Nekada sam bila zadužna za rad na zalivanju u našoj crkvi. Jednog dana mi je prišao naš starešina i rekao da se sprema da me postavi da budem zadužena za rad na produkciji filmova. Bila sam zapanjena: godinu dana ranije bila sam odgovorna za rad na produkciji filmova, ali je moja želja za brzim uspehom izazvala smetnje i na kraju su me smenili. Kada bi me sada postavili da vodim ovaj posao, da li bih zaista mogla da se nosim sa tim? Biti zadužena za rad na produkciji filmova podrazumevalo je više od toga da budem sposobna za obavljanje posla – zahtevalo je znanje o različitim vrstama povezanih pitanja. Bilo je previše nedostataka u mojoj stručnosti; moje sposobnosti i kov su bili prosečni. Kad bih otišla i obavljala taj posao, a ne bih uspela da postignem rezultate, šta bih onda uradila? Znala sam da ne mogu da prihvatim tu dužnost. Ispričala sam starešini kako sam ranije bila smenjena sa ove dužnosti i zašto se to dogodilo, i naglasila sam da moj kov i radna sposobnost nisu tako dobri. Nagovestila sam da ne želim da prihvatim dužnost. Mislila sam da će, kad to čuje, razmotriti nekog drugog za tu poziciju. Ali, starešina je učinio nešto što nisam očekivala: razgovarao je sa mnom, tražeći od mene da se setim pouka koje sam izvukla iz svog prethodnog neuspeha i rekao mi je da dobro obavljam ovu dužnost oslanjajući se na Boga. Bila sam zbunjena. Znala sam da imam Božje dopuštenje da preuzmem ovu dužnost; da treba da je prihvatim i da se pokorim. Ali, plašila sam se da ću, ako je prihvatim a ne uradim dobar posao, biti razotkrivena i smenjena. Nakon što sam malo razmislila, odlučila sam da preuzmem rizik i prihvatim dužnost. Ali, pomisao na to da budem zadužena za rad na produkciji filmova me je uplašila. Sestra koja je bila zadužena pre mene nije bila ništa lošija po sposobnostima i kovu od mene – ako ona nije mogla dobro da obavlja taj posao, kako bih onda ja mogla? Razmišljala sam o radu na zalivanju koji sam obavljala u to vreme: to nije bilo previše teško, a rezultati koje sam postizala nisu bili loši. Bilo bi mnogo manje rizično da i dalje obavljam tu dužnost. Obavljati rad na produkciji filmova je bilo mnogo drugačije: bilo mi je zaista teško, a već sam napravila neke prestupe kada sam to ranije radila. Kad ovoga puta ne bih mogla to dobro da obavim, i kad bih izazvala bilo kakva prekidanja i ometanja, plašila sam se da bih mogla biti uklonjena. Bila sam uhvaćena između čekića i nakovnja. Što sam više razmišljala o tome, sve više sam osećala da me to guši. Iako sam pristala da to radim, stalno sam odlagala s obrazloženjem da rad na zalivanju još nije predat nekom drugom. Znala sam da ovo stanje nije u redu, pa sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me usmeri ka tome da razumem sebe i da mi pomogne da ovo stanje preokrenem.

