Sredinom marta 2024. godine, primila sam pismo od viših starešina. U pismu je pisalo da je Sijaodi, sa kojim sam sarađivala u dužnostima, uhapšen i da je izdao Boga i postao Juda. Izdao je rad crkve, kao i starešine i delatnike. Starešine su mi rekle da se dobro sakrijem. Srce mi je na trenutak stalo. „Sijaodi je spolja izgledao bezazleno i odano i bio je u stanju da podnese patnju i plati cenu kad je obavljao svoju dužnost. Nekoliko puta smo bili u opasnom okruženju, ali se on nije povukao. Obavljao je dužnost bez obzira na sve. Čak smo se zajedno i zakleli da ćemo pre umreti nego postati Jude. Već je prošlo preko godinu dana otkad je uhapšen, a i dalje nije bilo nikakvih vesti. Mislila sam da je ostao postojan. Kako se pretvorio u Judu?” Nisam se usudila da poverujem u to. Da me je Sijaodi izdao, zar ne bih bila na vrhu liste najtraženijih KPK-a? Onda sam pomislila na pismo iz crkve u mom rodnom gradu koje sam nedavno primila. Tu je pisalo da je policija išla mojoj kući da me uhapsi. Takođe su nagledali i ispitivali moju porodicu i postavili nadzornu kameru preko puta moje kuće. To je bilo u vreme kad je Sijaodi uhapšen. Policija je sigurno pojačavala napore da me uhvati. U sebi sam pomislila: „Već duže vreme KPK neprestano preti. Kažu da ’čak i ako oni koji veruju u Boga budu nasmrt pretučeni, njihova smrt će biti uzaludna.’ Ja sam na njihovoj listi najtraženijih. Ako me uhapse, onda čak i ako me ne pretuku nasmrt, biću osakaćena od prebijanja.” Onda sam se setila da su u prošlosti mnoga braća i sestre mučeni kako bi se od njih iznudilo priznanje nakon hapšenja. Srce mi se steglo. „Ako me budu tukli dok ne umrem ili postanem invalid, zar mom životu verovanja u Boga neće doći kraj? Hoću li uopšte imati ikakvu budućnost?” Kad sam na to pomislila, osetila sam se tegobno i utučeno. Sijaodi je nekoliko godina pre toga bio izdat od strane Jude, ali KPK nikad nije odustala od potrage za njim. Bila sam nadzornica i KPK me je tražila. Policija me sigurno ne bi pustila. Ako bih zaista bila nasmrt pretučena nakon hapšenja, kako bih mogla da budem spasena? Nakon toga više nisam imala snage da obavljam svoju dužnost. Kad bi se u radu crkve pojavili problemi, nisam bila raspoložena da se njima bavim. Po čitav dan bih bila u strahu da će me policija uhapsiti i mučiti i da neću preživeti. Srce mi je bilo ispunjeno brigom.

Shvatila sam da je moje stanje strašno i da je već uticalo na moju dužnost. Došla sam pred Boga da se pomolim i tragam: U ovakvim okolnostima, kakvu lekciju treba da naučim? Onda sam pomislila na odlomak Božjih reči i potražila ga da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Koje ste kušnje u stanju da izdržite danas? Usuđujete li se da kažete da ste utemeljeni, da možete da budete postojani pred iskušenjima? Iskušenja kroz koja prolazite kada vas Sotona lovi i progoni, ili iskušenja statusa i prestiža, iskušenja vezana za brak ili bogatstvo, da li ste u stanju da ih uspešno prebrodite? (Možemo manje ili više da prebrodimo neka od njih.) Koliko stepena iskušenjȃ postoji? I koji stepen ste u stanju da savladate? Na primer, možda se nećeš uplašiti kada čuješ da je neko uhapšen jer veruje u Boga i nećeš se uplašiti kada vidiš da druge hapse i muče – ali kada tebe uhapse, kada se nađeš u toj situaciji, da li ćeš biti postojan? To je veliko iskušenje, zar ne? Uzmimo, na primer, da