Ja nadzirem rad na jevanđelju u crkvi. Sestra Vanda i ja radimo zajedno kao vođe tima. U početku, primetila sam da je Vanda preduzimljiva pri obavljanju svoje dužnosti i da je u svom radu prilično efikasna. Smatrala sam je odgovornom osobom koja može da preuzme breme. Ali, posle nekog vremena, zapazila sam da je u obavljanju svoje dužnosti sve pasivnija. U poslu je retko primećivala probleme, a kamoli da ih je rešavala. U prošlosti, kada bismo rezimirale svoj rad, uvek bi mi se obraćala da ukratko predstavi probleme i odstupanja u radu i da razgovaramo o načinima njihovog rešavanja. Ali je ovoga puta zavladala tišina. Obično smo u našem timu delile najveći deo posla i probleme bismo blagovremeno rezimirale čim ih otkrijemo. Time su problemi mogli bolje da se reše i da se unapredi efikasnost u radu. Ali sada, Vanda se u probleme grupe nije unosila srcem. Razmišljala sam: „Ona ne ispunjava svoje odgovornosti kao vođa tima. To je neprihvatljivo i o tome moram s njom da razgovaram u zajedništvu.” Ali kad sam bolje razmislila: „Moj odnos sa Vandom je obično prilično dobar. Ako joj kažem direktno da tokom svoje dužnosti preuzima lagano breme i da ne izvršava nikakav praktičan rad, hoće li joj biti neprijatno? Budem li ovim rečima poremetila spokoj, kako ćemo se nakon toga slagati? Zaboravi na to. Što manje muke, to bolje. Ne treba da je uvredim.” U to vreme sam u mislima neprekidno osećala krivicu: „Zar u ovom periodu Vandino stanje nije loše? Bude li se tako nastavilo, njen život će trpeti i to će se odraziti na njen rad. Zar ne bi trebalo s njom što pre da razgovaram? Ali ako joj samo direktno ukažem na to da nema osećaj za breme, hoće li se osetiti sputano i pomisliti da nadzirem njen rad? Možda bi samo trebalo da to kažem starešini, pa neka ona pomogne Vandi. Time je onda neću uvrediti.” A onda sam pomislila: „Ako kažem starešini, pa Vanda to otkrije, hoće li reći da je cinkarim? Ne, bolje je da ništa ne govorim.” I tako sam se sve vreme premišljala i nisam mogla da postignem nikakvo olakšanje. Bila sam svesna da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomoila Bogu, tražeći od Njega da me predvodi da tragam za istinom i rešim svoje probleme.

Jednom prilikom, tokom okupljanja, pročitala sam Božje reči: „Kada vidite problem, ali ne činite ništa da ga sprečite, ne razgovarate zajedno o tome, ne pokušavate da ga ograničite i, štaviše, ne prijavite ga nadređenima, nego glumite osobu koja hoće svima da ugodi, da li je to znak da niste odani? Da li su oni koji hoće svima da ugode odani Bogu? Ni najmanje. Takva osoba ne samo što nije odana Bogu – ona postupa kao Sotonin saučesnik, njegov sluga i sledbenik. Takva osoba nije odana u svojoj dužnosti i odgovornosti, ali je vrlo odana Sotoni. U tome leži suština ovog problema. Što se tiče nestručnosti, možete stalno da učite i da stičete iskustva prilikom obavljanja svoje dužnosti. Takvi problemi se lako mogu rešiti. Ono što se najteže rešava jeste čovekova iskvarena narav. Ako ne stremite istini ili ne rešavate svoju iskvarenu narav, već uvek igrate ulogu osobe koja hoće svima da ugodi; ako ne orezujete i ne pomažete onima za koje ste se uverili da krše načela, ako ih ne razotkrivate i ne ukazujete na njih, nego se uvek povlačite i poričete odgovornost, onda će takvo vaše obavljanje dužnosti samo ugroziti i odložiti rad crkve” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). „Ljudsko ponašanje i način na koji se ljudi odnose prema svetu moraju da se zasnivaju na Božjim rečima; to je najosnovnije načelo ljudskog