Jednog jutra, u novembru 2007. godine, dok smo bili na okupljanju u kući sestre Liju Hua, više od desetak policajaca je iznenada uletelo u dvorište i pre nego što smo uspeli da reagujemo, upali su u kuću vičući: „Ne mrdajte!” Prizor je bio krajnje haotičan i ja sam se jako uplašila, pa sam se neprestano molila Bogu. Policajci su preturali sve po kući. Ubrzo su prevrnuli celu kući i pronašli knjige i DVD-ove Božjih reči koje su čuvne u kući Liju Hua. Zatim su nas brzo nasilno pretresli i u mom džepu su pronašli materijale o broju članova crkve i finansijama. Jako sam se zabrinula, plašeći se da će druga braća i sestre biti umešani, pa sam se tiho pomolila Bogu, moleći Ga da ih zaštiti. U tom trenutku, jedan od policajaca je zgrabio Liju Hua i upitao je: „Ima li u tvojoj kući još knjiga ili novca za crkvu?” Kada nije odgovorila, policajac ju je, ne obazirući se na njenu starost, silovito gurnuo, a Liju Hua je svom težinom pala na zemlju i izgubila svest. Videla sam Liju Hua kako nepomično leži na zemlji, bledog lica i htela sam da otrčim i pomognem joj da ustane, ali su me dvojica policajaca neočekivano uhvatila za ruke i odvukla do automobila. Ostali policajci su otišli da izvuku Liju Hua napolje i, videvši je onesvešćenu na zemlji, otišli su da hapse druge. Pomislila sam: „Komunistička partija mrzi Boga i kad jednom uhvate nekoga ko propoveda jevanđelje, mučiće ga. Neke su pretukli i onesposobili, druge su osudili na zatvor, a ključne starešine i delatnike su posebno tukli do smrti i nisu snosili nikakve posledice. Sada kada sam uhapšena i kada su kod mene pronašli materijale o broju članova crkve i finansijama, sigurno će misliti da sam crkveni starešina i neće me lako pustiti.” Prilično sam se uplašila, ne znajući kakvu će torturu policija primeniti na meni, a kad ne bih mogla to da izdržim i kad bih postala Juda, to bi bio prekršaj protiv Božje naravi. Ja nisam mogla da postanem Juda. Stalno sam se molila Bogu: „Bože, trenutno se jako plašim, ne znam kako će policija da se ponaša prema meni. Molim Te, zaštiti me i daj mi vere. Spremna sam da ostanem postojana u svom svedočenju!” Posle molitve, pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Kad se suočiš sa stradanjem, moraš biti u stanju da odbaciš svoju brigu za telo i da se ne žališ na Boga. Kad se Bog od tebe sakrije, moraš biti u stanju da imaš veru u to da Ga slediš, da očuvaš svoju raniju ljubav i ne dozvoliš joj da posustane, niti da se rasprši. Ma šta Bog činio, moraš da Mu dozvoliš da orkestrira kako Mu je volja i da budeš voljan da prokuneš svoje telo, umesto da se žališ na Njega. Kad si suočen s kušnjama, moraš biti voljan da izdržiš bol izazvan odricanjem od onoga što voliš i da budeš voljan da gorko plačeš kako bi udovoljio Bogu. Jedino su ovo prava ljubav i vera” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Božje reči su umirile moje srce. Bog dopušta da nas zadese patnje i kušnje kako bismo usavršili svoju veru. Kada su me uhapsili i progonili, bila sam kukavica i plašila sam se mučenja i videla sam da moja vera u Boga nije iskrena. Ne bi trebalo više da razmišljam o svom telu, i ma kakvo mučenje policija primenila na meni, morala sam da se oslonim na Boga i ostanem postojana u svom svedočenju, pa čak i kad bih morala da umrem, nikada ne bih postala Juda.

