Krajem maja 2023. godine, crkve za koje sam bila odgovorna suočile su se sa hapšenjima od strane KPK i trebalo je brzo da prebacimo knjige Božjih reči. Nakon što su više starešine saznale za to, naložile su meni i sestri Song En da hitno koordiniramo prebacivanje knjiga. Međutim, policija je pratila prebacivanje i zaplenila je sve knjige. Nisam mogla da verujem kada sam to čula i osećala sam se kao da sam upala u ponor očaja. Kao crkveni starešina, nisam uspela da zaštitim knjige Božjih reči i izazvala sam ogroman gubitak. Bila je to strašna katastrofa. Ostala sam preneražena. Iako sam brinula da ću biti smenjena, bila sam još više uznemirena time što ću možda sasvim izgubiti priliku da vršim svoje dužnosti, a ako se to desi, zar ne bih u potpunosti izgubila šansu za spasenje? Na samu pomisao na to, srce bi mi uzdrhtalo od uznemirenosti. Često sam uzdisala iz očaja, a kada bih pomislila na to koliko sam veliki prestup počinila, osećala sam se zaista negativno i samo sam se prisiljavala da izvršavam svoje dužnosti. Jednog dana, dok sam ćaskala sa sestrom Song En, razgovarale smo o tome kako je Je Ćijen zanemarila svoju dužnost dok je bila starešina, što je dovelo do toga da policija zapleni mnogo knjiga Božjih reči i da ona bude uklonjena. Misli su me još više opteretile, jer sam razmišljala o tome kako sam i ja crkveni starešina, koja je direktno odgovorna za prebacivanje knjiga, tako da nesumnjivo imam najveću odgovornost za sve to. Činilo se izvesnim da ću biti smenjena. Da sam znala da će ovaj dan doći, više bih volela da nisam postala starešina kako ne bih morala da snosim tako tešku odgovornost. Tokom ovog perioda, osećala sam se malodušno kad god sam razmišljala o tome i stalno sam bila ispunjena osećajem tuge. Iako se činilo da nisam odustala, zbog same pomisli na to da bih mogla biti smenjena, izgubila sam osećaj tereta za svoje dužnosti i na kraju sam radila samo mehanički.

Do sredine jula, više starešine su ispitale situaciju u vezi sa zaplenjenim knjigama i rekle su da su to bile posebne okolnosti koje nismo mogli da predvidimo, te da uzrok nije ljudska greška i da nas nisu smatrali odgovornima za to. Samo su nas podsetile da ozbiljno pristupimo sumiranju svojih iskustava i lekcija koje smo naučili, te da ubuduće nastavimo da marljivo obavljamo svoje dužnosti. Iako sam znala da treba da cenim svoju dužnost, ipak sam pomislila: „Ovo je bio neočekivan incident i nisu me smatrali odgovornom, ali posao starešine podrazumeva mnogo rada i nosi ogromnu odgovornost. Ako u budućnosti budem pogrešno rešavala probleme i izazovem značajne gubitke, u najboljem slučaju bih mogla biti smenjena, a u najgorem, uklonjena. To bi značilo da bih ostala bez svake nade u spasenje”. Imajući to u vidu, želela sam da pređem na dužnost koja nosi manje odgovornosti i da odustanem od svoje uloge starešine. Ipak, znala sam da ću odustajanjem od svoje dužnosti izdati Boga i da je to još gori problem. Razmišljajući racionalno, naterala sam sebe da se pokorim i da nastavim da izvršavam svoju dužnost. Početkom avgusta, za vreme crkvenih izbora za propovednike, čula sam da neka braća i sestre žele da nominuju mene i sestru Gu Nan. Srce mi se odjednom steglo, a moje brige su naglo porasle: „Već sam odgovorna za jednu crkvu i to povlači za sobom preuzimanje velike odgovornosti. Ako me izaberu za propovednika i budem postavljena da nadgledam više crkava, zar to ne bi uključivalo još veću odgovornost i opasnost? Šta ako ne uradim posao dobro i izazovem značajne gubitke? Ako me zbog toga uklone, zar ne bih ostala bez dobrog ishoda i odredišta?” Imajući to na umu, bila sam preplašena od toga da budem izabrana. Shvatila sam da je opasno to što se ne bavim svojim stanjem, kao i da ono utiče na moje obavljanje dužnosti i zato sam počela da tražim odgovore u Božjim rečima.

