Početkom 2021. godine, služio sam kao propovednik i sarađivao sa bratom Metjuom u vođenju crkvenih poslova. Tek sam bio počeo da obavljam tu dužnost i još uvek je bilo mnogo toga što nisam razumeo, pa sam mu se često obraćao kad sam imao pitanja. U to vreme, Metju bi mi često govorio o iskvarenim naravima koje je pokazivao u svojoj dužnosti. Vremenom sam počeo da ga posmatram sa omalovažavanjem. Mislio sam da ja nisam tako iskvaren kao on i da mi nije od koristi to što sarađujem sa njim. Smatrao sam da sam bolji od njega. Čak sam razmišljao: „Kako to da je on prvi postao propovednik? Ja sam mu ranije bio starešina. Trebalo je da ја budem taj koji će njemu da govori kako da propoveda, a ne obrnuto. Pošto je prvi postao propovednik, svi imaju više mišljenje o njemu.” Jednostavno nisam to mogao da prihvatim i znao sam da mogu da radim bolje od njega. Da bih ga nadmašio, često sam upoređivao naš rad. Na primer, kad bi mi Metju rekao da nema vremena da postigne sav svoj posao, ja bih bio srećan znajući da sam ja već obavio sve poslove za koje sam bio odgovoran i da će zato više starešine imati više mišljenje o meni. Međutim, na moje iznenađenje, Metju je odlično obavio posao za koji je bio odgovoran. Jednog dana, starešina nam je dao zadatak da izaberemo neke ljude koji bi mogli da se obučavaju za rad na zalivanju. Za samo dva dana, Metju je već našao 3 kandidata. Uspaničio sam se pomislivši: „Moram da se pokrenem. Moram makar da se izjednačim u broju sa Metjuom. U suprotnom, on će dobiti više pohvala nego ja.” I tako sam, za samo tri dana, našao sedmoro ljudi. Osećao sam se vrlo zadovoljno jer sam bolje obavio posao od Metjua. Ali kad je starešina došao da me pita za situacije tih kandidata, zaključio je da niko od njih nije pogodan za rad na zalivanju. Nisam shvatao njihove prave situacije kad sam ih birao kao kandidate. Ali su svi Metjuovi kandidati procenjeni kao pogodni – svi su imali kov, dobru ljudskost, voleli su istinu i bili voljni da daju sebe za Boga. Ta protekla tri dana posla bila su uzaludna i osećao sam se tako potišteno. Počeo sam i da osećam ljubomoru prema Metjuu. Zašto je on uvek imao tako dobre rezultate u svojoj dužnosti? I zašto ja nisam? On bi sa oduševljenjem delio Božje reči sa našim grupama i čak bi posle toga obavljao i posao za koji sam ja bio odgovoran – kad je on bio tu, prosto nisam mogao da se istaknem. Bilo mi ga je dosta i čak sam počeo da ga mrzim. Zašto sam morao da obavljam svoju dužnost s njim? Želeo sam da ne bude toliko upadljiv i da ne postiže rezultate u radu. I dalje sam se s njim nadmetao u sticanju slave i nisam promenio svoje ponašanje.

