Krajem 2016. godine, moje dete je stalno dobijalo dijareju i nikakvi lekovi nisu pomagali. Neočekivano, samo nekoliko dana nakon što sam počela da verujem u Boga, bolest mog deteta je bila izlečena. Nakon nekog vremena, stanje sa mojom hroničnom glavoboljom se takođe popravilo, a da to nisam ni primetila. Bila sam duboko zahvalna Bogu. Nakon toga, ulagala sam svaki napor da obavljam bilo koje dužnosti koju bi crkva uredila. U to vreme, suprug mi je branio da verujem u Boga, ali me to nije sputavalo, pošto sam verovala da ću, dokle god budem iskreno verovala u Boga i obavljala svoje dužnosti, primati Njegove blagoslove i imati priliku da budem spasena.

U aprilu 2020. godine sam izabrana za crkvenog starešinu i obavljala sam tu dužnost još aktivnije. Jednog dana, nekoliko meseci kasnije, nakon obroka, osetila sam se veoma umorno i ošamućeno, pa sam proverila svoj krvni pritisak i otkrila da je 160/90 mmhg. Nisam mogla da poverujem u to i razmišljala sam: „Nikada ranije nisam imala visok krvni pritisak. Zašto je najednom tako visok?” Budući da sam još uvek bila mlada, smatrala sam da će me Bog štititi dokle god budem iskreno obavljala svoje dužnosti i da će moj krvni pritisak zasigurno pasti, pa se nisam osećala naročito sputanom i koristila sam samo neke prirodne lekove kao terapiju. U martu 2021. godine, izmerila sam svoj krvni pritisak u apoteci i bio je 185/128mmhg. Doktor je bio veoma iznenađen i rekao je: „Pritisak ti je veoma visok; dobro pazi da ne padneš dok voziš bicikl.” To što je doktor rekao me je prilično uznemirilo i pomislila sam: „Visok krvni pritisak može da dovede do mnogih komplikacija; nekim ljudima se zbog visokog krvnog pritiska nakuplja krv u mozgu i iznenada umiru neki dobiju moždani udar i završe na štakama, dok drugi završe paralizovani, nesposobni da se staraju o sebi. Šta ako padnem i ostanem nepokretna?” U tom trenutku sam počela da se žalim, misleći: „Oduvek sam vršila svoje dužnosti, pa zašto je moj krvni pritisak i dalje tako visok? Zašto me Bog nije zaštitio?” Jedno jutro kada sam ustala, iznenada sam osetila jaku vrtoglavicu, oba ramena su me strašno bolela i imala sam osećaj kao da su mi neki nervi u glavi zategnuti, pa mi je bilo mučno da pomeram glavu jer se činilo kao da će mi otpasti. Imala sam osećaj da bih mogla da umrem svakog trenutka zbog pucanja krvnog suda. Otišla sam u bolnicu na pregled i doktor je rekao da je u pitanju težak oblik spondiloze vrata koji izaziva glavobolju. Nakon terapije, simptomi su donekle popustili, ali sam se i dalje osećala veoma ošamućeno i ponekad sam imala glavobolje. Postala sam pomalo negativna i razmišljala sam: „Zašto moje stanje ne samo da se ne popravlja, već se pogoršava, uprkos svim mojim naporima i davanjima? Ako se stvari ovako nastave, mogla bih da umrem svakog časa. Možda bi bilo bolje da se bavim jednom vrstom posla. To će biti manje zamorno nego biti starešina i moje stanje bi se možda popravilo.” Iako sam nastavila da obavljam svoje dužnosti, živela sam u stanju uznemirenosti i tuge i nisam imala osećaj za breme u svojoj dužnosti. Kada sam uočila da rad na jevanđelju nije efikasan, nisam imala želju da ispitam šta je razlog tome niti da rešim probleme.

