Godine 2012, policija me je uhapsila dok sam propovedala jevanđelje. Grubo su me ispitivali, pitajući ko su crkvene starešine i gde se održavaju okupljanja, a kada nisam odgovorila, tukli su me i dugo su me zadržali na ispitivanju. Konačno, kada su videli da ne mogu da dobiju tražene informacije, dozvolili su roditeljima da me odvedu kući i zapretili su im, govoreći: „Ovaj put je puštamo, ali morate je dobro držati na oku i ne dozvoliti joj da više veruje u Boga. Ako nastavi da veruje i mi je uhvatimo, biće osuđena na zatvor i postaraćemo se da izgubite sve i da vam porodica bude uništena!” Nakon toga, roditelji su počeli da mi brane da verujem u Boga. Plašili su se da ću čitati Božje reči, pa su me svuda pratili i čak su spavali u mojoj sobi noću, ne ostavljajući mi prostora za slobodu. Ni moja ostala rodbina me nije razumela. Moja ostarela baka je došla u našu kuću, plačući i moleći me da više ne verujem u Boga, plašeći se da ću biti uhapšena i poslata u zatvor. I moj deda je takođe, smrknutog izraza lica, pokazao na mene i rekao: „Zašto veruješ u Boga tako mlada! Vera u Boga je dovela do toga da budeš uhapšena i da dobiješ krivičnu prijavu. Ne samo što nas to sramoti, već uvlači i celu našu porodicu! Moraš se odreći svoje vere!” Videvši dedin oštar izraz lica, osetila sam duboku nepravdu. U mislima sam ga opovrgavala: „Verovati u Boga i obožavati Ga je savršeno prirodno i opravdano i to znači ići pravim putem. Dobri ljudi u svim zemljama veruju u Boga. Zašto me ne razumeš? Bez obzira na to koliko mi braniš, neću odustati od vere u Boga!”

Jedne noći, majka mi je upala u sobu, kleknula preda mnom i kroz suze rekla: „Molim te, ne veruj više u Boga! Ti si naša jedina ćerka, ako te ponovo uhapse i osude, ne samo da će nam policija zapleniti novac, već će i tebe mučiti. Ako se tebi dogodi nešto strašno, ova porodica će biti uništena!” Bila sam tako šokirana time i brzo sam pomogla majci da ustane. Videvši majku tako skrhanu, rasplakala sam se. Nisam znala kako da joj odgovorim. Celog mog života, otac je radio daleko od kuće, a majka je bila ta koja je prošla kroz poteškoće dok me je odgajala. Sada kada sam odrasla, još joj se nisam odužila za to što me je podigla, a sad je ona klečala i molila me. Pomislila sam da sam tako odrođena. Ta pomisao me je činila pomalo slabom: „Dok moja majka kleči i moli me, ako uopšte ne uzmem u obzir njena osećanja, zar je to ne bi mnogo povredilo?” Bila sam veoma tužna, pa sam se tiho pomolila, moleći Boga da me podrži da ostanem postojana. Posle molitve, pomislila sam na Božje reči: „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Za Moje dobro, međutim, ne smeš ni da se predaš nikakvim mračnim silama. Osloni se na Moju mudrost da bi išao savršenim putem; ne dozvoli da neka od Sotoninih zavera zaživi. Daj sve od sebe da staviš svoje srce pred Mene, a Ja ću te utešiti i doneću ti mir i sreću. Nemoj težiti da se na određeni način pojavljuješ pred drugim ljudima; zar to što Me činiš zadovoljnim nema veću vrednost i težinu? Udovoljavajući Meni, nećeš li biti još u većoj meri ispunjen večnim i doživotnim mirom i srećom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi razbistrile um. Spolja je izgledalo kao da moja majka kleči i preklinje me, ali iza toga je stajao Sotonin plan. Sotona nije želeo da sledim Boga i da se spasem i koristio je majku da me iskušava i napada, pokušavajući da me natera da izdam Boga i da sa njim siđem u pakao. Nisam smela da nasednem na Sotonin plan; morala sam da ostanem postojana u svom svedočenju da bih ga posramila! Ta pomisao me je učinila odlučnijom. Mogla sam da slušam majku u svakodnevnim stvarima, ali ne i u pitanjima vere. Postala sam odlučna da verujem u Boga!

