Ujutro 28. jula 2007. godine, tokom okupljanja sa nekoliko braće i sestara, policajci su nogom razvalili vrata kuće u kojoj smo se okupljali i napravili upad. Debeli policajac koji je držao palicu za omamljivanje se proderao: „Da se niko nije pomerio ili lomimo noge!” Policajčev zlobni stav me je razbesneo, pa sam odgovorio: „Na osnovu čega nas hapsite? Mi vernici se lepo ponašamo i hodamo pravim putem.” Šef Nacionalne bezbednosti me je oštro presekao, rekavši: „Kažeš da je verovanje u Boga hodanje pravim putem? Verovanje u KPK je jedini pravi put! Nama u Brigadi nacionalne bezbednosti je kao poseban zadatak povereno da hvatamo one koji veruju u Boga. Proveli smo besane noći prateći vas neko vreme samo da bismo vas uhvatili. Od svega što ste mogli da radite, vi ste baš morali da se posvetite veri u Boga!” Potom je rukom dao znak svojim podređenima da počnu sa pretresom kuće. Nakon što su završili sa pretresom, stavili su nam lisice i odveli nas u pokrajinski biro za državnu bezbednost da nas pojedinačno ispitaju.

Čim sam ušao u prostoriju za ispitivanje, šef Nacionalne bezbednosti mi je udario nekoliko šamara, što me je ošamutilo. Glava mi se nadula, zvonilo mi je u ušima, vid mi se pomračio i mogao sam da osetim krv u ustima. Odmah nakon toga, četiri druga policajca koji su stajali sa strane su jurnuli i počeli da me šutiraju i udaraju. Nakon nekog vremena, šef Nacionalne bezbednosti je povukao dim cigarete i uperio prstom u mene i rekao: „Sudeći po tvom izgledu, ti si ili starešina ili bitan član tvoje crkve. Ako nam kažeš ono što hoćemo da znamo, pustićemo te, ali ako to ne učiniš, nemoj da me kriviš ako ne budem tako fin prema tebi.” Takođe je rekao: „Na osnovu tvoje građe, pretpostavljam da nećeš biti u stanju da dugo podnosiš mučenje. Samo nam reci. Ko je tvoj starešina? U čijoj se kući nalazi crkveni novac?” Nisam rekao ni reč, već sam se samo ćutke i neprestano molio Bogu u svom srcu, tražeći od Njega da bude sa mnom i da mi snage. Rešio sam da bez obzira na to kako me policija mučila, neću biti Juda i izdati Boga. Videvši da ništa ne progovaram, šef Nacionalne bezbednosti je bacio svoju cigaretu na zemlju i, napravivši pokret rukom, povikao: „Navalite na njega! Tucite ga do smrti!” Čuvši to, nekoliko policajaca je ponovo počelo krvnički da me tuče. Potom su mi ruke vezali lisicama iza leđa, spustili mi pantalone do članaka, skinuli mi čarape i gurnuli mi ih u usta da ne bih mogao da vrištim, i onda mi nabili glavu u pantalone. Policajci su me potom naizmenično udarali i šutirali i glasno se smejali dok su to činili. Tu su bile i policajke koje su to posmatrale sa strane i toliko se jako smejale da su morale da se odmaraju na stolu pored njih. Policajci su se zavitlavali sa mnom kao sa nekom životinjom i osećao sam se strašno poniženim. Bio je juli, pa je u prostoriji za ispitivanje bilo i izuzetno toplo; moja odeća je u tren oka bila natopljena znojem. Krv je curila iz posekotina na mestima gde su me policajci šutirali kožnim čizmama, pa su se krv i znoj mešali u tim posekotinama, što je izazivalo oštar bol. Takođe sam od udaraca imao nekoliko hematoma po glavi. Jedan policajac me je potom zgrabio za kosu i ošamario me pre nego što je počeo da mi nasilnički trese glavu levo i desno. Kroz stisnute zube je zarežao: „Hoćeš li pričati ili nećeš?” Ja sam rekao: „Ne znam ništa!” On se razjario, dograbio mi lisice i nasilnički mi ruke iza leđa povukao uvis. Bol u rukama je bio takav da sam imao osećaj da su slomljene a i čuli se zvuci pucanja dok ih je uvrtao. Lisice su mi zasecale kožu na zglobovima i ona je počela da krvari. Svaki put kada bi mi podigli ruke uvis, bol