Posle molitve, pročitala sam neke Božje reči: „Kad je Noje postupio prema Božjim uputstvima, on nije znao kakve su Božje namere. Nije znao šta Bog želi da postigne. Bog mu je samo izdao zapovest i uputio ga da nešto uradi, a Noje je, bez mnogo objašnjenja, otišao i to uradio. On nije pokušavao da u potaji otkrije Božje želje, nije se opirao Bogu, niti je prema Njemu bio neiskren. Samo je otišao i, čista srca i prostodušno, uradio onako kako mu je bilo zapoveđeno. Šta god mu je Bog naložio da uradi, on je uradio, a pokornost i slušanje Božjih reči bili su izraz vere koja je podupirala njegove postupke. Eto kako je on neposredno i jednostavno postupao sa onim što mu je Bog poverio. Njegova suština – suština njegovih postupaka – bila je pokornost, odsustvo preispitivanja, odsustvo opiranja i, štaviše, odsustvo razmišljanja o ličnim interesima i o sopstvenim dobicima i gubicima. Nadalje, kad je Bog rekao da će uništiti svet potopom, Noje nije pitao ni kada će se to desiti ni u šta će se sve pretvoriti, a svakako nije pitao Boga kako će On da uništi svet. Naprosto je učinio onako kako je Bog naredio. Kako god i od čega god je Bog hteo da to bude napravljeno, Noje je uradio tačno onako kako je Bog tražio, bez i trenutka odlaganja. Delovao je prema Božjim uputstvima i želeo je da udovolji Bogu. (…) Naprosto se pokoravao, slušao i delovao u skladu s tim” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”). Bila sam dirnuta Nojevim stavom prema Božjem nalogu. Kada je Bog poverio Noju Svoj nalog, on nije znao šta je Božja namera. Ali, on nije sumnjao, odbijao niti spekulisao o Božjem zahtevu, i nije pronalazio izgovore da to ne učini. Pokazao je samo jednostavnu poslušnost i pokornost i učinio je onako kako je Bog naredio. Nije zastao da razmisli o sopstvenim ličnim dobicima ili gubicima, već je dao sve od sebe da udovolji Božjem zahtevu i ispunio je Božji nalog. Kada sam razmišljala o svom stavu prema dužnosti, bilo me je jako sramota. Kada mi je starešina rekao za svoje planove da me postavi za osobu zaduženu za rad na produkciji filmova, počela sam da spekulišem i postala sam oprezna u svom srcu. Mislila sam da je rad na produkciji filmova pretežak i da će čak i mala nepažnja dovesti do toga da budem razotkrivena, pa sam želela da izbegnem svoju dužnost. Kada sam ranije obavljala ovu dužnost, nisam je dobro ispunila – to je bio razlog više zašto je trebalo da je ovog puta prihvatim zahvalnog srca, da vodim računa prema Božjim namerama tokom izvršavanja te dužnosti i da se iskupim za svoje ranije dugove. Ali, razmišljala sam samo o svojim interesima. Sumnjala sam u Boga i branila se od Njega, osećajući se kao da je Bog hteo da me liši mojih budućih izgleda i sudbine dajući mi tu dužnost. Videla sam da nemam savesti ni razuma. Kada su stvari bile normalne i kada nije bilo problema u mom životu, na sav glas sam govorila da sam spremna da se pokorim Bogu i da Mu udovoljim. Ali, čim je On želeo da preuzmem odgovornost, počela sam da razmišljam o sebi, ne pokazujući ni najmanje pokornosti. Što sam više razmišljala o tome, to sam se više stidela i odlučila sam da više ne izbegavam svoju dužnost. Ipak, moje srce je bilo opterećeno brigama koje još nisu potpuno nestale, pa sam nastavila da se molim Bogu tražeći odgovore koji bi mi mogli pomoći da rešim ovaj problem.

Jednog dana, za vreme svoje duhovne posvećenosti, naišla sam na odlomak Božjih reči koji mi je dao razumevanje o mom stanju. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Koji čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Koji čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Božje reči su snažno uzburkale moje srce. Ranije nisam smatrala da je moja nespremnost da prihvatim odgovornost tako ozbiljan problem. Ali sada, kroz razotkrivanje Božijih reči, shvatila sam da su ljudi koji se plaše da preuzmu odgovornost najsebičnija i najlukavija vrsta ljudi. Takvi ljudi nemaju iskrenosti prema Bogu i, ako predugo žive u ovom stanju i ne promene se, na kraju će ih Bog prezreti. Gledajući na svoje postupke kroz prizmu Božijih reči, videla sam da sam ja baš takva osoba: sebična, ogavna, ljigava i lažljiva. Bila sam potpuno svesna da je osoba zadužena za rad na produkciji filmova upravo prebačena i da je hitno potrebno da neko drugi dođe i preuzme tu ulogu. Bila sam upoznata sa radom i zaposlenima i bila sam najpogodniji kandidat za tu ulogu u tom trenutku. Ali, zbog želje da se zaštitim, nisam bila voljna da preuzmem tu dužnost. Ukazala sam na to da je moj kov loš i da mi nedostaju radne sposobnosti, ali u stvarnosti sam samo želela da izbegnem svoju dužnost. U ključnom trenutku sam se ponela kao dezerter i uopšte nisam zaštitila crkveni rad. Bila sam sebična i ogavna, i nisam imala ljudskost. Kada čovek sa istinski dobrom ljudskošću uvidi tešku situaciju u crkvenom radu, aktivno će ustati i požuriti da pomognem da se posao održi. Neće razmišljati o sopstvenim dobicima i gubicima. Čak i ako ima svoje poteškoće ili nedostatke, on neće zazirati od svoje dužnosti. On će se osloniti na Boga da ga nauči šta da radi i praktično će delovati kroz svoje iskustvo, daće sve od sebe da se poboljša. Samo takva osoba poseduje i savest i razum. Kada sam pomislila na sve ovo, osetila sam tugu i samoprekor. Razmišljala sam i pitala se: šta me sprečava da prihvatim ovu dužnost?