Kasnije sam koristila neke prirodne lekove i uzimala lekove protiv visokog krvnog pritiska, pa mi se pritisak malo spustio. Međutim i dalje sam se brinula da će mi bolest ponovo buknuti, te sam razmišljala o tome da uprkos svim mojim naporima i davanju, ne samo da nisam primila blagoslove već se moje zdravlje pogoršavalo, pa više nisam želela da obavljam svoju dužnost kao starešina, misleći da bi obavljati jednu vrstu posla bilo manje opterećujuće i da bi mi to dopustilo da se bolje staram o svom zdravlju. Tokom tog perioda, zbog mog lošeg stanja, većina mojih beseda na sastancima je bila negativna i pasivna i nisam bila usredsređena na svoje dužnosti, što je dovodilo do kontinuiranog opadanja efikasnosti u radu na jevanđelju. Sve dok me starešine višeg ranga nisu orezale zbog toga što sam isuviše površna u svojim dužnostima i upozorile me da ću, ako se ne pokajem, biti smenjena, ja nisam uočila da prekidam i ometam rad, nisam osetila strah, i konačno, došla pred Boga da se pomolim i da razmislim o sebi. Jednog dana čula sam himnu Božjih reči „Moraš da tražiš Božju nameru kada te zadesi bolest”. Ona kaže: „Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i naslućuješ Božju nameru; treba da preispitaš sebe da bi otkrio šta si to uradio što je bilo protivno istini, i kakva iskvarenost u tebi nije razrešena. Tvoja iskvarena narav ne može da se reši bez patnje. Samo ako su prekaljeni patnjom, ljudi mogu da ne budu raspusni i da budu sposobni da žive pred Bogom u svakom trenutku. Kada neko pati, uvek se moli. On će ispitati sebe da vidi da li je učinio nešto loše i gde se možda protivio istini” . Nakon što sam čula Božje reči, shvatila sam da Bog koristi ovu bolest da me nagna da razmislim o sebi i prepoznam svoju iskvarenu narav, da ona ima svrhu da me spasi i da sadrži Božju iskrenu nameru. Verovala sam u Boga nekoliko godina, ali kada sam se suočila sa bolešću, nisam umela da tragam za Božjom namerom u molitvi, nisam razmišljala o tome koje vidove moje iskvarene naravi je Bog želeo da pročisti i promeni niti o tome kojih nečistoća je bilo u mom verovanju. Umesto toga, ostala sam u stanju negativnosti i pružala otpor zbog bolesti, a kada su se nagomilali problemi u radu na jevanđelju, nisam razmišljala o tome da ih rešim, već sam umesto toga želela da izbegnem svoje dužnosti. Moja narav je bila tako nepopustljiva i zaista mi je nedostajalo savesti i razuma! Onda sam došla pred Boga u molitvi i rekla: „Bože, ne želim da i dalje budem nepopustljiva. Molim Te, usmeravaj me da bih izvukla pouke iz ove bolesti.”

