Odmalena sam bila nespretna sa rečima, dok je moja sestra bila rečita i dobro govorila i sve komšije su je volele. Zato sam se plašila da izađem sa njom i kad god bih sretala ljude, pokušavala sam da nađem načine da ih izbegnem. Kada su me u školi drugovi iz razreda pozvali da govorim na pozornici, osećala sam da su moje govorničke veštine slabe i plašila sam se da ne napravim budalu od sebe, pa sam to odbila iste sekunde. Kad god bih videla druge koji su imali bolje veštine jezičkog izražavanja od mene i koji su rešavali zadatke odlučno i smelo, osećala sam zavist. Smatrala sam da nisam rečita i da imam loš kov, zbog čega sam se osećala veoma inferiorno.

U avgustu 2020. godine sam počela da verujem u Svemogućeg Boga. Posle toga sam postala crkveni starešina. U početku sam mogla da rešavam neke stvarne probleme dok sam prisustvovala okupljanjima sa braćom i sestrama. Kasnije smo brat Čen Ji i ja počeli da radimo zajedno na crkvenom radu. Tokom jednog okupljanja smo razgovarali o tome kako da sarađujemo radi poboljšanja efikasnosti u radu na jevanđelju. Slušajući brata Čen Jia koji je govorio o detaljima veoma jasno i povezano, osetila sam zavist, misleći da ja ne mogu da besedim tako dobro kao Brat Čen Ji. Posle besede Brata Čen Jia, viši starešina mi je rekao: „Trebalo bi da i ti podeliš svoju besedu.” Osećala sam se veoma nervozno i pomislila sam: „Moje jezičke veštine su loše. Kakvom će me smatrati ako moja beseda ne bude dobra? Možda bi samo trebalo da to preskočim. Ali, nema izgovora da se beseda ne podeli.” Stoga sam održala kratku besedu. Nakon što sam govorila, reakcije prisutnih su izostale, a atmosfera je bila neprijatna. U tom trenutku sam poželela da propadnem u zemlju i htela sam da što pre napustim to mesto. Nakon toga, kada sam radila sa Čen Jijem, uvidela sam koliko je on rečit i odlučan u svom poslu, tako da sam ja manje pričala tokom naše saradnje. Čak i kada bih nešto rekla, osećala sam se krajnje sputano. Nisam se čak ni usuđivala da ukažem na odstupanja ili probleme koje sam videla u našem radu, misleći da je moj kov suviše loš da bih dala dobre predloge. U poređenju sa Čen Jijem, osećala sam da previše zaostajem za njim i da jednostavno nisam u stanju da uradim dobar posao kao starešina. Kasnije, kada sam ušla u grupu za sprovođenje rada na jevanđelju, saznala sam da su neka braća i sestre zarobljeni u teškoćama. U početku sam nameravala da razgovaram sa njima kako bih rešila njihove probleme, ali onda sam pomislila: „Čen Ji je ranije bio odgovoran za ovu grupu. Nemam Čen Jiev kov niti sposobnost za besedu, a takođe mi nedostaje i pristup koji Čen Ji ima u svom radu. Kako će me svako od njih gledati ako moja beseda ne buda dobra? Možda ne bi trebalo da je podelim s drugima.” Kada sam razmislila o ovome, nisam besedila. U tom periodu, kad god bih naišla na probleme, povlačila bih se i nisam besedila kada je trebalo, što je dovelo do toga da su neka pitanja dugo ostala nerešena. Rad na jevanđelju je bio pogođen time, a stanje braće i sestara nije bilo dobro. U to vreme sam utvrdila da sam lošeg kova i da sam nesposobna da obavljam dužnost starešine, a u srcu sam se žalila na to zašto mi Bog nije dao dobar kov. Kasnije su starešine razgovarale sa mnom kako bi mi pomogli, ali ja to nisam mogla da prihvatim, a moje stanje se nije preokrenulo. Na kraju sam smenjena.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči i tek tada sam donekle razumela svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Ma šta da im se desi, kad god se suoče s nekom poteškoćom, kukavice se povlače. Zašto to čine? Jedan od uzroka leži u njihovom osećaju inferiornosti. Zato što se osećaju inferiorno, ne usuđuju se da izađu pred ljude, nisu u stanju da preuzmu čak ni one obaveze i odgovornosti koje bi trebalo da preuzmu, a ne mogu da se prihvate ni onih poslova koje su zaista sposobni da obavljaju u okviru svojih mogućnosti i svog kova, odnosno u okviru iskustva vlastite ljudskosti. Osećaj inferiornosti utiče na svaki aspekt njihove ljudskosti, na njihovu ličnost i, naravno, na njihov karakter. Kad se nađu u okruženju drugih ljudi, retko izražavaju svoje stavove, a teško da ćete ih ikada čuti kako svoje stavove ili stanovišta nekome obrazlažu. Kad se suoče s nekim