poznaješ nekog ko ima prilično ljudskost, ko strastveno veruje u Boga i odrekao se porodice i karijere da bi obavljao dužnost i ko je pretrpeo brojne nedaće: jednog dana tu osobu iznenada uhapse i osude na zatvor zbog vere u Boga i ti čuješ da su je posle prebili na smrt. Da li je to iskušenje za tebe? Kako bi reagovao da se to tebi desi? Kako bi to doživeo? Da li bi tragao za istinom? Kako bi tragao za istinom? Na koji bi se način, za vreme takvog iskušenja, trudio da budeš postojan, da shvatiš Božju nameru i time zadobiješ istinu? Da li si ikada razmišljao o tim stvarima? Da li je lako savladati takva iskušenja? Da li su ta iskušenja nešto nesvakidašnje? Kako treba doživeti stvari koje su nesvakidašnje i u suprotnosti su sa ljudskim predstavama i maštarijama? Ako nemaš put, postoji li verovatnoća da ćeš se žaliti? Da li si u stanju da tragaš za istinom u Božjim rečima i uvidiš suštinu problema? Da li si u stanju da koristiš istinu da bi utvrdio ispravna načela primene? Zar ne bi trebalo da to postoji u onima koji streme ka istini? Kako možeš da spoznaš Božje delo? Kako bi trebalo da ga doživiš da bi zadobio plodove Božjeg suda, pročišćenja, spasenja i usavršavanja? Koje je istine potrebno shvatiti da bi se rešilo mnoštvo ljudskih predstava i pritužbi Bogu? Koje su to najkorisnije istine kojima bi trebalo da se opremiš, istine koje će ti omogućiti da ostaneš postojan u raznim kušnjama? Koliki vam je rast u ovom trenutku? Koji stepen iskušenjȃ ste u stanju da savladate? Imate li neku predstavu o tome? Ako nemate, onda je to problematično” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Svako Božje pitanje me je navelo da se postidim. Ranije sam verovala da otkad verujem u Boga revnosno stremim, sve sam napustila i dajem sebe. Crkva je bila izložena mnogim velikim hapšenjima, ali se ja nisam previše plašila. Nekoliko braće i sestara koje znam su bili uhapšeni, ali to nije uticalo da moju sposobnost da obavljam svoju dužnost. Međutim, kad sam čula da je Sijaodi postao Juda i saučesnik velike crvene aždaje i izdao me, brinula sam se da li me policija već nadzire. Osećala sam kao da bih svakog trenutka i na svakom mestu mogla da budem uhapšena, pa sam se u srcu plašila i izgubila sam veru u Boga. Uvidela sam da je ono što sam ranije razumela bila doktrina bez imalo istina-stvarnosti. Kad su me snašle nedaće i kušnje, nisam došla pred Boga da tragam za Božjim namerama i nisam razmišljala o tome kako da svedočim o Bogu. Umesto toga, bila sam negativna i nemarno obavljala svoj posao. Bila sam istinski previše buntovna! U tom trenutku, osetila sam samoprekor u srcu. Pomislila sam na Božje reči: „Treba ozbiljno da shvatiš svoj rast i primenu. U svom verovanju u Boga, ne treba da pokušavaš samo da se praviš da činiš stvari zbog nekoga – bez obzira na to da li na kraju možeš da zadobiješ istinu i život zavisi od tvog sopstvenog traganja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (3)”). Kad sam videla Božje zahteve i proučila sopstveno stanje, imala sam osećaj da sam u nevolji. Moj trenutni rast je bio mali i nisam imala nimalo istina-stvarnosti. Ako bih nastavila tako, bez marljivog traganja i ako se ne bih opremila istinom, onda bi mi, ako me zaista uhapse jednog dana, bilo vrlo teško da ostanem postojana. Nisam želela da se to što sledim Boga na kraju završi kao obeležje srama.

