Jednog dana u martu 2013. godine, nekoliko sestara i ja vratile smo se kući nakon okupljanja, a kada smo ušle u kuću zatekle smo totalni nered. Pretpostavile smo da je policija verovatno izvršila pretres, pa smo se odmah preselile. Čim smo se preselile, neki ljudi iz te zajednice upali su s policijom. Policija nas je okupila u dnevnoj sobi, a zatim počela da pretražuje po kući. Dok niko nije gledao, uspela sam da slomim SIM karticu koju sam imala u džepu. Jedan policajac je to primetio i naterao me da otvorim šaku, a kada je video slomljenu karticu, besno je povikao, „Možda izgleda mlado, ali zna dosta. Vodite je na ispitivanje.” Naredio je i jednoj od policajki da me pretrese, a zatim su nas stavili u policijski auto. Osećala sam se prilično uplašeno, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, ne znam gde me vode ni kako će me mučiti. Molim Te, usmeri me i daj mi veru. Ma koliko patila, neću biti Juda. Neću Te izdati.” Polako sam se smirila nakon molitve.

Policija me odvela u prostoriju za ispitivanje, u stanici, i naredila mi da podignem ruke i zauzmem čučeći položaj. Nakon nekoliko minuta, ruke su mi popuštale, noge su mi drhtale, osećala sam stezanje u grudima i srušila sam se na pod. Zatim su me stavili na „tigrastu stolicu” i čvrsto vezali noge za nogare stolice. Nekoliko minuta kasnije, krupna policajka kriminalističkog odeljenja, donela je neke dokumente u prostoriju i rekla mi: „Sprovodimo veliku akciju hapšenja širom zemlje, vršimo pretragu svih vas, vernika u Svemogućeg Boga. Imamo sve vaše starešine i rasformirali smo vašu crkvu. Šta postižeš time što nam oduzimaš vreme? Samo pričaj i onda možeš da ideš.” Čuvši to, shvatila sam da je to jedan od Sotoninih trikova i da ona samo pokušava da me navede da budem Juda. Nisam smela da nasednem na to. Čak i da su mnoga braća i sestre uhapšeni, Božje delo ne mogu tako lako da rasture. Uzvratila sam: „Svemogući Bog kaže: ’Mi verujemo da nijedna zemlja niti sila ne mogu stati na put onome što Bog želi da postigne. Oni koji ometaju Božje delo, opiru se reči Božjoj, remete i kvare Božji plan, na kraju će ih Bog kazniti’” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Na to je samo glasno pročistila grlo, odmahnula glavom i zatim izašla. Zatim je drugi policajac počeo da me ispituje: „Kada si postala religiozna? Koliko dugo si u ovoj oblasti? S kim si bila u kontaktu? Gde si boravila?” Kada nisam rekla ni reč, zapretio mi je: „Ako ne progovoriš, samo ćemo te pretući na smrt i zakopati tvoj leš gore u planinama.” Palo mi je na pamet da ti ljudi ubijaju ljude kao da su pilići, da im ljudski život baš ništa ne znači. Pitala sam se da li bi me stvarno pretukli na smrt. Bila sam veoma uplašena, pa sam tiho uputila molitvu Bogu i setila se ovih Njegovih reči: „Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Znala sam da je istina da je Bog moj štit i da On vlada nad svim. Moje telo i duša bili su u Njegovim rukama, tako da ne zavisi od policije hoću li biti pretučena na smrt. Ta misao mi je dala veru i snagu. Posle toga, policija me je neprestano ispitivala, ali im ništa nisam rekla.