U to vreme sam nadzirao rad sestre Anais, koja je bila crkveni starešina. Bila je u lošem stanju jer nije dobro obavljala svoju dužnost, pa mi je moj starešina naložio da joj pružim podršku. Ali kad sam je kontaktirao, rekla mi je da se već obratila Metjuu da tragaju i razgovaraju u zajedništvu, da je Metju već podelio sa njom Božje reči i pomogao joj da reši problem. Osetio sam se kao da nemam nikakvu funkciju. Bio sam vrlo nesrećan što se Metju umešao u moj posao. Ovaj crkveni starešina bio je pod mojim nadzorom i nisam želeo da ljudi misle da ne obavljam svoju dužnost i ne rešavam probleme. Što sam više razmišljao o tome, u meni je bes sve više rastao i zaista nisam želeo više da sarađujem sa Metjuom. Želeo sam da radim sam jer bih tada mogao da navedem ljude da me primete. Nakon toga sam pokušao da ga izbegavam tokom ispunjavanja svoje dužnosti. Jednom me je Metju pitao da prodiskutujemo o nekom problemu o kojem ćemo razgovarati na okupljanju. Zvao me je i slao mi poruke, ali sam ga ja namerno ignorisao. Nisam hteo da diskutujem s njim o bilo čemu. Kad mi je postavljao pitanja u vezi sa poslom, ne bih mu odgovarao blagovremeno, a kad bi me pitao da besedim na okupljanju, namerno sam ćutao i rekao mu da besedi on. U sebi sam pomislio: „Na kraju krajeva, dok si ti ovde, braća i sestre mene neće ni primetiti. Čemu onda moja beseda?” Tokom jednog okupljanja, Metju me je upitao za mišljenje nakon što je završio besedu. Smatrao sam da je besedio previše i da je rekao sve što sam ja hteo da kažem, pa sam bio prilično nesrećan. Zato sam mu rekao: „Narav ti je nadmena dok besediš. Nisi razotkrio sopstvenu iskvarenu prirodu i samo si nejasno diskutovao o nečemu što si razumeo. Pružio si samo okvir, ali nisi diskutovao o detaljima.” Znao sam da to što sam rekao nije bilo tačno – namerno sam to rekao. Samo sam želeo da mu splasne oduševljenje kako ne bi pričao toliko na budućim okupljanjima. Kad bi mi slao poruke da me pita kako sam ili u vezi sa drugim stvarima, ja ne bih odgovarao. Mislio sam da će tad shvatiti da ne želim da sarađujem sa njim. Čak sam želeo da prestane da mi šalje poruke. Samo sam želeo da ode i ostavi mi prostora da mogu da pokažem svoje talente. Takođe sam želeo da svoju dužnost obavljam sa punim radnim vremenom, kao on, kako bih, kad god bih bio potreban braći i sestrama, mogao odmah da im budem na raspolaganju. Na taj način bi svi oni imali visoko mišljenje o meni. Želeo sam da napustim svetovni posao i posvetim se svojoj dužnosti u potpunosti, ali mi je taj posao i dalje bio potreban da bih zarađivao novac za život svoje porodice. Osećao sam se prilično potišteno što nisam mogao puno radno vreme da posvetim svojoj dužnosti kao Metju. Čak sam pomislio: „Mogao bih i da prestanem da budem propovednik. Tada neću morati da sarađujem sa Metjuom. On neće uticati na mene ako pređem na drugu dužnost i moći ću da se istaknem.” Ali kad sam zapravo razmislio o odustajanju, osetio sam pomalo krivicu i nisam znao šta da radim. Pomolio sam se Bogu moleći Ga da mi pomogne da razumem svoje trenutno stanje.

Pomislio sam na odlomak Božjih reči koji kaže: „Dužnosti dolaze od Boga; one su obaveze i poslanja koja je Bog poverio ljudima. Kako, onda, treba čovek da ih shvati? ’Pošto je ovo moja dužnost i nešto što mi je Bog naložio, to je moja obaveza i moja odgovornost. Jedino je ispravno da je prihvatim kao svoju moralnu dužnost. Ne mogu da je odbijem niti da je odbacim; ne mogu da budem probirljiv. Ono što mi zapadne svakako je ono što treba da radim. Nije da nemam pravo da biram, već ne bi trebalo da biram. Ovako stvoreno biće treba da rezonuje’” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kroz Božje reči sam shvatio da nam dužnosti dodeljuje Bog. Treba da se držim svoje dužnosti i ispunjavam obaveze. Ne treba da izbegavam obaveze i budem probirljiv. Takav razum bi trebalo da imam. Što se mene tiče, pošto moja žarka želja da nadmašim Metjua nije ispunjena, želeo sam da napustim svoju dužnost. To je mnogo povređivalo Boga! Nisam se prema svojoj dužnosti odnosio kao prema odgovornosti, već kao načinu da se lično istaknem i steknem poštovanje i divljenje. Želeo sam da napustim svoj posao i da dužnost obavljam sa punim radnim vremenom ne da bih udovoljio Bogu u ispunjavanju te dužnosti, već da bih se otimao za status sa svojim saradnikom i nadmašio ga. Kad nisam mogao da obavljam svoju dužnost sa celim radnim vremenom zbog stvarnih briga, želeo sam da pređem na drugu dužnost da bih dobio priliku da se lično istaknem. Stvarnost mi je pokazala da stvarni razlog zašto sve radim nije taj da bih obavljao svoju dužnost, već sam koristio svoju dužnost kao priliku da se nadmećem za status. Bog se gnuša takvog ponašanja.