U trenucima duhovne predanosti, čitala sam odlomke Božjih reči i shvatila značenje iskustva oplemenjivanja i nedaće. Na neki način sam raspoznala i Sijaodija. Svemogući Bog kaže: „Čovek će u celosti biti upotpunjen u Dobu carstva. Nakon dela osvajanja, čovek će biti podvrgnut oplemenjivanju i stradanju. Oni koji budu mogli da to prevaziđu i budu postojani u svom svedočenju tokom tog stradanja, jesu oni koji će na kraju biti upotpunjeni; oni su pobednici. Tokom ovog stradanja, od čoveka se zahteva da prihvati oplemenjivanje, a ovo oplemenjivanje predstavlja poslednji primer Božjeg dela. To će biti poslednje oplemenjivanje čoveka pre kraja celokupnog dela Božjeg upravljanja, a svi oni koji slede Boga moraju da prihvate tu poslednju proveru i ovo poslednje oplemenjivanje. Oni koje zadesi stradanje ostaće bez dela Svetog Duha i bez Božjih smernica, ali oni koji su zaista osvojeni i koji istinski traže Boga, na kraju će čvrsto stajati; to su oni koji poseduju ljudskost i koji iskreno ljube Boga. Ma šta Bog učinio, ovi pobednici neće biti lišeni vizija i nastaviće da u svom svedočenju nepogrešivo sprovode istinu u delo. Oni su ti koji će na kraju isplivati iz velikog stradanja. Mada oni koji love u mutnom danas još uvek mogu da žive na tuđoj grbači, niko ne može izbeći poslednje stradanje i niko ne može da preskoči završnu proveru. (…) Oni koji uistinu slede Boga sposobni su da izdrže proveru svog dela, dok oni koji Boga ne slede istinski nisu u stanju da izdrže nijednu od Božjih kušnji. Pre ili kasnije, oni će biti proterani, dok će pobednici ostati u carstvu. Da li čovek istinski traži ili ne traži Boga određuje se proverom njegovog dela, odnosno, Božjim kušnjama, i to nema nikakve veze s odlukom samog čoveka. Bog nijednu osobu ne odbacuje olako; sve što On čini može potpuno da ubedi čoveka. On ne čini ništa što je čoveku nevidljivo, niti obavlja ikakvo delo koje čoveka ne može da ubedi. Da li je čovekova vera iskrena ili nije, dokazuje se činjenicama i o tome ne može čovek da odlučuje. Nema nikakve sumnje u to da se ’pšenica ne može pretvoriti u kukolj, a od kukolja ne može nastati pšenica’. Svi koji Boga iskreno vole na kraju će ostati u carstvu, a Bog se neće lose ophoditi ni prema kome ko Ga iskreno voli” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Nakon čitanja Božjih reči shvatila sam da se Božje delo sada bliži kraju. Dolazi vreme kada će Bog razotkriti sve kategorije ljudi. Bog koristi hapšenja i progon velike crvene aždaje i sve načine kušnji i nedaća da odvoji prave vernike od lažnih vernika, da odvoji žito od kukolja. Kušnje su veliki ispit za svaku osobu. Na koje god kušnje i nedaće da naiđu, oni koji istinski veruju u Boga i slede Boga će pre podneti telesnu patnju ili čak izgubiti život nego što će izdati interese crkve. Oni su u stanju da ostanu postojani u oslanjanju na Boga. Baš kao što su mnoga braća i sestre koji su hapšeni bili u stanju da prebrode poniženja i torturu policije. Koje god podle i brutalne metode da je policija koristila, nikad nisu porekli Boga niti izdali Boga. Kad su u pitanju oni koji nemaju istinsku veru, koliko god oduševljeni naizgled bili ili ma koliko bili u stanju da se odreknu nekih stvari, da se daju, da podnose patnje i plate cenu, čim bi njihovi telesni interesi bili u opasnosti, oni su poricali Boga i izdavali Boga. Ti ljudi su bili oportunisti koji su se ušunjali u Božju kuću i koji su razotkriveni kroz progon i nedaće. To je način na koji Bog koristi veliku crvenu aždaju da Mu pruži uslugu. Na ovaj način se odvajaju istinski vernici od lažnih vernika, žito od kukolja. Tu leži mudrost Božjeg dela. Dok sam razmišljala o Božjim rečima, osetila sam da mi se srce ozarilo. Iako je Sijaodi spolja izgledao bezazleno i odano i nije učinio nikakvo očigledno zlo delo tokom mnogo godina verovanja u Boga – čak je i učinio neka dobra dela – njega nije interesovala istina. Obično nije bio voljan da razgovara u zajedništvu o Božjim rečima i uprkos višegodišnjem verovanju u Boga, on uopšte nije imao istina-stvarnost. Kad se suočio sa torturom, pretnjama i iskušenjima velike crvene aždaje, porekao je Boga, izdao Boga i u potpunosti izdao rad crkve, postajući tako odbegli pas i saučesnik KPK-a. Činjenice pokazuju da kad je odbacio neke stvari i davao sebe u prošlosti, on nije primenjivao istinu. Bio je kukolj, nošen vetrom. Jasno je da je bio bezvernik koji je razotkriven u Božjem delu. Takođe sam shvatila da ne možete samo da gledate to koliko je dobrih stvari neko naizgled uradio i da tako odlučite da li taj neko ima stvarnost ili ne. Umesto toga, morate da gledate da li taj neko primenjuje istinu i da li može da svedoči usred nedaća i kušnji. Shvatila sam da sam se, kao i Sijaodi, fokusirala samo na prividno podnošenje patnje i davanje, ali se nisam fokusirala na ulaganje napora u istinu i nisam imala ni trunku istina-stvarnosti. Iako, za razliku od Sijaodija, ja nisam učinila ništa da izdam Boga, uplašila sam se kad sam se našla u opasnim okolnostima i bila sam negativna i nemarna u svom poslu, gubeći svedočenje. Kad sam promislila o tome, osetila sam da okolnosti u koje me je Bog stavio nisu bile samo test, već i moje spasenje. Omogućile su mi da jasno vidim svoj istinski rast i da shvatim da sam na ivici opasnosti. Ako i dalje ne bih stremila ka istini, onda bih, ako bih bila uhapšena, bila razotkrivena i isključena baš kao Sijaodi. Došla sam pred Boga i pomolila se da budem voljna da prihvatim Sijaodijev neuspeh kao upozorenje i lekciju i da temeljno promislim o sebi i spoznam sebe.

