U novembru 2020. godine, počela sam da praktikujem rad na zalivanju pridošlica. Nedugo zatim, starešina me je zamolila da preuzmem odgovornost kao domaćin okupljanja grupe. Pomislila sam: „Starešina me izgleda ceni. Da li me to ona možda neguje? Ako se budem dovoljno trudila, možda ću biti unapređena.” Zato, kad god bih videla da neko iz grupe pokreće neko pitanje, aktivno bih odgovarala. Kad sam videla da nova braća i sestre nešto ne razumeju, oduševljeno sam im pomagala. Kasnije je grupa morala da izabere dve vođe i pomislila sam: „Iako ovu dužnost ne obavljam dugo, smatraju me važnim članom grupe. Starešina mi poverava sve više pridošlica na zalivanje, a svi imaju visoko mišljenje o meni, tako da bi trebalo da budem izabrana za vođu, zar ne?” Ali, na moje iznenađenje, za vođe su izabrane dve sestre koje su kraće nego ja zalivale pridošlice. Štaviše, kada su ove dve sestre tek došle, ja sam bila ta koja im je podelila načela vezana za obavljanje ove dužnosti. Što se tiče načela, nisu razumele više od mene, a po broju ljudi koje su zalivale i rezultatima u dužnostima, bile su daleko iza mene. Zašto su onda one izabrane, a ne ja? Šta će braća i sestre misliti o meni? Hoće li reći da sam gora od ovih sestara koje su tek došle? Što sam više razmišljala o tome, to sam se više osećala ogorčeno i povređeno. Narednih nekoliko dana nisam mogla da izbacim tu misao iz glave, čak ni dok sam jela ili spavala i nikako nisam mogla da umirim svoje srce. Osećala sam da, ma koliko radila ili trpela, to niko nije primećivao i da je sve to bilo uzalud. Nakon toga, iako sam nastavila da obavljam svoju dužnost, izgubila sam motivaciju. Kada bih videla da neko u grupi pokreće pitanje, ne bih imala volje da odgovorim. Pomislila bih: „Nisam vođa, pa zašto bih se trudila da govorim? Ionako će neko pre ili kasnije odgovoriti.” Kada su me braća i sestre zamolili da budem domaćin okupljanja, nisam to želela da radim. Pomislila sam: „Koja je svrha toga? Domaćin okupljanja nema nikakav stvarni status i niko me zbog toga neće ceniti. Osim toga, ako ne budem mogla da podelim praktično iskustveno razumevanje tokom okupljanja, svi bi mogli da pomisle da nemam istina-stvarnost i da me gledaju s visine. To je zaista nezahvalan posao.” Mnogo sam razmišljala o tome, ali zaista nisam želela da obavljam tu dužnost. Međutim, osećala sam da bi odbijanje dužnosti značilo da se ne pokoravam, pa sam je nevoljno prihvatila. Nakon toga, ostala sam u mlakom stanju ravnodušnosti i nisam imala osećaj tereta prema radu. Postepeno su mi moje dužnosti postajale sve teže, a kada su pridošlice nailazile na poteškoće ili imale predstave o Božjem delu, nisam znala kako da razgovaram o istini da bismo rešili te probleme. Sve više pridošlica je prestalo da redovno prisustvuje okupljanjima, a ja nisam napredovala u svom život-ulasku. Svakog dana sam se samo provlačila, mehanički obavljajući svoje dužnosti. Kada sam čula himnu „Verovati u Boga, a ne zadobiti život vodi do kazne”, osećala sam veliku nelagodu u svom srcu, kao da bih ja bila ta koja će biti kažnjena, kada bih nastavila ovako, a srce mi je bilo zaista izmučeno.