Kasnije sam naišao na neke Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Okrutan ljudski rod! Dosluh i spletke, međusobno otimanje i grabež, borba za slavu i bogatstvo, međusobni pokolj – hoće li tome ikada doći kraj? Uprkos stotinama hiljada reči koje je Bog izgovorio, niko se nije opametio. Ljudi deluju zarad svojih porodica, sinova i kćeri, svoje karijere, izgleda u budućnosti, položaja, preterane sujete i novca, radi hrane, odeće i onog telesnog. Međutim, ima li ikoga čiji su postupci zaista radi Boga? Čak i među onima koji deluju zarad Boga, malo je onih koji Boga spoznaju. Koliko ljudi ne postupa zarad svojih sopstvenih interesa? Koliko njih ne ugnjetava niti izopštava druge kako bi zaštitili sopstveni položaj? I tako je Bog nebrojeno puta bio nasilno osuđen na smrt, a bezbroj varvarskih sudija su Boga osudili i još jednom Ga prikovali za krst. Koliko njih se može nazvati pravednima jer zaista postupaju zarad Boga?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zlikovci će zasigurno biti kažnjeni”). „Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli. Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao vođe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Kroz Božje reči sam razumeo svoje trenutno stanje. Bog kaže: „Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba!” Ove reči su bile istina i razotkrile su moje pravo stanje. Kad sam video da moj saradnik postiže bolje rezultate u svojoj dužnosti nego ja i da bolje rešava probleme braće i sestara, jednostavno sam osetio da je bolji od mene i da se nikad neću lično istaći dok je on tu. Zato sam mu zavideo i isključivao ga i nisam želeo da sarađujem s njim. Namerno sam ignorisao njegove poruke i nisam hteo da odgovaram na njegove telefonske pozive. Kad je besedio o svom iskustvu i shvatanju, ja nisam sarađivao sa njim da bih održavao život crkve, već sam mu umesto toga tražio propuste. Čak sam ga namerno nazvao nadmenim i napao ga kako bi pokazivao manje oduševljenje i prestao da se ističe i premašuje me. Bio sam tako zlonameran. Svaki put kad je trebalo da obavljam dužnost s njim, osećao sam to kao mučenje. Oduvek sam želeo da se takmičim sa njim i uopšte nisam bio u stanju da sačuvam smirenost. Bio sam baš onakav kako je Bog rekao: „Okrutan ljudski rod! Dosluh i spletke, međusobno otimanje i grabež, borba za slavu i bogatstvo, međusobni pokolj – hoće li tome ikada doći kraj?” Pošto se moja želja za slavom i statusom nikad nije ostvarila, počeo sam da mrzim svog saradnika. Samo sam želeo da pobegnem od njega i da ga se otarasim kako bih mogao da radim sam. Čak sam razmišljao o tome da odustanem od svoje dužnosti. Shvatio sam koliko sam bio zlonameran i nehuman. Nisam se nimalo razlikovao od divljih zveri koje love svoj plen, spremni da se tuku i grebu zarad sopstvenih interesa. Uvek sam samo sebe uzimao u obzir, a ne i rad crkve. Čak i ako je rad crkve zaostajao, ja se ne bih brinuo niti paničio. Koliko sam sebičan i podao bio! Takođe sam razmišljao o tome zašto ne mogu da imam jednostavnu i skladnu saradnju sa Metjuom. Shvatio sam da sam u veri krenuo pogrešnim putem zbog svoje sotonske naravi. Ako ne bih tragao za istinom i rešio svoju iskvarenu narav, izgubio bih delo Svetog Duha i pao u tamu. Nekoliko puta sam se pomolio Bogu moleći Ga da mi pomogne da razumem sebe i rešim svoju iskvarenu narav.