Trećeg dana, rano ujutro, jedan od njih je rekao: „Spremna da progovoriš?” Nisam rekla ni reč. Besan, zgrabio me je za kragnu i udario me u lice; odzvanjalo mi je u ušima, a lice mi je gorelo. Zatim je, dok nisam obraćala pažnju, savio nekoliko papira u rolnu i udario me po očima, što je bilo toliko bolno da sam imala utisak da će mi oči ispasti. Instinktivno sam zatvorila oči. Policajac je ljutito rekao: „Otvori oči!” Polako sam ih otvorila, ali ništa nisam videla. Tek nakon deset minuta sam mogla nešto da vidim. Oči su me strašno bolele i samo sam želela da ih zatvorim; mislili su da sam pospana, pa su me udarili flašom vode po glavi, a zatim su me povremeno udarali nogama po glavi i rukama. Da bi me držali budnom, pričvrstili su mi kosu i ruke čičak trakom za naslon „tigrove stolice”. Morala sam da držim glavu uspravno. Pokušavajući da ublažim bol, samo sam se trudila da se pribjem uz naslon „tigrove stolice”. Vrtelo mi se u glavi, telo me je bolelo, imala sam ubrzano lupanje srca i osećala sam se bedno. Bojala sam se da neću moći da izdržim, pa sam stalno dozivala Boga: „Bože, molim Te da mi daš odlučnost da podnesem patnju, molim Te daj mi veru. Nikada se neću pokloniti Sotoni!” U svom bolu, setila sam se Božjih reči: „Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji ljudi podvrgnuti poniženju i gonjenju zbog svoje vere u Boga i ove reči se kao rezultat ispunjavaju u vama, ovoj grupi ljudi. Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a mnoge Njegove reči ne mogu odmah da se ostvare; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Zahvaljujući Božjim rečima, uvidela sam da je Komunistička partija Božji neprijatelj, da mrzi Boga i istinu. Oni žele da učine sve da nas spreče da verujemo u Boga i koriste razne okrutne metode mučenja kako bi nas naterali da Ga izdamo. Rođena sam u zemlji velike crvene aždaje, tako da je ovo nešto što moram da trpim. Ali kroz ugnjetavanje Komunističke partije, uvidela sam koliko je ona zla, kako je u suštini suprotstavljena Bogu. Još više sam želela da odbacim Sotonu i okrenem se Bogu, da ostanem postojana u svom svedočenju verom, da posramim Sotonu i vidim ga poraženog. To što sam imala tu priliku da svedočim za Boga bio je Njegov blagoslov, i posebna naklonost. Nakon što sam to razumela, dobila sam veru i više mi nije bilo tako teško.

Nakon toga, ponovo su počeli da me ispituju, a kada sam ćutala, zapretili su mi: „Što pre progovoriš, biće ti lakše. Daćemo ti pet minuta.” Onda su stavili tajmer ispred mene i dok sam gledala kako vreme prolazi, svake minute, svake sekunde, neprestano sam se molila Bogu: „Bože, ne znam šta će mi ovi demoni učiniti. Molim Te, zaštiti me. Neću izdati svoju braću i sestre, šta god da se desi.” Prošlo je pet minuta i, videvši da ne progovaram, jedan od njih mi je vezao ruke lisicama iza leđa, zgrabio me za kragnu i uneo mi se u lice, zatim me zlobno upitao ko je starešina crkve i s kim sam bila u kontaktu. I dalje sam ćutala, pa je zapalio cigaretu, neprestano mi duvajući dim u lice. Dim mi je izazvao mučninu, a suze su mi se slivale niz obraze. Zatim me je jako udario po licu i po desnom uhu, zaglušujući me. Videvši da i dalje ne progovaram, oči su mu se razrogačile od besa i stisnuo mi je vrat obema rukama, govoreći: „Hoćeš li da pričaš ili ne? Ako nećeš, zadaviću te. Nikada me nećeš zaboraviti, svake noći ćeš imati košmare o tome kako te udaram.” Davio me je do te mere da nisam mogla potpuno da udahnem i osećala sam kao da mi je to poslednji udah. Rekla sam mu da ništa ne znam, čak i ako me zadavi. Tada