Kasnije, videvši moj odlučan stav prema verovanju u Boga, roditelji su pooštrili nadzor nada mnom. Često sam se molila Bogu, moleći Ga da mi otvori put. Kasnije mi je jedna sestra ponudila posao u svojoj radnji, što bi mi dalo priliku da čitam Božje reči i da se okupljam sa braćom i sestrama, pa sam rado prihvatila. Međutim, na moje iznenađenje, otac me je u tajnosti pratio. Jednog dana, dok sam bila na okupljanju, otac me je iznenada pozvao i pitao gde sam. Mudro sam mu rekla da sam na poslu, ali on mi nije poverovao i odjurio je u radnju. Srećom, vratila sam se u prodavnicu pre njega, a on je otišao tek pošto me je video. Drugom prilikom, kada sam išla na okupljanje, dok sam se približavala kući domaćina, osvrnula sam se i videla svog oca kako me prati, pa se nisam usudila da prisustvujem okupljanju i morala sam da se vratim kući. Ne samo da me je otac pratio i nadgledao kada sam izlazila, već je kod kuće povremeno dolazio u moju sobu da proveri da li čitam Božje reči. Jedne noći sam zaključala vrata svoje spavaće sobe i u tajnosti čitala Božje reči, kada je odjednom neko pokucao na vrata i preplašio me. Pre nego što sam uspela da sakrijem knjige Božjih reči i otvorim vrata, moj otac je razbio staklo na balkonu i uleteo unutra. Zgrabio je flašu sa toaletnog stola i udarao me njome, pritom psujući: „Rekao sam ti da ne veruješ u Boga! Apsolutno ti neću dozvoliti da nastaviš s tim!” Uzvikivao je i bogohulne reči protiv Boga. Zatim me je i majka grdila: „Ako nastaviš da veruješ u Boga, tvoj otac i ja ćemo te se odreći. Da vidimo kako ćeš se onda snaći!” Osetila sam veliki strah. Plašila sam se da bi me otac mogao povrediti i da bi me zaista mogli izbaciti iz kuće, pa sam prizvala Boga: „Bože, moj rast je suviše mali da bih prevazišla ovu situaciju, molim Te, usmeri me i zaštiti i daj mi veru i snagu.” Zatim sam pomislila na Božje reči: „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost (…). Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Istina je, Bog je moj oslonac, sve stvari i događaji su u Božjim rukama, a moji roditelji su takođe pod Božjom kontrolom. Bez Božjeg dopuštenja, ne bi mi mogli ništa. Kada su roditelji videli da sam odlučna da nastavim da verujem u Boga ma šta oni rekli, toliko su se naljutili da su se okrenuli i odjurili.

Nakon što su otišli, razmišljala sam o tome kako me je otac tukao i bila sam veoma tužna. Celog života otac me nikada nije udario, ali samo zato što sam verovala u Boga, moji roditelji, koji su me oduvek voleli, tretirali su me kao svog neprijatelja. Otac me je udario flašom, a majka mi je čak rekla da me više ne želi. Kad bi me zaista izbacili iz kuće, ne bih imala dom i bila bih sasvim sama, gde bih onda mogla da odem? Osećala sam se pomalo slabo i razmišljala sam o tome koliko je teško verovati u Boga u Kini. Pitala sam se da li da verujem samo u svom srcu i da ne idem na okupljanja, kako bi porodica ponovo bila složna, a moji roditelji me voleli kao i pre. Ali pomisao na to da ne idem na okupljanja me je jako rastužila, jer mi je okupljanje sa braćom i sestrama i čitanje Božjih reči pomoglo da razumem neke istine i omogućilo