je bio gotovo nepodnošljiv i neprestano sam se molio Bogu u svom srcu, tražeći od Njega da mi da veru i omogući mi da ostanem postojan u svom svedočenju za Njega. Videvši da strašno patim, šef Nacionalne bezbednosti mi se rugao, govoreći: „Šta je? Rekao sam ti da nećeš biti u stanju da podneseš mučenje. Prestani da odolevaš i počni da pričaš! Ko ti je starešina? Kako komunicirate? U čijoj kući je sakriven novac?” Nisam mu odgovorio. Debeli policajac me je onda šutnuo u članak zbog čega sam odmah pao kolenima na zemlju. Onda me je naterao da držim ispružene ruke ispred sebe pre nego što mi je stavio debelu knjigu na šake. Nakon što sam neko vreme klečao, to prosto više nisam mogao da podnesem, pa sam pao na zemlju. Debeli policajac me je podigao, naterao me da ponovo kleknem i počeo da me po prstima šiba drvenim štapićima za jelo. Svaki put kada bi me udario, osećao sam užasan bol u prstima. Dok me je tukao, vikao je: „Kako ti se sviđa? Nije baš lepo, zar ne? Zašto ne tražiš od svog Boga da dođe i da te spasi?” Kada je to rekao, svi policajci su prasnuli u smeh. Njihov smeh me je razbesneo, pa sam u svom srcu prokleo te demone. Noge su mi bile crne i plave od klečanja i bolele su kao da ih neko seče nožem. Šest mi je prstiju bilo u modricama od batinanja. Nekoliko meseci kasnije, nokti sa tih prstiju su otpali.

Oko pet sati posle podne, policija me je poslala u pritvorsku jedinicu i, pre nego što su otišli, osoblju tamo su dali posebne instrukcije: „Dajte mu samo pečenu lepinju i činiju supe za jelo. Pustite ga da lepo i dugo razmisli o tome šta će nam sutra reći.” Potom su me zaključali u malu ćeliju od manje od 10 kvadratnih metara. U toj ćeliji je bilo više od desetoro ljudi, a ćelija je bila prljava i smrdljiva. Na podu su bile samo dve daske a gazde u ćeliji su zauzele obe. Sećam se da sam se tokom te noći skupio u jednom ćošku ćelije, gladan i žedan i trpeći glavobolju, napetost u glavi i strašan bol na licu. Pomislio sam u sebi: „Toliko su me danas krvnički tukli i nisu izvukli nikakvu informaciju iz mene. Pitam se šta će mi sutra raditi. Ako nastave da me muče, hoću li biti obogaljen ili umreti? Ako postanem bogalj, kako ću proživeti drugu polovinu svog života?” Što sam više razmišljao, to sam se osećao slabijim, pa sam se žurno pomolio Bogu za pomoć: „O, Bože! Naprosto ne mogu podneti još ovog mučenja, ali ne želim da budem Juda i da Te izdam. Molim Te, pomozi mi, daj mi snage i zaštiti me da mogu da ostanem postojan u svom svedočenju za Tebe.” Baš tada sam se prisetio odlomka Njegovih reči: „Ne gubi hrabrost, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije tako lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove, zar ne? Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih dešavanja, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se ozbiljnost kušnje razlikovati od osobe do osobe” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Razmišljajući o Božjim rečima, uvideo sam da je Bog dopustio da prolazim kroz ovu patnju kako bi me testirao. On mi je pomagao u tome da ojačam svoju odlučnost dok sam se suočavao sa patnjom. U prošlosti, pre nego što sam uhapšen, uvek sam smatrao da imam veru u Boga i da ću biti voljan da Mu udovoljim bez obzira na to kroz koliko patnje morao da prođem. A bio sam mučen i maltretiran samo jedan dan i već sam bio preplašen i u strahu, brinuo se da ću ostati bogalj ili biti ubijen. Gde je bila moja istinska vera u Boga? Moj rast je i dalje bio isuviše mali. Nakon što sam shvatio Božju nameru, nisam toliko strahovao niti se plašio i bio sam voljan da se oslonim na Boga kako bih ostao postojan u svom svedočenju za Njega.