je ušao jedan visoki policajac i pokazao onom koji me je davio na sigurnosne kamere i da me odvede u ćošak da me bije. Napokon sam uspela da dođem do daha. Izvukao me je iz „tigrove stolice”, i povukao me za lisice, gurajući me u ćošak, a zatim udario mojom glavom o zid. Nastavio je da to radi toliko puta da sam prestala da brojim, a poslednji put mi je glavu udario pravo o tablu koja je visila na zidu. Osećala sam kao da mi je glava ostala ulubljena od udarca i samo sam tresnula o pod. Činilo mi se kao da se svet vrti, kao da će mi glava eksplodirati, a srce mi je bilo pokidano na komade. Nisam mogla da otvorim oči i osećala sam kao da se gušim. Bilo je neverovatno bolno. Molila sam se Bogu, „Bože, molim Te, oduzmi mi dah, da ne moram više da trpim ovo mučenje.” Nakon nekog vremena, jedva sam mogla da otvorim oči, i pitala sam se: „Zašto nisam mrtva?” Tada sam shvatila da nije trebalo da tražim od Boga da mi oduzme dah, da je to nerazuman zahtev. On je želeo da nastavim da živim, da ostanem postojana u svom svedočenju i da posramim Sotonu. Ali ja sam se nadala da ću umreti, kako bih izbegla tu patnju. To nije bilo svedočenje. Osećala sam se pomalo krivom kada mi je to palo na pamet. Upravo tada sam čula jednog policajca kako viče: „Ustani! Ustani!” Kad nisam reagovala, šutnuo me je i rekao: „Praviš se mrtva?” Molila sam se tiho: „Bože, ovi demoni me muče da bih Te izdala. Molim Te, daj mi veru. Ostaću postojana u svom svedočenju, čak i ako će me to koštati života.” Jedan od njih me je zgrabio za odeću na ramenima i povukao me delimično nagore, a zatim me pustio da snažno padnem nazad na pod. Leđa i ruke su me jako bolele jer sam sve to vreme imala lisice, pa sam se sklupčala u loptu na podu, pokušavajući da malo ublažim bol. Policajac me je podigao i prislonio uz zid, nateravši me da se uspravim, i udario me nogom u levu butinu pre nego što sam uspela da odreagujem. Savila sam se od bola, a on je viknuo: „Ustani!” Međutim, sve me je toliko bolelo da nisam mogla da stojim. Zatim me je udario nogom u predelu struka i izbio mi vazduh na trenutak. Činilo mi se kao da sam ubodena nožem. Drugi me je ponovo odvukao u ćošak i udario me po licu, od čega su mi uglovi usana krvarili. Zatim je zapalio cigaretu i rekao: „Ako budeš ćutala, spržiću ti lice ovom cigaretom, bićeš unakažena.” Zatim ju je stavio veoma blizu mog lica. Osećajući toplinu cigarete, jako sam se uplašila i pomislila: „Ako me zaista bude opekao, to će ostaviti strašne ožiljke i svi će pričati o meni i rugati mi se gde god da idem.” Bila je strašna pomisao na to da će ljudi upirati prstom i pričati o meni. Tada sam se setila ovih Božjih reči: „Dobri vojnici carstva nisu obučeni da budu grupa ljudi koja može samo da govori o stvarnosti ili da se hvali; umesto toga, oni su obučeni da proživljavaju Božje reči u svakom trenutku, da ostanu nepopustljivi bez obzira na smetnje s kojima se suočavaju i da stalno žive shodno Božjim rečima i da se ne vraćaju u svet. To je stvarnost o kojoj Bog govori; to je Božji zahtev prema čoveku” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo je primena istine posedovanje stvarnosti”). Iz Božjih reči sam shvatila da pravi vernik, bez obzira na to šta se dešava, može da ostane snažan u svojoj veri u Boga, a da se nikada ne pokori silama tame i da ne izda Boga. Policija je želela da me zastraši da će me unakaziti kako bih izdala Boga, a ja nisam mogla da nasadnem na to. Povrh toga, čak i kad bi me unakazili, kad ne bih postala Juda, već bih ostala postojana u svom svedočenju, mogla bih da dobijem