mi da spoznam da vera u Boga znači ići pravim putem u životu i da sve u životu dolazi od Boga. Verovanje u Boga donelo mi je mir, radost i osećaj da imam na koga da se oslonim, i to me je činilo veoma srećnom. Ali bilo je tako bolno i opterećujuće što me roditelji proganjaju, pa sam se pomolila Bogu, tražeći od njega da me uputi da razumem Njegovu nameru i da mi dâ veru da prebrodim ovu situaciju. Kasnije sam pročitala Božje reči koje kažu: „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja u skladnom porodičnom životu i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Čitanje Božjih reči donelo je jasnoću u moje srce. U Kini, zemlji koja se najviše suprotstavlja Bogu, progon zbog vere u Boga je neizbežan. Da bi sledio Boga, čovek mora imati veru i volju da izdrži teškoće. Ali pošto sam pretrpela neke teškoće zato što su me roditelji često tukli, grdili i proganjali, osećala sam nemir u srcu i žalila sam se da je verovanje u Boga zaista bolno, pa sam čak i razmišljala o tome da više ne idem na okupljanja. Bila sam tako slaba i nisam imala nimalo smelosti! Verovati u Boga i obožavati Ga je savršeno prirodno i opravdano, a nerazumevanje mojih roditelja i to što su me proganjali prouzrokovala je Komunistička partija, koja se protivi Bogu, svuda hapsi hrišćane, širi neosnovane glasine i osuđuje Boga. To je dovelo do toga da moja nevernička porodica bude zaluđena i da sledi partiju, proganjajući me i sprečavajući me u mojoj veri. Ali pogrešno sam verovala da je tu patnju izazvala moja vera u Boga. Bila sam potpuno nesposobna da razlikujem ispravno od pogrešnog i bila sam slepa i glupa! Razmišljala sam o tome kako se Bog ovaplotio i došao u Kinu, zemlju koja Mu se najviše suprotstavlja, trpeći hapšenja i progone od strane njenog ateističkog režima i otpor i osudu od strane verskog sveta, ali Bog je oduvek tiho izražavao istinu i podnosio svakakve patnje da bi spasio čovečanstvo. A ja sam se žalila na Boga samo zato što prolazim kroz malo patnje, želeći samo da živim udobnim i lagodnim životom, nespremna da patim niti da se suočim sa progonom da bih zadobila istinu u svom verovanju u Boga. Zaista nisam imala savesti. Takođe sam razmišljala o tome kako se Bog ovaplotio u poslednjim danima da bi izrazio istinu i spasio čovečanstvo. Ovo je prilika koja se pruža jednom u životu, i to bi mi bila jedina šansa da zadobijem istinu i da me Bog spase. Kad bih napustila veru u Boga samo da bih uživala u privremenom porodičnom skladu i kad bih propustila svoju šansu za Božje spasenje, doživotno bih žalila! Koliko god me roditelji voleli, ne bi mogli da me spasu od katastrofe. Samo Bog mi je jedini oslonac. Kad ne bih verovala u Boga niti stremila ka istini i ako bih samo uživala u udobnosti i porodičnom skladu i tako živela ispraznim životom, kakav značaj bi bio u tome? Na kraju bih samo sledila put izopačenosti i zla kojim hodaju sekularni ljudi, postajala bih sve više iskvarena od strane Sotone i na kraju bih bila uništena zajedno sa Sotonom. Razmišljajući o tome, osećala sam se mnogo smirenije i rešila sam da ću slediti Boga do samog kraja, koliko god me roditelji kinjili ili ometali!