Kasnije sam tragala za rešenjima za svoje probleme i pogledala jedan video-snimak iskustvenog svedočenja, koji je sadržao odlomak Božjih reči veoma relevantan za moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Mnogi koji Boga slede mare jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da spreče katastrofu. Na prvi pomen Božjeg dela i upravljanja, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće unaprediti njihov život, niti im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su dobili informacije o Božjem upravljanju, pristupaju mu neozbiljno. Oni ga ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ga razumeju uzimajući ga kao deo svog života. Takvi ljudi slede Boga sa jednim prostim ciljem, a taj cilj je da prime blagoslove. Takvi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što se ne odnosi direktno na ovaj cilj. Za njih nema opravdanijeg cilja od vere u Boga zarad primanja blagoslova – to je suštinska vrednost njihove vere. Nešto što ne doprinosi ovom cilju ni najmanje ih ne dotiče. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, pošto veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće baveći se koječime. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac koji traže, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. Oni jure unaokolo baveći se sopstvenim idealima; bez obzira na to koliko je dalek put, i bez obzira na to koliko je nevolja i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da ostanu posvećeni na ovaj način? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti karakter? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore sa silama zla? Da li je to njihova vera da svedoče o Bogu bez traženja nagrade? Da li je to njihova odanost koja se ogleda u spremnosti da se odreknu svega da bi ispunili Božju volju? Ili je to njihov duh posvećenosti stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Da neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja, a i dalje mnogo pruža, naprosto je čudo! Hajde da zasada ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Njihovo ponašanje, međutim, i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu koji se zasniva na interesu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” . Bog razotkriva da iako mnogi ljudi obavljaju svoje dužnosti, podnose žrtve, daju se i zaokupljaju se poslom, spolja se naizgled pokoravaju Bogu i udovoljavaju Mu, oni u suštini imaju sopstvene namere, i pokušavaju da iskoriste Boga i da se trampe sa Njim kako bi postigli svoj cilj, a to je da zadobiju blagoslove. Razmišljala sam o tome kako je, otkako sam prihvatila Božje delo u poslednjim danima, bolest mog deteta izlečena, a ja isceljena od hronične glavobolje, pa sam postala aktivna u svojim dužnostima; čak i kada je moja porodica pokušavala da mi stane na put, nisam ustuknula, verujući da ću, sve dok se budem trudila u svojim dužnostima, primiti Božju blagodat i blagoslove u budućnosti i na kraju biti spasena. Ni pošto sam otkrila da imam visok krvni pritisak, nisam napustila svoje dužnosti i bila sam voljna da ostajem do kasno noću, ma koliko to moglo da bude teško ili zamorno, verujući da bi, ako budem odana u svojim dužnostima, Bog mogao da ukloni moju bolest. Kada se moje stanje nije popravilo već je nastavilo da se pogoršava, to sam pogrešno razumela i žalila sam se i ignorisala sam probleme u radu na jevanđelju, pa čak razmišljala i da napustim svoje dužnosti koje sam imala kao starešina. Uvidela sam da moje godine žrtvovanja i davanja nisu bile zarad toga da ispunim dužnost stvorenog bića, već pre da iskušam i iskoristim Boga da se sa Njim trampim za buduće blagoslove i dobro odredište i ishod. Moj odnos sa Bogom je bio samo odnos zaposlenog sa poslodavcem, čista trgovina.