Moje stanje je postalo toliko loše da sam osećala da više zaista ne mogu da izdržim. Zato sam se otvorila i razgovarala o svom stanju sa starešinom. Starešina mi je pročitala odlomak Božjih reči: „U svojoj težnji imate previše ličnih predstava, nada i budućnosti. Trenutno delo je orezivanje vaše želje za statusom i sa vašim ekstravagantnim željama. Nade, status i predstave klasični su prikazi sotonske naravi. (…) Vi ste sada sledbenici, i stekli ste neko razumevanje ove etape dela. Međutim, još uvek niste ostavili po strani svoju želju za statusom. Kada vam je status visok, vi dobro tražite, ali kada vam je status nizak, prestajete da tražite. Blagoslovi statusa su vam uvek na umu. Zašto većina ljudi ne može da se odvoji od negativnosti? Zar odgovor nije uvek zbog loših izgleda? (…) Što više tražite na ovaj način, manje ćete plodova ubrati. Što je veća želja osobe za statusom, to će njeno orezivanje biti ozbiljnije i više će morati da se podvrgne velikom oplemenjivanju. Takvi ljudi su bezvredni! Oni se moraju orezati na primeren način i na isti način suditi, kako bi se uistinu odrekli tih stvari. Ako nastavite da tragate ovim putem do kraja, nećete ništa požnjeti. Oni koji ne tragaju za životom ne mogu se preobraziti, a oni koji nisu žedni istine ne mogu zadobiti istinu. Ti se ne usredsređuješ na traganje za ličnim preobražajem i ulaskom, već se umesto toga usredsređuješ na ekstravagantne želje, na stvari koje ograničavaju tvoju ljubav prema Bogu i sprečavaju te da Mu se približiš. Mogu li te stvari da te preobraze? Mogu li te one uvesti u carstvo?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). Nakon čitanja Božjih reči, starešina me je podsetila: „Što veću važnost pridajemo statusu, to više Bog uređuje situacije da nas razotkrije i oreže, a to nam omogućava da prepoznamo da su naša gledišta na stremljenje pogrešna i da ih na vreme promenimo. Da li si razmišljala o tome zašto te braća i sestre nisu izabrali za vođu grupe? Koji su tačno tvoji problemi? Kad nisi bila izabrana za vođu grupe, izgubila si motivaciju da obavljaš svoju dužnost. Zar to ne pokazuje da stremiš ka statusu? Uvek stremiš ka statusu i radiš stvari zarad spoljašnjeg utiska. Čak i ako ti se dodeli status, možeš li zaista dobro da obavljaš posao?” Tek sam zahvaljujući podsećanju od strane starešine počela da razmišljam o sebi u svetlu Božjih reči. Kada sam tek počela da obavljam ovu dužnost, starešina mi je često poveravala da budem domaćin okupljanja, a broj pridošlica koje je trebalo da zalivam stalno je rastao. Osećala sam da sam cenjena i da me vide kao nekoga ko biva unapređen i negovan, i tada sam bila zaista motivisana u svojoj dužnosti. Bilo da se radilo o razgovoru tokom okupljanja ili o zalivanju pridošlica, imala sam veliki osećaj tereta. Ali kasnije su dve sestre, koje su zalivale pridošlice kraće od mene, bile izabrane za vođe grupa, a ja sam se obeshrabrila. Smatrala sam da ih starešina ceni, da ih braća i sestre uvažavaju i dive im se, dok moje prisustvo u grupi uopšte nije bilo važno. Zbog toga mi je motivacija za obavljanje dužnosti odjednom nestala i više nisam htela da se zamaram problemima u grupi. Naročito kada su me braća i sestre izabrali da budem domaćin okupljanja, mislila sam da je ta dužnost beznačajna i da mi neće doneti divljenje i vrednovanje od strane drugih, pa sam je obavljala površno. Tek tada sam shvatila da je moje stanje upravo onakvo kako ga je Bog razotkrio: „Kada vam je status visok, vi dobro tražite, ali kada vam je status nizak, prestajete da tražite. Blagoslovi statusa su vam uvek na umu.” Ono čemu sam stremila bili su ugled i status.