Kada sam bila mala, majka mi je često govorila: „Moraš biti na oprezu u kontaktu sa drugima; nemoj biti blesava i govoriti sve što ti padne na pamet. To lako može dovesti do toga da te ljudi povrede i prevare.” U to vreme, kada sam čula te reči, nisam imala nikakvo lično iskustvo, pa sam samo klimnula glavom u znak slaganja. Kasnije, kada sam počela da se susrećem s ljudima u društvu, videla sam kako ljudi oko mene spletkare jedni protiv drugih i nanose jedni drugima štetu zarad svojih interesa. Ako bi neko izgovorio pogrešne reči, drugi bi ga optužili. Pomislila sam: „Teško je proniknuti u ljudsko srce; ubuduće moram biti oprezna u komunikaciji s ljudima. Sve dok nemam nameru da povredim druge, biće u redu, ali moram biti na oprezu pred njima, inače će me iskoristiti.” Zato sam uvek bila na oprezu, bilo da sam komunicirala s prijateljima ili komšijama. Nisam se usuđivala da govorim ono što mislim, bojeći se da bih, ako kažem nešto pogrešno, mogla nekog da uvredim i napravim sebi problem. Godinama sam radila daleko od kuće i jedva da sam imala bliske prijatelje. Nakon što sam počela da verujem u Boga, došla sam u kontakt s braćom i sestrama i videla sam kako, kada se okupe i dele svoja iskustvena razumevanja, mogu iskreno da se otvore i govore o onome što im je na srcu. Nisu ništa skrivali niti prikrivali i bili su krajnje slobodni i rasterećeni. Postepeno sam naučila da otvorim svoje srce i da s njima razgovaram bez ikakvih zadrški, i osećala sam da je verovati u Boga zaista divno. Ali kada su bile u pitanju stvari koje se tiču mojih vlastitih interesa, nisam mogla a da ne živim u skladu sa pravilom za ovozemaljsko ophođenje: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude.”

Bilo je to u martu 2023. godine. Pošto su rezultati rada na izradi tekstova u našoj crkvi bili loši, starešina nam je poslao više pisama pitajući koji je razlog tome i kako planiramo da poboljšamo situaciju. Sestra s kojom sam sarađivala, Sinđing, osećala je otpor prema tome i rekla je vođi grupe, Lin Sjao, i meni: „Svakog dana smo toliko zauzete da nemamo ni trenutak slobodnog vremena, a starešina tako pomno nadzire i proverava naš rad. Obavljanje ove dužnosti je previše stresno!” U tom trenutku sam pomislila da to govori jer joj je stanje loše, i da svi mi ponekad možemo biti negativni i otkriti svoju iskvarenost. Štaviše, i sama sam imala ista takva stanja, samo što nisam o tome pričala naglas. Zbog toga nisam pridavala previše značaja onome što je Sinđing rekla. Starešina grupe je porazgovarala sa Sinđing, detaljno analizirajući uzrok njenog otpora prema nadzoru starešine. Rekla je da je glavni razlog taj što ugađa telu u svojoj dužnosti i što ne želi da pati niti da plaća cenu, i takođe je besedila o značaju toga da starešine nadziru rad. Čuvši njenu besedu, Sinđing je shvatila da je zaista lenja i da bi, bez nadzora i provere starešine, nemarno obavljala svoju dužnost i sigurno bi odlagala rad. Međutim, nakon toga, tokom okupljanja i učenja, Sinđing je i dalje izražavala otpor prema starešininom nadzoru. Tada sam pomislila: „Možda ovo govori samo zato što njen rad u poslednje vreme ne daje rezultate, što je uticalo na njeno stanje. Uz pomoć okupljanja i razgovora u zajedništvu, možda će nakon ovoga promeniti svoj stav.” Stoga to nisam ozbljno shvatala.