Kasnije sam pročitala još neke Božje reči: „Kada su njihove dužnosti prilagođene, ako je odluku donela crkva, ljudi treba to da prihvate i da budu poslušni, moraju da razmisle o sebi, da shvate suštinu problema i sopstvene nedostatke. To je veoma korisno za ljude i to je nešto što bi trebalo da se upražnjava. Kada je u pitanju nešto tako jednostavno, obični ljudi to mogu da prokljuve i pravilno tretiraju, a da ne naiđu na previše poteškoća ili nepremostivih prepreka. (…) Kada se izvrši jednostavno prilagođavanje njihove dužnosti, ljudi na to treba da odgovore sa stavom poslušnosti, da rade kako im Božja kuća kaže i da rade ono što mogu, i ma šta god radili, da to rade onako kako je u njihovoj moći, svim srcem i svom snagom. Ono što je Bog učinio nije greška. Takvu jednostavnu istinu mogu da primenjuju ljudi sa malo savesti i razuma, ali to je izvan sposobnosti antihrista. Kada dođe do prilagođavanja dužnosti, antihristi će odmah ponuditi argumente, sofizam i prkos, a duboko u sebi odbijaju da to prihvate. Šta im je u srcu? Sumnje i nedoumice; onda ispituju druge koristeći sve vrste metoda. Oni, svojim rečima i svojim delima, ispituju zalivanje, pa čak i beskrupuloznim sredstvima primoravaju i mame ljude da govore istinu i da govore iskreno. (…) Zašto bi jednostavnu stvar učinili tako komplikovanom? Postoji samo jedan razlog: antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. (…) Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od težnje za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Božje reči otkrivaju da su antihristi posebno rđavi i lažljivi. Oni će uzeti jednostavnu i jasnu stvar i učiniti je previše komplikovanom. Antihrist bi pitanje premeštanja na drugu dužnost povezao je sa svojim blagoslovima i odredištem. Antihristi obavljaju svoju dužnost samo zarad sopstvenih blagoslova koje smatraju važnijim od bilo čega drugog. Oni uvek planiraju sopstveni ishod i odredište, ne pokazujući nikakvo razumevanje ni prema Božjim namerama ni prema radu crkve. Ono što sam otkrila kroz sopstveno ponašanje je bila narav antihrista. Suočena sa normalnom promenom dužnosti, iznova sam razmišljala o tome: kako je bilo tako malo poteškoća u radu na zalivanju koji sam trenutno obavljala, kako je posao tekao glatko, koliko sam malo grešaka napravila i kako su bile male šanse da me razotkriju. Obavljanje ove dužnosti je bilo sigurnije i garantovalo je da ću primiti blagoslove. Rad na produkciji filmova je, naprotiv, bio mnogo teži i zahtevao je solidno poznavanje većeg broja profesionalnih veština i načela. Kad ne bih uspela da dobro obavim posao, bila bih razotkrivena i smenjena. I ne samo to, već sam se ranije suočila sa neuspehom – plašila sam se da, ako ovog puta izazovem probleme i budem uklonjena, neću imati nikakve nade da ću primiti blagoslove. Uvidela sam da sam obavljala svoju dužnost pod pretpostavkom da ću tako steći blagoslove za sebe; da sam bila spremna da je obavljam kada mi je bila od koristi, ali sam se opirala i odbijala da to prihvatim kada nije. Ostavljala sam sebi izlaz, pažljivo štitila sebe, pokušavala da iskoristim svoju dužnost kako bih postigla svoj cilj da zadobijem blagoslove. Bila sam tako lažljiva i rđava! Pomislila sam na Božje reči: „Da bi stvoreno biće bilo u stanju da obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod to je ujedno stvar sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. (…) Ljudi antihristove sorte te divne i velike stvari izokreću u transakciju, u kojoj traže venac i nagrade iz Božje ruke. Takva transakcija nešto što je najlepše pretvara u nešto što je jako ružno i rđavo. Zar ne rade antihristi upravo to? Sudeći po tome, zar nisu antihristi rđavi? Oni su zaista vrlo rđavi!” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). Za stvorena bića je najlepše i najpravednije da obavljaju svoje dužnosti. Ali, antihristi izvrću ovu lepu stvar u pogodbu: oni veruju u Boga bez iskrenosti i ispunjavaju svoje dužnosti da bi stekli blagoslove za sebe. Njihova suština je suština bezvernika. Razmišljala sam o tome koliko dugo sam verovala u Boga i koliko sam jela i pila Božju reč, a ipak se moje gledište na stremljenje uopšte nije promenilo. Moj stav prema dužnosti je bio kao onaj kod antihrista. Kad se ne bih promenila, Bog bi me prezreo.

Nastavila sam da razmišljam o tome, da bih razumela sebe i pronašla sam odlomak Božjih reči: „Antihristi ne veruju da su reči Božje istina i ne veruju da je Njegova narav pravedna i sveta. Sve ovo posmatraju kroz ljudske predstave i uobrazilje, a Božjem delu pristupaju iz ljudske perspektive, sa ljudskim mislima i ljudskim lukavstvom, koristeći logiku i razmišljanje Sotone da bi opisali Božju narav, identitet i suštinu. Očigledno, antihristi ne samo da ne prihvataju niti priznaju Božju narav, identitet i suštinu, već su i prepuni predstava, protivljenja i buntovništva prema Bogu i nemaju ni trunku stvarnog znanja o Njemu. Određenje antihristȃ o Božjem delu, Božjoj naravi i Božjoj ljubavi je propraćeno znakom pitanja – počiva na sumnji, a oni su prepuni skepticizma i povodom toga prepuni poricanja i klevete; pa šta je onda sa Njegovim identitetom? Božja narav predstavlja Njegov identitet; uz takav odnos prema Božjoj naravi kao što je njihov, i njihov odnos prema Božjem identitetu je više nego jasan – direktno poricanje. Ovo je suština antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (6. deo)”). Bog otkriva da antihristi ne veruju u Božju pravednost. Oni ne veruju da Božjom kućom vlada istina, pa čak odbijaju da priznaju da je Božja reč istina. Antihristi uvek gledaju na Božje postupke na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja. Oni su puni sumnji i poricanja Božje pravednosti i ne veruju da je Bog pošten i pravedan – to je klevetanje i huljenje na Boga. Kada sam završila čitanje Božjih reči, osetila sam strah. Razmišljala sam o tome kako sam se ponašala baš kao antihrist: Moje gledište na stvari nije bilo zasnovano na Božjoj reči i nisam verovala u Božju pravednost. Umesto toga, pogrešno sam verovala da, što je veća odgovornost koju sam preuzela i što je veća težina posla, to ću pre biti razotkrivena. Mislila sam da ću, kada ne uspem dobro da uradim svoj posao ili kada dođe do bilo kakvih odstupanja, biti smenjena i uklonjena, pa sam stalno želela da se sakrijem od te odgovornosti. Nisam želela da mi posao bude težak ili važan, misleći da se onda neću tako brzo razotkriti. Sada sam iz Božjih reči shvatila da je Bog pravedan i da crkva dodeljuje dužnosti ljudima na osnovu načela. Crkva ne smenjuje ljude po svojoj volji samo zbog trenutnih grešaka i prestupa – ona gleda na dosledne učinke ljudi i donosi sveobuhvatnu odluku. Ako je čovek dobre ljudskosti i stremi ka istini, onda će mu, čak i ako se u njegovom radu pojave neka odstupanja ili ako privremeno ne postigne dobre rezultate, crkva pomoći i podržati ga. Isto tako, ako neko ne može da obavlja stvaran posao jer mu nedostaje kov, crkva će sagledati njegovu situaciju i dodeliće mu odgovarajuću dužnost. A, ako osoba nikako ne uspeva da dosledno