problemom, ne usuđuju se da progovore, već stalno uzmiču i povlače se u sebe. Ako u prostoriji ima malo ljudi, smoći će hrabrosti da sednu među njih, ali ako je prisutan veliki broj ljudi, radije će potražiti neki slabo osvetljen kutak, ne usuđujući se da se pridruže ostalima. Kad im se učini da bi hteli nešto aktivno i pozitivno da kažu, da naglas izraze vlastite stavove i mišljenja, te tako pokažu da ispravno razmišljaju, oni čak ni za to nemaju dovoljno hrabrosti. Kad god im se javi takva pomisao, osećaj inferiornosti ih najedanput svom snagom preplavi, upravlja njima, guši ih i govori im: ’Ne pričaj ništa, jer ni za šta nisi. Ne izražavaj svoje stavove, i ideje zadrži za sebe. Ako u srcu imaš išta što bi zaista hteo da kažeš, zapiši to na svom računaru, pa kasnije sȃm o tome razmišljaj do mile volje. Ne smeš nikom drugom o tome da pričaš. Šta ako kažeš nešto pogrešno? Strašno bi se postideo zbog toga!’ Taj unutrašnji glas ti stalno govori kako ne treba da učiniš ovo ili ono, kako ovo ili ono ne treba da kažeš, pa si stoga prinuđen da progutaš svaku reč koju bi hteo da izgovoriš. Kad poželiš da kažeš nešto oko čega si se u svom srcu dugo premišljao, brzo se povlačiš, ne usuđujući se da to izustiš, zato što bi se u suprotnom osećao postiđeno, jer veruješ da ne treba to da činiš, a ako to ipak učiniš, činiće ti se kao da si prekršio zakon ili postupio protivno pravilima. A kad jednoga dana konačno budeš aktivno izrazio svoj stav, duboko u sebi osetićeš nemir i nelagodnost kakve nikada pre toga nisi iskusio. Mada ta strašna nelagodnost postepeno bledi, osećaj inferiornosti počinje polako da guši sve tvoje ideje, namere i planove u vezi sa glasnim izražavanjem vlastitih stavova, počinje u tebi da guši svaku želju da postaneš normalna osoba, nalik svim ostalim ljudima. Oni koji te ne poznaju misliće za tebe da si tiha, ćutljiva i stidljiva osoba, neko ko baš ne voli mnogo da se izdvaja iz gomile. Kad govoriš pred velikim brojem ljudi, stidiš se i crveniš u licu; donekle si introvertan i, zapravo, jedino ti znaš koliko se inferiorno osećaš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Iz Božjih reči sam shvatila da, kada su ljudi zarobljeni u osećanju inferiornosti, oni postaju negativni i obeshrabreni, bez rešenosti da teže ka višem. Postaju slabi i zaziru od svega što rade, čak i ne uspevaju da ispune odgovornosti i obaveze koje bi trebalo. Oni vide probleme i odstupanja i žele da izraze svoja mišljenja ili daju sugestije, ali im nedostaje hrabrosti, a sebe smatraju nesposobnim i prepuštaju se očaju. Upravo takvo je bilo moje stanje. Od malih nogu sam gledala svoju sestru kako je rečita i efikasna u svemu što radi, dok sam ja bila nespretna i vezanog jezika. Osećala sam se veoma inferiorno i često sam birala da izbegavam situacije, plašeći se da će moji nedostaci biti otkriveni, zbog čega bih izgubila ugled. Nakon što sam počela da verujem u Boga, dok sam obavljala svoju dužnost pored onih koji su rečiti i odlučni u svom poslu, postala sam veoma pasivna. Utvrdila sam da sam lošeg kova i nesposobna da se prihvatim posla, kao i da sam živela sa osećanjem inferiornosti. Nisam se usuđivala da besedim kada je trebalo i često bih zadržala svoje mišljenje, koje je trebalo da iznesem, baš kada sam nameravala da ga podelim sa drugima. Razmišljajući o vremenu dok sam radila sa Čen Ji, kada smo razgovarali o tome kako da sarađujemo u radu na jevanđelju, prvobitno sam imala neke ideje, ali videvši koliko je on rečit, osetila sam se nedoraslom i nisam želela da ih podelim. Uspela sam da identifikujem neke probleme u radu i želela sam da ih iznesem, ali, misleći da moje govorničke veštine nisu tako dobre kao njegove, nakon što sam malo razmislila, na kraju nisam ni iznela svoja gledišta. Kada sam otišla u crkvu da sprovedem rad i kada sam uočila probleme, nisam razgovarala o tome kako da ih rešim, što je dovelo do toga da u radu nije bilo napretka. Stalno sam živela sa osećanjem inferiornosti, a moje stanje je bilo sve gore. Nisam bila u stanju da ispunim dužnosti koje je trebalo da ispunim i osećala sam se potpuno beskorisno. Ne samo da je moj život trpeo zbog toga, već je i moja dužnost bila odložena. Shvatajući ozbiljnost problema, želela sam da brzo preokrenem ovo stanje.