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoj stav o Bogu menjaju i čak se od Njega sasvim rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Sav će taj ljudski ološ, koji nije dostojan ni trunke saosećanja, biti proteran kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim shvate da su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, ’dobrodušne’ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani?” . Iz Božjih reči sam uvidela da čovek koji ima Boga u svom srcu zna da sve dolazi od Njega i bez obzira na to da li prima blagoslove ili podnosi nevolju, u stanju je da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima. Baš kao Jov tokom svojih kušnji. Kada su mu oduzeta stada stoke, kad su mu deca pomrla, a on bio prekriven čirevima, nije se žalio na Boga niti Ga ostavio, već Ga je umesto toga veličao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” . Jov je imao istinsku veru u Boga i bogobojažljivo srce. Uporedila sam to sa sopstvenim ponašanjem. Nakon što sam prihvatila Božje delo, bolest mog deteta je izlečena, kao i moja hronična glavobolja. Primila sam blagodat od Boga i postala sam entuzijastična u svom davanju, ali kako je moja bolest postajala ozbiljnija, a ja nisam primila blagoslove koje sam htela, odmah sam se okrenula protiv Boga i počela da se žalim na Njega, nisam više imala osećaj za breme po pitanju svojih dužnosti i ni najmanje nisam podržavala interese crkve. Uzimala sam u obzir samo lične interese, želeći samo da od Boga primam blagoslove i nagrade, a kada ih ne bih dobila, postajala bih negativna i nemarna i protivila bih Mu se. Uvidela sam koliko sam bila sebična i ogavna, koliko mi je nedostajalo ljudskosti i razuma. Kada bih nastavila da budem tako nepopustljiva, na kraju bi me se Bog gnušao, odbacio bi me i uklonio.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Pošto biti blagosloven nije prikladan cilj kojem ljudi treba da teže, šta je prikladan cilj? Težnja ka istini, težnja ka promenama u naravi i sposobnost da se pokorimo svim Božjim orkestracijama i uređenjima: to su ciljevi kojima ljudi treba da teže. Recimo, na primer, da orezivanje uzrokuje da imaš predstave i pogrešno razumevanje, a ti postaješ nesposoban da se pokoriš. Zašto ne možeš da se pokoriš? Zato što osećaš da je tvoje odredište ili tvoj san o blagoslovu doveden u pitanje. Postaješ negativan i uznemiren i želiš da odustaneš od svoje dužnosti. Šta je razlog za ovo? Postoji problem sa tvojom težnjom. Pa kako ovo treba rešiti? Neophodno je da odmah napustiš te pogrešne ideje i da odmah tragaš za istinom kako bi rešio problem svoje iskvarene naravi. Trebalo bi da kažeš sebi: ’Ne smem da odustanem, ipak moram dobro da obavljam dužnost koju stvoreno biće treba da izvrši i da ostavim po strani svoju želju da budem blagosloven.’ Kada odustaneš od želje da budeš blagosloven i kreneš putem težnje ka istini, teret se skida sa tvojih ramena. I hoćeš li i dalje biti sposoban za negativnost? Iako još uvek postoje trenuci kada si negativan, ti ne dozvoljavaš da te to sputava i u svom srcu nastavljaš da se moliš i boriš, menjajući cilj svoje težnje – od težnje da budeš blagosloven i da imaš odredište, do težnje ka istini; a ti misliš: ’Težnja ka istini je dužnost stvorenog bića. Razumeti određene istine danas – nema veće žetve, to je najveći blagoslov od svih. Čak i da me Bog ne želi i da nemam dobro odredište, a moje nade da ću biti blagosloven su propale, ipak ću obaviti svoju dužnost kako treba, obavezao sam se. Šta god da je razlog, to neće uticati na izvršavanje moje dužnosti, neće uticati na moje ispunjenje Božjeg naloga; to je princip po kojem se vladam.’ I zar nisi tako prevazišao telesna ograničenja? Neki će možda reći: ’Pa, šta ako sam i dalje negativan?’ Onda ponovno tragaj za istinom kako bi to rešio. Koliko god puta da padneš u negativnost, ako samo nastaviš da tragaš za istinom da bi to rešio i nastaviš da težiš istini, polako ćeš izaći iz svoje negativnosti. I jednog dana ćeš osetiti da nemaš želju da stekneš blagoslove, da nisi ograničen svojim odredištem i ishodom i da lakše i slobodnije živiš bez tih stvari” . Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da zadobijanje blagoslova nije cilj ka kojem bi trebalo da stremimo u svojoj veri u Boga, niti je put kojim treba da idemo u svojoj veri u Njega. Put kojim treba da idemo u svojoj veri u Boga jeste da stremimo ka istini i da dostignemo preobražaj naravi, da budemo u stanju da se pokorimo Božjim orkestracijama i uređenjima i postanemo istinsko stvoreno biće. Obavljala sam svoje dužnosti kako bih primila Božju blagodat i blagoslove, ali kada mi se bolest pogoršala i kada sam imala osećaj da su mi se nade za dobijanje blagoslova raspršile, postala sam negativna i opirala sam se. Iako spolja gledano nisam napustila svoje dužnosti, moje srce je već izdalo Boga. Svoje dužnosti sam obavljala površno i nisam se bavila problemima, što je dovelo do nedelotvornog rada na jevanđelju i do toga da braća i sestre žive u negativnom stanju, a to je nanelo štetu crkvenom radu. Išla sam putem koji je bio suprotan Božjoj nameri. Sada sam shvatila da u svojoj veri ne treba da tražimo blagoslove, već da stremimo ka istini i da odbacujemo svoje iskvarene naravi, da budemo u stanju da se pokoravamo Božjim orkestracijama i uređenjima i da postanemo odgovorne osobe. Poput Jova, koji je veličao Božju pravednost bez obzira na to da li je primao blagoslove ili trpeo nevolje. On se istinski pokoravao Bogu i bio je izuzetno razumna osoba. Postala sam voljna da ubuduće ispravim svoja pogrešna gledišta po pitanju stremljenja, da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i ispunim svoje dužnosti kao stvoreno biće. Što se tiče moje bolesti, nastavila sam sa normalnim lekovima i terapijom, vodila sam računa o ishrani i pravilno vežbala. Kada sam se oslobodila svoje želje za blagoslovima, Osećala sam se mnogo opuštenije i bila sam motivisanija u svojim dužnostima. Kasnije sam radila sa delatnicima jevanđelja da bih razmotrila nepravilnosti i probleme, pratila i nadgledala njihov rad i regulisala pitanje nepodobnog osoblja. Nakon nekog vremena, efektivnost rada na jevanđelju se popravila u odnosu na ranije.

Kasnije sam nekoliko puta merila krvni pritisak i na moje iznenađenje, bio je normalan. Bila sam tako srećna, ali sam se osećala i pomalo krivom. Razmišljala sam o tome kako, kada sam živela s bolešću, nisam imala osećaj za breme po pitanju svojih dužnosti, zbog čega je posao bio na gubitku. No, Bog se nije bavio mojim prestupima i dao mi je priliku da se pokajem, pa sam se osećala veoma dužnom Bogu. Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Ono ka čemu ljudi koji veruju u Boga streme jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, ali iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu podneli određenu količinu patnje, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da biti u stanju da se stekne istina i razumeju Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže doživljavanjem patnje i kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!” . Iz ovih Božjih reči sam uvidela da je Bog tako mudar u Svom delu. Ozbiljna bolest se iz ljudske perspektive čini bolnom, ali Bog koristi ove boli da bi ljude oplemenio i pročistio. Baš kao i sa mojom bolešću. Iako sam spolja gledano pretrpela određenu bol, Bog je iskoristio ovu bolest da pročisti nečistoće u mojoj veri u Njega, a da se ova bolest nije otkrila, ja u svojoj veri ne bih uvidela pokvarenu nameru da zadobijam blagoslove i nadalje bih pokušavala da u svojim dužnostima prevarim Boga i trampim se sa Njim i na kraju bi me Bog razotkrio i uklonio. Ovo iskustvo mi je ukazalo na Božju iskrenu nameru da spasi ljude. Kada sam tek počela da verujem u Boga, mnogo sam uživala u Njegovoj blagodati, a u to vreme nisam mnogo razumela i mislila sam da je Bog samo Bog koji daje blagodat. Ali istina je da je blagodat koju Bog daje ljudima data da ljude dovede pred Njega da bi prihvatili Njegovo spasenje. Božje delo u poslednjim danima je tu da izrazi istinu i vrši sud, dok u isto vreme On uređuje različite okolnosti da ljude oplemeni i pročisti, kako bi Mu se oni mogli pokoriti i obožavati Ga i doseći Njegovo spasenje. Verujući u Boga, ne mogu samo uživati u Njegovoj blagodati. Isto tako moram da iskusim sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanja i moram da stremim ka promeni svoje iskvarene naravi i da preuzmem svoju dužnost. Iako sam podnela određenu patnju zbog ove bolesti, iskusila sam da je ono što mi je Bog učinio Njegova ljubav i spasenje, a počela sam i da prepoznajem mudrost u Božjem delu. Zahvaljujem se Bogu iz dubine svog srca!