Jednog dana u maju, starešina je došla s nama na okupljanje. Rekla je da je neko prijavio da Sinđing voli da iskaljuje negativnost i da oseća veliki otpor prema tome što starešina nadzire rad. Starešina je takođe iskoristila Božje reči kako bi besedila o prirodi i posledicama reči i postupaka Sinđing i raščlanila ih. Čuvši sve to iznenada, bila sam prilično zaprepašćena. Pretpostavila sam da je ovaj izveštaj potekao od vođe grupe, Lin Sjao, jer smo samo nas dve znale za ono što je Sinđing rekla. Pošto ja nisam, mora biti da ju je Lin Sjao prijavila. Razmišljajući o tome, kroz glavu mi je prošla misao: „Od sada moram biti opreznija kada govorim. Jedna pogrešna reč može lako dovesti do katastrofe.” Ali nakon što sam to pomislila, nisam mnogo marila za to i samo sam pustila da prođe. Više od deset dana kasnije, starešina je primetila da se Sinđingin stav prema dužnosti nije promenio i smenila ju je. Čuvši tu vest, bila sam iznenađena, pomislivši: „Ona na okupljanjima nije radila ništa drugo sem što je otvoreno govorila o svom stanju, a onda je označena kao neko ko širi negativnost i smenjena je. Moram biti opreznija kada govorim na budućim sastancima. Ne želim da kažem nešto pogrešno i budem smenjena.” Kasnije mi je Lin Sjao rekla da je ona bila ta koja je prijavila Sinđingin problem. U meni je sve ključalo i pomislila sam: „Ovo je zaista slučaj poput onog: ’Čovek može znati nečije lice, ali ne i njegovo srce.’ Spolja deluje vrlo ljubazno, a ipak je prijavila nečiji problem toj osobi iza leđa. Ubuduće moram biti na oprezu pred njom; ne smem biti blesava i govoriti sve što mi padne na pamet.” Nakon toga, Lin Sjao me je pitala zašto su moji rezultati u radu u poslednje vreme bili loši i kakav mi je plan za negovanje ljudi. Znala sam da taj posao nisam dobro obavila. Međutim, bojala sam se da bi me prijavila iza leđa, kad bih to rekla, a onda bi me starešina smenila; bila bih osramoćena! Kao što ove izreke kažu: „Čovek uvek treba da se čuva od onih koji bi mogli da mu naude” i „ko mnogo priča, mnogo i greši.” Bolje da kažem samo nekoliko osnovnih stvari o situaciji sa radom i da ne ulazim u detalje. Razmišljajući o tome, bila sam hladna prema Lin Sjao kada me je ispitivala, a ona se zbog toga osećala sputano i nije se usuđivala da me pita za moj rad. I mene je to tištalo i želela sam da joj se otvorim i porazgovaram o svom stanju. Ali sam se setila kako je nedavno, kada je Sinđing pred svima govorila o svom stanju, Lin Sjao nju bez reči prijavila starešini, zbog čega je Sinđing smenjena. Kad bih rekla Lin Sjao da mi je stanje loše i da, uz to, između nas postoji jaz, a ona to prijavila starešini i ja bila smenjena, šta bih onda radila? Ne, ne mogu to da uradim! Ne smem joj otkriti svoje pravo stanje. Moram pažljivo da biram reči; ne smem sve da iznesem na videlo. U tom periodu, naš odnos je bio prilično neprijatan, kao da smo stranci. Ona je osećala da je sputavam i nije se usuđivala da proverava moj rad.

Jednog dana, starešina je došla da se raspita o situaciji sa radom i pitala me je o mom stanju u tom periodu. Pomislila sam: „Nakon što je Sinđing smenjena, sav rad na izradi tekstova odjednom je pao na mene, i sada sam pod velikim stresom. Takođe, nisam razrešila jaz između Lin Sjao i mene. Sve ovo me toliko pritiska da imam osećaj da ne mogu da dišem.” Zaista sam želela da se otvorim starešini i razgovaram o tome. Ali sam zatim još jednom razmislila: „Ona je starešina; ako joj sve ovo kažem i ona sazna za moje pravo stanje, zar neće reći da ne stremim ka istini i da ne izvlačim pouke kada mi se nešto dogodi, a zatim me smeniti?” Stoga joj nisam rekla ništa o svom stanju. Pošto sam bila na oprezu pred drugima, nisam se usuđivala da iskreno govorim i bila sam pod stresom u svojoj dužnosti, želela sam da pobegnem iz tog okruženja i nisam želela da obavljam tu dužnost. Suočena s teškoćama u radu i preprekama između mene i drugih, bila sam izmučena i u bolu, živeći u potisnutim emocijama.