Onda sam ugledao odlomak Božjih reči: „Koja je parola antihristȃ bez obzira na grupu u kojoj se nalaze? ’Moram da se nadmećem! Nadmećem! Nadmećem! Moram da se nadmećem da budem najveći i najbolji!’ To je narav antihristȃ; kud god da odu, oni se nadmeću i nastoje da ostvare svoje ciljeve. Oni su Sotonine pokorne sluge i ometaju posao crkve. Narav antihristȃ je sledeća: počinju da osmatraju stanje u crkvi da bi ustanovili ko već godinama veruje u Boga i poseduje kapital, ko je nadaren ili ima talente i ko je braći i sestrama od koristi u njihovom život-ulasku, ko ima veći prestiž, ko ima više godina službe, o kome se među braćom i sestrama lepo govori, ko ima više pozitivnih stvari. Ti ljudi će im biti konkurencija. Ukratko, svaki put kad se antihristi nađu u nekoj grupi ljudi, ovo je ono što uvek rade: nadmeću se za status, nadmeću se za dobar ugled, nadmeću se da u svemu imaju poslednju reč i pravo da donose odluke u grupi i srećni su kada to postignu. (…) U toj meri je uobražena, odvratna i nerazumna narav antihristȃ. Oni nemaju ni savest ni razum, pa čak ni trunku istine. U postupcima i delima antihrista može se zapaziti da u onome što on radi nema nikakvog razuma normalne osobe; i premda s njim u zajedništvu može da se razgovara o istini, on je ne prihvata. Ma koliko bilo ispravno to što govoriš, to kod njega ne prolazi. Jedino čemu voli da stremi jesu ugled i status, koje duboko poštuje. Dokle god može da uživa u povlasticama statusa, on je zadovoljan. U tome je, veruje, vrednost njegovog postojanja. Bez obzira na to u kojoj se grupi ljudi nađe, ljudima mora da pokaže ’svetlost’ i ’toplinu’ koje donosi, svoje talente, svoju jedinstvenost. I upravo zato što veruje da je poseban, on prirodno smatra da se prema njemu treba ophoditi bolje nego prema običnim ljudima, da treba da dobija podršku i divljenje ljudi, da ljudi na njega treba da se ugledaju, da ga obožavaju – smatra da mu sve to sleduje. Zar takvi ljudi nisu drski i bestidni? Zar nije problem imati takve ljude u crkvi?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Kroz Božje reči sam postao svestan ozbiljnosti svojih postupaka. Ispostavilo se da sam tokom traganja za slavom, statusom i divljenjem drugih u svojoj dužnosti, pokazivao narav antihrista. Kad sam video da je Metjuova beseda o istini bila prosvećujuća, da je ostvarivao rezultate u svojoj dužnosti i da su ga sva braća i sestre veličali i obraćali mu se s pitanjima, zavideo sam mu. Da bih ga nadmašio i stekao status u srcima drugih, čak sam pomišljao da napustim posao da bih svoju dužnost obavljao sa punim radnim vremenom kako bih bio tu svakog trenutka kad nekom zatrebam da rešim njihove probleme. Tako bi drugi imali visoko mišljenje o meni i moj saradnik više ne bi zauzimao posebno mesto u njihovim srcima. Svaki put kad sam obavljao dužnosti sa Metjuom, uvek sam osećao kao da živim u njegovoj senci i da nemam priliku da se istaknem. Nije mi se sviđalo kako je uvek sticao divljenje i veličanje braće i sestara i čak sam se nadao da mu niko neće odgovoriti kad je slao poruke u grupnoj prepisci. Zbog njega me niko od braće i sestara nije primećivao, pa sam sve vreme provodio boreći se s njim, nadajući se da ću ga nadmašiti i navesti braću i sestre da mi se dive i obožavaju me. Tako bih se obično ponašao u pokušaju da steknem slavu i status. Kako moje ambicija i želja nikako nisu bile zadovoljene, pomislio sam da nemam nikakvu priliku da se lično istaknem i želeo sam da prestanem da budem propovednik, misleći da ću imati priliku da se istaknem u nekoj drugoj dužnosti. Shvatio sam da je moja opsednutost slavom i statusom bila van kontrole. Bio sam baš kao neki antihrist u svojoj