Narednog dana, policija me je odvela do Brigade nacionalne bezbednosti na dalje ispitivanje. Šef je uperio prst u mene i rekao: „Bolje bi ti bilo da se danas dobro ponašaš! Imaš li odgovor na pitanja koja sam ti juče postavio?” Rekao sam da ništa ne znam. On se razgnevio i zgrabio me za kosu, pre nego što me je ošamario derući se: „Da vidimo ko će prvi popustiti, ti ili moja palica za omamljivanje! Navalite na njega! Tucite ga do smrti!” Pet policajaca je potom prišlo i počelo da me šutira i udara. Jedan policajac mi je stao na leđa i nasilnički mi stavio lisice iza njih, izazivajući mi snažan bol jer su mi ruke iza bile uvrnute. Bol je bio toliko jak da me je znoj veoma brzo oblio. Debeli oficir je uzeo palicu za omamljivanje i njom mahao naokolo dok je ona pucketala puna struje, pa me je potom njom dva puta šokirao. Šokovi su mi izazvali grčenje i nisam mogao a da ne vrištim. Šef je uhvatio priliku da pokuša da me ubedi, govoreći: „Ako nam kažeš ko ti je starešina i u čijoj se kući nalazi novac, odmah ću te pustiti da ideš. Potreban si svojoj ženi, deci i roditeljima da brineš o njima. Sve i da ne brineš o sopstevnom blagostanju, trebalo bi bar o svojoj porodici da razmišljaš.” Ovo me je malo pokolebalo. Pomislio sam: „Ako nastavim da odbijam da bilo šta kažem, oni će me zasigurno tući do smrti. Možda im mogu dati neke manje bitne informacije i oni će me pustiti kući.” Potom sam iznenada pomislio na Božje reči: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Božje reči su me odmah probudile. Umalo da sam pao na Sototinu spletku. Kada bih izdao Boga i prodao svoju braću i sestre zarad brige o svojim telesnim osećanjima prema porodici i žudnje za prolaznom razbibrigom, bio bih Juda koji je izdao Boga i prijatelje, vrsta koju Bog najviše mrzi. To bi uvredilo Božju narav i ja bih bio proklet i kažnjen. Bio sam zahvalan za prosvećenje Božjih reči koje su me prosvetile i zaštitile od Sotoninih spletki. Molio sam se Bogu govoreći: „O, Bože! Bez obzira na to da li će da me obogalje ili ubiju, nikada Te neću izdati i neću postati nezahvalni Juda.” Nakon molitve, bio sam opušteniji i manje očajan. Kada sam se suočio sa policijskim ispitivanjem, ozbiljno i pravedno sam odgovorio: „Verovanje u Boga je savršeno normalno i opravdano, razumno i zakonito. Na osnovu čega ste me uhapsili? Ustavom naše države je jasno utvrđeno da građani imaju pravo na versku slobodu. Gde je tu verska sloboda u tome što me mučite do smrti zbog moje vere?” Čuvši to, policajac se razgnevio i povikao: „Tvrdnja o verskim slobodama je nešto na šta se pozivamo kako bismo udovoljili stranim zemljama. U Kini, KPK ti ne dopušta da veruješ u Boga i tvoje verovanje je nezakonito. Mi možemo da ubijamo ljude koji su pobožni poput tebe a da uopšte ne budemo kažnjeni! Tucite ga do smrti! Da vidimo koliko će poživeti!” Kad je to rekao, svi su nasrnuli na mene i počeli da me šutiraju i udaraju. Jedan od policajaca me je snažno bičevao po licu i telu kožnim kaišem. Od bičevanja mi je lice pomodrilo i oteklo, i pao sam na pod. Na kraju, kada su videli da i dalje ne progovaram, nisu imali izbora nego da me pošalju nazad u pritvorsku jedinicu. Policija mi je dozvolila da za večeru pojedem samo malu pečenu lepinju. Bio sam toliko gladan da nisam imao snage ni da ustanem i pošto sam neprekidno bio mučen i maltretiran, osećao se ošamućeno, lice me užasno bolelo i trnulo mi, noge mi bile mlohave i obuzela me opšta slabost, mogao sam samo da sedim na podu leđima uz zid. Imao sam osećaj da ne mogu još dugo to da trpim i pomislio sam: „Ako se