Jednog dana sam pročitala jedan odlomak Božjih reči i konačno stekla određeno razumevanje o svom stanju. Svemogući Bog kaže: „’Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude’ i ’Kad crtaš tigra ti mu zapravo crtaš kožu, ali ne i kosti; kad upoznaš neku osobu, možda ti je poznato njeno lice, ali ne i njeno srce’ – ove izreke predstavljaju najosnovnija načela ophođenja sa svetom koja su ti roditelji usadili, a ujedno i fundamentalne kriterijume na osnovu kojih posmatraš druge i braniš se od njih. Primarni cilj tvojih roditelja jeste da te zaštite i pomognu ti da zaštitiš sȃ m sebe. Gledano iz drugog ugla, međutim, zbog svih tih reči, mišljenja i stanovišta, tebi se sve više čini da je svet opasno mesto i da se ljudima ne može verovati, usled čega si potpuno lišen pozitivnih osećanja prema drugima. Ali kako uopšte da razlikujete ljude i kako da posmatrate druge? S kojim ljudima možete dobro da se slažete i kako treba da izgledaju pravilni odnosi među ljudima? Kako da čovek komunicira s drugima na osnovu načela i kako da ti odnosi budu skladni i pošteni? Roditelji ne znaju ništa o ovim pitanjima. Oni samo znaju da koriste trikove, spletke, razna pravila igre i strategije za ophođenje sa svetom kako bi se odbranili od drugih, i samo znaju kako da druge ljude iskoriste i da ih kontrolišu, kako bi ih sprečili da im naude, ne vodeći računa o šteti koju pritom nanose drugima. Dok svoju decu podučavaju ovim mišljenjima i stanovištima, oni im zapravo usađuju samo strategije za ophođenje prema svetu. To su samo strategije i ništa više. Šta te strategije obuhvataju? Svakojake trikove, pravila igre i savete o tome kako da se dopadnete drugima, kako da zaštitite vlastite interese i kako da maksimalno uvećate ličnu dobit. Da li ta načela predstavljaju istinu? (Ne, ona nisu istina.) Jesu li ona pravi put koji ljudi treba da slede? (Ne.) Nijedno od njih nije pravi put. Kakva je, dakle, suština tih mišljenja koja ti roditelji usađuju? Ona nisu u skladu sa istinom, nisu pravi put i nisu pozitivne stvari. Šta su onda? (Ona u celosti predstavljaju Sotoninu filozofiju koja nas kvari.) Ako pogledamo njihove rezultate, ta mišljenja ljude kvare. Kakva je, dakle, njihova suština? Da li, recimo, izreka ’čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude’ predstavlja ispravno načelo za ophođenje prema drugim ljudima? (Ne. Sve su to potpuno negativne stvari, koje potiču od Sotone.) Kakva je onda priroda i suština tih negativnih stvari koje potiču od Sotone? Zar to nisu trikovi? Zar to nisu strategije? Zar to nisu taktike za pobedu nad drugima? (Jesu.) To nisu praktična načela za ulazak u istinu, niti pozitivna načela i smernice pomoću kojih Bog ljude podučava kako da se vladaju; to su strategije za ophođenje sa svetom, to su trikovi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). Razmišljajući o stanju koje je Bog razotkrio, konačno sam shvatila da sam oduvek živela po sotonskim pravilima: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” i „kad crtaš tigra ti mu zapravo crtaš kožu, ali ne i kosti; kad upoznaš neku osobu, možda ti je poznato njeno lice, ali ne i njeno srce.” Mislila sam da moram biti pažljiva i oprezna sa svima kako bih se zaštitila od povreda i prevara. Zato sam, bez obzira na to s kim sam u kontaktu, bila krajnje oprezna po pitanju onoga što pričam i kako postupam. Obično nisam drugima otkrivala svoje prave misli i najčešće sam ćutala. Tako ne bih morala da trpim gubitke niti bih uvredila ljude. Posebno ovog puta, kada je Lin Sjao prijavila Sinđingin problem, a Sinđing se nije pokajala i potom bila smenjena, ja sam živela u stanju stalne opreznosti, ne usuđujući se da drugima otvoreno govorim o svom istinskom stanju, plašeći se da ću i ja jednog dana biti smenjena. Kada sam razgovarala s crkvenim starešinama i vođama grupa, bila sam krajnje obazriva i nisam se usuđivala da otvorim svoje srce. Najčešće bih izgovorila nekoliko prostih rečenica samo da bih završila razgovor. Bila sam čvrsto sputana sotonskim otrovima i čak sam bila puna sumnji kada sam tražila da razgovoram s drugima, nemajući hrabrosti da se otvorim i iskažem svoja osećanja. Živela sam u bolu i patnji. Ova sotonska pravila izgledaju kao da mogu zaštititi interese ljudi, ali zapravo ih uče da budu na oprezu i da ne govore iskreno u komunikaciji s drugima, te da uvek treba da se povlače pred drugima. Na taj način, kada je dvoje ljudi u interakciji, jedan je uvek na oprezu, dok drugi ima pretpostavke, i nijedan ne veruje drugome. Proračunati su i neprijateljski nastrojeni jedan prema drugom i licemerni u svom ponašanju. Tako ljudi postaju sve lažljiviji i to dovodi do toga da sve više gube ljudskost. Tek tada sam jasno videla da izreka: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” nipošto nije načelo po kome bi čovek trebalo da se vodi u svom vladanju. To je u potpunosti način na koji Sotona oštećuje ljude i zavarava ih svojim spletkama, i još više sredstvo kojim Sotona kvari ljude. Voditi se takvom izrekom u životu može samo dovesti do toga da ljudi izgube svoju normalnu ljudskost.