Nakon toga sam pomislila: „Šta je uzrok tome što živim u negativnom stanju nakon što me je Juda izdao?” Pročitala sam Božje reči: „Mnogi koji Boga slede mare jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da spreče katastrofu. Na prvi pomen Božjeg dela i upravljanja, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće unaprediti njihov život, niti im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su dobili informacije o Božjem upravljanju, pristupaju mu neozbiljno. Oni ga ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ga razumeju uzimajući ga kao deo svog života. Takvi ljudi slede Boga sa jednim prostim ciljem, a taj cilj je da prime blagoslove. Takvi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što se ne odnosi direktno na ovaj cilj. Za njih nema opravdanijeg cilja od vere u Boga zarad primanja blagoslova – to je suštinska vrednost njihove vere. Nešto što ne doprinosi ovom cilju ni najmanje ih ne dotiče. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, pošto veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće baveći se koječime. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac koji traže, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. Oni jure unaokolo baveći se sopstvenim idealima; bez obzira na to koliko je dalek put, i bez obzira na to koliko je nevolja i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da ostanu posvećeni na ovaj način? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti karakter? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore sa silama zla? Da li je to njihova vera da svedoče o Bogu bez traženja nagrade? Da li je to njihova odanost koja se ogleda u spremnosti da se odreknu svega da bi ispunili Božju volju? Ili je to njihov duh posvećenosti stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Da neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja, a i dalje mnogo pruža, naprosto je čudo! Hajde da zasada ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Njihovo ponašanje, međutim, i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom svodi se na gole lične interese. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U jednom takvom, na interesu zasnovanom, odnosu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). Božje reči su razotkrivale ljudske namere i gledišta u pozadini verovanja u Boga. Ljudi ne veruju u Boga da bi stekli istinu i život. Umesto toga, oni to čine da bi stekli večne blagoslove. Ono što Božje reči otkrivaju upravo opisuje moje ponašanje. Promislila sam o svom prethodnom davanju s oduševljenjem. U kakvim god opasnostima da sam se našla, nikad nisam prestajala da obavljam svoju dužnost. Bilo je to zato što sam imala čvrstu veru da ću, ako se neprestano dajem na taj način, imati Božju zaštitu i na kraju ću imati dobro odredište i ishod. Kad me je izdao Juda i kad sam postala tražena osoba, suočavajući se svakog trena sa opasnošću od hapšenja, brinula sam se da ću, ako budem uhapšena i ne budem mogla da podnesem torturu pa izdam Boga, izgubiti priliku za spasenje. Osećala sam da su mi nade za sticanje blagoslova ugašene i zato sam izgubila veru u Boga i nisam želela da se zalažem u crkvenom radu. Uvidela sam da su sve moje žrtve i davanja u potpunosti bile vođene željom za sticanjem blagoslova. Kad bih osetila da imam nade da steknem blagoslove, bila sam aktivna i energična u obavljanju svoje dužnosti, ali kad sam videla da su mi nade za sticanje blagoslova ugašene, bila sam obeshrabrena. Energija za stremljenje i motivacija za obavljanje dužnosti koje sam ranije imala isparile su kao jutarnja izmaglica. Činjenice su pokazale da sam verovala u Boga mnogo godina, ali da je moj odnos sa Bogom bio kao odnos zaposlenog prema poslodavcu: Ja sam se naizgled žrtvovala i davala da bih od Boga zauzvrat stekla koristi i dobro odredište. Moje davanje je bilo puno nečistote i trikova bez imalo iskrenosti prema Bogu. Istinski sam bila sebična i podla, zbog čega me je Bog mrzeo i prezirao. Da Bog nije upotrebio ove okolnosti da me razotkrije, nastavila bih sa svojim pogrešnim stavom o stremljenju. Do kraja bih verovala, a onda bi me Bog napustio i isključio. Kad sam to shvatila, osetila sam da iza Božje orkestracije ovih okolnosti stoji Božja brižna namera. Sve je to bilo u cilju da se pročiste nečistote u mom verovanju u Boga, da promenim svoje pogrešne stavove o tome čemu treba stremiti i da me povede na ispravnu stazu. Bila je to Božja ljubav. Bilo je to Božje spasenje za mene. Međutim, ja sam pogrešno shvatala Boga i žalila se na Boga. Istinski nisam imala razuma! Previše sam povredila Božje srce.