Božje odobravanje i da budem mirna u svom srcu. Kada bih izdala Boga da bih zaštitila sebe, vodila bih sraman život i savest mi nikada ne bi bila mirna. To bi bilo nepodnošljivo. Setila sam se jednog dela crkvene himne: „S Božjim poverenjem u svom srcu, nikada neću pokleknuti pred Sotonom. Iako se naše glave mogu kotrljati i naša krv proliti, kičma Božjih ljudi se ne može saviti. Ja ću glasno svedočiti o Bogu i poniziti đavole i Sotonu” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Želim da vidim dan Božje slave”). Osetila sam nalet vere i hrabrosti da se suočim sa mučenjem od strane policajaca. Zatvorila sam oči i tiho se pomolila: „Bože, ma koliko me mučili, čak i ako mi spale lice, ja ću ostati postojana u svom svedočenju. Molim Te, daj mi veru i odlučnost da podnesem patnju.” Zatim sam stisnula zube i šake. Policajci su to protumačili kao strah i počeli su ludacki da se smeju. Otvorila sam oči i ljutito ga pogledala, a on je podmuklog osmeha rekao: „Predomislio sam se. Spaliću ti jezik, i spaliću ga tako da ne možeš čak ni da govoriš.” Dok je to govorio, pokušao je da mi otvori usta, ali nije uspeo koliko god se trudio. Besan, zgrabio me je za ramena i nagazio mi stopala, zatim je odskočio i svom težinom ponovo stao na njih, pa ih je svojim stopalima gnječio pomerajući ih napred-nazad. Zatim je zgrabio lisice i povlačio ih napred-nazad, terajući me da stojim na prstima. Zglobovi su me užasno boleli i činilo mi se da će mi se ruke otkinuti. Rekao je podrugljivo: „Zar tvoj bog nije svemoguć? Neka dođe da te spasi!” Molila sam se Bogu, dozivala Ga bez prestanka i bila sam ispunjena mržnjom prema tim demonima.

Kada se umorio, naslonio se na sto, pušeći. Pitala sam se kakve će još metode mučenja primeniti na meni i da li ću na kraju umreti. Ako je tako, nadala sam se da će to biti brzo, jer je taj živi pakao u koji su me stavili bio nepodnošljiv. Nisam znala kada će se sve završiti. Što sam više razmišljala o tome, to sam se više plašila i pomislila: „Nikada ne smem odati crkvene starešine ili braću i sestre, ali možda mogu samo da im ispričam kako sam postala vernica i da završim s tim, možda bi tada prestali da me tuku.” Ali onda sam pomislila: „Moji roditelji su vernici. Ako im kažem, i oni će biti umešani, a i neka braća i sestre takođe. To bi me učinilo Judom i Bog bi me kaznio.” Tada sam se setila ove himne Božjih reči: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga. Sotona pokušava na svaki mogući način da nam pošalje svoje misli. U svakom trenutku se moramo moliti da nas Bog prosvetli i prosveti, u svakom trenutku moramo računati na Boga da nas očisti od Sotoninog otrova, u svakom trenutku moramo vežbati u našem duhu kako da se približimo Bogu i da Mu dopustimo da ovlada čitavim našim bićem” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Zahvaljujući Božjim rečima, shvatila sam da razmišljanje o tome da im kažem kako sam postala vernica zbog kukavičluka, zapravo predstavlja popuštanje pod Sotoninim trikovima. Uvidela sam da zaista nemam veru u Boga, da nemam odlučnost da izdržim patnju. Izdržala sam sve do tog trenutka ne zbog svog rasta, već zato što su me Božje reči vodile korak po korak. U tom trenutku, stvarno sam morala da se oslonim na Boga i da imam veru, i ma kako me mučili, nikada ne bih mogla da izdam Boga. Pomolila sam se u svom srcu: „O Bože, spremna sam da svoj život stavim u Tvoje ruke i prihvatiću Tvoja uređenja. Neću biti Juda, čak ni ako me budu mučili do smrti.” Tada ih je, na moje iznenađenje, njihov šef pozvao da odu. Tiho sam se zahvalila Bogu.