ponašanja. Kako ljudi mogu da sprovode istinu u delo ako ne razumeju načela ljudskog ponašanja? Sprovoditi istinu u delo ne znači izgovarati prazne reči ili uzvikivati slogane. Naprotiv, radi se o tome da, bez obzira s čim se ljudi susretnu u životu, sve dok to uključuje načela ljudskog ponašanja, njihov pogled na stvari ili pitanje obavljanja dužnosti, pred njima je izbor i trebalo bi da tragaju za istinom, da potraže osnovu i načela Božjih reči, a zatim da pronađu put primene. Oni koji mogu da tako praktično delaju ljudi su koji streme istini. Biti u stanju tako stremiti ka istini, ma koliko velike bile poteškoće s kojima se neko suočava, znači ići Petrovim putem, putem stremljenja ka istini. Primera radi, koje načelo bi trebalo slediti kada se radi o interakciji s drugim ljudima? Možda je tvoje prvobitno gledište da je ’u harmoniji blago, a u strpljenju sjaj’ i da bi trebalo da paziš da se nekome ne zameriš, da zbog tebe drugi ne izgube obraz i da nikoga ne uvrediš te da tako gradiš dobre odnose s drugima. Ako si ograničen takvim gledištem, ćutiš kada vidiš da drugi čine loše stvari ili da krše načela. Ti bi radije da crkveni posao trpi gubitak, nego da nekoga uvrediš. Nastojiš da se nikome ne zameriš, bez obzira ko su ti ljudi. Kad govoriš, misliš samo na osećanja ljudi i na čuvanje obraza i uvek kažeš lepe reči da bi ugodio drugima. Čak i ako otkriješ da neka osoba ima probleme, biraš da to tolerišeš i o tim problemima govoriš iza njenih leđa, ali, kada je gledaš u oči, održavaš mir i dobre odnose. Šta mislite o takvom ponašanju? Zar se tako ne ponašaju oni koji samo hoće da ugode drugima? Zar to nije prilično ljigavo ponašanje? To krši načela ljudskog ponašanja. Zar nije nisko ponašati se na takav način? Oni koji tako postupaju nisu dobri ljudi i to nije plemenit način ponašanja. Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako se ponašaš bez načela, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Božje reči su me navele da prepoznam da formiram pogrešno gledište kako odnosi među ljudima moraju uvek da budu spokojni. Kada bih stalno isticala i razotkrivala probleme drugih, uvredila bih ih i verovatno bih povredila kako njihov ponos tako i naš odnos, što bi otežalo dalje slaganje. Upoređujući ovo gledište s Božjim rečima, konačno sam uvidela da ono nije u skladu sa istinom i da se kosi sa načelima ljudskog ponašanja. Takvi ljudi su sebični, ogavni, ljigavi i lažjivi. Da bi očuvali dobre odnose, kad primete da neko ima problem, oni o tome ćute i jedino laskaju i iznose hvalospeve. Neiskreni su u svojoj komunikaciji i zapravo nimalo ne pomažu, već, umesto toga, nanose štetu ljudima. U Božjim očima, ti ljudi su bednici i On ih ne odobrava. Baš onako kako sam se ja odnosila prema Vandi – videla sam jasno da u izvršavanju svoje dužnosti ne preuzima breme i da ne obavlja praktičan rad, ali nisam primenjivala istinu ukazujući joj na njene probleme. Nisam imala hrabrosti čak ni da prijavim njene probleme. Razmišljala sam jedino o tome kako da sačuvam odnos koji imam s njom. Smatrala sam da će razotkrivanje nečijih problema tu osobu uvrediti i povrediti njena osećanja. I premda sam primetila da to utiče na posao, ipak nisam bila spremna da se pobunim protiv tela i da primenjujem istinu. Bila sam lažljivica, ona koja hoće da ugodi drugima. Otkrila sam problem te sestre, ali ga nisam razotkrila. Iako sam očuvala naš odnos, to nije nimalo koristilo njenom život-ulasku, a odrazilo se i na crkveni rad na jevanđelju. Time sam zaista nanosila štetu drugima i crkvenom poslu.