Kada smo stigli u policijsku stanicu, dva policajca su me agresivno ispitivala: „Ko je crkveni starešina? Gde je crkveni novac?” Ispitivali su me do 8 sati uveče, a kada su videli da ništa ne govorim, odvezli su me u pritvor. Bilo je zaista hladno u to doba godine, a dve policijske službenice su me silom skinule do gole kože i pretresle, a onda su mene i još dve sestre zatvorile u sobu, ne dajući nam da jedemo. Dale su nam samo tanko ćebe, oštro rekavši: „Sve možete da se smrznete! Ko vam je rekao da sledite Svemogućeg Boga? Nemojte ni pomisliti na jelo sve dok se još držite te svoje vere!” Te noći, nas tri smo tiho tešile i bodrile jedna drugu. Shvatile smo da su hapšenje i progon Božja kušnja i da treba da svedočimo za Boga. Koliko god nas policija mučila, čak i kad bi nas pretukli do smrti, nikada ne bismo napravile kompromis sa Sotonom! Zadobile smo veru i snagu, pa iako nam je bilo hladno i iako smo bile gladne, to nije delovalo tako nepodnošljivo.

Sutradan me je saslušala policija. Jedan oficir me je svom silinom gurnuo u glavu i rekao: „Ko je starešina tvoje crkve, veštice? Ko ti je dao finansijska dokumenta za crkvu? Ako nam kažeš, još danas ćemo te osloboditi, ali ako nam ništa ne kažeš, zaista ćeš biti u nevolji!” Suočivši se sa njihovim nemilosrdnim ispitivanjem, u sebi sam se stalno molila Bogu, moleći Ga da zaštiti moje srce. Videvši da ništa ne govorim, jedan od policajaca se razbesneo i rekao: „Ako ne progovoriš, imamo načina da te mučimo! Osudićemo te na deset godina zatvora!” Drugi je rekao: „Poslaću te u Sibir Kine, da osetiš kakva te patnja tamo čeka. Onda ćemo videti koliko si tvrdoglava!” Stalno su pokušavali da me nateraju da odgovorim i da me iskušaju. Samo sam se molila i oslonila se na Boga u svom srcu i nisam upala u njihovu zamku. Trećeg dana u 8 časova ujutru, četiri policajca su me pozvala da me fotografišu. Jedan policajac je uz lažni osmeh rekao: „Znaš li zašto te slikamo? Jedeš hranu Komunističke partije, ali ne veruješ u nju, već umesto toga veruješ u Boga i propovedaš jevanđelje. Ako sada svi počnu da veruju u Boga, ko će verovati u Komunističku partiju? Ti se protiviš Komunističkoj partiji! Sa svojim entuzijazmom za propovedanje jevanđelja, zaslužuješ deset godina zatvora. Objavićemo tvoju fotografiju na televizuji da je svi vide i učinićemo da te bude sramota da pokažeš lice u javnosti!” Nakon što je to rekao, nasmejao se i povukao me za ruku da me na silu fotografiše. Bila sam besna, ali i prilično zabrinuta, misleći: „Ako policija objavi na televiziji činjenicu da sam uhapšena zbog vere i time razbesni javnost, šta će moji prijatelji i rođaci misliti o meni? Komšije bi mogle da mi se podsmevaju. Kako bih mogla da se pojavim u javnosti? Da li bi me se moja deca stidela i odbacila me?” Razmišljajući o tome, osetila sam se potpuno iscrpljeno. Shvatila sam da se moje srce udaljilo od Boga, pa sam se brzo pomolila Bogu tražeći od njega da zaštiti moje srce. U tom trenutku sam se setila ovih Božjih reči: „Ne postoji ni jedna jedina osoba među vama koju štiti zakon – vas je, umesto toga, zakon kaznio. Još problematičnije je to što vas ljudi ne razumeju: bilo da su u pitanju vaši rođaci, roditelji, prijatelji ili kolege, niko od njih vas ne razume. Kada vas Bog napusti, za vas je nemoguće da nastavite život na zemlji, ali ljudi ionako ne mogu podneti da budu daleko od Boga, što jeste značaj Božjeg osvajanja ljudi i jeste slava Božja. Ono što ste danas nasledili prevazilazi nasleđa apostola i proroka kroz vekove i veće je čak i od nasleđa koje su stekli Mojsije i Petar. Blagoslovi se ne mogu dobiti za dan