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. (…) Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči u potpunosti razotkrivaju pravo stanje antihrista koji streme ugledu i statusu. Uvidela sam da sam, poput antihrista, pridavala veliku važnost ugledu i statusu, da sam uvek želela da zauzmem položaj među drugima kao i da me drugi cene i dive mi se, nadajući se da će ljudi mariti za moje reči i slušati me. Osećala sam da samo na taj način mogu imati osećaj postojanja i da moj život može imati vrednost. Smatrala sam da, kad ne bih imala status i kad ne bih mogla zadobiti divljenje i vrednovanje od strane drugih, onda bi sve što radim bilo besmisleno. Iako se činilo da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost, u stvarnosti, to nisam radila da bih stremila ka istini niti da bih udovoljila Bogu ili uzela u obzir Njegove namere. Svoju dužnost tretirala sam kao sredstvo za sticanje statusa i razmišljala sam samo o tome imam li položaj među drugima i mogu li zadobiti njihovo divljenje i vrednovanje. Nikada nisam razmatrala koji su Božji zahtevi i očekivanja od mene u ovoj dužnosti niti o tome kako bi trebalo da udovoljim Bogu. Kada u svojoj dužnosti nisam dobijala divljenje drugih, postajala sam čak i negativna, nemarna i puna pritužbi. Shvatila sam da su moja gledišta na stremljenje ista kao kod antihrista, i da ugled i status cenim iznad svega drugog. Crkva mi je dala priliku da obavljam svoju dužnost u nadi da ću kroz nju stremiti ka istini i odbaciti svoju iskvarenu narav kako bih zadobila Božje spasenje. Međutim, nisam znala šta je dobro, a šta loše, pa sam, nakon što sam malo radila i stekla neki kapital, želela da preuzmem vođstvo u grupi i da mi se dive, a kada moja želja za statusom nije bila ispunjena, nisam više ni želela da obavljam svoju dužnost. Čak sam koristila svoju dužnost da dam oduška svojoj frustraciji. Nisam želela da se bavim problemima u grupi i uopšte nisam uzela u obzir interese crkve. Zar se nisam time otvoreno protivila Bogu? Od početka do kraja, koristila sam svoju dužnost da udovoljim svojoj ambiciji i želji da mi se drugi dive. Na koji način sam uopšte imala ljudskosti ili razuma? Antihristi ne streme ka istini i ni najmanje nemaju bogobojažljivo srce. Oni samo štite sopstveni ugled i status, a ne rad crkve, i nemaju ljudskost. Po čemu se moje ponašanje razlikovalo od ponašanja antihrista? Na tu pomisao, bila sam pomalo uplašena i shvatila sam da je moje stanje zaista opasno.

Kasnije sam razmišljala o svojoj stalnoj želji da budem unapređena i zapitala sam se: „Koja su tačno načela crkve za unapređenje i negovanje ljudi?” Jednog dana, tokom okupljanja, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Koja su zahtevana merila za nadzornike raznih stavki rada? Postoje tri glavna. Prvo, oni moraju da budu sposobni da sagledaju istinu. Samo oni koji istinu mogu da sagledaju čisto, bez iskrivljavanja i izvlačenja zaključaka jesu ljudi dobrog kova. Ljudi dobrog kova moraju, u najmanju ruku, da imaju duhovno razumevanje i da budu u stanju da samostalno jedu i piju reči Božje. U procesu jedenja i pijenja Božjih reči, oni moraju da budu u stanju da samostalno prihvate sud, grdnju i orezivanje Božjim rečima i da traže istinu kako bi razrešili sopstvene predstave, zamisli i kvarenje sopstvene volje, kao i da bi razrešili svoje iskvarene naravi – ako dostignu to merilo, to znači da znaju kako da dožive delo Božje, a time se ispoljava dobar kov. Drugo, oni moraju da nose breme za rad crkve. Ljudi koji zaista nose breme imaju ne samo elan, već i istinsko životno iskustvo, oni shvataju neke istine i mogu da prozru neke probleme. Oni vide da u crkvenom delu i u Božjem izabranom narodu postoje mnoge poteškoće i problemi koje treba razrešiti. Oni to vide svojim očima i u svom srcu brinu o tome – to znači nositi breme za rad crkve. Ako je neko samo dobrog kova i sposoban je da shvati istinu, ali je lenj, žudi za telesnim udobnostima, nije voljan da radi pravi posao, već, kada mu Svevišnji zada rok da završi neki posao, a on ne može potpuno da se izvuče iz toga, onda uradi samo delić tog posla – to je osoba koja ne nosi nikakvo breme. Ljudi koji ne nose breme jesu ljudi koji ne streme ka istini, ljudi bez osećaja za pravdu i zaludnici koji se po ceo dan prejedaju, ne razmišljajući ozbiljno ni o čemu. Treće, oni moraju da poseduju radnu sposobnost. Šta znači ’radna sposobnost’? Jednostavno rečeno, to znači da mogu ne samo da ljudima dodele posao i daju im uputstva, već mogu i da identifikuju