Kasnije sam shvatila da živim u stanju straha i zbog toga što sam se plašila smrti. Promišljajući o ovom konkretnom problemu, pročitala sam Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Propagirali su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio proces njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog čovečanstva koje je On obavio omogućava ovom čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana nisu porekli Božje ime, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način da čovek obavi svoju dužnost; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Nakon promišljanja o Božjim rečima, shvatila sam da sam neprestano živela u strahu pre svega zato što sam previše cenila život i plašila se da ću biti uhapšena i nasmrt pretučena. Strah od smrti je bio moja fatalna slabost. Nisam bila uhapšena, ali sam se užasno plašila da neću moći čak ni svoju dužnost da sačuvam. Kad bi me uhapsili, još manje bih mogla da ostanem postojana i mogla bih u bilo kom trenutku da izdam Boga. Ako bih se neprestano plašila hapšenja i nastavila ovako da živim, jedino tražeći način da sačuvam sopstvenu kožu, prema Božjem gledištu, koja bi razlika onda bila između mene i mrtvih? Pomislila sam na sve one ljude koji su se pretvorili u Jude. Bili su pohlepni za životom i plašili se smrti. Da bi ostali živi, oni nisu prezali od toga da izdaju svoju braću i sestre i izdaju Boga. Postali su obeležje srama. Kakav je bio smisao takvog života? Gospod Isus je rekao: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 16:25). Učenici koji su pratili Gospoda Isusa progonjeni su zbog širenja Božjeg jevanđelja. Neki su zbog Boga razapinjani sa pet konja, drugi su nasmrt kamenovani, a Petar je razapet na krstu naglavačke. Iskoristili su svoje živote da bi pružili snažno svedočenje Bogu. Spolja posmatrano, njihovo telo je bilo mrtvo, ali su se njihove duše vratile Bogu. U poslednjim danima, KPK je uhapsila mnogo braće i sestara zbog širenja jevanđelja Božjeg carstva i podvrgnuti su raznim torturama. Čak i kad ih nasmrt pretuku ili postanu invalidi, oni se ne odriču Boga. To je podnošenje progona zarad pravednosti. To je najvrednija i najsmislenija stvar. U poređenju sa njima, osećala sam se zaista posramljeno. Morala sam da obavljam svoju dužnost usred progona i nedaća. Čak i kad bi me KPK uhapsila i nasmrt pretukla ili osakatila, to bi bila patnja zarad pravednosti, a i kad bih umrla, to bi bila slavna smrt.