Sutradan je otac ponovo došao u moju sobu. Nije bio tako oštar kao prethodnog dana i namršteno je rekao: „Postoje neke stvari koje ti ranije nisam rekao. Plašio sam se da ćeš se uznemiriti. Od kada si uhapšena pa puštena, neki seljani pričaju da se u našem selu pojavio mladi kriminalac, a tvoja majka i ja ne možemo ni da izađemo uzdignute glave. Nije nam bilo lako da te podignemo, ali čak i ako ne misliš na nas, treba da misliš na sebe! Ako te ponovo uhapse zbog vere, tvoj život će biti gotov!” Pošto je to rekao, otišao je. Gledajući oca kako odlazi sa bolnim izrazom lica, bila sam jako tužna. Nekad su me svi gledali kao ljupko i razumno dete, ali sada, nakon što me je policija uhapsila, ljudi koji ne razumeju činjenice mislili su da sam sigurno učinila nešto loše. Moji roditelji su sigurno istrpeli mnogo hladnih pogleda i grubih reči za to vreme. Razmišljala sam o tome kako su me roditelji podigli, ali ja ih nisam učinila ponosnim, već sam samo dovela do toga da u njih upiru prstom i gledaju ih s visine. Osećala sam da sam ih zaista izneverila. Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Možda se svi vi sećate ovih reči: ’Jer, ova lagana nevolja, koja nas je trenutno snašla, priprema nas za izvanredno i neizmerno, večno izobilje slave.’ Svi ste čuli ove reči ranije, ali ipak niko od vas nije razumeo njihovo pravo značenje. Danas ste duboko svesni njihove prave važnosti. Ove reči ispuniće Bog tokom poslednjih dana i biće ispunjene u onima koje je velika crvena aždaja okrutno progonila u zemlji u kojoj sklupčana leži. Velika crvena aždaja progoni Boga i neprijatelj je Božji, tako da su u ovoj zemlji ljudi podvrgnuti poniženju i gonjenju zbog svoje vere u Boga i ove reči se kao rezultat ispunjavaju u vama, ovoj grupi ljudi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?”). Uz pomoć Božjih reči sam shvatila da ići pravim putem u životu verovanjem u Boga nije pogrešno, ali usled toga što se Komunistička partija bezumno opire Bogu, hapsi i proganja vernike, vernici u Kini, u ovoj ateističkoj zemlji, trpe mnogo poniženja i progona. To nije zato što je verovanje u Boga pogrešno, već zato što je Komunistička partija krajnje zla, donoseći beskrajnu štetu i patnju vernicima i njihovim porodicama. Glavni krivac za sva ta stradanja bila je Komunistička partija, a ja roditeljima nisam ništa dužna. Razmišljajući o tome, osetila sam izvesno olakšanje. Razmišljajući o Božjim rečima, takođe sam shvatila da iako smo danas poniženi i progonjeni zbog vere u Boga, ova patnja je privremena. Bog je koristio ovu patnju da usavrši moju veru, tako da je ova patnja imala smisao, i morala sam da se oslonim na Boga i da nepokolebljivo nastavim dalje. Imajući to na umu, zadobila sam veru i više nisam osećala bol ni tugu.

U leto 2013, nakon što sam se tek vratila kući sa dužnosti, moja majka je zabrinuto rekla: „Zvali su iz policijske stanice i rekli su da hoće da te vide.” Mnogo sam se uplašila kada sam to čula, ne znajući šta policija hoće od mene, pa sam se tiho pomolila Bogu, moleći Ga da mi podari mudrost kako bih mogla da prozrem Sotonine planove i da ostanem postojana u svom svedočenju. U policijskoj stanici su me ispitivali o crkvi, a tražili su i da napišem bogohulne reči protiv Boga. Znala sam da je huljenje na Boga neoprostivi greh u ovom životu i u budućem svetu, te da bi to napisati bila izdaja Boga, pa sam odlučno odbila da to uradim. Videvši da odbijam da napišem šta su tražili, otac je pocrveneo od besa i rekao policiji: „Ako se i dalje drži svoje vere, onda je samo odvedite!” Nisam mogla da verujem sopstvenim ušima. Nisam očekivala da će se moj otac udružiti sa policijom da bi me pritiskao da odustanem od vere, čak i pozivajući policiju da me uhapsi. To više nije bio otac kakvog sam poznavala! Kasnije, videvši da odbijam da pišem, policija me je pustila kući i rekli su mi da u roku od tri dana predam izjavu da se odričem od vere. Po povratku kući, na pomisao