i reše probleme – to znači posedovati radnu sposobnost. Pored toga, potrebne su im i organizacione veštine. Osobe sa organizacionim veštinama posebno su vešte u spajanju ljudi, u organizovanju i uređivanju posla i u rešavanju problema, a prilikom organizovanja posla i rešavanja problema, mogu temeljno da ubede ljude i navedu ih da budu poslušni – to znači imati organizacione sposobnosti. Oni koji zaista imaju radnu sposobnost mogu da obavljaju određene poslove koje je uredila Božja kuća i to mogu da rade brzo i odlučno bez ikakve aljkavosti, i štaviše, mogu dobro da obavljaju razne poslove. To su tri merila Božje kuće za gajenje starešina i delatnika. Ako neko ispuni ta tri merila, on je redak, talentovan pojedinac i treba ga odmah unaprediti, gajiti i obučiti; nakon što on to primenjuje neko vreme, može da preuzme posao” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči videla sam da se u Božjoj kući unapređenje i negovanje ljudi ne zasniva na tome ko najduže obavlja svoje dužnosti ili ko je najviše trpeo niti na tome ko ima najprisniji odnos sa starešinama. Najvažniji faktori su da li osoba stremi ka istini, kako se odnosi prema svojim dužnostima i da li može da razmotri Božje namere i obavlja stvarni posao. Osvrćući se na sebe, u svetlu Božjih zahteva, uvidela sam da se nisam trudila da stremim ka istini i da mi je srce po vazdan bilo ispunjeno stremljenjem ka statusu. Kada nisam stekla status, živela sam u negativnosti, a u mom životu dugo nije bilo napretka. Samo ta jedna stvar pokazivala je da ne ispunjavam kriterijume za unapređenje. Takođe, iako je izgledalo da sam zauzeta obavljanjem svojih dužnosti, u stvarnosti nisam imala pravi osećaj tereta i bila sam usredsređena samo na obavljanje posla radi spoljašnjeg utiska, a kada bi se pojavili problemi ili poteškoće, nisam se usredsredila na traženje istina-načela niti sam se često usredsređivala na sumiranje i promišljanje o tim stvarima. Mnogo puta sam obavljala stvari tek kada bih bila podstaknuta i tek kada bi starešina ukazala na moje probleme i sa mnom u zajedništvu razgovarala o načelima, mogla sam da rešim probleme i ispravim odstupanja. Takođe, kad god bi se posao nagomilao, imala bih tendenciju da se zbunim i nisam bila sposobna da razlikujem šta je hitno, a šta nije. Gledajući to, uvidela sam da imam tako puno nedostataka i da je procena crkve da me ne unapredi u potpunosti zasnovana na načelima. Nisam uopšte prepoznavala svoj stvarni rast i zaista mi je nedostajala samosvest. U stvarnosti, čak i da su me postavili za vođu grupe, iako bi mi to donelo osećaj ugleda, potpuno bih bila nesposobna da obavljam stvarni posao vođe grupe, a kad bi se to dogodilo, ne bih samo nanosila štetu braći i sestrama, već bih i odlagala crkveni rad. Te dve sestre koje su bile unapređene bile su praktičnije u svojim dužnostima i takođe su se usredsredile na promišljanje i sumiranje problema i odstupanja koja su se javljala u njihovom radu. Tokom okupljanja, često sam ih čula kako govore o iskvarenosti koju su otkrile dok su obavljale svoje dužnosti kao i o oblastima u kojima su imale nedostatke. One bi sumirale i promišljale o razlozima svojih neuspeha i govorile bi o tome kako su tragale za istinom da bi razumele Božju nameru i kako su se oslanjale na Boga da bi rešile poteškoće kada bi se suočavale s poteškoćama, negativnošću i neuspesima. Videla sam kako su se, dok su obavljale svoje dužnosti, usredsređivale na promišljanje o sebi kroz Božje reči i na traženje Božjih namera. Takođe sam videla da su ulagale trud u načela, te iako nisu dugo obavljale svoje dužnosti, imale su delo i vođstvo Svetog Duha, i nakon nekog vremena postigle su veliki napredak. U tom trenutku, suočena sa ovim otkrovenjem, shvatila sam da je Božja namera bila da mi omogući da spoznam sebe, kako bih na vreme ispravila svoja pogrešna gledišta na stremljenje ka istini, da bih mogla da napredujem i da se promenim. Shvativši to, više nisam imala pogrešna razumevanja ni otpor, i samo sam želela da kroz ovakve situacije više tragam za istinom i razmišljam o sebi.