Jednog dana, tokom svojih predanosti, naišla sam na odlomak Božjih reči: „Došli ste da vršite svoju dužnost. Bez obzira na to koliko naporno radite, ili koliko patite, ili koliko vas orezuju, treba da ste zahvalni Bogu. Bog vam je dao ovu priliku da iskusite svakojake situacije i da doživite razna lična iskustva i susrete. To je dobra stvar, i sve je urađeno da biste razumeli istinu. Dakle, šta vas brine? Od koga se čuvate? Nema potrebe da bude budete takvi. Samo normalno stremite ka istini, pronađite svoje pravo mesto i dobro obavljajte svoju dužnost i posao koji vam pripadne, i to je dovoljno. To je sve što se traži od vas” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). „Ne razmišljajte stalno o odlasku; ovde morate odlučno da pustite korene i da dobro obavljate svoju dužnost. Bez obzira na to da li možete dobro da vršite svoju dužnost ili ne, barem radite svim srcem i uverite se da ste na kraju završili sve svoje zadatke. Nemojte da budete dezerteri. Neki ljudi kažu: ’Lošeg sam kova, nisam mnogo obrazovan, i nemam nijedan talenat. Imam ličnih mana i uvek nailazim na poteškoće u svojoj dužnosti. Šta ću da radim ako ne budem mogao dobro da obavljam svoju dužnost i ako budem zamenjen?’ Čega se plašiš? Možeš li sam da završiš ovaj posao? Ti si samo preuzeo jednu ulogu, od tebe se ne traži da preuzmeš sve na sebe. Samo preuzmi ono što bi trebalo da radiš, to je dovoljno. Zar tada nećeš ispuniti svoje obaveze? To je tako jednostavno; zašto si uvek tako nepoverljiv? Plašiš se da će ti opadajuće lišće pasti na glavu i razbiti je i pre svega razmišljaš o sopstvenom rezervnom planu – zar onda nisi ništarija? Šta znači ’ništarija’? Znači da ne pokušavaš da napreduješ, da nisi voljan da daš sve od sebe i da uvek želiš da dobiješ nešto za ništa i da uživaš u finim stvarima – takvi ljudi su smeće. Neki ljudi su suviše uskogrudi. Kako bismo mogli da opišemo takve ljude? (Oni su izuzetno sitničavi.) Izuzetno sitničava osoba je podla osoba, a svaka podla osoba može da procenjuje karakter džentlmena prema svojim podlim merilima i da smatra da su drugi sebični i ogavni baš kao što su oni sami. Ovi ljudi su ništarije i neće im biti lako da prihvate istinu čak i ako veruju u Boga. Zašto neke osobe imaju premalo vere? Zato što ne razumeju istinu. Ako razumeš premalo istina i imaš suviše plitko razumevanje tih istina, pa stoga ne možeš da razumeš svako Božje delo, sve što Bog čini i sve što Bog zahteva od tebe, ako ne možeš da dostigneš takvo razumevanje, u tebi će se onda pojaviti svakojake sumnje, zamisli, pogrešna shvatanja i predstave u vezi sa Bogom. Ako u tvom srcu nema ničeg sem ovih stvari, možeš li imati istinsku veru u Boga? Vi nemate istinsku veru u Boga, te se uvek osećate uznemireno i brinete zato što ne znate kada bi vas mogli zameniti. Uplašeni ste i mislite: ’Bog bi mogao da dođe ovde u bilo kom trenutku i da izvrši inspekciju.’ Samo se opustite. Sve dok dobro obavljate posao koji vam je Božja kuća poverila, čak i ako vam pomalo nedostaje stremljenje ka istini i ka život-ulasku, progledaću vam kroz prste” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči, bila sam duboko ganuta, kao da je Bog govorio direktno meni. Imala sam neopisiv osećaj da sam dirnuta do srži. Bog ispituje svaku moju misao i ideju, tako da je On znao da ne razumem kakva su načela crkve za postupanje sa ljudima, kao i da sam uvek na oprezu i da imam progrešno razumevanje. Zato je