ljubavi prema slavi i statusu – ova želja se toliko duboko ukorenila u meni da je bila deo moje prirode. Shvatio sam da je put kojim idem izuzetno opasan. Božja narav je neuvredljiva – On je pravedan. Ako ne bih tragao za tim da se promenim i ako bih se fokusirao samo na nadmetanje za slavu i status ne pomišljajući na rad crkve, Bog bi me se gnušao i odbacio bi me i uklonio. Osećao sam duboko gađenje zbog svojih postupaka i više nisam želeo da se nadmećem za status sa svojim saradnikom. Pomolio sam se Bogu, moleći Ga da mi pomogne da se oslobodim okova i ograničenja moje sotonske naravi.

Zatim sam naišao na ovaj odlomak Božjih reči: „Koji god da su smer ili cilj tvog stremljenja, ako se ne zamisliš nad težnjom za statusom i ugledom i ako ti veoma teško pada da te stvari ostaviš po strani, onda će one uticati na tvoj život-ulazak. Dokle god status ima mesto u tvom srcu, on će u potpunosti kontrolisati smer tvog života i ciljeve kojima težiš, i na njih će uticati, pa će ti u tom slučaju biti veoma teško da uđeš u istina-stvarnost, a da ne pominjemo postizanje promena u tvojoj naravi; naravno, podrazumeva se pitanje da li ćeš na kraju moći da zadobiješ Božje odobravanje. I ne samo to. Ako svoje stremljenje statusu ne možeš nikad da ostaviš po strani, to će uticati na tvoju sposobnost da izvršavaš svoju dužnost u skladu sa merilom, zbog čega će ti biti vrlo teško da postaneš prihvatljivo stvoreno biće. Zašto to kažem? Bog se ničega ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, zato što je stremljenje statusu sotonska narav, to je pogrešan put, nastao iz iskvarenosti Sotone, nešto što Bog osuđuje, i predstavlja upravo onu stvar kojoj Bog sudi i pročišćuje je. Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo neprijateljski nastrojeno prema Bogu? Bog ljudima nije naložio status; Bog ljudima pruža istinu, put i život i na kraju ih navodi da postanu prihvatljiva stvorena bića, mala i beznačajna stvorena bića – a ne neko ko poseduje status i prestiž i koga duboko poštuje na hiljade ljudi. Stoga, iz koje god perspektive da se posmatra, stremljenje statusu vodi u ćorsokak. Koliko god razuman bio izgovor s kojim stremiš statusu, taj put je ipak pogrešan i Bog ga ne odobrava. Koliko god da se naporno trudiš ili koliku god cenu da plaćaš, ako želiš status, Bog ti ga neće dati; ako nije dat od Boga, borbom nećeš uspeti da ga dobiješ, a budeš li nastavio da se za njega boriš, ishod će biti samo jedan: bićeš otkriven i uklonjen i dospećeš u ćorsokak” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Kroz Božje reči sam uvideo da je moja neprestana težnja za statusom ne samo umanjivala moju sposobnost da obavljam svoju dužnost, već me je sprečavala da postignem merila kao stvoreno biće. Pošto sam stalno tragao za statusom, uvek pokušavajući da premašim Metjua i steknem divljenje svih, i neprestano se nadmećući i takmičeći, postajao sam sve više zlonameran i lišen normalne ljudskosti. Uvideo sam kako traganje za slavom i statusom nije pravi put i kako je to put protivljenja Bogu koji vodi u propast. Kao vernik i stvoreno biće, treba da se fokusiram na traganje za istinom i prestanem da se borim za nešto tako beskorisno kao što je stremljenje ka slavi i statusu. Tek onda bih mogao da izbegnem da činim zlo i protivim se Bogu. Zato sam se pomolio Bogu govoreći: „Dragi Bože! Prepoznao sam u sebi sotonsku narav. Zbog svoje opsednutosti reputacijom i statusom, često osećam ljubomoru prema Metjuu i ne želim da sarađujem sa njim. Dragi Bože! Od sada ću se kajati pred Tobom i neću tragati za slavom i statusom. Jedino ću stremiti ka istini i dobro obavljati svoju dužnost. Molim Te da me vodiš i pomogneš mi, Bože.”