Kasnije sam ponovo razmišljala. Uvidela sam da sam ovog puta, kada nisam bila unapređena, pala u negativnost zato što sam imala pogrešno stanovište. Zamišljala sam da je unapređenje ljudi od strane crkve slično svetovnom unapređenju zvaničnika i mislila sam da biti unapređen znači imati status, pa kada nisam bila unapređena, postala sam negativna i slaba, ne želeći ništa da radim. Kasnije sam pročitala Božje reči i malo bolje razumela svrhu i značaj unapređenja i negovanja ljudi od strane crkve. Bog kaže: „Koji su zahtevi Božje kuće za razne talentovane ljude koji se unapređuju i gaje? Da bi ih Božja kuća unapredila i gajila, oni u najmanju ruku moraju da budu ljudi sa savešću i razumom, ljudi koji mogu da prihvate istinu, ljudi koji odano obavljaju svoju dužnost i ljudi koji mogu da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima, i u najmanju ruku moraju da budu u stanju da prihvate i pokore se kada se suoče sa orezivanjem. Dejstvo koje treba da postignu ljudi koji prolaze kroz gajenje i obuku u Božjoj kući nije u tome da oni mogu da postanu zvaničnici ili šefovi niti da predvode čopor, nije ni u tome da savetuju ljude kako treba da misle, a naravno, pogotovo nije u tome da imaju bolje stručne veštine, viši nivo obrazovanja, veći ugled ili da mogu da se pominju rame uz rame s onima koji su poznati u svetu po svojim stručnim veštinama ili političkim podvizima. Umesto toga, dejstvo koje treba postići jeste u tome da oni shvate istinu i da prožive Božje reči, te da budu ljudi koji se boje Boga i klone zla. Dok vežbaju, u stanju su da shvate istinu, da dokuče istina-načela, i da bolje znaju šta je tačno vera u Boga i kako da slede Boga – to je izuzetno korisno za one koji streme ka istini da bi postigli savršenstvo. To su dejstvo i merilo koje Božja kuća želi da postigne u unapređivanju i negovanju svih vrsta talentovanih ljudi, a to je i najveća žetva koju žanju oni koji se unapređuju i koriste” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). „Pred istinom su svi jednaki. Oni koji se unapređuju i gaje nisu mnogo bolji od ostalih. Svi su iskusili Božje delo u približno istom trajanju. Oni koji nisu unapređeni ili gajeni takođe treba da streme ka istini dok obavljaju svoje dužnosti. Niko ne sme da liši druge prava da streme ka istini. Neki ljudi su revnosniji u svom stremljenju ka istini i imaju nekakav kov, pa se unapređuju i gaje. To je zbog potreba rada Božje kuće. Zašto Božja kuća ima takva načela za unapređivanje i korišćenje ljudi? Pošto postoje razlike u kovu i karakteru ljudi, a svako bira drugačiji put, to dovodi do različitih ishoda u veri ljudi u Boga. Oni koji streme ka istini spasavaju se i postaju ljudi carstva, dok se uklanjaju oni koji uopšte ne prihvataju istinu, koji nisu odani u obavljanju svoje dužnosti. Božja kuća gaji i koristi ljude na osnovu toga da li streme ka istini i da li su odani u obavljanju dužnosti. Postoji li razlika u hijerarhiji raznih ljudi u Božjoj kući? Za sada ne postoji hijerarhija u pogledu raznih položaja, vrednosti, statusa ili ugleda ljudi. Barem tokom perioda kada Bog radi na spasavanju i vođenju ljudi nema razlike u rangu raznih ljudi, niti u položaju, vrednosti ili statusu. Jedina razlika je u podeli posla i u ulogama koje se obavljaju. Naravno, u ovom periodu, neki ljudi se, kao izuzetak, unapređuju i gaje za obavljanje nekih posebnih poslova, dok neki ne dobijaju takve mogućnosti iz različitih razloga, kao što su problemi sa kovom ili porodičnim okruženjem. Ali, zar Bog ne spasava one koji nisu imali takve prilike? Nije tako. Da li su njihova vrednost i položaj niži od drugih? Ne. Svi su jednaki pred istinom, svi imaju priliku da streme ka istini i da je zadobiju, a Bog se prema svima odnosi pravedno i razumno. Na kojem nivou se primećuju razlike u položaju, vrednosti i statusu ljudi? Onda kada ljudi dođu do kraja svog puta, i Božje delo je završeno i konačno se formira zaključak o stavovima i gledištima koje je svaka osoba pokazala u procesu stremljenja ka spasenju i dok je obavljala svoju