upotrebio Svoje reči da me prosveti i vodi, usrdno mi govoreći da ne brinem i da se ne plašim, te da Njegova kuća postupa sa ljudima po načelima i da neće proizvoljno ukloniti nijednog istinskog vernika koji obavlja svoje dužnosti. Bog nas ohrabruje da se ne plašimo preuzimanja odgovornosti i da se suočimo sa svakodnevnim situacijama na miran način, tragajući za istinom kako bismo razumeli Njegove namere. Božji zahtevi prema meni nisu visoki. On se samo nada da sam u stanju da preuzmem odgovornosti koje su mi namenjene i da budem odana u svojoj dužnosti, kao i da budem poštena osoba sa ljudskošću. Bog ne želi da živim u strahu i anksioznosti, niti da imam osećaj uznemirenosti. Ali, bila sam previše lažljiva, pa sam se posle incidenta sa zaplenom knjiga Božjih reči stalno brinula da ću biti smenjena, ili čak uklonjena, i da ću ostati bez nade u dobar ishod i odredište. Kasnije, kada me Božja kuća nije smatrala odgovornom, umesto da budem zahvalna na Božjoj milosti i da obavljam svoje dužnosti kako bih Mu se odužila za Njegovu ljubav, postala sam oprezna i pogrešno sam Ga razumela. Sve sam se više plašila da vršim svoje dužnosti starešine i želela sam da pređem na „bezbedniju” dužnost. Štaviše, tokom crkvenih izbora za propovednike, pre nego što sam uopšte izabrana, počela sam da brinem da ću sa većim obimom nadzora imati veće odgovornosti i biti brže razotkrivena, pa nisam htela da učestvujem na izborima. Stalno sam sumnjala u Boga i bila sam na oprezu od Njega. Bila sam tako lažljiva!

Kasnije sam nastavila da čitam Božje reči kako bih rešila svoje probleme. Naišla sam na odlomak Božjih reči: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Koji čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Koji čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni. (…) Ako se štitiš kad god te nešto zadesi i ostaviš sebi put za bekstvo, sporedna vrata, da li sprovodiš istinu u delo? To nije primenjivanje istine – to je podmuklost. Ti sada obavljaš svoju dužnost u Božjoj kući. Koje je prvo načelo obavljanja dužnosti? Da pre svega moraš svesrdno da obaviš tu dužnost, ne štedeći trud i štiteći interese Božje kuće. To je istina-načelo koje treba da sprovedeš u delo. Štititi se tako što ćeš ostaviti sebi put za bekstvo, sporedna vrata, jeste načelo primene koje slede nevernici i njihova je najuzvišenija filozofija. Stavljajući sebe na prvo mesto u svemu i stavljajući sopstvene interese ispred svih, ne misleći na druge, nemajući nikakve veze sa interesima Božje kuće i interesima drugih, prvo razmišljajući o sopstvenim interesima, a zatim razmišljajući o putu za bekstvo – zar to nije ono što čini nevernika? Upravo je to nevernik. Ta vrsta osobe nije sposobna da obavlja dužnost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Bog razotkriva da je ljudska priroda zaista sebična, ogavna, lažljiva i podmukla, da bez obzira na dužnost, ljudi prvo uzimaju u obzir sopstvene interese, kao i da su voljni da preuzmu odgovornost za zadatke koji im donose korist, ali da se nerado prihvataju zadataka koji sa sobom nose odgovornosti ili rizike. Razmišljajući o sebi u svetlu Božjih reči, uvidela sam da je moje ponašanje u tom pogledu posebno očigledno. Na primer, kada su zaplenjene knjige Božjih reči, nisam razmišljala kako da nadoknadim gubitke koji su time naneti interesima Božje kuće, već sam pomislila kako ne bih prihvatila dužnost starešine da sam znala da ću morati da preuzmem tako