stvari ovako nastave, ili ću biti mučen do smrti ili ću umreti od gladi.” Upravo tada sam se prisetio odlomka Božjih reči: „U ovoj etapi dela od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera ljudi, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Policija je zaista želela da me mučenjem, maltretiranjem i gladovanjem iscrpi, da me natera me da izgubim veru i izdam Boga, ali je Bog koristio ovu tešku situaciju da usavrši moju veru. Pomislio sam na ono što je Isus rekao kada je bio testiran: „Neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta” (Matej 4:4). Verovao sam da su Božje reči čovekova istina i život. Znao sam da moram da imam veru u Boga. Ćutke sam Mu se pomolio u svom srcu: „O, Bože, možda je moje telo slabo i bez snage, ali ja sam voljan da živim po Tvojim rečima, da se ne obazirem na svoje telo i da ostanem postojan u svom svedočenju za Tebe…” Nakon molitve, osećao sam se nešto mirnije i manje jadno i slabo.

Ujutro trećeg dana, policija me je ponovo dovela u Brigadu nacionalne bezbednosti na ispitivanje. Čim sam ušao u prostoriju za ispitivanje, jedan policajac me je nogom oborio na zemlju i naterao me da klečim na betonskom podu. Šef Nacionalne bezbednosti me je glasno grdio govoreći: „I jesi li se odlučio? Ko je tvoj starešina? U čijoj kući se nalazi novac? Ako sada ne progovoriš, ove sprave za mučenje će te naterati da progovoriš. Dozvolićemo ti da probaš svaku od njih!” Nisam rekao ni reč, pa su me naterali da nastavim da klečim na betonskom podu. Pošto sam neprekidno mučen i maltretiran i bio bez hrane, postao sam strašno slab. Nakon što sam klečao blizu sat vremena, bio sam potpuno iscrpljen i naprosto više nisam mogao da klečim. Osećao sam kako mi se slabost uvlači u srce, pa sam se stalno molio Bogu: „O, Bože! Ne mogu više da podnesem ovo mučenje. Ne želim da budem Juda i da te izdam. Molim Te, daj mi vere i daj mi da ostanem snažan.” Nakon molitve, pomislio sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Budući da je započeto u zemlji koja se suprotstavlja Bogu, celokupno Božje delo suočava se sa ogromnim preprekama, a mnoge Njegove reči ne mogu odmah da se ostvare; zbog toga se ljudi oplemenjuju kao rezultat Božjih reči, što je takođe deo stradanja. Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Razmišljajući o Božjim rečima, uvideo sam da me je KPK mučila i maltretirala zbog moje vere i da je slava i čast svedočiti o Bogu kroz progonstvo i nevolje. Policajci su koristili svaku moguću metodu mučenja da bi me naterali da se odreknem Boga i da Ga izdam, ali Božja mudrost se primenjuje na osnovu Sotoninih planova. Bog je koristio ovo okruženje da usavrši moju veru, dopuštajući mi da vidim grozno lice i demonsku suštinu velike crvene aždaje, kako bih je svim srcem omrznuo i sasvim je odbacio. Nakon što sam razumeo Božju nameru, bilo mi je mnogo jasnije i dobio sam novu snagu. „Neću pasti na spletke Sotone i neću mu dozvoliti da me iznuri. Bez obzira na to koliko moje telo postalo jadno i slabo, moram ostati postojan u svom svedočenju za Boga!” Videvši da i dalje ne progovaram, jedan policajac mi je natočio veliku čašu vode i s veštačkim osmehom rekao: „Nekoliko dana nisi jeo kako treba, zar ne?! Mora da si gladan! Gledajući tvoju građu, sumnjam da možeš još dugo da izdržiš. Požuri i reci nam sve što znaš. Mi smo već poručili pečene lepinje i prženo povrće, pa možemo i tebi dati nešto od toga. Mislim, zašto sebe izlagati ovoj bedi?” Uvideo sam da je to Sotonina smicalica, pa sam se ćutke pomolio Bogu u svom srcu, tražeći od Njega da me zaštiti