Tokom svojih duhovnih predanosti naišao sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Prema kojim načelima se ponašate? Trebalo bi da se ponašate u skladu sa svojom pozicijom, da pronađete pravo mesto za sebe i da obavljate dužnost koju treba da obavljate; jedino takva osoba ima razum. Na primer, postoje ljudi koji su vični nekim stručnim veštinama i shvataju njihova načela, pa treba da preuzmu odgovornost i da obave završne provere u tom području; postoje ljudi koji mogu da ponude ideje i uvide, nadahnjujući druge i pomažući im da svoje dužnosti bolje obavljaju – u tom slučaju oni treba da donose ideje. Ako možeš da pronađeš pravo mesto za sebe i da radiš u skladu sa svojom braćom i sestrama, izvršavaćeš svoju dužnost i ponašaćeš se u skladu sa svojom pozicijom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Božje reči su mi pružile put primene. Pomislio sam: „Ja sam jedna obična osoba – trebalo bi da tragam da postanem istinsko stvoreno biće, da znam svoje mesto, da radim skladno sa drugima i da svoju dužnost obavljam najbolje što mogu. Samo to je pravi put.” Pomislio sam na to kako je bilo kad je Bog naložio Adamu da dâ imena životinjama. On se složio sa imenima koje je Adam smislio – nije odbacio Adama niti smislio Svoja imena da bi pokazao koliko je On veći, već je prihvatio Adamove izbore. To mi je pokazalo da Božja poniznost i skrivenost istinski zavređuju ljubav. Bog je vrhovni, Gospod sveg stvorenog, a ipak se ponizno skriva. Što se mene tiče, ja sam samo obično stvoreno biće, ali sam uvek želeo da se pravim važan i da stičem poštovanje drugih, a čak sam i pokušavao da premašim one koji su ostvarivali dobre rezultate u svojoj dužnosti zarad sopstvenog statusa i reputacije. Bio sam izuzetno nadmen i nerazuman! Osetio sam žaljenje zbog onog što sam činio, pa sam došao pred Boga da se pokajem i pomolim Mu se, moleći Ga da mi dâ hrabrosti da se razotkrijem pred svojim saradnikom.

Kasnije sam skupio hrabrost i izvinio se Metjuu, razotkrivajući svoju narav antihrista koja se manifestovala mojom željom da se u tajnosti nadmećem s njim za slavu i status. Kad sam praktično postupio na taj način, osećao sam se mnogo spokojnije. Kasnije je Metju našao neke Božje reči koje su bile relevantne za moje stanje i one su mi zaista bile od pomoći. Bio sam tako zahvalan Bogu! Zakleo sam Mu se da ću se ponašati onako kako On zahteva. Nakon toga sam prestao da ignorišem poruke svog saradnika i počeo sam aktivno da ga obaveštavam o statusu svih projekata za koje sam bio zadužen, što mu je omogućavalo da prati moj rad, nadzire ga i pomaže mi. Diskutovali smo o našem poslu i sarađivali na okupljanjima i u besedama. Međusobno smo se dopunjavali i podržavali rad crkve kao tim. Hvala Bogu!