ogromnu odgovornost. Iako se činilo da ne izbegavam svoje dužnosti, osećala sam se zaista malodušno. Nisam se usudila da odustanem od svojih dužnosti samo zato što sam se plašila da ne izdam Boga i da neću imati dobar ishod ili odredište. Shvatila sam da sam krajnje sebična i ogavna i da uopšte nisam osoba koja voli Boga i koja Mu je odana. Štaviše, nakon što sam saznala da me Božja kuća ne smatra odgovornom za ove stvari, ne samo da nisam cenila svoje dužnosti, nego sam bila na još većem oprezu od Boga i pogrešno sam Ga razumela. Bila sam poput preplašene ptice, razmišljajući o izbegavanju svojih dužnosti pre nego što stignu do mene. Mislila sam samo na svoje interese, uopšte ne uzimajući u obzir da li je moje ponašanje u skladu sa načelima niti šta će se dogoditi sa radom crkve. Ponašala sam se kao bezvernik. Kako sam mogla očekivati da budem spasena sa ovakvim načinom verovanja? Stalno sam bila na oprezu od Boga i nisam bila voljna da snosim odgovornost i odavno sam sebe stavila izvan Božje kuće. Nije Bog želeo da me ukloni, već sam ja išla ka tome da budem uklonjena. Razmišljajući o tome, shvatila sam koliko je moj problem ozbiljan, pa sam se tiho pomolila Bogu: „Bože, stalno razmišljam o svojim interesima i pokušavam sebi da ostavim prostor za manevrisanje. Bila sam tako varljiva. Bože, sad znam da sam pogrešila, i od sada sam spremna da se pokorim, bez obzira na to da li ću biti izabrana za propovednika. Molim Te, vodi me kako bih dublje razmislila o sebi i spoznala sebe”.

Kasnije, dok sam gledala video o iskustvenom svedočenju, naišla sam na odlomak Božjih reči, koje su mi pružile dodatno razumevanje mojih problema. Svemogući Bog kaže: „Antihristi u svom srcu taje ovakve stvari, a sve one predstavljaju pogrešno razumevanje Boga, protivljenje Bogu, osudu Boga i otpor prema Bogu. Oni nemaju nikakvo znanje o Božjem delu. Dok krišom posmatraju Božje reči, krišom posmatraju Božju narav, identitet i suštinu, oni dolaze do takvih zaključaka. Duboko u svom srcu antihristi drže zakopane ove stvari, opominjući sebe: ’Oprez je majka sigurnosti; bolje je podviti se ispod radara; grom uvek u najviše drvo udara; i tamo na vrhu si sasvim sȃm! Bez obzira na sve, nikad ne budi to najviše drvo, nikada se ne penji previsoko; ko visoko leti, nisko pada.’ Oni ne veruju da su reči Božje istina i ne veruju da je Njegova narav pravedna i sveta. Sve ovo posmatraju kroz ljudske predstave i uobrazilje, a Božjem delu pristupaju iz ljudske perspektive, sa ljudskim mislima i ljudskim lukavstvom, koristeći logiku i razmišljanje Sotone da bi opisali Božju narav, identitet i suštinu. Očigledno, antihristi ne samo da ne prihvataju niti priznaju Božju narav, identitet i suštinu, već su i prepuni predstava, protivljenja i buntovništva prema Bogu i nemaju ni trunku stvarnog znanja o Njemu. Određenje antihristȃ o Božjem delu, Božjoj naravi i Božjoj ljubavi je propraćeno znakom pitanja – počiva na sumnji, a oni su prepuni skepticizma i povodom toga prepuni poricanja i klevete; pa šta je onda sa Njegovim identitetom? Božja narav predstavlja Njegov identitet; uz takav odnos prema Božjoj naravi kao što je njihov, i njihov odnos prema Božjem identitetu je više nego jasan – direktno poricanje. Ovo je suština antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (6. deo)”). Bog razotkriva da antihristi poriču suštinu Boga, da su ispunjeni sumnjama prema Bogu i da Ga poriču i klevetaju. Antihristi ne