Nekoliko trenutaka kasnije, jedan policajac je došao na vrata i slikao me, pa je rekao: „Postaviću tvoju sliku na internet i učiniti te ’slavnom’, tako da će svi tvoji prijatelji, rodbina i svi ostali videti kako sada izgledaš, i videće da ste vi vernici ludaci.” Nisam se uopšte uplašila zbog toga i odgovorila sam: „Niste li vi ti koji ste učinili da ovako izgledam? Postavljanje te fotografije na internet će samo omogućiti svima da vide istinu o tome kako progonite hrišćane.” Jedna policajka je rekla: „E pa, ja sam ubeđena. Zaista ne znam kakav je taj vaš Bog niti odakle vam sva ta snaga. Nakon svega ovoga, ti i dalje insistiraš na tome da zadržiš svoju veru. Nikada nisam mogla da zamislim da bi neko tako mlad mogao biti tako čvrst.” Zahvalila sam se Bogu u svom srcu kada sam je čula da to kaže. Tada sam pomislila na ove reči Božje: „Božja životna snaga može da nadvlada svaku silu; štaviše, ona prevazilazi svaku silu. Njegov život je večan, Njegova moć je izuzetna, a Njegovu životnu silu ne može da nadvlada nijedno stvoreno biće niti neprijateljska sila” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života”). Svih tih dana dok su me zlostavljali i mučili me, osećala sam kukavičluk i slabost, i čak sam želela da umrem da bih pobegla od toga, ali Bog je bio sa mnom, štiteći me, i Božje reči su mi davale veru i snagu, vodeći me da prebrodim svu tu brutalnu torturu. Od srca sam se zahvalila Bogu.

Kada me je malo kasnije jedna policajka odvela u toalet, rekla mi je: „Uskoro će te ponovo ispitivati i trebalo bi da progovoriš. Inače ćeš biti u zatvoru godinama i izaći ćeš kao bogalj nakon što odslužiš svoje tamo. Znaš li kako se ophode prema zatvorenicima? Žene tuku druge žene i udaraće te između nogu drvenim palicama. Ako te se dočepaju, život će ti biti uništen.” Čuvši je kako to govori, bila sam ispunjena i mržnjom i strahom, a pri pomisli da bih mogla postati invalid u svojim dvadesetim, zaista nisam znala kako bih nakon toga mogla da nastavim dalje. Pošto sam jedinica, moji roditelji ne bi imali na koga da računaju kada bih postala invalid. Tada sam se setila ovih Božjih reči: „Avram je ponudio Isaka – šta ste vi ponudili? Jov je ponudio sve – šta ste vi ponudili? Toliko ljudi se žrtvovalo, dajući svoj život ili prolivši krv da bi tražili istinit put. Da li ste vi platili tu cenu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Značaj spasavanja potomaka Moava”). Avrâm je mogao da žrtvuje svog jedinog sina, a kada je Jov iskušavan, izgubivši sve što je imao i sa čirevima po celom telu, njegovi prijatelji su mu se rugali, a žena ga je ismevala, ali on se nikada nije žalio na Boga. Ostao je postojan u svom svedočenju. Jov i Avrâm su imali pravu veru u Boga i snažno su svedočili kroz kušnje. Morala sam da sledim njihov primer, da svedočim i ponizim Sotonu, ma koliko patila. Tiho sam se pomolila Bogu: „Bože, verujem da su apsolutno sve stvari pod Tvojom suverenošću, tako da je i to, da li ću postati invalid, u Tvojim rukama. Ma šta da mi se desi ili ma koliko da patim, voljna sam da ostanem postojana u svom svedočenju i da Ti udovoljim.” Onda sam rekla policajki: „To bi bilo nesavesno. Moja savest nikada ne bi našla mir kada bih izdala svoju braću i sestre. Čak i ako budem osuđena, nikada neću uraditi nešto protiv svoje savesti.” Čuvši to, bez reči me je odvela nazad u sobu za ispitivanje.