Nakon toga, razmišljala sam koja bi to načela trebalo da važe u komunikaciji sa ljudima. Pročitala sam da Božje reči poručuju: „Morate da se usredsredite na istinu – samo tada možete dobiti život-ulazak, i tek kada imate život-ulazak, možete da snabdevate druge i da ih vodite. Ako se otkrije da su postupci drugih u suprotnosti s istinom, moramo im ljubazno pomoći da teže istini. Ako su drugi u stanju da praktikuju istinu, a postoje načela u njihovom načinu rada, pokušajmo da učimo od njih i da ih oponašamo. Ovako izgleda uzajamna ljubav. Ovo je vrsta atmosfere koju morate imati u crkvi – svi su usredsređeni na istinu i teže da je dostignu. Nije bitno koliko su ljudi stari ili mladi, niti da li su vernici veterani ili ne. Niti je važno da li su visokog ili niskog kova. Ove stvari nisu važne. Pred istinom, svi su jednaki. Ono na šta morate da gledate jeste ko govori ispravno i u skladu s istinom, ko misli na interese Božje kuće, ko podnosi najveći teret u radu Božje kuće, ko jasnije razume istinu, ko deli osećaj za pravdu, i ko je spreman da plati cenu. Takve ljude njihova braća i sestre treba da podržavaju i da im aplaudiraju. Ova atmosfera časnosti, koja proizlazi iz traganja za istinom, mora da vlada u crkvi; na ovaj način ćete imati delo Svetog Duha i Bog će vas blagosloviti i voditi vas. Ako u crkvi vlada atmosfera u kojoj se izmišljaju priče, ljudi dižu graju jedni oko drugih, zameraju jedni drugima, ljubomorni su jedni na druge i svađaju se, onda Duh Sveti sigurno neće delovati u vama” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo onaj ko svoju dužnost obavlja dobro, svim srcem, umom i dušom onaj je koji voli Boga”). U ckrvi vlada istina; braća i sestre treba da komuniciraju shodno istina-načelima. U komunikaciji, pripadnici crkve treba da daju prednost istini. Svakome ko krši načela to treba reći, treba ga orezati i pomoći mu s ljubavlju kako bi mogao da teži istini. Svakoga ko govori i postupa u skladu sa istinom, ko ima osećaj za pravdu i u stanju je da zaštiti crkveni posao takvog treba podržati i zaštititi. Kad svi teže tome da svoje dužnosti izvršavaju shodno Božjim zahtevima, da razgovaraju u zajedništvu i primenjuju istinu, s vremenom će pripadnici Božjeg izabranog naroda manje odstupati u obavljanju svojih dužnosti. Razumevši te stvari, srce mi se uzdiglo i imala sam put koji ću da primenjujem. Onda sam pomislila kako u stvari svaki istinski vernik u Boga želi da dobro obavlja svoju dužnost i da Mu uzvrati ljubav. Ali niko ne može da izbegne otkrivanje sopstvene iskvarenosti i brojnih nedostataka tokom izvršavanja svoje dužnosti. Po tom pitanju, braća i sestre moraju međusobno da se pomažu i ispravljaju. Ukazivanje na tuđe probleme i njihovo razotkrivanje nema za cilj da se ti ljudi postide, niti da se oni napadnu, već se čini s ciljem da im se pomogne da uvide sopstvene probleme i da što pre preokrenu svoje pogrešno stanje. Samo je to istinska ljubav i izražavanje uzajamne ljubavi. Cilj je da se zaštiti rad crkve. Nasuprot tome, kada zapaziš tuđe probleme, ali o njima ćutiš kao zaliven, sprovodeći Sotoninu filozofiju ne bi li zaštitio svoje lične interese, to je neodgovorno prema život-ulasku tih ljudi i prema crkvenom poslu. Ovakav način života je previše sebičan i ogavan. Ramišljala sam o svojoj komunikaciji s Vandom. Primetila sam da u njenoj dužnosti postoje problemi, ali joj nisam ukazala nikakvu stvarnu pomoć jer sam brinula jedino o tome da zaštitim sopstveni ugled i nisam uopšte razmišljala o njenom život-ulasku niti o crkvenom poslu. Postupila sam zaista sebično, nisko i nisam imala ljudskost! U tom trenutku, osetila sam kako prekorevam sebe i kako želim da primenjujem Božje reči i da se prema toj sestri ophodim u skladu sa istina-načelima.