Kasnije sam nastavila da čitam Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Uslovljavanjem od strane porodice najverovatnije su obuhvaćena još mnoga pravila igre u pogledu ponašanja i ophođenja sa svetom. Primera radi, roditelji često govore: ’Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude; previše si glup i lakoveran.’ (…) Mišljenja koja ti usađuju postaju načela i osnove po kojima se ophodiš prema svetu. Dok komuniciraš sa svojim vršnjacima, kolegama, poslovnim partnerima, nadređenima, sa svakojakim tipovima osoba i sa ljudima iz svih sfera života, sva ta mišljenja koja su ti roditelji usadili da bi te zaštitili nesvesno postaju tvoja najvažnija amajlija i načelo, kad god se baviš pitanjima iz domena međuljudskih odnosa. Koje je to načelo? Ono glasi: ne želim da ti naudim, ali moram stalno da budem na oprezu kako bih te sprečio da me varaš i obmanjuješ, kako ne bih zapao u nevolje i sudske tužbe, kako bih sprečio da mojoj porodici sreća okrene leđa i da propadne, kao i da bih sprečio da i sȃ m završim u zatvoru. Ako živiš pod kontrolom takvih mišljenja i stanovišta i ako živiš unutar društvene grupe s takvim stavom prema ophođenju sa svetom, samo ćeš postati još više potišten, umoran i iscrpljen, kako umom tako i telom. Usled toga ćeš osećati sve veći otpor i odbojnost prema ovom svetu i čovečanstvu i sve ćeš ih se više gnušati. A gnušajući se drugih ljudi, sve ćeš manje misliti o sebi i činiće ti se da ne živiš na način koji podseća na život normalne osobe, već da živiš umorno i potišteno. Da bi druge sprečio da ti naude, moraš neprekidno da budeš na oprezu, da govoriš i radiš stvari protiv svoje volje. U nastojanju da zaštitiš vlastite interese i ličnu bezbednost, ti u svakom aspektu svog života nosiš lažnu masku i prerušavaš se, ne usuđujući se da izustiš nijednu reč istine. U toj situaciji i u takvim uslovima opstanka, tvoje unutrašnje biće ne može da pronađe odušak ni slobodu. Često ti je potreban neko od koga ti ne preti nikakva opasnost i ko nikada neće ugroziti tvoje interese, neko s kim možeš da podeliš svoje najskrivenije misli i da se oslobodiš frustracija, kome možeš sve da kažeš, a da zbog toga ne snosiš odgovornost, da ne trpiš podsmeh, ruganje, ismevanje, niti bilo kakve druge posledice. U situaciji kada mišljenje i stanovište da ’čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude’ predstavlja tvoje načelo ophođenja prema svetu, tvoje unutrašnje biće ispunjeno je strahom i nesigurnošću. Sasvim je prirodno da se tada osećaš potišteno, da ne možeš da nađeš oduška, da ti treba neko ko će te tešiti, neko kome možeš da se poveriš. Prema tome, sudeći sa ovih aspekata, iako načelo ophođenja sa svetom kojem su te roditelji naučili – da ’čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude’ – može uspešno da te zaštiti, ono je ipak mač sa dve oštrice. Ono u određenoj meri čuva tvoje fizičko zdravlje i ličnu bezbednost, ali se ti zbog njega takođe osećaš potišteno i bedno, ne možeš da nađeš oduška i čak si još više razočaran ovim svetom i ljudskim rodom. U isto vreme, duboko u sebi počinješ da osećaš blagu mučninu zbog činjenice da si rođen u ovo zlo doba, među tako zlom grupom ljudi. Ne možeš da razumeš zašto ljudi moraju da žive, zašto je život tako iscrpljujući, zašto ljudi svuda moraju da nose maske i da se prerušavaju i zašto stalno moraš da budeš na oprezu prema drugima, zarad vlastitih interesa. Hteo bi da kažeš istinu, ali ne možeš, jer se bojiš posledica. Hteo bi da budeš prava osoba, da govoriš i ponašaš se otvoreno, da ne budeš bezvredan, da ne činiš podla i sramna dela u potaji i da ne živiš isključivo u mraku, ali ti ništa od toga ne polazi za rukom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). Božje reči su me dirnule duboko u srce. Razmišljajući o proteklih dvadesetak godina, uvek sam živela prema sotonskim otrovima poput: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” i „ko mnogo priča, mnogo i greši.” Postala sam lukava i lažljiva, puna opreza prema svima i uvek u pripravnosti, ne razgovarajući nikada iskreno sa ljudima. Zbog toga nisam imala bliske prijatelje dok sam godinama radila daleko od kuće i bila sam veoma usamljena. Nakon što sam poverovala u Boga, i dalje sam živela po tim sotonskim otrovima. Kada je Lin Sjao prijavila Sinđingin problem, ona je zaista samo prijavila činjenicu, i to kako bi zaštitila crkveni rad; to je bilo u skladu sa Božjom namerom. Međutim, ja sam to videla kao podnošenje žalbe nekom iza leđa i plašila sam se da će se jednog dana požaliti na mene starešini, zbog čega ću biti smenjena. Zbog toga sam bila na oprezu prema njoj. Nakon toga, iako me je savest grizla, nisam se usuđivala da se otvorim, duboko uplašena da bi mi, kad bih pogrešno rekla neku reč ili iskreno govorila o svom stanju, to donelo probleme, te sam živela u bolu i patnji. Razmišljala sam o tome da živim tako mučnim i iscrpljujućim životom zbog učenja svojih roditelja i uticaja društva od malih nogu. Zbog tih sotonskih otrova postala sam lukava i lažljiva i nisam mogla normalno da komuniciram s ljudima. Da sam ranije razrešila ovaj problem, ne bih nanosila štetu crkvi niti sputavala Lin Sjao. Kada sam to shvatila, osetila sam duboko kajanje. Odlučila sam da ubuduće u svojoj dužnosti sarađujem skladno sa braćom i sestrama i da budem iskrena i otvorena osoba.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da sam se plašila da ću biti smenjena jer nisam poznavala Božju pravednu narav niti razumela načela Božje kuće u smenjivanju ljudi. U stvarnosti, kada Božja kuća smeni i isključi neku osobu, to se ne dešava proizvoljno na osnovu njenog trenutnog ponašanja ili jedne greške koju je napravila. Naprotiv, toj osobi se pruža prilika da se pokaje u najvećoj mogućoj meri, i biće smenjena jedino ako se nikada ne promeni i ako nanese štetu radu. U isto vreme, postoje i oni koji otkrivaju određene iskvarenosti, ali uz razgovore u zajedništvu i pomoć braće i sestara, uspevaju da se pokaju Bogu i isprave svoja odstupanja. Takvi ljudi neće biti smenjeni i isključeni. Sinđing se prepuštala telesnim udobnostima i nije imala osećaj tereta u svojoj dužnosti. Osećala je otpor prema tome što starešina nadzire i proverava rad, i čak je iskaljivala negativnost na okupljanjima. Lin Sjao joj je više puta ukazala na problem i pomogla joj, ali Sinđing nije pokazala znake pokajanja. Tek tada je Lin Sjao prijavila Sinđingin problem. To što je Sinđing smenjena u skladu je sa načelima i predstavlja Božju pravednost. Međutim, ja nju nisam raspoznala, niti sam poznavala Božju pravednu narav i živela sam u stanju opreza i nerazumevanja. Mislila sam da i ja imam stanje otpora prema nadzoru starešine i zato sam se brinula da ću biti smenjena ako budem iskreno govorila o svom stanju. Zbog toga sam se plašila da će Lin Sjao i starešina saznati za moje stanje. Zapravo, Božje reči mnogo puta naglašavaju da Bog spasava iskvareno čovečanstvo. Normalno je da ljudi otkrivaju iskvarenosti i imaju odstupanja u svom radu. Ono što je važno jeste da li mogu da promisle o sebi i pokaju se pred Bogom. Baš kao što je Bog rekao: „Božja milost i tolerancija nisu retkost – čovekovo iskreno pokajanje jeste” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Osim toga, Lin Sjao je više puta razgovarala sa Sinđing i pomagala joj nakon što je otkrila njen problem. Pošto se Sinđing ipak nije promenila, morala je biti blagovremeno prijavljena u skladu sa načelima. To je bila odgovornost koju bi trebalo da ispuni svaki član Božjeg izabranog naroda, i to je učinjeno kako bi se zaštitio crkveni rad. Međutim, ja sam se čak žalila što je Lin Sjao prijavila Sinđingin problem starešini bez reči, bila sam na oprezu prema njoj i pogrešno sam je razumela. Tek tada sam uvidela da ne samo što mi je narav bila lažljiva, već je i moje razumevanje bilo krajnje iskrivljeno.