Rano ujutro 1. aprila, policija je došla da me ponovo ispita, ali ja i dalje nisam želela ništa da kažem. Oko 14 časova tog popodneva, stavili su me u maricu da me odvedu u bazu za ispiranje mozga. Celim putem sam u srcu tiho pevala ovu himnu Božjih reči „Čovek treba čvrsto da se drži svoje iskrenosti prema Bogu”: „Ako ljudi nemaju poverenja, nije im lako da nastave tim putem. Svako sada može da vidi da se Božje delo ni najmanje ne slaže sa ljudskim predstavama i maštanjima. Bog je učinio toliko mnogo dela i izgovorio toliko reči i mada ljudi mogu da priznaju da su one istina, još uvek je moguće da se predstave o Bogu pojave u njima. Ako ljudi žele da razumeju istinu i zadobiju je, moraju imati poverenja i snagu volje da bi mogli da se drže onoga što su već videli i onoga što su zadobili iz svojih iskustava. Bez obzira šta Bog radi u ljudima, oni moraju da podrže ono što oni sami poseduju, da budu iskreni pred Bogom i da Mu ostanu posvećeni do samog kraja. To je dužnost ljudskog roda. Ljudi moraju da podrže ono što treba da urade” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba da održavaš svoju posvećenost Bogu”). Već sam znala da imati veru znači da ću biti ugnjetavana i podnositi patnju, i odlučila sam da ostanem postojana u svom svedočenju i da udovoljim Bogu bez obzira na to sa kakvim se ugnjetavanjem ili patnjom suočila, ali kada sam se stvarno suočila sa tim, shvatila sam da ostati postojana u svom svedočenju nije tako jednostavno kao što sam mislila. Nije stvar samo u tome da se bude entuzijastičan, već je potrebno imati veru i odlučnost da se podnese patnja. Bog me je stavljao u ovo surovo okruženje kao na kušnju, kako bi usavršio moju veru, pročistio me i spasio. Verovala sam da će me Bog voditi ma šta da se desi. Dok sam pevala himnu, moja vera je rasla i znala sam da ma koliko me mučili, moram da se oslonim na Boga da bih to izdržala i sledila Ga do samog kraja.

Kada smo stigli u centar za ispiranje mozga, policija je postavila dva policajca da me čuvaju 24 sata dnevno, da mi postavljaju pitanja o crkvi i ispiraju mi mozak, kao i da me nateraju da napišem nešto čime se odričem svoje vere. Trećeg jutra su rekli da će mi pokazati video koji su snimili u mom rodnom gradu. Na to sam zanemela od straha i pitala se da li su pretresli moj dom, da li su moji roditelji u nevolji. Brinula sam se da su neka braća i sestre iz tamošnje crkve bili ugroženi. Bila sam sve više uplašena. Nisam mogla da prestanem da se vrpoljim na stolici i osećala sam kao da su mi udovi otupeli. Pomolila sam se Bogu u svom srcu. U videu je moj otac izgledao nekako žuto i natečeno i rekao mi je nekoliko stvari, suptilno me podstičući da se oslonim na Boga i ostanem postojana u svom svedočenju. Čuvši to, suze su mi krenule niz lice i osećala sam se strašno. Takođe sam shvatila da policija pokušava da iskoristi moju emotivnu vezanost kako bi me naterala da izdam Boga i prezirala sam Komunističku partiju iz dna duše. Setila sam se nečega što je Bog rekao: „Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Komunistička partija daje prazna obećanja o verskoj slobodi, ali u stvarnosti, ona divlje hapsi i progoni hrišćane, i brutalno ih muči, osuđujući ih po neosnovanim optužbama. Bezbroj hrišćana je prisiljeno da bude u bekstvu, bez mogućnosti da vide svoje roditelje ili odgajaju svoju decu. Svu tu nepravdu čini Komunistička partija. Partija je glavni krivac za raspad hrišćanskih porodica. Policajci su stajali sa strane i zlobno se osmehivali kad su me videli kako plačem, misleći da ću sigurno progovoriti nakon toga. Ali kako sam i dalje ćutala, udarili su o sto i opsovali me, a zatim se okrenuli i ljutito otišli.