Kasnije sam otišla kod Vande, otvorila sam se i s njom razgovarala u zajedništvu. Iznela sam joj redom sve njene probleme. Nakon čitanja odlomka sa Božjim rečima, ona je bila zaista dirnuta, i rekla je da joj je stanje u poslednje vreme zaista loše, te da tokom molitvi nema čak ništa da kaže. Bila sam šokirana kad sam to čula i za to sam okrivila sebe. Da sam joj na to ranije ukazala i pomogla joj, možda bi ona ranije mogla da preokrene svoje pogrešno stanje i to se ne bi odrazilo na njenu dužnost. Uvidela sam da sam ja, time što nisam primenjivala istinu i što sam ugađala drugima samo da bih očuvala svoj odnos sa tom sestrom, zapravo njoj nanosila štetu. Zato sam se pomolila Bogu i donela odluku da ću se u svojoj budućoj komunikaciji s ljudima usredsrediti na primenjivanje istine, i da ću, ako neki problem otkrijem, smesta ukazati na njega i da ću, umesto što ugađam, pomagati.

Od tada pa nadalje Vanda je bila preduzimljivija u obavljanju svoje dužnosti. Ali, nakon nekog vremena, primetila sam da u svom radu često krši načela. Čak i kada bi neko imao lošu ljudskost i ne bi bio u skladu s načelima za prijem jevanđelja, ona bi toj osobi i dalje propovedala jevanđelje, uludo trošeći trud. Bila sam zbunjena. Vanda je već jako dugo propovedala jevanđelje. Trebalo bi da ima bolji uvid u svaki aspekt načela. Kako je mogla da napravi tako očite greške? Zar se njeno stanje i dalje nije preokrenulo? Možda treba da je podsetim. Ali sam onda pomislila: „Već sam joj pomagala ranije. Nema potrebe da je stalno ispravljam. Ovo je tako neprijatno. Ako je stalno budem ispravljala, hoće li pomisliti da sam nadmena, da uvek cepidlačim oko tuđih problema ili da od ljudi previše tražim? To bi bilo loše za moj ugled. Treba da se manem toga.” I tek tako, primetila sam da nešto nije u redu sa Vandinim stanjem i prilikama dok obavlja svoju dužnost, ali sam se ipak pravila da to ne vidim i nisam joj na to ukazala niti joj pomogla. Prošlo je neko vreme i Vandu su otpustili jer je već duže vreme bila površna i neefikasna u obavljanju svoje dužnosti. Osećala sam ogromnu krivicu. Jasno sam primetila probleme u načinu na koji izvršava dužnost, ali se na to nisam obazirala. Pravila sam se da to ne vidim i nisam učinila ništa da je podsetim ili da joj pomognem. Sada kad su je otpustili, zar nisam i ja bila odgovorna? Osetila sam se izmučeno i zbunjeno. Zašto sam uvek ugađala drugima i nisam bila u stanju da primenjujem istinu? Šta je uzrok tog problema?