ili dva; oni moraju biti zasluženi višestrukim plaćanjem ceha. Drugim rečima, morate posedovati ljubav koja je oplemenjena, morate posedovati snažnu veru i mnoge istine koje Bog zahteva da dostignete. Štaviše, morate se okrenuti pravdi, bez straha ili izbegavanja i morate imati bogoljubivo srce koje je postojano do smrti. Morate biti odlučni, moraju se desiti promene u vašoj život-naravi, vaša iskvarenost mora biti izlečena i morate prihvatiti sve Božje orkestracije bez pogovora i morate biti pokorni sve do smrti. To je ono što treba da postignete, ovo je krajnji cilj dela Božjeg i ono što Bog traži od ove grupe ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Uz pomoć Božjih reči sam razmela da hapšenja i progon hrišćana od strane Komunističke partije i njeni pokušaji da učini da nas javno mnjenje kleveta i napada, imaju za cilj da nas nateraju da izdamo Boga. Zar nisam upadala u Sotoninu zamku time što sam bila negativna i puna bola jer sam se plašila da će me ismejati? Biti uhapšen i ponižen zbog vere u Boga je progon zbog pravednosti i to je nešto veličanstveno, ali ja sam se plašila ismevanja. Nije li to pokazalo da ne umem da razlikujem dobro od lošeg? Toliko sam uživala u zalivanju i opskrbi Božjih reči, a sada, kada je Bogu bilo potrebno da svedočim, razmišljala sam o svom telu i brinula se za svoju sujetu i ponos. Zaista mi je nedostajala savest! Razmišljajući o ovome, osetila sam duboko kajanje i pomislila sam: „Šta god da mi danas urade, čak i ako objave moju fotografiju na televiziji kako bi me klevetali i naterali ljude da me ismevaju i odbace, ja ću i dalje ostati postojana u svom svedočenju i nikada neću izdati Boga!”

Nakon što su me fotografisali, policija me je vratila u prostoriju za ispitivanje. Jedan službenik je iz moje torbe uzeo dokumente o broju članova crkve i finansijama i bacio ih na sto, besno gledajući u mene i vičući: „Danas moraš jasno da objasniš odakle su ove stvari došle! Ako ne progovoriš, dobićeš deset godina zatvora!” Videvši da ne odgovaram, snažno mi je gurnuo prstom glavu i rekao: „Babetino, video sam mnoge poput tebe. Ako danas ne priznaš sve, rizikuješ to malo života što ti je preostalo! Imamo pet timova koji će se smenjivati u tome da te ispituju. Videćemo ko će duže izdržati!” To me je uplašilo, pa sam razmišljala o tome kako su neka braća i sestre mučeni guranjem štapića od bambusa ispod noktiju, a druge su nasilno hranili biber vodom nakon hapšenja. Pitala sam se da li će i meni učiniti isto ako nastavim da ćutim. Kad bi me mučili i strpali u zatvor na nekoliko godina, da li bih to mogla da izdržim? Imam preko 50 godina i zdravlje mi nije dobro, šta ako bi me mučili do smrti? Stalno sam se molila Bogu u svom srcu, moleći Ga da mi da snagu. U tom trenutku sam pomislila na neke Božje reči: „U ovoj etapi dela od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera ljudi, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Bez obzira na to sa kakvom se patnjom ili iskušenjem suočila, morala sam da se oslonim na svoju veru i budem postojana u svom svedočenju. Samo tako je Bog mogao da me usavrši. Razmišljala sam o Jovovoj patnji pod Sotoninim iskušenjem. Kada je izgubio svoja ogromna stada goveda i ovaca, svoje ogromno bogatstvo i svoju decu, a celo telo mu je bilo prekriveno bolnim ranama, Jov je i dalje verovao u Boga. Radije je proklinjao svoje telo nego da se žali na Boga i nastavio je da slavi Božje ime, ostavši tako postojan u svom svedočenju, ponizivši Sotonu i primivši Božje odobrenje i blagoslove. To što su me zatvorili i što me progone je bilo Sotonino iskušavanje, a Bog me je