Imala sam još jedno pogrešno gledište kada je Sinđing smenjena. Verovala sam da, kad bih tokom okupljanja otvoreno govorila o svom istinskom stanju, to bi se smatralo iskaljivanjem negativnosti, i zbog toga nisam smela da kažem šta mi je na umu. Zatim sam pročitala odlomak Božjih reči koji se navodi u jednom članku iskustvenog svedočenja i konačno sam shvatila da to gledište nije u skladu sa istinom. Svemogući Bog kaže: „Ovo su u osnovi različita stanja i ispoljavanja ljudi koji iskaljuju negativnost. Kad se ne ispuni njihova želja da streme statusu, slavi i dobitku, kad Bog čini stvari koje su suprotne njihovim predstavama i uobraziljama, stvari koje uključuju njihove interese, oni postaju zatočenici sopstvene neposlušnosti i nezadovoljstva. A kad imaju ova osećanja, njihov um počinje da stvara razloge, izgovore, opravdanja, odbranu i druge misli koje sadrže pritužbe. U tom trenutku, oni Boga ne veličaju niti Mu se pokoravaju, a još manje tragaju za istinom kako bi sebe spoznali; umesto toga, bore se protiv Boga koristeći svoje predstave, uobrazilje, misli i gledišta odnosno plahovitost. A kako se bore protiv Boga? Oni šire svoja osećanja neposlušnosti i nezadovoljstva, koristeći to da Bogu stave jasno do znanja koje su njihove misli i gledišta, nastojeći da Boga nateraju da deluje prema njihovoj volji i njihovim zahtevima ne bi li On ispunio njihove želje; tek tada se njihova osećanja primiruju. Bog naročito izražava brojne istine kako bi ljudima sudio i grdio ih, kako bi pročistio njihove iskvarene naravi i kako bi ljude spasao od uticaja Sotone, pa otud ko bi mogao da zna koliko je ljudskih snova o tome da budu blagosloveni ovim istinama srušeno, jer su im uništeni snovi o uznesenju u carstvo nebesko kome su se danonoćno nadali. Oni žele da učine sve što je u njihovoj moći da stvari preokrenu – ali su nemoćni, te uz negativnost i ozlojeđenost mogu jedino da potonu u nesreću. Neposlušni su prema svemu ovome što je Bog uredio, jer je ono što Bog čini u sukobu sa njihovim predstavama, interesima i razmišljanjem. Naročito kad crkva obavlja posao pročišćavanja i uklanja brojne ljude, ovi ljudi smatraju da ih Bog ne spasava, da ih On s gnušanjem odbacuje, da se prema njima ne postupa pravedno, pa će se ujediniti da prkose Bogu; poricaće da je Bog istina, poricaće Božji identitet i suštinu i poricaće pravednu narav Božju. Naravno, poricaće i činjenicu Božje suverenosti nad svim stvarima. A na koji način sve ovo poriču? Kroz prkos i otpor. Time posredno poručuju: ’Ono što bog radi je u suprotnosti sa mojim predstavama, pa se zato ne pokoravam, ne verujem da si ti istina. Galamiću na tebe i ove stvari ću širiti u crkvi i među ljudima! Govoriću šta mi se prohte i nije me briga za posledice. Imam slobodu govora; ne možeš da me ućutkaš – reći ću šta poželim. Šta mi možeš?’ U svojoj upornosti u tome da iznesu svoje pogrešne misli i gledišta, da li ovi ljudi govore o svom sopstvenom shvatanju? Da li u zajedništvu razgovaraju o istini? Nipošto. Oni šire negativnost; izgovaraju jeresi i zablude. Ne pokušavaju da spoznaju sopstvenu iskvarenost niti da je razotkriju; ne razotkrivaju stvari koje su učinili a koje su suprotne istini, niti razotkrivaju počinjene greške. Umesto toga, daju sve od sebe da svoje greške obrazlože i odbrane kako bi dokazali da su u pravu, dok istovremeno izvlače apsurdan zaključak i iznose štetna i iščašena gledišta, baš kao i uvrnute argumente i jeresi. Na pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi to utiče tako što ih zaluđuje i ometa; neke ljude može čak da strmoglavi u stanje negativnosti i zbunjenosti. Sve su to štetna dejstva i ometanja koja izazivaju ljudi koji iskaljuju negativnost” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (17)”). Iz Božjih reči sam razumela da ljudi koji iskaljuju negativnost kada se suoče s nečim što im nije po volji ili što uključuje njihov ugled, status ili telesne interese, ne tragaju za istinom niti pokušavaju da razmišljaju o Božjim namerama, već zauzimaju stav prkosa, nezadovoljstva i suprotstavljanja, šireći svoje predstave i uobrazilje ili pogrešna gledišta. To znači iskaljivati negativnost. Kada se neko ko zaista veruje u Boga suoči s nečim što mu nije po volji, iako otkriva iskvarenosti i ima predstave i pogrešna razumevanja, ta osoba ipak ima bogobojažljivo srce, može da traga za istinom i ne govori nepromišljeno o stvarima koje ne razume. Ako otvoreno govori o svom stanju braći i sestrama, njen cilj je da traga za istinom, razreši svoje iskvarenosti i postigne istinsko pokajanje i promenu. S druge strane, što se tiče ljudi koji iskaljuju negativnost i šire predstave, oni spolja deluju kao da se otvaraju o svom stanju, ali to ne rade da bi tragali za istinom i razrešili svoje probleme već koriste otvaranje o svom stanju kao način da izraze svoj prkos i nezadovoljstvo. Ljudi koji ne razumeju kako stvari zaista stoje ili ne razumeju istinu lako mogu