima dok sam obavljala svoje dužnosti u crkvi. Obavljanje dužnosti starešine je zadovoljilo moju sujetu i ponos i omogućilo mi je da mi se braća i sestre dive, i to me je činilo srećnom. Čak sam bila spremna da zarad toga podnosim teškoće i iscrpljenost. Ali, nakon obavljanja dužnosti starešine, i dalje sam tražila divljenje od drugih, uvek pokušavajući da zaštitim svoj ponos i status. Nisam obavljala nikakav stvaran posao, pa sam smenjena. Kada sam ponovo dobila dužnost, nisam znala da je cenim. Ne samo da nisam razmišljala o razlozima svog neuspeha, već sam i dalje razmišljala o svom ponosu i statusu. Smatrala sam da je biti domaćin sramotna dužnost, pa čak i kada sam to nevoljno prihvatila, obavljala sam je sa otporom i na površan način. Nisam imala ni savesti ni razuma. Stavila sam svoj ponos i status iznad svega ostalog, pa čak i kada sam znala da niko drugi ne može da preuzme dužnosti domaćina, ipak sam želela da ih odbijem i izbegnem. Uopšte nisam vodila računa o interesima crkve, niti sam razmišljala o svojim dužnostima i odgovornostima. Bila sam krajnje sebična! Kad se ne bih pokajala, na kraju bi me se Bog gnušao i uklonio bi me. Shvatila sam štetne posledice stremljenja ka ponosu i statusu i bila sam spremna da se pokajem pred Bogom, da napustim svoj ponos i status i da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima time što ću dobro obavljati dužnosti domaćina.

Posle toga više nisam osećala toliki otpor kada sam obavljala dužnosti domaćina. Ponekad sam čak umela da se otvorim i da razgovaram u zajedništvu sa sestrama i osećala sam se mnogo slobodnije i oslobođenije. Videla sam da me sestre ne gledaju s visine zato što obavljam dužnosti domaćina i zaista sam shvatila da u Božjoj kući nema razlike između visokih ili niskih dužnosti. Funkcije su im jednostavno različite. Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kad god se u Božjoj kući uredi da ti nešto uradiš, bilo da je to težak ili naporan rad, i sviđalo ti se ili ne, to je tvoja dužnost. Ako možeš to da prihvatiš kao nalog i odgovornost koju ti je dao Bog, onda si ti relevantan činilac za Njegovo delo spasenja čovečanstva. Ako su ono što radiš i dužnost koju vršiš relevantni za Božje delo spasenja čovečanstva, i ako možeš ozbiljno i iskreno da prihvatiš nalog koji ti je Bog dao, kako će On tada gledati na tebe? Smatraće te članom svoje porodice. Da li je to blagoslov ili prokletstvo? (Blagoslov.) To je veliki blagoslov” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Koju ulogu imate kao stvorena bića? Uloga se odnosi na čovekove postupke i dužnost. Ti si stvoreno biće, te ako ti je Bog podario dobar glas i Božja kuća uredi da ti pevaš, onda treba da se trudiš da dobro pevaš. Ako imaš dar za propovedanje jevanđelja, te Božja kuća uredi da propovedaš jevanđelje, onda treba da se trudiš da to dobro obaviš. Kada Božji izabrani narod izabere tebe za vođu, treba da preuzmeš zaduženje vođstva i vodiš Božji izabrani narod da jede i pije Božje reči, da u zajedništvu razgovara o istini i da uđe u stvarnost. Na taj način ćeš dobro obavljati svoju dužnost. Zaduženje koje Bog daje čoveku izuzetno je važno i značajno! Kako bi, dakle, trebalo da preuzmeš ovo zaduženje i da ispuniš svoju ulogu? To je jedno od najvećih pitanja s kojima se suočavaš, te moraš da doneseš odluku. Može se reći da je ovo ključni trenutak u kom se odlučuje da li možeš da zadobiješ istinu i da te Bog usavrši” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razumevanjem istine čovek može da spozna Božja dela”). U Božjim rečima sam pronašla put primene i uz pravilnu razboritost koju treba da imamo, razumela sam koji položaj stvorena bića treba da zauzmu pred Bogom. Bez obzira na to koju dužnost crkva uredi, da li je to dužnost domaćina ili bilo koja druga dužnost, treba da se bezuslovno pokorimo Bogu. Ovo je pravi razum koji treba da imamo. Bez obzira na veličinu dužnosti, ako možemo da se pokorimo i da je tretiramo kao odgovornost koju nam je dao Bog, da se oslonimo na Boga i damo sve od sebe da je obavljamo, ostvarićemo dobitke. Na primer, neka braća i sestre mogu obavljati manje vidljive dužnosti, ali oni ne traže da se istaknu. Oni se fokusiraju na traganje za istinom i na obavljanje svojih dužnosti u skladu sa načelima, a ipak napreduju. Ako neko ne stremi ka istini ili se ne pokori dok obavlja svoju dužnost, onda, ma koliko impresivna njegova dužnost izgledala, ako ne zadobije istinu ili ne doživi promenu u svojoj naravi, on se i dalje protivi Bogu i Bog će ga na kraju ukloniti. Svaka dužnost u Božjoj kući je važna i neophodna. Baš kao što mašina ne može da funkcioniše ako nedostaje makar i jedan šraf. Dužnosti domaćina mogu da se čine kao nevažne, ali kada ih niko ne bi obavljao, braća i sestre ne bi imali mirno okruženje u kojem bi se okupljali i obavljali svoje dužnosti. Shvativši to, počela sam da negujem svoju dužnost domaćina iz dubine svoga srca i postala sam voljna da sarađujem kako treba.

Od tada, kad god sam imala pogrešne namere u svojoj dužnosti, svesno sam se molila Bogu da se pobunim protiv sebe. Nakon što bih svakog dana završila sa obavljanjem svoje dužnosti, utišala bih se, čitala Božje reči i pisala beleške posvećenosti. Imala sam više vremena da budem blizu Boga. Postepeno, moje stanje se popravljalo i počela sam da osećam da je ova dužnost prilično dobra. Istinski sam iskusila Božje brižne namere, jer sve orkestracije i sva uređenja koja Bog pravi imaju za cilj da nas pročiste i preobraze. Bog ne pokazuje pristrasnost ni prema kome, i bez obzira na to koju dužnost čovek obavlja, sve dok je prihvata od Boga i voljan je da se pokori i da stremi ka istini, on će ostvariti dobitke.

Razmišljajući o ovom iskustvu, tiho sam zahvalila Bogu u svom srcu. Bog je uredio ovo okruženje za mene da obavljam dužnosti domaćina, orezao me zbog moje želje za ponosom i statusom i ispravio moja pogrešna gledišta o tome kako da pristupim svojoj dužnosti. To je bilo nešto što je mom životu bilo potrebno, i to je bila Božja ljubav. Takođe sam shvatila da se dužnosti ne rangiraju po važnosti ili vrednosti, i da bez obzira na to koju vrstu dužnosti obavljamo, one su funkcija koju stvorena bića treba da ispune. Ne treba da obavljamo svoje dužnosti na osnovu ličnih sklonosti, niti treba da budemo selektivni. Trebalo bi da se pokorimo Božjoj suverenosti i uređenju, jer to znači imati ljudskosti i razuma. Razumevanje i preobražaj koje sam time zadobila, sve je to bilo rezultat vođstva Božjih reči.