takođe kušao i proveravao. Morala sam da sledim Jovov primer i da se ne žalim na Boga, čak i ako je to značilo da ću umreti i morala sam da se oslonim na Boga kako bih ostala postojana u svom svedočenju i posramila Sotonu. Od tad pa nadalje, kako god da me je policija ispitivala, ništa nisam rekla. Videvši da iz mene ne mogu ništa da izvuku, policija je rekla drugom timu: „Nađite način da je naterate da progovori, ima dosta novca na ovim dokumentima. Naterajte je da prizna detalje o crkvenom novcu i starešinama, ne dajte joj da spava dok ne progovori!” Drugi policijski tim su činila dva mladića. Stajali su mi sa strane i snažno me udarali pesnicama po ramenima, zahtevajući da kažem ko su crkvene starešine. Osećala sam se malo ošamućeno, sedeći na stolici, drhtala sam i nisam mogla da govorim. Oni nisu popustili i nastavili su da me udaraju pesnicama. Posle nekog vremena je ušao načelnik Biroa javne bezbednosti i škrgućući zubima, rekao: „Još uvek nisi priznala, posle toliko vremena? Ko ti je dao crkvena finansijska dokumenta? Ako nam ne kažeš danas, nagrabusićeš!” Čuvši ovo, srce je počelo da mi lupa i brzo sam se pomolila Bogu: „Bože, izgleda da me neće pustiti. Ne mogu ovo sama da preživim, spremna sam da se oslonim na Tebe. Kako god da me muče, ja nikada neću biti Juda!” U tom trenutku, odjednom sam osetila grč u stomaku i počela sam da povraćam. Videvši da povraćam svuda po sobi, policija se udaljila. Iskoristila sam priliku da sa stola zgrabim dokumente o broju članova crkve i finansijama i upotrebila sam ih da se obrišem. Onda sam ih bacila na zemlju i gazila po njima kako bih ih uništila, što je policajce razbesnelo te su prebledeli. U tom trenutku, načelnik Biroa javne bezbednosti je dobio telefonski poziv u kom su mu javili da mu je preminula tašta i da mora da požuri kući, pa su morali da prekinu ispitivanje. Znala sam da je ovo Božja zaštita i bila sam Mu duboko zahvalna. Policija me je ispitivala ukupno osam puta, ali od mene nisu dobili nikakvu informaciju, pa su me na kraju poslali u pritvor.

U pritvorskoj jedinici, dve policijske službenice su me odvele u jednu malu prostoriju i grdile su me: „Ogulićemo ti kožu, stara veštice!” Onda su uzele makaze i odsekle svu dugmad sa moje odeće. Zatim su me svukle i bacile moje cipele. Posle pregleda, naterale su me da bosonoga pređem preko dvorišta do druge sobe. Osećala sam se potpuno poniženo, bila sam veoma ljuta i uznemirena, pa sam se pomolila Bogu. Pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Bogu je izuzetno teško da sprovodi Svoje delo u zemlji velike crvene aždaje – ali kroz ovu poteškoću Bog obavlja jednu etapu Svog dela, pokazujući Svoju mudrost i čudesna dela i koristeći tu priliku da ovu grupu ljudi učini potpunom. Kroz stradanje ljudi, njihov kov i kroz sve sotonske naravi ljudi u ovoj prljavoj zemlji, Bog čini Svoje delo pročišćenja i osvajanja da bi time stekao slavu i da bi zadobio one koji će svedočiti delima Njegovim. U tome je sav značaj svih žrtava koje je Bog podneo zarad ove grupe ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Prosvećenje Božjih reči je učinilo da shvatim da to što sam zarobljena i ponižena, iako je moje telo malo patilo a ponos mi je bio narušen, jeste stradanje radi pravednosti i zadobijanja istine i to stradanje je vredno i smisleno. Progon mi je takođe pomogao da steknem raspoznavanje i jasnije vidim rđavost i bestidnost velike crvene aždaje i počela sam da je se gnušam i odbacujem je iz svog srca. Razmišljajući o ovome, više se nisam stidela i odlučila sam da ostanem postojana u svom svedočenju kako bih posramila Sotonu.