da budu navedeni na pogrešan put, da stanu na njihovu stranu i razviju predstave i pogrešna razumevanja o Bogu ili radu Božje kuće. Sinđing je videla da starešina pomno proverava rad, što je značilo da njeno telo mora da pati i da plati cenu, i tako je postala nevoljna, neprestano šireći predstave i iskaljujući svoje nezadovoljstvo tokom okupljanja. Lin Sjao je više puta razgovarala sa njom i pomagala joj, ali ona se uopšte nije promenila. Kada se otvorila o svom stanju, to nije bilo da bi tragala za istinom niti razrešila svoje probleme; samo je izražavala svoje nezadovoljstvo prema starešini. Sudeći po ovakvom ponašanju, Sinđing je iskaljivala negativnost. U međuvremenu, ja sam pogrešno verovala da ako govorim o svom iskvarenom stanju tokom okupljanja, to znači da iskaljujem negativnost, pa se nisam usuđivala da kažem ono što mislim. Moje razumevanje je zaista bilo veoma iskrivljeno. Shvativši to, pomolila sam se Bogu u pokajanju: „Bože, toliko godina verujem u Tebe, ali kada su me stvari zadesile, nisam tragala za istinom. Umesto toga, živela sam u stanju lažljivosti, sumnje i opreza prema drugima. Bože, molim Te, vodi me da pronađem ispravan put primene i da izađem iz ovih pogrešnih gledišta.”

Kasnije, dok sam tražila kako bih mogla da razrešim svoj problem, pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Tvoja porodica ti često govori: ’Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude.’ U stvarnosti se ovakvo mišljenje može veoma jednostavno otpustiti: treba samo da postupaš u skladu s načelima koja Bog saopštava ljudima. Značenje izraza ’načela koja Bog saopštava ljudima’ prilično je široko. Kako se ta načela konkretno primenjuju? Nema potrebe da detaljno analiziraš da li imaš nameru da naudiš drugima, niti treba da se čuvaš od drugih ljudi. Šta, dakle, treba da uradiš? S jedne strane, treba da budeš u stanju da pravilno održavaš skladne odnose sa drugim ljudima; s druge strane, pri ophođenju sa drugima treba da koristiš Božje reči kao osnovu i da po kriterijumu istine razlučiš o kakvim se osobama radi, a zatim da se prema svakoj od tih osoba ophodiš na osnovu odgovarajućih načela. To je tako jednostavno. Ako su u pitanju braća i sestre, tretiraj ih kao takve; ako su iskreni u svom stremljenju ka istini, ako se žrtvuju i daju sve od sebe, ophodi se prema njima kao prema braći i sestrama koji iskreno obavljaju svoju dužnost. Ako se radi o bezvernicima, koji nisu spremni da obavljaju svoju dužnost i koji samo žele da ih ostaviš na miru, onda ne treba da ih tretiraš kao braću i sestre, već kao nevernike. Dok posmatraš ljude, treba da obraćaš pažnju na to kojoj vrsti osoba pripadaju, kakva im je narav, ljudskost i stav prema Bogu i istini. Ako mogu da prihvate istinu i spremni su da je primenjuju, tretiraj ih kao istinsku braću i sestre, kao svoju porodicu. Ako im je ljudskost loša, ako su samo na rečima spremni da primenjuju istinu i ako su sposobni da raspravljaju o doktrini ali nikada ne primenjuju istinu, onda ih tretiraj kao puke službenike, a ne kao porodicu. Šta ti ova načela govore? Ona ti saopštavaju načelo po kojem treba da se ophodiš prema različitim tipovima ljudi – to je načelo o kojem smo često raspravljali i koje kaže da se prema ljudima treba ophoditi mudro. Mudrost je opšti izraz, ali ona konkretno znači posedovanje metoda i načela za ophođenje prema različitim tipovima ljudi – ali na osnovu istine, a ne na osnovu ličnih osećanja, sklonosti i stavova, niti na osnovu njihovih prednosti i nedostataka u odnosu na tebe, kao ni na osnovu njihovih godina, već isključivo na osnovu Božjih reči. Prema tome, u ophođenju sa ljudima, ti ne treba da analiziraš da li imaš nameru da im naudiš, niti treba da se čuvaš od drugih ljudi. Ako se prema ljudima ophodiš na osnovu načela i metoda koje ti je Bog dao, izbeći ćeš sva iskušenja i nećeš padati u iskušenja i konflikte. To je tako jednostavno” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). Iz Božjih reči sam pronašla put primene. Čovek najpre treba da raspoznaje različite vrste ljudi na osnovu istina-načela. Ako osoba iskreno veruje u Boga i voli istinu, prema njoj se treba ophoditi kao prema bratu ili sestri i čovek takvoj osobi može iskreno da se otvori. Starešina i Lin Sjao su sestre koje iskreno veruju u Boga i streme ka istini. One su zadužene za naš rad, i ako bi se pojavio problem ili bih naišla na poteškoće u radu, ili ako bi se između nas pojavio jaz, trebalo bi da im se iskreno otvorim i zatražim da razgovaramo. Na taj način, one bi mogle da dokuče moje stanje i odmah mi pomognu da ga razrešim, što je korisno za moj život-ulazak, kao i za crkveni rad. Nasuprot tome, ako se nikada ne bih otvorila, večito živeći u pogrešnom stanju, tada ne samo da bi moj život trpeo gubitke, već bih i odlagala rad. Sad kad sam razumela Božju nameru i Njegove zahteve, u budućim interakcijama s braćom i sestrama, morala sam biti iskrena, čista i otvorena.