I dok sam razmišljala i tragala, pročitala sam da Božje reči poručuju: „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, međusobno se eksploatišu i nadmudruju, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). „Sotonska priroda čoveka sadrži mnoštvo sotonskih filozofija i otrova. Ponekad ih ni sam nisi svestan i ne razumeš ih; pa ipak, svaki ti se trenutak života zasniva na tim stvarima. Štaviše, misliš da su te stvari potpuno ispravne i opravdane i da uopšte nisu pogrešne. To dovoljno pokazuje da su Sotonine filozofije postale ljudska priroda i da ljudi, misleći da je takav način života ispravan, žive u potpunom skladu sa tim filozofijama i bez ikakvog osećaja kajanja. Samim tim stalno otkrivaju svoju sotonsku prirodu i neprekidno žive po Sotoninim filozofijama. Sotonina priroda je život ljudi i njihova priroda-suština” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Kroz razotkrivanje Božjom rečju, shvatila sam da ja ne mogu a da ne ugađam drugima zato što me je Sotona previše duboko iskvario. Srce mi je bilo puno Sotoninih filozofija i zakona, poput: „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” i „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” i sl. Te izreke su postale vrsta kodeksa prema kome sam postupala i vladala se. Pod komandom tih sotonskih filozofija, smatrala sam da ako svojim rečima i postupcima ne vređam ljude, ako održavam dobre odnose i čuvam mir, da je to mudar način da se vladam. Iako sam primetila da je Vanda površna i da krši načela pri obavljanju svoje dužnosti, te da se to već odrazilo na rad, ja nisam želela da je razotkrijem niti ispravim. Da bih očuvala svoje odnose, radije sam dozvolila da rad na jevanđelju trpi. Toliko sam čvrsto bila vezana Sotoninim filozofijama da nisam mogla da primenjujem istinu i nisam imala ni trunku savesti niti razuma! Pročitala sam da Božja reč poručuje: „Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Bila sam duboko uznemirena. Božje reči su pogodile pravo u metu i razotkrile su moje niske namere dok sam živela prema sotonskim filozofijama. Pre toga, bila sam arogantna i mislila sam da tu sestru ne ispravljam zato što se plašim da će se ona osećati sputano. Ali mi je to u stvari bio samo izgovor da ne primenjujem istinu. Ako je budem prečesto ispravljala, plašila sam se da će se ona uvrediti i pomisliti kako sam nadmena osoba, koja voli da cepidlači i koja ne može pravično da se ophodi prema ljudima. Da bih na tu sestru ostavila dobar utisak, pravila sam se da ne vidim njene probleme, i nisam razgovarala o istini niti sam je razotkrivala da bih joj pomogla. U stvari, kad razmislim o tome, ukazujući braći i sestrama na njihove probleme koje uočim i razotkrivajući iste, ja želim da im pomognem. U tome se ogleda da imam osećaj za pravdu i odgovornost za njihov život i za rad crkve i to nije otkrivanje nadmene naravi, niti je nastojanje da im zagorčavam život. Ali sam ja izopačeno smatrala da je ukazivanje na tuđe probleme i njihovo razotkrivanje znak nadmenosti, te sam ovaj pozitivan postupak smatrala otkrovenjem iskvarenosti. Zaista nisam znala šta je ispravno, a šta pogrešno, i bila sam toliko apsurdna! Tek tada sam uvidela da nisam iskrena u komunikaciji s drugima, da su u pitanju gluma i smicalice. Bila sam tako ljigava i lažljiva! Razmišljala sam o tome kako dok smo Vanda i ja sarađivale pri obavljanju dužnosti, ja nisam primenjivala istinu koju je trebalo da primenjujem i nisam ispunjavala odgovornost koju je trebalo da ispunim. Sada kad su je otpustili, ja sam žalila zbog toga. Iskusila sam kako, živeći prema Sotoninim filozofijama, istinski povređujem i sebe i druge i kako to moj život pretvara u nešto nisko i nečasno. Više nisam želela da prema njima živim. Želela sam da tragam za istinom i dobro izvršavam svoju dužnost.