Nakon trideset dana provedenih u pritvorskoj jedinici, policija me je optužila za „remećenje javnog reda i mira” i osudila na godinu dana radnog prevaspitavanja. U radnom logoru sam bila u prostoriji od oko 10 kvadrata natrpanoj sa 20 ljudi, a rad je počinjao svakog jutra u 6 sati. Policija nam je stalno dodeljivala zadatke i, kad ih ne bismo izvršili, ne bi nam dozvolili ni da jedemo, ni da spavamo, a morali bismo da radimo prekovremeno noću. Bila noć ili dan, kad god bi nas pozvali da nešto pomerimo, morali bismo odmah da idemo, da sami nosimo 30 do 35 kilograma stvari do trećeg sprata, a kad bismo se kretali polako, policija bi vikala na nas i grdila nas. Kad bih stigla na drugi sprat, ne bih mogla da se pomerim i pri svakom koraku bih pala, a morala sam da se penjem do trećeg sprata. Na kraju sam bila iscrpljena, oblivena znojem, svaki put bih osećala slabost u nogama, a nakon završetka zadatka, nisam imala vremena ni da dođem do daha, već bih odmah morala da pređem na drugi posao. Svakodnevno sam radila kao da mi život zavisi od toga, plašeći se kažnjavanja ili produžetka kazne ako ne obavim zadatke, često završavajući sa glavoboljama i vrtoglavicom, a u nekoliko navrata sam se skoro onesvestila. Posle celodnevnog rada, morala sam da čuvam stražu u trajanju od dva sata noću, a da ne zadremam, da se ne naslonim na zid ili slobodno krećem okolo, a svaki prekršaj je vodio kažnjavanju i grdnjama. Kada bi konačno došlo vreme za spavanje, to je takođe bilo mučenje, jer je nas četvoro moralo da se stisne u jedan krevet širine jednog metra, a ja sam morala da se stisnem u mali procep i jedva legnem, bez mogućnosti da se okrenem ili pomerim, jer bi ostali zatvorenici vikali na mene ukoliko bih napravila bilo kakav pokret. Noge bi mi visile sa kreveta, grčile bi se na hladnoći. Takođe sam često imala noćne more o tome da sam zarobljena ili da me ispituju i budila sam se oblivena hladnim znojem. Uvek smo bili gladni, a kada bi došlo vreme za jelo, mi koji smo verovali u Boga smo dobijali samo retku, vodenastu hranu, bez ikakve masnoće. U radnom logoru je svaki dan bio kao godina. Svaki dan sam mislila: „Kada će doći kraj ovim mračnim i jadnim danima?” Osećala sam se prilično slabo, pa sam se pomolila Bogu. Pomislila sam na ove Božje reči: „Bez obzira na to kako Bog deluje i bez obzira na tvoje okruženje, ti možeš da stremiš ka životu i da tragaš za istinom, da stremiš ka spoznaji Božjeg dela, da tragaš za znanjem o Njegovim delima i možeš da deluješ u skladu sa istinom, to znači da imaš istinsku veru i to pokazuje da nisi izgubio veru u Boga. Istinsku veru u Boga možeš imati samo ako si u stanju da istraješ u stremljenju ka istini za vreme oplemenjivanja, ako si u stanju da uistinu voliš Boga i da ne gajiš sumnje u Njega, i ako ti, ma šta On činio, i dalje primenjuješ istinu da bi Mu udovoljio, te ako si u stanju da u duboko u sebi tražiš Njegove namere i da o Njegovim namerama vodiš računa” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). „Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su za vas pripremljeni? Da li ste ikada stremili ka obećanjima koja su vam data? Vi ćete, pod vođstvom Moje svetlosti, uspeti da se oslobodite stiska sila tame. Nećete, usred tame, izgubiti vođstvo svetlosti. Vi ćete biti gospodari svega stvorenog. Vi ćete biti pobednici pred Sotonom. Kada dođe propast zemlje velike crvene aždaje, vi ćete stajati među bezbrojem