Mesec dana kasnije nekoliko policajaca se vratilo da me ponovo ispituje i pokazali su mi fotografije, zahtevajući da identifikujem braću i sestre. Jedan mi je rekao: „Ako ništa ne priznaš, bićeš kažnjena zbog tuđih zločina, a ja ću videti koliko možemo da ti pripišemo. Na kraju ćeš dobiti 8 ili 10 godina, pa ćemo videti koliko si čvrsta!” Drugi je, pokušavajući da me iskuša, rekao: „Samo se složi sa nama i napiši izjavu da si odustala od svoje vere i uradićemo sve što poželiš.” Nisam popustila, pa je pokušao da me ponovo namami: „Znam da tvoji roditelji nemaju druge dece i da su se mnogo trudili da te podignu. Možda ti to što ćeš dobiti dugu kaznu sada ne znači ništa, ali bićeš očajna kada taj dan zaista dođe, i biće prekasno za kajanje. Imaš dve mogućnosti: 1. da odustaneš od svoje vere i porekneš Svemogućeg Boga, a mi ćemo te odvesti direktno kući, 2. da insistiraš na svojoj veri i da ideš u zatvor. Na tebi je da izabereš. Bolje bi ti bilo da dobro razmisliš.” Osećala sam se pomalo zbunjeno. Ako bih napisala tu izjavu o odricanju od svoje vere, to bi bila izdaja Boga, ali ako izaberem svoju veru, otići ću u zatvor. Hoću li ikada ponovo videti svoje roditelje? Kada bih otišla u zatvor, ljudi bi sigurno osuđivali moje roditelje, a njihovi rođaci i prijatelji, koji nisu vernici, bi ih napali. Bilo bi im stvarno teško. U videu, lice mog oca izgledalo je žuto i natečeno. Da li je imao problema sa zdravljem? Od te misli sam postajala sve nesrećnija i stvarno sam se borila, pa sam se pomolila: „Bože, ne mogu da Te izdam, ali ne mogu ni da otpustim svoje roditelje. Bože, šta da radim?” Baš tada su mi pale na pamet ove Božje reči: „Bez obzira na to ko će pobeći, ti ne možeš. Drugi ljudi ne veruju, ali ti moraš. Drugi ljudi napuštaju Boga, ali ti moraš da podržiš Boga i da za Njega svedočiš. Drugi ljudi kleveću Boga, ali ti ne možeš. (…) Treba da uzvratiš Njegovu ljubav i moraš imati savest, jer Bog je nedužan” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Značaj spasavanja potomaka Moava”). „Moraš imati savest,” te reči su mi stalno odzvanjale u ušima. Tokom godina vere, uživala sam u tolikoj Božjoj blagodati. Takođe sam shvatila neke istine i naučila kakva osoba treba da budem. Dobila sam tako mnogo od Boga. Bilo bi nesavesno izdati Ga. Ali izbor između Boga s jedne strane i mojih roditelja s druge strane bio je mučan. Bila je to naročito žestoka bitka u mom srcu. Tiho sam uputila molitvu, tražeći od Boga da me vodi i da mi dâ veru. Ove Božje reči su mi pale na pamet nakon molitve: „Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U svim borbama između pozitivnog i negativnog, crnog i belog – između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje – zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što su vaša srca toliko nesposobna da se smekšaju. (…) Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce? Šta birate u ovom trenutku?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kome si ti odan?”). Osećala sam da je Bog odmah tu pored mene, i da čeka moj odgovor. Znala sam da ne mogu da izdam Boga samo da bih udovoljila svojim ljudskim privrženostima i očuvala porodični sklad. Bog je svemoguć, a zdravlje mojih roditelja i njihovi životi su u Božjim rukama. Moja stalna briga o njima samo je pokazivala da nemam veru u Boga. Možda nećemo moći da se viđamo, ali znala sam da će nas On voditi, sve dok se oslanjamo na Njega. Ta misao mi je obnovila veru i osećala