od Sotoninog lukavstva. Nakon nekog vremena, policajac mi je otključao lisice, doneo nešto povrća, pečene lepinje i čašu vode i rekao: „Pojedi nešto. Kada zavšiš, možeš nam reći ono što znaš.” Odgovorio sam: „Ne poznajem nikoga i nema ničega što bih mogao da vam kažem.” Šef Nacionalne bezbednosti je bio besan i naglo je ustao, zgrabio me za kosu i ošamario pre nego što me je nogom oborio na pod i proderao se: „Neka mu neko stavi lisice iza leđa i tucite ga do smrti! Videćemo koliko će izdržati!” Četiri policajca su prišla i stavila mi lisice na ruke iza leđa. Kada u početku nisu mogli da mi opruže ruke iza leđa kako bi stavili lisice, snažno su ih vukli, zadajući mi nepodnošljiv bol zbog kojeg sam vrištao. Jedan policajac me je potom neprekidno snažno bičevao kožnim kaišem. Osećao sam užasan bol po celom telu, a kaiš mi je na koži ostavio mnogobrojne debele tragove od bičevanja crne i plave boje. Dok me je bičevao, derao se: „Prosto ne verujem da si od čelika i znam da mogu da te slomim!” Nakon toga je izuo svoju kožnu čizmu i počeo me udarati po glavi i licu njenim đonom. Od tih udaraca glava mi je utrnula i nadula se kao da će eksplodirati. Video sam zvezde, a u ušima mi je brujalo jako poput motora. Nedugo zatim, potpuno sam izgubio sluh na desno uvo. Rekao sam: „Oštetio si mi desno uvo. Sada ništa ne čujem na njega.” Policajac je nonšalantno ispustio dim svoje cigarete i zlokobno zarežao: „Ako ogluviš, to je savršeno. To će te sprečiti da praktikuješ veru u budućnosti.” Videvši da ni nakon toga što sam pretrpeo takvo žestoko prebijanje neću progovoriti, šef Nacionalne bezbendosti se besno proderao: „Prosto ne verujem da ne mogu da izvučem ono što mi treba iz tebe danas! Ako ne progovoriš, probićemo ti nokat na prstu gvozdenim šilom. Prsti su povezani sa srcem. Nema šansi da ćeš to istrpeti. Budi pametan. Reci nam sve što znaš i sarađuj sa nama. Ovo ti je najbolji izbor!” U to vreme sam bio pomalo uplašen. Čak i mali trn u prstu bi mi bio dovoljno bolan, a kamoli debelo gvozdeno šilo! Od same pomisli na to, noge su mi malaksale, a glava mi utrnula. Kada mi stvarno probodu nokat tim šilom, hoću li biti u stanju to da podnesem? Žurno sam se neprestano molio Bogu za pomoć, tražeći od Njega da mi da vere i odlučnosti da podnesem patnju. Upravo tada sam se prisetio jednog odlomka Božjih reči: „Oni na vlasti mogu spolja da izgledaju zlobno, ali ne bojte se, to je zato što vi imate slabu veru. Dokle god vaša vera bude jačala, ništa neće biti preteško” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 75. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Bog je suveren nad svim stvarima. Moram da se oslonim na Njega i imam vere da će me On voditi u tome da prevaziđem mučenje i maltretiranje ovih demona. Shvativši to, nisam bio toliko uplašen niti prestrašen. Videvši da i dalje nemam nameru da progovorim, naterali su me da ispružim ruke pravo na sto i onda su mi mahali ispred nosa sa 20-ak cm širokim gvozdenim šilom. Policajac je potom krenuo da mi probode nokat šilom. Ono je bilo izuzetno oštro i čim mi je probušio nokat, osetio sam probadajući bol. Neprestano sam zazivao Boga, tražeći od Njega da mi da snage da podnesem ovu patnju. Baš kada se taj policajac spremao da pritisne šilo nadole, drugi policajac je utrčao i nešto šapnuo šefu Nacionalne bezbednosti na uvo. Šef je viknuo: „Ostavite jednu osobu da pazi na njega. Svi ostali pođite za mnom!” Videvši sve što se odvija, zahvalio sam Bogu što orkestrira situaciju kako bi mi dozvolio da izbegnem njihovo okrutno i brutalno mučenje.