ljudi kao dokaz Moje pobede. Vi ćete stajati postojano i nepokolebljivo u zemlji Sinim. Kroz patnje koje trpite, nasledićete Moje blagoslove i isijavaćete Moju slavu kroz celu vaseljenu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su me zaista utešile i ohrabrile. Pobednik je neko ko usred progona i nevolja ipak može da primenjuje istinu, pobedi Sotonu i svedoči za Boga. Ali, ja sam postala negativna i slaba zbog malo patnje. Kako bih, na taj način, mogla da pobedim Sotonu? To što mogu da trpim ove teškoće i imam priliku da svedočim za Boga je bio način na koji me je Bog uzvisio i blagoslovio. Imajući to na umu, osećala sam da je ova patnja dragocena i smislena i bila sam voljna da se pokorim i oslonim na Boga da bih je iskusila. Na ovaj način, oslanjajući se na molitvu i vođstvo Božjih reči, pregurala sam godinu dana zatvora. Kad sam napustila radni logor, bila sam izgubila preko trinaest kilograma i šake su mi bile trajno oštećene.

Po izlasku iz radnog logora, Komunistička partija nije smanjila nadzor nada mnom, pa su postavili doušnika u selu samo da me posmatra, da vidi da li još uvek verujem u Boga ili idem na okupljanja. Živela sam kao u zatvoru, nisam mogla da prisustvujem okupljanjima niti da propovedam jevanđelje, tako da nisam imala drugog izbora osim da napustim kuću kako bih obavljala svoje dužnosti. Tih godina su ljudi iz policijske stanice često dolazili u moju kuću da ispituju mog muža gde se nalazim, a često su zvali i mog sina i snaju, pozivajući ih da dođu i pronađu me. Jednog dana me je snaja srela na ulici i insistirala da krenem sa njom kući. Kada smo stigle, moj sin je sa suzama u očima rekao: „Policija stalno zove kada nisi kod kuće, nemamo mira! Znamo da je tvoja vera u Boga dobra stvar, ali Komunistička partija se tome protivi, i ako nastaviš da veruješ u Boga, neće dopustiti našoj deci da idu u školu i život će nam postati nepodnošljiv. Moraš da biraš: tvoj Bog ili ova porodica?” Čuvši ovo, pomislila sam: „Ako nastavim da verujem u Boga i propovedam jevanđelje, moj odnos sa sinom i snajom će se urušiti i oni neće mariti za mene u budućnosti. Šta ću da radim kad ostarim?” Pomolila sam se Bogu u svom srcu. U tom trenutku sam pomislila na ove Božje reči: „Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da udovoljiš Bogu i kako da ostaneš postojan u svom svedočenju o Njemu? Treba da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Kroz Božje reči sam razumela Njegovu nameru. Okolnosti sa kojima sam se suočavala su bile iskušenje i morala sam da stanem na Božju stranu i da Mu udovoljim. Sin i snaja su me proganjali i ometali, ali pravi krivac je bila Komunistička partija koja je ovim trikovima pokušavala da me natera da izdam Boga. Nisam mogla da dozvolim da Sotonine spletke uspeju i morala sam da se oslonim na Boga da ću ostati postojana u svom svedočenju i da ću posramiti Sotonu. Bez obzira na to kakav će biti moj život ili da li će sin brinuti o meni, sve je u Božjim rukama i ja sam spremna da se oslonim na Njega i da to iskusim. Znala sam da ne mogu da upražnjavam svoju veru niti da obavljam svoje dužnosti kod kuće, pa sam našla način da odem od kuće i nastavim da obavljam svoje dužnosti.

Velika crvena aždaja me progoni već dugi niz godina i što me više progoni, ja je sve više mrzim i odbacujem je od sveg srca i sve više ostajem nepokolebljiva u svojoj veri, sledim Boga i izvršavam svoje dužnosti. Hvala Bogu!