dužnost, kao i zaključak o njihovim raznim ispoljenjima i stavovima prema Bogu – to jest, kada postoji potpuni zapis u Božjoj beležnici – tada će se, zato što će ishodi i odredišta ljudi biti različiti, takođe videti razlika u njihovoj vrednosti, položajima i statusu. Tek tada će sve te stvari moći da se vide i približno utvrde, dok su trenutno svi isti” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da Božja kuća ne unapređuje i ne neguje ljude kao što to čini nevernički svet, gde ljudi postaju zvaničnici i grade sebi ime. Božja kuća unapređuje ljude kako bi im omogućila više prilika za obučavanje. Bog se nada da ljudi kroz svoje dužnosti mogu razumeti istinu, postupati prema načelima, steći znanje i pokornost Bogu, i spoznati kako da obavljaju svoje dužnosti kako bi udovoljili Božjim namerama. U Božjoj kući nema razlike u statusu bez obzira na dužnosti, a sticanje istine je najvažnija stvar. Razmišljala sam o mnogim nedostacima koje sam otkrila tokom rada na zalivanju pridošlica. Ponekad, kada bi pridošlice iznele neke predstave ili pitanja, nisam znala kako da ih rešim, ali sam, tragajući za istinom i razmišljajući o Božjim rečima, stekla jasnije razumevanje nekih istina i razvila veću ljubav i strpljenje prema svojoj braći i sestrama. Sve su ovo bili dobici koje sam stekla tokom zalivanju pridošlica. Ponovo sam razmišljala o tome kako su me braća i sestre izabrali da budem domaćin okupljanja. Iako time ne bih zadobila divljenje drugih, to bi me podstaklo da više razmišljam o istini, da se približim Bogu i da ulažem trud u stremljenje ka istini. Razmišljajući o tome, osetila sam duboko žaljenje i bila sam dirnuta. Žalila sam što nisam prepoznavala ono što je dobro za mene, što mi je nedostajala samosvest i što uopšte nisam razumela Božje brižne namere. Dirnulo me je to što je, uprkos tome što sam bila buntovna i bez razuma, Bog i dalje koristio Svoje reči da me prosveti i vodi ka razumevanju Njegove namere, kako bih prestala da hodam pogrešnim putem. Moje srce je bilo ispunjeno zahvalnošću prema Bogu i odlučila sam da više ne stremim ka slavi, dobitku ili statusu. Bila sam voljna da se pokajem.

Kasnije sam počela da se usredsređujem na traganje za istinom u svojim dužnostima i neprimetno sam stekla određeno prosvećenje i prosvetljenje, razumela određena načela i stekla put primene. Tokom okupljanja, više nisam bila usredsređena na to kako da besedim na način koji bi naveo druge da imaju visoko mišljenje o meni, već sam se usredsredila na razmišljanje o Božjim rečima kako bih razumela Njegove namere, na promišljanje o sebi kroz Božje reči i bila sam u stanju da mnogo jasnije uvidim svoju iskvarenu narav i pogrešan put kojim sam išla. Praktikujući na ovaj način, osećala sam se mnogo bliže Bogu. Kasnije je u grupi unapređena sestra koja nije dugo obavljala svoju dužnost, i iako me je to u početku malo omelo, mogla sam da gledam na to ispravno i da ne budem sputana statusom, jer sam znala da mi nedostaje mnogo toga u pogledu istine. Ono što mi je bilo potrebno nije bilo divljenje drugih, već dublje razumevanje istine, kako bih dobro zalivala braću i sestre i ispunjavala svoje dužnosti. Rekla sam sebi: „Čak i ako nikada ne budem unapređena, i dalje ću se pokoravati Bogu, stajati na svom mestu, postojano stremiti ka istini i obavljati svoje dužnosti kako treba.” Ono što nisam očekivala bilo je da su me nedugo zatim izabrali za nadzornicu rada na zalivanju. Kada se to dogodilo, nisam osetila sreću zbog sticanja statusa, već sam to videla kao odgovornost. Imala sam mnogo nedostataka, a moja iskvarena narav je još uvek bila veoma ozbiljna, i brinula sam se da bi se moji stari problemi mogli ponovo pojaviti i da bih mogla da izneverim Božju nameru, pa sam često molila Boga, tražeći da me vodi i štiti. Kasnije, dok sam obavljala svoje dužnosti, razvila sam donekle bogobojažljivo srce i počela sam više da obraćam pažnju na svoje dužnosti i da više razmišljam o njima. To što sam mogla da imam ovo razumevanje i promenu je sve zahvaljujući Božjim rečima. Hvala Bogu!