veruju da je Bog pravedan, niti da je ono što Bog čini za čovečanstvo ljubav i spasenje. Imala sam i ozbiljnu narav antihrista. Kao kada su ovoga puta zaplenjene knjige Božjih reči, uvek sam živela u stanju negativnosti i brige, plašeći se da ću biti uklonjena iz crkve i da neću imati dobar ishod niti odredište. Kasnije, kada sam čula da je Je Ćijen uklonjena zbog zanemarivanja svojih dužnosti i nanošenja značajnih gubitaka Božjoj kući, smatrala sam da dužnost propovednika uključuje ogromne odgovornosti i nastavila sam da budem na oprezu i da pogrešno razumem, plašeći se da ne budem izabrana za propovednika, a da nikada nisam čak ni tražila kontekst ili načela koje Božja kuća primenjuje kada postupa s ljudima. Po meni, Božja kuća je bila ista kao svet nevernika, kome nedostaje pravičnost i pravednost. Što sam veću dužnost obavljala, to sam snosila veću odgovornost, a samim tim i teže posledice, koje bi me zadesile ako bih pogrešno postupila u datim situacijama. Živela sam po pogrešnim uverenjima kao što su: „Usamljeno je biti na vrhu” i „Što je čovek veći, teži mu je pad”, jer sam neprestano sumnjala u Boga i bila na oprezu od Njega u svakoj situaciji. To je pokazivalo nedostatak razumevanja Božje pravedne naravi i bilo je oblik bogohuljenja protiv Boga. Zapravo, Je Ćijen je uklonjena uglavnom zato što je zanemarila svoju dužnost, a to je dovelo do toga da policija KPK zapleni mnoge knjige Božjih reči, što je rezultiralo značajnim gubicima za Božju kuću. To što se ovoga puta nisu sa mnom bavili, bilo je uglavnom zato što je crkva smatrala da gubici nisu nastali usled nečije površnosti ili neodgovornosti, tako da niko nije bio odgovoran. To je pokazalo da Božja kuća, kada pripisuje odgovornost, zaista procenjuje stvari na osnovu konteksta i razloga koji stoje iza gubitaka. Ali, ja nisam tragala za istina-načelima i kada sam videla da je Je Ćijen uklonjena, pogrešno sam razumela Boga, misleći da ću biti uklonjena i isključena ako napravim grešku u svojim dužnostima i izazovem negativne posledice. Svaka misao mi je bila ispunjena sumnjom i poricanjem Božje pravednosti. Iako sam bila na oprezu od Boga i pogrešno Ga razumela, Bog se nije usredsredio na moje nedostatke niti iskvarenost, već mi je ipak dao šansu da obavljam svoje dužnosti. Koristio je ljude, događaje i stvari da me podseti da razmislim o sebi i da spoznam sebe kako bih se mogla probuditi i na vreme okrenuti, i kako ne bih nastavila da idem putem jednog antihrista. Razmišljajući o tome, osećala sam se zaista krivom i Bogu dužnom. Osećala sam Božju iskrenu želju da spase ljude i još sam više mrzela sopstvenu sebičnost i varljivost. Nisam više želela da živim u stanju opreza i pogrešnog razumevanja, a ako budem izabrana, bila sam voljna da prihvatim tu dužnost. Kasnije sam izabrana za propovednika, ali sam još uvek bila pomalo zabrinuta. Smatrala da nisam dokučila mnoga načela i da je moja iskvarena narav prilično ozbiljna, a sada kada sam bila odgovorna za nekoliko crkava, mislila sam da ću, ako napravim grešku i nanesem gubitke radu crkve, izgubiti šansu za dobar ishod i odredište. Ali, osvrnuvši se na svoja iskustva tokom ovog perioda, shvatila sam da sve dok mogu da prihvatim istinu, čak i da učinim prestup, ako se iskreno pokajem Bog me neće osuditi niti eliminisati zbog mog trenutnog prestupa. Kada sam to razumela, bila sam spremna da ostavim sebe po strani i da se mirno pokorim i prihvatim tu dužnost.