Tokom duhovne posvećenosti, shvatila sam da je razlog zašto sam osećala da sam lošeg kova taj što sam bila pod uticajem mišljenja drugih o mom nedostatku govorničkih veština, a to je bilo zato što nisam posmatrala stvari na osnovu Božjih reči. Kako, onda, neko treba da izmeri da li je njegov kov dobar ili loš? Tražila sam Božje reči o ovom aspektu. Svemogući Bog kaže: „Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Treba Božje reči da uzmeš kao osnovu za sticanje znanja o samom sebi i da spoznaš kakva ti je ljudskost, kakvog si kova, za šta si nadaren i koje su ti jače strane. Primera radi, pretpostavimo da si voleo da pevaš i da ti je to baš išlo od ruke, ali su te neki ljudi stalno kritikovali i omalovažavali te, govorili ti da nemaš sluha i da falširaš, pa ti se sad čini da ne umeš lepo da pevaš i više se ne usuđuješ da pevaš pred drugima. Tebi su ograničena prava koja svojom ljudskošću zaslužuješ i talenat ti je ugušen, zbog toga što su ti svetovni ljudi, ti smetenjaci i mediokriteti izneli netačnu ocenu i sud o tebi. Usled toga, ti se više ne usuđuješ ni pesmicu da otpevaš i u stanju si da se opustiš i smogneš hrabrosti da glasno zapevaš tek kad ostaneš sasvim sam, bez ikoga u blizini. Pošto obično osećaš da te užasno guše, ne usuđuješ se da pevaš u prisustvu drugih ljudi; u glasnom i jasnom pevanju možeš da uživaš tek kad ostaneš sasvim sam, preplavljen onim divnim osećajem slobode! Zar nije tako? Zbog štete koju su ti ljudi naneli, ti ne znaš, niti možeš jasno da sagledaš šta zapravo umeš da radiš, u čemu si dobar, a šta ti ne ide baš najbolje od ruke. U takvim situacijama, moraš tačno da oceniš i odmeriš samog sebe, u skladu s Božjim rečima. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da onda izađeš i uradiš šta možeš; a što se tiče stvari koje ne umeš da radiš i tvojih mana i nedostataka, o njima treba da razmisliš i da ih spoznaš, a zatim i da precizno oceniš i spoznaš kakvog si kova, da li si dobrog ili lošeg. Ako nisi u stanju da jasno spoznaš i razumeš vlastite probleme, zamoli pronicljivije ljude oko sebe da te ocene. Bez obzira na tačnost njihove ocene, ona će barem moći da ti posluži kao reper za razmišljanje, i omogućiće ti da o sebi doneseš bazični sud i da samog sebe okarakterišeš. Na osnovu toga ćeš moći da rešiš suštinski problem u vezi s negativnim emocijama, poput inferiornosti, i da postepeno isplivaš iz njih. Takva osećanja inferiornosti su lako rešiva ako čovek može da ih raspozna, da ih postane svestan i da potraži istinu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). „Kako procenjujemo kov ljudi? Odgovarajući način da se to uradi jeste da se sagleda njihov stav prema istini i da li mogu ili ne mogu da razumeju istinu. Neki ljudi mogu da savladaju određene stručne oblasti veoma brzo, ali kada čuju istinu, zbune se i zadremaju. U njihovim srcima nastaje zbrka, ništa što čuju im ne ulazi u glavu, niti razumeju to što čuju – to je slab kov. Kada nekim ljudima kažeš da su slabog kova, oni se ne slažu. Oni misle da biti visokoobrazovan i učen znači biti dobrog kova. Da li dobro obrazovanje znači visoki kov? Ne znači. Kako bi trebalo procenjivati ljudski kov? Trebalo bi ga procenjivati na osnovu toga u kojoj meri oni razumeju Božje reči i istinu. Ovo je najtačniji način da se to uradi. Neki ljudi su rečiti, oštroumni i naročito vešti u ophođenju sa drugim ljudima – ali kada slušaju propovedi, nikada nisu u stanju da razumeju ništa, a kada čitaju Božje reči, ne razumeju ih. Kada pričaju o svom iskustvenom svedočenju, uvek izgovaraju reči i doktrine, otkrivajući da su puki amateri i pružajući drugima osećaj da nemaju duhovno razumevanje. To su ljudi lošeg kova” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Iz Božjih reči sam videla da merenje čovekovog kova prvenstveno zavisi