Kasnije sam videla da Božja reč poručuje: „Budi čestita osoba, ili još detaljnije: budi jednostavan i otvoren čovek, koji ne prikriva ništa, koji ne laže, koji nema dlake na jeziku; budi direktan, sa osećajem za pravdu i sposobnošću da istinito govoriš. Ljudi prvo moraju to da postignu. (…) Bog iznad svih prezire lažljive ljude. Ako želiš da se oslobodiš Sotoninog uticaja i ostvariš spasenje, onda moraš da prihvatiš istinu. Moraš da počneš tako što ćeš postati čestita osoba. Budi iskren, govori istinu, nemoj da te ograničavaju tvoja osećanja, odbaci svoje pretvaranje i lukavstvo. Govori o problemima principijelno i tako ih rešavaj – na taj način se lako i srećno živi i tako ćeš i dalje moći da živiš pred Bogom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi”). „Mojem carstvu potrebni su pošteni ljudi, oni koji nisu licemerni ili lažljivi. Zar nisu iskreni i pošteni ljudi nepopularni u svetu? Kod Mene je upravo suprotno. Prihvatljivo je da pošteni ljudi dolaze k Meni; radujem se takvim osobama, a takve su Mi osobe i potrebne. Upravo je to Moja pravednost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 33. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me navele da shvatim da Bog voli iskrene ljude koji su čisti i čestiti, ljude koji u svom govoru i postupcima mogu da budu direktni, a ne lažljivi. Jedino su pošteni ljudi dostojni da uđu u Božje carstvo. O tome odlučuje Božja pravedna narav. Razmišljala sam o tome kako je u svetu nevernika svaka komunikacija samo obična predstava. Pred drugima se izgovaraju samo prijatne i laskave reči, bez ijedne reči poštenja. Suočena sa zlim stvarima koje se kose sa savešću i etikom, većina ljudi bira da sebe zaštiti i smatra da je najbolje da izbegava tenzije. Ne usuđuju se da izgovore čak nijednu reč poštenja ili pravednosti. Naročito su licemerni i podmukli, nemaju integritet i beskičmenjaci su. Ipak, u komunikaciji s braćom i sestrama i ja sama sam sprovodila ove sotonske filozofije. Kad sam uočila problem, nisam ga razotkrila niti sam pomogla. Samo sam štitila svoje odnose s drugima. Takav život je previše ljigav i lažljiv. Bog se toga gnuša i On to mrzi. U tom trenutku, razmišljala sam kako Bog poseduje svetost i vernu suštinu. Ovaploćeni Bog s ljudima komunicira na stvaran način. On svuda i u svakom trenutku izražava istinu, donosi sud i razotkriva ljude, saglasno iskvarenim naravima koje oni otkrivaju i njihovim predstavama o Bogu. Konkretno, Božje reči suda i razotkrivanja obraćaju se nesposredno korenu i suštini naše iskvarenosti. Iako su Njegove reči oštre i grube, one imaju za cilj da nas navedu da spoznamo sebe, da se pokajemo i promenimo. Božje reči su odlučne i nedvosmislene. Sve one potiču iz srca. Bog prema ljudima ima naročito pošteno i pouzdano srce. Kada nam Bog na to ne bi jasno ukazao i razjasnio sve, kada ne bi razotkrio istinu o načinu na koji je Sotona ljude duboko iskvario, mi sebe ne bismo nikada spoznali. Umesto toga, živeli bismo u sopstvenim uobraziljama, smatrajući da smo dobri. Naša iskvarena narav se nikad ne bi promenila i nikada ne bismo postigli spasenje. Bog se nada da kroz Njegove reči suda i razotkrivanja možemo da prepoznamo istinu o sopstvenoj iskvarenosti, da možemo da se pokajemo pred Bogom, da živimo prema Njegovim rečima i težimo da budemo pošteni ljudi. U tome je Božja ljubav prema ljudima. Nakon razmišljanja o svemu ovome, osetila sam ogromno ohrabrenje. Odlučila sam da želim da poštujem Božje zahteve i da budem čista, čestita i poštena osoba.