Kasnije sam čitala još Božjih reči: „Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Nedostaci čoveka tokom njegove službe postepeno se smanjuju stalnim sticanjem iskustva i stalnim procesom njegovog suda; oni ne sprečavaju niti utiču na čovekovu dužnost. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. (…) Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi bio primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo izvršavanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da izvrši svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da sam se oduvek plašila preuzimanja odgovornosti, kao i toga da rizikujem i da budem uklonjena, a da je to bilo uglavnom zbog moje ogromne želje za blagoslovima i zato što sam svoju dužnost uvek povezivala sa svojim ishodom i odredištem. Kroz razotkrivanje Božjih reči, shvatila sam da vršenje dužnosti nema nikakve veze sa sticanjem blagoslova ili patnjom. Dužnosti su odgovornosti stvorenih bića, i to su odgovornosti i obaveze koje ljudi treba da ispune. Tokom svojih dužnosti upoznajemo i sebe i Boga i zadobijamo istinu. Baš kao što sam tokom ovog iskustva shvatila da starešinska dužnost dolazi sa značajnim odgovornostima, a da rešavanje posledica ne zahteva samo hitnost i brzinu, već i to da čovek postupa po načelima, da ima mudrosti i da se moli i više traga. Pored toga, kroz ovo otkrivenje sam shvatila da sam bila zaista sebična, ogavna, varljiva i lažljiva, a kada sam se suočavala sa situacijama, uvek sam uzimala u obzir sopstvene interese, idući putem suprotstavljanja Bogu. Sve sam ovo stekla vršenjem svoje dužnosti. Ako svoju dužnost povežem sa sticanjem blagoslova ili patnjom onda ću, kada naiđem na probleme, oklevati i želeti da odustanem od svoje dužnosti, a to će me dovesti do toga da propustim mnoge prilike da zadobijem istinu. To bi zaista bilo kao kad neko ne jede zbog straha od gušenja i svako ko to čini je krajnje glup i kukavica. Shvativši ovo, nisam više odbacivala svoju dužnost zbog svojih nedostataka, već sam s poštenim srcem pristupila svojoj dužnosti. Nakon toga, fokusirala sam se na to da identifikujem probleme u svojim dužnostima i da tražim istinu da ih rešim. Iako je moje razumevanje istine bilo plitko, uspela sam da nadoknadim svoje nedostatke tako što sam razgovarala o stvarima sa svima. Ponekad, kada sam se suočavala sa stvarima koje nisam mogla da razumem, stavljala sam ta pitanja u prvi plan i tražila sam rešenja zajedno sa svima, a kada nisam bila sigurna u nešto, tražila sam smernice viših starešina. Ako bi došlo do bilo kakvih odstupanja, odmah smo ih ispravljali, a u slučaju da ne uspemo, ove neuspehe smo sumirali. Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, nisam osećala preveliki pritisak i bila sam mnogo opuštenija. Kroz ovo iskustvo sam shvatila da čovek može da zadobije istinsku slobodu i oslobođenje samo ako se fokusira na traženje istine, pokorava se situacijama koje Bog orkestrira i izvuče pouke iz svega toga.