Dva dana kasnije, neki policijski službenik me je ponovo odveo u Brigadu Nacionalne bezbednosti na ispitivanje. Debeli policajac se agresivno proderao: „Ako danas ne progovoriš, nateraću te da poželiš da si mrtav!” Rekao sam: „Ne znam ništa. Sve i da me stvarno ubijete, nema ničeg što bih mogao da vam kažem.” Šef Nacionalne bezbednosti je došao napred i nogom me oborio na zemlju i povikao: „I da ništa ne kažeš, znamo sve o tebi. Ti si crkveni starešina i još uvek si tvrdoglav!” Potom me je zgrabio za kosu i ošamario me, govoreći: „Da vidimo ko će prvi popustiti, ti ili moje cipele i kaiš!” Potom je zaurlao: „Tucite ga do smrti!” Nekoliko policajaca je tada nasrnulo na mene i počelo da me udara i šutira. Jedan policajac je skinuo svoj kožni kaiš i počeo da me bičuje. Njegov kaiš je ostavio preko deset masnica od bičevanja. Zatim je izuo cipelu i počeo da me snažno udara đonom. Ošamutio sam se, glava mi se nadula i bio sam u takvim bolovima da sam podrhtavao i vrištao. Na kraju to naprosto više nisam mogao da podnesem i poželeo sam da umrem i da se sa tim završi. Pomislio sam u sebi: „Ako umrem, neću morati da podnosim ovu patnju.” Pošao sam da udarim glavom o zid, ali mi je jedan policajac zaustavio glavu svojom butinom. To ga je toliko zabolelo da je poskočio od bola. Tada sam se jasno setio Božjih reči: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i kad budete ispuštali poslednji dah, i dalje morate biti verni Bogu i prepustiti se Božjoj orkestraciji; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Božje reči su mi najednom dale da shvatim sledeće: zar nisam bio kukavica time što sam tražio smrt kada nisam mogao da podnesem patnju? Gde je tu bilo moje svedočanstvo? Tada sam shvatio da se u tome što je policajac zaustavio moju glavu očitovao Bog koji me je štitio iza kulisa. Božje namera za mene nije bila da umrem. On je želeo da budem postojan u svom svedočenju i da ponizim Sotonu usred ove patnje. Shvativši ovo, bio sam veoma motivisan i doneo sam odluku. Bez obzira na to kako me policija mučila, ostaću snažan; pa sve da mi ostane i samo jedan udah, nastaviću da živim kako bih bio postojan u svom svedočenju za Boga! Srce mi je bilo puno sile i snage. Stisnuo sam zube i pripremio se da podnesem još surovije mučenje. Na moje iznenađenje, šef Nacionalne bezbednosti je prišao i uperio prstom u mene govoreći: „Dao sam sve od sebe! Samo ne vidim šta je to u tim knjigama što te navodi na pomisao da je vredno žrtvovati svoj život za tvog Boga!” Drugi policajac je rekao: „Ljude koji su pobožni poput njega naprosto treba baciti u zatvor!” Ubrzo nakon toga, neki drugi policajac je rekao blagim tonom: „Još ima vremena da nam kažeš to što znaš. Ja ovde odlučujem, ali jednom kada stigneš u zatvor, ja tamo nemam ovlašćenja. Dajemo ti dve opcije: ili ideš kući ili ideš u zatvor! Ti odlučuješ!” Osećao sam se pomalo slabim u tom trenutku, i brinuo se o tome sa koliko bih se mučenja i okrutnosti mogao