od toga da li on može da shvati istinu, da li može da spozna sebe i razume Božje namere kroz Njegove reči, i da li, kada se suoči sa situacijama iz stvarnog života, on može da pronađe puteve primene na osnovu Božjih reči. Ljudi dobrog kova, nakon što čuju Božje reči, mogu da shvate načela i ključne tačke, a ne samo da razumeju neke reči ili propise. Oni imaju svoje stavove, mišljenja i rešenja za situacije sa kojima se susreću i mogu tačno da postupaju po Božjim rečima, bez odstupanja. Međutim, ja sam verovala da su ljudi dobrog kova oni koji su rečiti i odlučni u svom poslu. Pošto sam osećala da je moja sposobnost izražavanja loša i da mi u radu nedostaje odlučnost, smatrala sam da sam slabog kova i ostala sam zarobljena u stanju inferiornosti i negativnosti, određujući sebe kao nesposobnu osobu. Tek sada sam shvatila da su moja gledišta na ove stvari bila netačna. Razmišljala sam o Pavlu, koji je bio talentovan i rečit, koji je propovedao jevanđelje širom Evrope i napisao mnoge poslanice, ali mu je nedostajala sposobnost da shvati istinu. Nije imao razumevanja za Gospoda Isusa i nedostajalo mu je pravo znanje o sopstvenoj iskvarenoj naravi. On je znao samo da izgovara mnoge duhovne doktrine, čak je bestidno svedočio da je on Hristos za života, pa ga je Bog na kraju uklonio. To pokazuje da on nije bio osoba dobrog kova. Moja procena sopstvenog kova nije bila zasnovana na istina-načelima, već na mojim sopstvenim predstavama i uobraziljama, tako da je bila netačna. Sada, kada se osvrnem unazad, bila sam u stanju da razumem Božje reči, da razmišljam i razumem sebe u njihovom svetlu. Mogla sam i da prepoznam neke probleme u radu i u stanjima braće i sestara, da znam kako da razgovorom u zajedništvu rešavam ova pitanja, a takođe sam mogla da pronađem neke puteve primene u Božjim rečima. Iako nisam imala dovoljno radnih sposobnosti, a moje govorničke veštine nisu bile tako dobre, kada sam pažljivo sarađivala i igrala svoju ulogu u potpunosti, bila sam u stanju da postignem neke rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Braća i sestre su takođe ocenili da je moj kov prosečan, ali da mogu da razumem Božje reči. Primetili su da sam, kada sam se suočavala sa situacijama, obraćala pažnju na razmišljanje o sebi i izvlačenje pouka, kao i da sam imala izvesno rasuđivanje. Pored toga, kada bih dobila zadatak, bila sam vredna i spremna za saradnju i uspela sam da postignem neke rezultate. Razmišljajući o ovome, mogla sam da vidim sebe na ispravan način. Ranije sam bila vezana i sputana osećanjem inferiornosti, nesposobna da pravilno sagledam svoje nedostatke. Slepo sam utvrdila da sam lošeg kova i da sam nesposobna da se prihvatim posla, i živeći u takvom stanju, nisam uspela da odigram ulogu koju je trebalo da igram, a u obavljanju svoje dužnosti nisam bila u stanju dam nikakav doprinos, kao prava gubitnica. Ne samo da nisam žalila zbog gubitaka koje sam nanela svojoj dužnosti, već sam se i požalila na to da mi Bog nije dao dobar kov. Svojoj dužnosti sam pristupila sa negativnošću i nemarno. Bila sam istinska buntovnica! U stvari, kov koji mi je Bog dao je bio dovoljan. Nisam više mogla da živim u stanju inferiornosti. Trebalo je da se pokajem Bogu, da se usredsredim na traganje za načelima u svojoj dužnosti i da skladno radim sa svojom braćom i sestrama. Kada je bilo potrebno da podelim svoja gledišta, trebalo je da to uradim u onoj meri u kojoj sam ih razumela. Trebalo je da iznesem ono što mi je Bog dao. Čak i ako je moje deljenje imalo nedostataka, mogla sam kasnije da sumiram probleme. Ne smem da budem negativna ili slaba, jer time uzrokujem da Bog bude razočaran. Nakon toga, crkva je za mene uredila da pomažem starešinama u crkvenom radu na pročišćenju. Iako sam imala mnogo nedostataka, više me nije sputavao loš kov.