Kasnije je sestra po imenu Su Žui postala zadužena za naš rad. U to vreme, moji rezultati rada su bili slabi i moje stanje donekle negativno. Kada je Su Žui došla s nama na okupljanje, pitala me je kakvo mi je stanje i kako mi ide rad u poslednje vreme. Pomislila sam: „Moje stanje još nije potpuno preokrenuto i još uvek postoje određena odstupanja u mom radu. Ako progovorim o svom stvarnom stanju, hoće li Su Žui prijaviti moj problem starešini i hoću li biti smenjena?” Nisam želela da govorim o svom stvarnom stanju. Međutim, pomislila sam da, kad ne bih progovorila o ovom problemu, on nikada ne bi bio rešen, i bila sam prilično u dilemi. Zatim je Su Žui pitala sestru s kojom sam sarađivala o njenom nedavnom stanju i videla sam da ona može iskreno da govori o svemu tome. Poprilično sam joj zavidela, misleći: „Zašto se ja ne usuđujem da se otvorim?” Nakon toga, pročitala sam Božje reči koje kažu: „Ma o kom mišljenju da se radi, ako je pogrešno i suprotstavljeno istini, jedini ispravan put jeste da ga otpustiš. Konkretna primena otpuštanja sastoji se u sledećem: kao kriterijum ili osnovu po kojoj posmatraš, radiš ili rešavaš to pitanje, ne treba više da uzimaš pogrešna mišljenja koja ti je porodica usadila, već to treba da bude zasnovano na Božjim rečima. Mada ovaj proces može od tebe zahtevati da platiš izvesnu cenu, usled čega će ti se činiti da postupaš protiv svoje volje, da gubiš obraz, pa možda čak i da trpiš gubitke u pogledu svojih telesnih interesa – bez obzira s čime se suočavaš, svoje ponašanje treba uporno da usklađuješ s Božjim rečima i s načelima koja ti On saopštava, i ne treba da odustaneš. Sigurno je da će proces tog preobražaja biti izazovan i da se neće glatko odvijati. Zašto se neće odvijati glatko? Zato što se radi o borbi negativnih i pozitivnih stvari, o borbi zlih Sotoninih misli i istine, kao i o borbi tvoje volje i želje da prihvatiš istinu i pozitivne stvari, protiv pogrešnih mišljenja i stanovišta koje nosiš u srcu. Pošto se radi o borbi, možda ćeš patiti i možda ćeš morati da platiš neku cenu – to je ono što moraš da uradiš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). Božje reči su mi dale hrabrost da primenim istinu. Ako želim da se oslobodim ovih pogrešnih ideja i gledišta, moram da se pobunim protiv svog tela, napustim svoje interese i praktično postupim u skladu sa istina-načelima. Su Žui je bila zadužena za moj rad; trebalo bi da otvoreno porazgovaram sa njom o svom istinskom stanju i odstupanjima u svom radu. Kad bih i dalje bila lažljiva, služila se trikovima i bila na oprezu pred njom, moji problemi ne bi bili brzo razrešeni i ne bih mogla blagovremeno da ispravim odstupanja u svom radu. Zato sam popričala sa njom o svom stanju i o tim odstupanjima, i ona je sa mnom razgovarala koristeći Božje reči, pomogavši mi da donekle preokrenem svoje stanje. Kroz ovo iskustvo, iz prve ruke sam shvatila da kada čovek živi prema Sotoninim pogrešnim idejama i gledištima, ne samo da mu to ne donosi nikakvu korist, već ga primorava da živi bez normalne ljudskosti. Samo ako se čovek ponaša, postupa i gleda na ljude i stvari na osnovu Božjih reči, može zadobiti unutrašnji mir i oslobođenje u svom srcu.