sam se spremnom da se pobunim protiv svog tela da bih udovoljila Bogu. Izgovorila sam molitvu: „O Bože, voljna sam da svoje roditelje stavim u Tvoje ruke i da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima.” Tada sam stisnula pesnice, ustala i rekla: „Donela sam odluku i izabrala sam Svemogućeg Boga. On je jedini istiniti Bog koji je stvorio nebesa, zemlju i sve, i On je Gospod Isus koji se vratio. Nikada neću poreći Boga.” Osećala sam se potpuno mirno kad sam to rekla. Da nije bilo Božjih reči da me vode, zaista bih se mučila da pobedim Sotonu u njegovom iskušavanju. Čim je video koliko sam odlučna, policajac je odmah pokazao svoju svirepost. Bacio je debeli štos papira na sto i jako me udario po licu, zatim je vrisnuo na mene: „Ti si izgubljen slučaj! Misliš da nećemo znati ako nam ne kažeš? Da ti pojasnim – već smo vas pratili tri meseca, pa zar misliš ne znamo sve o vama? Samo želimo da vidimo hoćeš li imati dobar stav, pa razmisli o tome.” Rekla sam: „Neću poreći Boga, neću Ga izdati, čak i ako to znači da idem u zatvor.” Nakon toga su me odveli u opštinski pritvor.

Tamo sam često imala visoke temperature, a noge i ruke su mi oticale, i terali su me da sedim prekrštenih nogu po dva sata svaki dan. Tokom ispitivanja su me udarili u predelu struka, što mi je oštetilo bubreg, pa me struk boleo toliko da nisam mogla da sedim pravo. Bilo je stvarno teško svakog dana izdržati dok dođe vreme za spavanje, a još su me i često budili da preuzmem noćnu smenu. Nakon nekoliko nedelja, počele su poteškoće s mokrenjem, stomak mi je bio nadut i bolan, a struk me je takođe boleo. I svaki dan oko 6 ili 7 uveče temperatura bi mi naglo porasla, a lice bi mi se zarumenelo. Pregledala me je doktorka, koja je rekla da imam cistu na levom bubregu široku skoro 2,5 cm i bila je upaljena. Kada bi jako bolelo, molila bih se Bogu i približila Mu se, pevala bih himne u Njegovu slavu, i tada bih nesvesno zaboravila na bol. Nakon što sam provela 27 dana u pritvorskoj ustanovi, pustili su me uz kauciju, do suđenja, i naivno sam mislila da ću zaista otići kući. Međutim, na moje iznenađenje, policija iz mog rodnog grada i zvaničnici lokalne vlasti odveli su me pravo u drugi centar za ispiranje mozga, gde su me 48 dana držali na prevaspitavanju i ispiranju mozga, a zatim su me odveli u lokalnu policijsku stanicu da se registrujem. Načelnik policije pozvao me je u svoju kancelariju i rekao: „Sada si puštena uz kauciju do suđenja, tako da je tvoj slučaj još uvek na čekanju. Tokom naredne godine, ne smeš napustiti granice grada, a čak i ako imaš neke poslove u obližnjem području, moraš prvo da dođeš ovde, da se prijaviš i zatražiš dozvolu, i moraš u svakom trenutku biti spremna da nam se odazoveš.” Iako sam bila kod kuće, još uvek nisam imala nikakvu slobodu, a neko je uvek pratio svaki moj izlazak u grad. Nakon nekoliko meseci toga, nisam imala izbora nego da napustim svoj dom da bih obavljala svoju dužnost. Policija je poslala partijskog sekretara iz našeg sela da me potraži kod kuće i raspita se o mom verskom statusu; mojoj porodici je rekao da će me, ako nastavim da upražnjavam svoju veru, ponovo uhapsiti, kao i da moram da se prijavim u policijsku stanicu. Bila sam besna kada sam to čula. I pomislila sam: „Verovaću u Boga bez obzira na sve, i ne samo to, nego ću se odreći svega da bih propovedala jevanđelje i svedočila o Bogu! Sigurno ću nastaviti dalje, oslanjajući se na Boga.” Hvala Bogu!