Kasnije sam razmišljala o tome zašto sam se osećala inferiorno kada sam videla druge sa boljom elokvencijom i radnim sposobnostima od mene. Kakve iskvarene naravi je to uključivalo? Jednog dana sam pročitala ove Božje reči: „Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih oni bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da antihristi posebno cene svoj ugled i status. Njihova svakodnevna stanja u životu i stremljenju su sva vezana za ugled i status. U bilo koje vreme i na bilo kojem mestu, oni nikada ne odustaju od stremljenja ka ugledu i statusu. Razmišljala sam o tome kako sam i ja bila ista takva. Otkako sam preuzela svoju dužnost, kad god bih videla da drugi rade odlučno i da vešto besede, osetila bih se inferiorno u odnosu na njih. Stoga sam živela sa osećajem inferiornosti, definišući sebe na negativan način. Plašila sam se da razotkrijem svoje nesposobnosti i da izgubim ugled, a nedostajao mi je aktivan stav u saradnji na dužnostima. Živela sam po sotonskim otrovima poput ovih: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, posebno se brinući za tuđa mišljenja. Kada sam radila sa Čen Jijem, uvidevši da je on bolji od mene u svakom pogledu, plašila sam se da će me gledati s visoka. Tokom okupljanja, trudila sam se da besedim što je manje moguće, ili nikako. Čak i kada sam primetila odstupanja ili probleme u radu koje je trebalo na vreme rešiti, izbegavala sam razgovor o njima, plašeći se da moje besede neće biti tako dobre kao Čen Jijeve i da ću izgledati loše. brinula sam samo o tome da li će moj ugled biti narušen, umesto da se fokusiram na sam crkveni rad. Nakon što sam otkrila probleme, ostavila sam ih po strani i nisam ih blagovremeno rešavala, što je dovelo do kašnjenja u radu. Bila sam zaista sebična! Bog me je uzdigao da obavljam dužnost starešine kako bih mogla da stremim ka istini, da odigram svoju ulogu u potpunosti i da podržim crkveni rad. Međutim, umesto da razmišljam o tome kako da ispunim svoje odgovornosti kao starešina, bila sam zaokupljena time kako da izbegnem sramotu u svakoj situaciji. Kad god bi moj ponos bio u opasnosti, postajala bih negativna i definisala bih sebe na negativan način, žaleći se da mi Bog nije dao dobar kov. Čak sam izgubila motivaciju da obavljam svoje dužnosti. U stvari, loši rezultati koje sam ranije imala u obavljanju svojih dužnosti nisu bili u potpunosti zbog problema sa kovom. Glavni problem je bilo to što sam živela u iskvarenoj naravi, stalno štiteći sopstveni ugled i status. Štitila bih svoj ponos čak i ako bi to značilo odlaganje crkvenog rada. Uopšte nisam imala bogobojažljivo srce, tretirajući svoj ugled i status kao da su moj život. Koračala sam putem antihrista. Kad se ne bih pokajala i promenila, Bog bi me se sigurno gadio i uklonio bi me.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči i pronašla sam put primene. Svemogući Bog kaže: „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost. Ako si lošeg kova, ako je tvoje iskustvo plitko ili ako nisi stručan u svom profesionalnom radu, onda može doći do nekih grešaka ili nedostataka u tvom radu i možda nećeš imati dobre rezultate – ali ćeš dati sve od sebe. Ti ne zadovoljavaš sopstvene sebične želje ili sklonosti. Umesto toga, stalno razmišljaš o radu crkve i interesima doma Božjeg. Iako možda nećeš postići dobre rezultate u svojoj dužnosti, tvoje srce će doći na pravo mesto; ako, povrh toga, možeš