kako je otac hteo da me preda policiji, osećala sam veliku hladnoću u sebi. Razmišljala sam o dva odlomka Božjih reči: „Ako čovek pobesni i spopadne ga gnev kad god se pomene Bog, da li je taj čovek video Boga? Zna li on ko je Bog uopšte? On ne zna ko je Bog, niti u Njega veruje, a Bog mu se nikada nije obratio. Ako mu Bog nikada nije pravio probleme, zašto se onda ljuti? Da li bismo za takvu osobu mogli reći da je rđava? Svetski trendovi, hrana, piće, traganje za zadovoljstvima i jurnjava za slavnim ličnostima – ništa od toga ne bi takvom čoveku smetalo. Međutim, na sam pomen reči ’Bog’ ili istinitosti Božjih reči, dovoljno mu je da pobesni. Zar to nije pokazatelj rđave prirode? To je dovoljan dokaz da se radi o čovekovoj rđavoj prirodi” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”). „Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno neusklađene. Neko će pre ulaska u počinak imati fizičke rođake, ali, kad jednom uđe u počinak, on više neće imati fizičke rođake vredne pomena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Božje reči otkrivaju da, ako čovek ne poznaje Boga ili nikada nije verovao u Njega, ali postaje ljut i pun mržnje kada se pomene reč „Bog”, to ukazuje da je njegova priroda zla i da se on suprotstavlja Bogu. Razmišljala sam o tome kako je moj otac oduvek imao stav mržnje prema mojoj veri, i kad god bi video da idem na okupljanja ili da čitam Božje reči, škrgutao bi zubima od mržnje, oči bi mu sevale od besa, pa bi čak i hulio na Boga. Da bi sprečio moje verovanje, često me je posmatrao kao da sam kriminalac, pratio me i nadgledao me, ne dajući mi nikakvu slobodu, a kada je saznao da čitam Božje reči u svojoj sobi, izgledalo je kao da je poludeo, razbio je prozor da bi upao unutra i udarao me. Čak je sam predložio da me policija uhapsi, da bi me naterao da izdam Boga, ne pokazujući da mu je imalo stalo da li sam živa ili mrtva, niti bilo kakvu privrženost oca prema ćerki. To me je navelo da shvatim da je njegova priroda-suština ona koja se opire Bogu i mrzi Boga. Bog kaže da su vernici i nevernici dve različite vrste ljudi i to je zaista tačno! Ja sam sledila Boga i težila ka istini, idući pravim putem u životu, dok moji roditelji nisu verovali u Boga i sledili su Komunističku partiju da bi me kinjili. Iako smo bili u krvnom srodstvu, nismo bili na istom putu i bili smo suštinski nespojivi. Iskusivši te stvari, zadobila sam izvesno raspoznavanje o suštini svojih roditelja i bila sam u stanju da se donekle oslobodim svoje emocionalne vezanosti za njih. Kasnije, pošto su iz policijske stanice stalno insistirali da potpišem izjavu kojom se odričem od vere, otišla sam od kuće i sakrila se.

Zatim se desilo nešto drugo, zbog čega sam jasnije sagledala suštinu svojih roditelja. Jedne noći, kada sam prolazila kroz naše selo dok sam obavljala svoje dužnosti, vratila sam se kući da uzmem neke stvari, a kad su me videli, roditelji su me ponovo nagovarali da više ne verujem u Boga. Moj otac je rekao: „Odgajali smo te sa nadom da ćeš nas izdržavati kada ostarimo, ali sada kada svaki dan izlaziš na okupljanja, izgleda da se ne možemo osloniti na tebe.” Isprva im nisam odgovarala, ali na moje zaprepašćenje, moj otac je odjednom počeo da se šamara po licu, udarajući sebe dok je zahtevao da prestanem da verujem u Boga, izazvavši krvarenje iz nosa. Bila sam zapanjena. Nikada nisam očekivala da će moj otac pribeći takvim metodama da bi me naterao da odustanem od vere u Boga. Majka je takođe plakala i nagovarala me. Osećala sam se veoma tužno i nisam mogla da zadržim suze, razmišljajući: „Hoće li otac naneti sebi ozbiljnu povredu ako nastavi da se udara? Na kraju krajeva, on je moj otac, i ne mogu samo da gledam kako se povređuje, ali ne mogu ni da pristanem na to da prestanem da verujem u Boga. Šta da radim?” U tom trenutku sam se setila odlomka Božjih reči: „U svakom trenutku, Moj narod treba da bude na oprezu od Sotoninih lukavih smicalica, čuvajući za Mene kapiju Moje kuće; trebalo bi da budu u stanju da jedni druge podržavaju i opskrbljavaju se, kako bi izbegli da upadnu u Sotoninu zamku, jer bi u tom trenutku bilo prekasno za žaljenje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 3. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da je samopovređivanje mog oca imalo za cilj da me spreči da verujem u Boga, što je Sotonin plan. Zato nisam napravila kompromis sa njima. Videvši da sam ostala nepokolebljiva, roditelji su na kraju zaćutali.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Zašto su deca odana svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i svoje sebične želje? Da li oni zaista žele da deluju u korist Božjeg plana upravljanja? Da li oni zaista postupaju zarad dobrobiti Božjeg dela? Nameravaju li da ispune dužnosti stvorenog bića?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Uz pomoć Božjih reči sam shvatila da je ljubav roditelja prema svojoj deci vođena njihovim sebičnim željama. Nakon što sam uhapšena zbog vere u Boga, moji roditelji su smatrali da sam ih osramotila i plašili su se da će im policija praviti probleme. Zato su koristili razne metode da ometaju moje verovanje u Boga, pribegavajući čak i samopovređivanju kako bi me primorali na to. Shvatila sam da njihova ljubav prema meni nije iskrena. Roditeljska ljubav je nečista i ona služi njihovim ličnim interesima. Kad bih ih poslušala i odustala od vere u Boga, kako bih se spasila? Nisu me voleli; povređivali su me! Nisam više smela da budem sputana privrženošću. Ma kako roditelji pokušavali da me ometaju ili da me kinje, odlučila sam da sledim Boga do kraja.

Kasnije, kada bih se setila kako je moj otac udarao sebe, i dalje sam osećala izvesnu nelagodnost i slabost. Pročitala sam Božje reči koje kažu: „Mladi ljudi treba da imaju istrajnost da nastave putem istine koji su sada izabrali – da ostvare svoju želju da čitave svoje živote daju za Mene. Ne bi trebalo da budu bez istine niti da skrivaju licemerje i nepravednost – trebalo bi da sa ispravnim stavom čvrsto stoje. Ne treba samo da lutaju, već treba da poseduju duh odvažnosti da se žrtvuju i da se bore za pravdu i istinu. Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da ne podležu ugnjetavanju sila tame i da preobraze značaj svog postojanja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Iz Božjih reči sam shvatila da kao stvoreno biće moram da verujem u Boga i da Ga sledim, kao i da obavljam svoju dužnost. Na taj način život ima vrednost i smisao. Kad bih tražila privremenu utehu zarad porodičnog sklada i izgubila priliku da stremim ka istini i da me Bog spasi, zar ne bih živela život uzalud? Pošto sam izabrala da verujem u Boga, niko i ništa ne bi trebalo da me sputava, i treba da nepokolebljivo nastavim dalje. Takvu odlučnost i upornost mlada osoba treba da ima. Setila sam se Petra, čiji su roditelji ometali njegovo verovanje u Boga, ali Petar je imao osećaj za pravdu i jasno razlikovanje onoga što je voleo od onoga što je mrzeo. Nije bio sputan od strane svojih roditelja nevernika i odlučno je pošao za Gospodom Isusom. Sledeći Gospoda, iskusio je Božji sud, grdnju, kušnje i oplemenjivanje, njegova život-narav se promenila i na kraju je razapet naglavačke kao svedočanstvo o Bogu. Petrov život je zaista bio najsmisleniji život. Iako sam bila daleko od Petrovog primera, bila sam spremna da se ugledam na njega u tome da me niko ili ništa ne ograničava, da težim ka istini i da živim smislen život. Nakon što sam razumela Božju nameru, moje srce se osećalo potpuno oslobođeno. Više nisam osećala neprijatnost zbog odnosa roditelja prema meni i samo sam želela da dobro obavljam svoju dužnost da bih udovoljila Bogu. Kasnije, kada su roditelji videli da sam odlučna da verujem u Boga i da zaista nemaju načina da me spreče, prestali su da mi smetaju. Sada redovno idem na okupljanja u crkvi i obavljam svoju dužnost i u srcu su mi zaista mir i spokoj!