obavlja stvaran posao, ili ometa i prekida crkveni rad, ako nikako ne uspeva da se pokaje nakon što je više puta primio pomoć i zajedništvo, onda će na kraju biti smenjen. Setila sam se poslednjeg puta kada sam bila zadužena za rad na produkciji filmova i toga kako je moja želja za brzim uspehom izazvala smetnje. U to vreme, drugi su razgovarali sa mnom i pokušavali da mi pomognu, ali ja se nisam promenila i na kraju sam smenjena. Međutim, crkva mi je ipak dala još jednu priliku da se pokajem, dozvoljavajući mi da nastavim da obavljam dužnost. Takođe sam videla kako neka braća i sestre oko mene često imaju problema i teškoća u svom poslu – ali oni su bili jednostavni, pošteni i stremili su ka istini. Čak iako bi imali problema i pravili greške, mogli su postepeno da shvate načela i sve bolje obavljaju svoje dužnosti, kroz stalno razmatranje i razmišljanje. Iz ovoga sam mogla da vidim da je Bog pravedan i da Božjom kućom vlada istina. Oni koji streme ka istini i ulažu iskrene napore mogu ponekad da počine prestupe. Ali, sve dok su voljni da se pokaju, Božja kuća će im pružiti što je moguće više šansi. I, ako su u stanju da se promene, Božja kuća će onda nastaviti da ih unapređuje i obučava. Ali, oni koji ne prihvataju istinu, koji mrze istinu i čine razne vrste zla bez pokajanja – ti ljudi će biti uklonjeni iz Božje kuće. Crkva me je postavila da vodim rad na produkciji filmova i na taj način mi dala priliku da praktično postupam i da nadomestim svoje nedostatke. Ne samo da nisam bila zahvalna za to, već sam takođe pogrešno shvatila i branila se od ove odluke, misleći da je Božja kuća jednako nepoštena i nepravedna kao i društvo. Zar ovo nije bila neka vrsta huljenja na Boga? Kada sam to shvatila, počela sam da lijem suze. Mrzela sam sebe zbog svoje buntovnosti i zbog nedostatka savesti i razuma! Osećala sam kajanje i krivila sam sebe, pa sam došla pred Boga da se pomolim i pokajem. Ubuduće više neću pogrešno shvatati Boga i braniti se od Njega.

Posle sam pročitala dva odlomka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). „Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traženju istine i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: ’Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.’ Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi dale put primene. Dužnost je čovekov poziv sa neba, odgovornost koju treba da ispuni. To nema nikakve veze sa primanjem blagoslova ili suočavanjem sa nesrećom. Bilo da je to dobro ili loše za mene lično, morala sam da prihvatim ovu dužnost poštenim srcem i ispunim je najbolje što sam mogla, bez planiranja ili spletkarenja u svoju korist. Bez obzira na to sa kakvim se teškoćama suočavala u svojoj dužnosti, sve dok se iskreno budem uzdala u Boga, On će me voditi. Bila sam spremna da dam sve od sebe da to uradim otvorenog srca. Kad bi mi zaista nedostajao kov, ili kad moje sposobnosti ne bi bile dovoljne i ne bih bila na visini zadatka, onda bih prihvatila da me crkva prebaci na drugu dužost.

Nakon toga, počela sam da preuzimam odgovornost za rad na produkciji filmova. Tokom svog rada, ponekad sam nailazila na poteškoće ili neuspehe, ali više nisam strepila zbog toga. Sarađujući srcem i umom sa svojom braćom i sestrama i zajedničkim traganjem za istina-načelima, mi smo uspeli da postepeno rešimo ove poteškoće. Učila sam iz svojih neuspeha i ubrzo se posao poboljšao. Videvši sve to, bila sam dirnuta. To što sam mogla da iskusim takvu promenu je u potpunosti bio rezultat Božjih reči. Hvala Bogu!