da tražiš istinu da rešiš probleme u obavljanju svoje dužnosti, bićeš u skladu s merilima za obavljanje tvoje dužnosti, a istovremeno ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. To je ono što znači posedovati svedočanstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Iz Božjih reči sam shvatila da u izvršavanju svoje dužnosti moramo učiniti sve pred Bogom i prihvatiti Njegovo ispitivanje. Kada se stvari dese, treba da damo prioritet očuvanju crkvenog rada, da ostavimo po strani svoj ponos i da damo sve od sebe da ispunimo ono što treba da uradimo. Tek tada ćemo biti u skladu sa Božjim namerama. Kada sam radila sa braćom i sestrama koji su bili elokventni i odlučni u svom poslu, trebalo je da složno sarađujem s njima, da iz njihovih jačih strana naučim kako da nadomestim svoje slabosti i da radimo zajedno kako bismo dobro obavljali svoje dužnosti. Shvativši ovo, srce mi se razvedrilo. Nakon toga, obavljajući svoju dužnost, fokusirala sam se na to da ispravim svoje namere. Besedila sam onoliko koliko sam razumela, više nisam bila sputana brigama zbog svog ponosa ili ograničenog kova, a crkveni rad na pročišćenju je postepeno počeo da se poboljšava. Nedugo zatim, ponovo sam izabrana za crkvenog starešinu.

Posle nekog vremena, viši starešina i ja smo otišli da održimo sastanak sa vođama timova i ona me je zamolila da predsedavam sastankom. Razmišljala sam o tome kako je starešina bila elokventna, odlučna i kako je umela brzo da pronađe odgovarajuće Božje reči za rešavanje stanja braće i sestara, dok sam se ja mučila sa tim. Moje jezičke veštine su bile slabe i nisam bila dobar govornik, pa sam se brinula kako bi me drugi gledali kada ne bih dobro vodila sastanak. Brzo sam shvatila da me je ponovo uhvatio osećaj inferiornosti i da sam zabrinuta za svoj ponos. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, vidim da sam ponovo pala u osećanje inferiornosti jer su drugi elokventniji od mene. Usmeri me. Ne želim da me sputavaju sujeta i ponos. Spremna sam da se usredsredim na svoju dužnost i dam sve od sebe da sarađujem.” Posle molitve, pomislila sam na Božje reči: „Funkcije nisu iste. Postoji jedno telo. Svako obavlja svoju dužnost, svako na svom mestu i daje sve od sebe – svaka iskra ima svoj zrak svetlosti – i traži zrelost u životu. Tako će Meni biti udovoljeno” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 21. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Bog je svakoj osobi dao različite darove i snage. Iako nemam dobar kov, kada iskreno sarađujem sa Bogom, mogu da primim Njegovo vođstvo. Danas, u zajedničkom radu sa starešinom, trebalo bi da učim iz njenih snaga, a ne da me sputava moj ponos ili status. Trebalo bi da uložim svoj krajnji napor da svoj deo iznesem u skladu sa onim što razumem i na taj način bih mogla dobro da izvršim svoju dužnost. Shvativši to, više me nije sputavao ponos i osećala sam se mnogo oslobođenije. Pronašla sam odlomak Božjih reči koji je posebno odgovarao stanju vođa timova i podelila sam svoje sopstveno iskustveno razumevanje. Negativno stanje vođa timova je preokrenuto. Nakon toga, tokom besede, podelila sam onoliko koliko sam razumela, nisam brinula za to kako me drugi vide, već sam aktivno učestvovala. Mogla sam ispravno da tretiram svoje nedostatke i da ne postavljam granice sebi. Sada, to što sam se oslobodila ropstva osećanja inferiornosti je rezultat vođstva Božjih reči.