U junu 2024. godine sam dobila pismo: Sestra koja je bila ranije uhapšena i kasnije puštena rekla je da ju je policija sve vreme ispitivala o detaljima kako smo prošle godine obavljali svoju dužnost. U sebi sam pomislila: „Ako KPK ispituje tako detaljno, namerili su se da nas nađu po svaku cenu. Žele da nas uhapse sve do jednog!” Nisam mogla, a da ne osetim nervozu. „KPK i dalje pokušava da nas uhapsi. Ja sam nadzornica – jedna sam od najtraženijih na njihovoj listi. Kad me policija bude uhapsila, sigurno će me tući do ivice smrti. Ako me nasmrt pretuku, onda neću imati više nikakve šanse da obavljam svoju dužnost. Kako onda da stremim ka istini i dostignem spasenje?” Shvatila sam da ponovo razmišljam o sopstvenim interesima. Setila sam se poslednje scene u filmu „Opasno jevanđeosko putovanje”. Protagonistu progoni KPK do samog kraja. Međutim, on i dalje propoveda jevanđelje i svedoči o Bogu. Kad sam se setila te scene i završne pesme, u srcu sam osetila veliko nadahnuće. Pošto je Bog odlučio da verujem u Boga u zemlji velike crvene aždaje, moram imati volje da patim. Moram biti spremna da se odreknem svog života jer u suprotnom ne bih mogla da nastavim da hodam ovim putem. Sa kakvim god okolnostima budem morala kasnije da se suočim, moram da nastavim da neprestano obavljam svoju dužnost. Kasnije smo sestra sa kojom sam sarađivala i ja radile odvojeno. Razgovarale smo u zajedništvu sa braćom i sestrama o tome kako da se preduzmu preventivne mere i, dok smo vodile računa o bezbednosti, nastavljale smo da obavljamo svoje dužnosti. Osvrćući se na prošlu godinu i ranije godine, kad me je jurila KPK i kad sam morala svuda da se skrivam, iako sam iskusila patnje i oplemenjivanje, ono što sam stekla je nešto što se ne može steći u udobnim okolnostima. Baš kao što Bog kaže: „Recite Mi, ko je među milijardama ljudi širom sveta u toj meri blagosloven da čuje toliko mnogo Božjih reči, da shvati tako mnogo istina o životu i da razume tako mnogo tajni? Ko među njima može lično da dobije Božje vođstvo, Božju opskrbu, Njegovu brigu i zaštitu? Ko je toliko blagosloven? Samo nekolicina. Prema tome, zbog vas nekoliko koji danas možete da živite u Božjoj kući, da dobijete Njegovo spasenje i dobijete Njegovu opskrbu, sve to je vredno čak i kad biste ovoga časa umrli. Veoma ste blagosloveni, zar nije tako? (Da.) Gledajući na to iz ove perspektive, pred pitanjem smrti ljudi ne bi trebalo da budu paralisani od straha, niti bi trebalo da ih smrt sputava. Iako niste uživali u slavi i bogatstvu sveta, na vas se ipak sažalio Stvoritelj i čuli ste tako mnogo Božjih reči – nije li to blaženo? (Jeste.) Bez obzira na to koliko godina živiš u ovom životu, sve to je vredno i ne kaješ se, jer si neprekidno obavljao svoju dužnost u Božjem delu, shvatio si istinu, shvatio si tajne života i razumeo si put i ciljeve ka kojima treba da težiš u životu – toliko toga si dobio! Živeo si vrednim životom! Čak i ako to sasvim ne možeš da objasniš, u stanju si da primenjuješ neke istine i poseduješ neku stvarnost, a to dokazuje da si stekao neku životnu opskrbu i shvatio neke istine iz Božjeg dela. Toliko toga si dobio – pravo izobilje – i to je tako veliki blagoslov! Od početka ljudske istorije, kroz sva minula vremena, niko nije uživao u ovom blagoslovu, a ti ipak uživaš u njemu. Jesi li sad spreman da umreš? Sa takvom spremnošću, tvoj stav prema smrti bio bi zaista pokoran, zar ne? (Da.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Pomislila sam na to koliko sam iskvarena, ali danas i dalje imam dovoljno sreće da sledim Boga i dovoljno sam srećna da iskusim progon i nedaće u zemlji velike crvene aždaje i prihvatim obuku za Božje carstvo. To je moj najveći blagoslov. U otkrivenju ovih okolnosti, jasno sam uvidela svoj pravi rast i na neki način sam izmenila svoje gledište o stremljenju ka blagoslovima i o pogrešnom putu kojim sam išla u svojoj veri u Boga. Za mene je ovo bio Božji blagoslov. Kad sam tako razmišljala, prolila sam suze zahvalnosti. Nisam imala reči kojima bih opisala svoja osećanja u tom trenutku. Nastavila sam neprestano da zahvaljujem Bogu u svom srcu. Sada, ma koliko opasne okolnosti bile i bez obzira na to da li ću u budućnosti imati dobar ishod i odredište, voljna sam da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da ispunjavam svoju dužnost.