Jednom prilikom je sestra Belinda, naš starešina, sa nama razgovarala o poslu. Uvidela sam da postoji odstupanje u poslu koji je dodelila i želela sam da joj na to ukažem. Ali sam onda pomislila: „Ova sestra je starešina. Ako ukažem na previd ili odstupanje u njenoj dužnosti, da li će joj biti neprijatno? Ako pomisli da nastojim da joj otežavam stvari i kasnije pokuša da mi zbog toga vrati, šta ću onda? Zaboravi na to, ne treba ništa da kažem. Svi greše.” U tom trenutku sam shvatila da do izražaja ponovo dolazi moje gledište o ugađanju drugim ljudima. Pa sam se pomolila Bogu da me usmerava da praktično delujem prema istina-načelima. Kasnije sam pročitala Božju reč koja poručuje: „Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine. Ako si istrajan u tome da živiš po Sotoninoj filozofiji, da čuvaš svoje odnose s drugima, da nikada ne sprovodiš istinu u delo i da se ne usuđuješ da se pridržavaš načela, da li ćeš onda biti u stanju da sprovodiš istinu u delo u drugim stvarima? I dalje nećeš imati ni veru ni snagu. Ako nikad ne možeš da tražiš ili da prihvatiš istinu, da li će ti onda takva vera u Boga omogućiti da zadobiješ istinu? (Ne.) I ako ne možeš da zadobiješ istinu, možeš li biti spasen? Ne možeš. Ako uvek živiš po Sotoninoj filozofiji i u potpunosti lišen istina-stvarnosti, onda nikada ne možeš da budeš spasen. Trebalo bi da ti bude jasno da je doći do istine neophodan preduslov za spasenje. Kako onda možeš da dođeš do istine? Ako možeš da sprovodiš istinu u delo, ako možeš da živiš u skladu s istinom i ako istina postane osnova tvog života, onda ćeš zadobiti istinu i imati život i tako ćeš biti jedan od spasenih” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon čitanja Božjih reči, uvidela sam da ako ljudi žive prema sotonskim filozofijama i uvek ugađaju drugima, oni nikada neće steći istinu, i na kraju nikada neće postići spasenje. U isto vreme sam shvatila da ako želimo da rešimo problem ugađanja drugima, mi treba mnogo da se molimo i da se uzdamo u Boga, treba od Boga da tražimo snagu, da budemo u stanju da se pobunimo protiv tela, da ostavimo lične interese i uzmemo u obzir rad crkve. Ako često primenjujemo na takav način, postepeno ćemo prevazići okove svoje iskvarene naravi. Ako nikada nismo u stanju da primenjujemo istinu i nismo posvećeni svojoj dužnosti, na kraju ćemo biti otkriveni i uklonjeni. Pri toj pomisli, stekla sam hrabrost i motivaciju da primenjujem istinu. Nisam mogla da, bez savesti i ljudskosti, nastavljam da ugađam drugima. Pa sam Belindi iznela problem. Nakon što sam joj to rekla, osetila sam veliko olakšanje. Kasnije, na okupljanju, Belinda je razgovarala o svom razmišljanju i o svojim dobicima nakon što su je ispravili. Njeno iskustveno shvatanje me je baš dotaklo, pa sam okusila slast dobijenu primenjivanjem istine. To iskustvo je ojačalo moju veru u primenjivanje istine. Kad bih se nakon ovoga ponovo susretala sa sličnim situacijama, iako bih često otkrivala da sam osoba čije je gledište da ugađa drugima, iskusila bih manje boli i borbe nego ranije. Mogla sam svesno da se pobunim protiv sebe i da primenjujem istinu. Primenom istine na ovaj način, u srcu sam osećala veliko olakšanje i spokoj. Sve je to efekat Božjih reči. Hvala Bogu!