suočiti tokom svog dugog boravka u zatvoru, kao i o tome da li ću biti u stanju to da podnesem. Šta ako me budu mučili do smrti? Nisam želeo da budem Juda, da povređujem Božje srce i večno žalim, ali isto tako nisam znao kako bi trebalo da doživim situaciju sa kojom sam se sada suočavao. Pa sam sam se u svom srcu pomolio Bogu: „O, Bože, uskoro će me osuditi i poslati u zatvor. Ne znam kako da podnesem ovu dugu i tešku zatvorsku kaznu. Molim Te, usmeravaj me kako da se pokorim ovom okruženju.” Nakon molitve sam se setio ovog odlomka Božjih reči: „Za svakoga ko teži ljubavi prema Bogu, ne postoje nedostižne istine i ne postoji pravda za koju ne može čvrsto da se zauzme. Kako treba da proživiš svoj život? Kako treba da voliš Boga i kako da tom svojom ljubavlju udovoljiš Njegovim namerama? Od toga nema preče stvari u tvom životu. Pre svega, moraš posedovati takve težnje i istrajnost, i ne treba da nalikuješ onim slabićima bez kičme. Moraš naučiti da doživljavaš smisleni život i smislene istine, i ne treba prema sebi da se odnosiš površno na taj način” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Kada sam se suočio sa Božjim zahtevima, posramio sam se. Razmišljao sam o tome kako sam više puta pred Bogom doneo odluku da ću, bez obzira na to sa čime se suočavao, uvek biti postojan u svom svedočenju za Njega i tražiti da Mu udovoljim, ali kada sam se suočio sa dugom zatvorskom kaznom i periodom mučenja, nisam želeo da pretrpim takvu patnju i tražio sam da izbegnem to okruženje. Gde su bili moja pokornost i moje svedočanstvo? Razmišljao sam o tome kako se Gospod Isus, kada je Petar pobegao iz zatvora, pojavio pred njim i rekao mu da će biti ponovo razapet za Petra. Petar je razumeo Božju nameru, dobrovoljno se vratio u zatvor i bio razapet s glavom na dole za Boga, svedočeći na gromoglasan način. Petar je posedovao istinsku pokornost i ljubav prema Bogu. Ja nisam bio Petrovog rasta, ali sam morao da ga oponašam i ostanem postojan u svom svedočenju za Boga. Isto tako sam razmišljao o tome kako su me, kada sam postao očajan i slab dok sam trpeo mučenje i maltretiranje, Božje reči prosvetile i vodile, davale mi veru i snagu i usmeravale me kako da prevaziđem okrutno mučenje tih demona. Kada sam bio najočajniji i najslabiji i bio blizu toga da odustanem, Bog je na čudesan način orkestrirao ljude, događaje, stvari i okruženje da mi otvori put i sačuva me da ne pretrpim još mučenja. Zaista sam osetio da je Bog na mojoj strani, da brine za mene i da me štiti. Božja ljubav je istinska, pa nisam mogao da povredim Njegovo srce niti da Ga razočaram. Tiho sam se pomolio Bogu: „O, Bože! Čak i ako me osude i moram da odslužim neko vreme, neću popustiti Sotoni. Biću odlučan u tome da budem postojan u svom svedočenju da bih ponizio Sotonu.” Kasnije, doslovno bez ijednog dokaza, izmislili su optužnicu za „ometanje javnog reda i nepoštovanje zakona” i osudili me na godinu dana i šest meseci prevaspitavanja kroz rad.

Tokom svog boravka u radnom logoru, nikada nisam imao ceo obrok, a morao sam da radim po petnaest, šesnaest sati dnevno. Zadatak nam je bio da poliramo mermer u količini od po šest stotina komada dnevno u početku što se kasnije promenilo na hiljadu komada dnevno. Ja sam slabovid, pa sam radio relativno sporo i često su me prebijali jer ne bih izvršio svoje zadatke. Jednom se neki zatvorenik uplašio da neće moći da završi svoj zadatak i da će ga prebiti, pa je svoje napola završene artikle ugurao u moju kutiju „završenih” artikala. Kada je upravnik ugledao nedovršene artikle u mojoj kutiji „završenih”, ne sačekavši da čuje moje objašnjenje, naterao me je da naslonim glavu na zid i skinem pantalone pre nego što je počeo da me bičuje klinastim kaišem. Čim me je prvi put udario, žica je odmah ostavila veliku masnicu na mojoj nozi, dok me je drugi udarac njegovog biča oborio na zemlju i nisam mogao da ustanem. Zatvorenici koji su stajali sa obe strane hodnika su mi se glasno smejali. Zapravo, drugi zatvorenici su me često maltretirali. Naterali bi me da spavam pored wc šolje i namerno bi otvorili poklopac. Smrad je bio tako odvratan da bi mi se smučilo i ispovraćao bih se. Isto tako bi me tukli đonom svojih cipela i njihove batine bi me često budile usred noći. U glavi mi je zvonilo od udaraca. Nikada nisam znao kada će ponovo početi da me tuku i često bih se noću bojao da odem na spavanje. Uvek sam bio nervozan i u kombinaciji sa prevelikim teretom na poslu, moje zdravlje je stalno bivalo sve lošije. Suočen sa ovim okrutnim mučenjem, pomisao na moju dugu zatvorsku kaznu me je dovodila do očajanja. Nisam želeo da provedem više ni minut u tom demonskom zatvoru. U to vreme je bio još jedan stariji brat sa mnom u ćeliji i kada god je imao priliku, tiho bi razgovarao sa mnom o Božjim rečima da bi me utešio i ohrabrio. Sećam se da mi je taj stariji brat recitovao ovaj odlomak Božjih reči: „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. Kad se Bog od tebe sakrije, moraš biti u stanju da imaš veru u to da Ga slediš, da očuvaš svoju raniju ljubav i ne dozvoliš joj da posustane, niti da se rasprši. Ma šta Bog činio, moraš da Mu dozvoliš da orkestrira kako Mu je volja i da budeš voljan da prokuneš svoje telo, umesto da se žališ na Njega. Kad si suočen s kušnjama, moraš biti voljan da izdržiš bol izazvan odricanjem od onoga što voliš i da budeš voljan da gorko plačeš kako bi udovoljio Bogu. Jedino su ovo prava ljubav i vera” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Ovo okruženje je moglo da ojača moju odlučnost i rešenost da podnesem patnju. Bila je to dobra stvar. Nakon što sam razumeo Božju nameru, nisam se osećao tako jadno. Zaista sam osećao da Bog uvek stoji uz mene, brine se za mene i štiti me i prosvećuje me i usmerava Svojim rečima. Morao sam da se oslonim na Boga kako bih ostao postojan u svom svedočenju i ne bih popustio Sotoni!

Dok sam podnosio ovo progonstvo i iskušenje, ono što sam najdublje iskusio su bili Božja ljubav i spasenje. Nekoliko puta tokom posebno teških perioda mučenja, kada sam se osećao očajnim i slabim, kada sam bio spreman da odustanem i čak imao želju da sebi oduzmem život, Božje reči su bile te koje su mi dale veru i snagu da istrajem i rešenost da ostanem postojan u svom svedočenju. Zaista sam osećao kako me Bog, kada me je velika crvena aždaja proganjala, nije ostavio, već me je umesto toga štitio i pazio na mene i usmeravao me kako da prevladam štetu koju su demoni naneli. Bog voli ljudski rod više od svega i On može da spasi čoveka i usavrši ga. Ja sam sada još odlučniji u svojoj veri. Bez obzira na to kroz koju poteškoću ili progonstvo u budućnosti prolazio, slediću Boga do samoga kraja i ostati postojan u svom svedočenju za Njega kako bih potpuno ponizio veliku crvenu aždaju!