U aprilu 2021. godine, radila sam u crkvi kao nadzornica rada na izradi tekstova. Jednog dana sam dobila pismo od viših starešina, u kojem od mene traže da napišem ocenu Liju Li, starešine u crkvi. Trebalo je da to završim i predam u roku od tri dana. Nisam mogla a da ne nagađam: „Zašto su me više starešine iznenada zamolile da ocenim Liju Li? Da li je to zato što su njene radne sposobnosti loše, a oni prikupljaju ocene da bi razmotrili da li da je smene? Ili možda vide da ima osećaj tereta i da radi stvaran posao, pa žele da je unaprede? Ako budu unapredili Liju Li, a ja istaknem njene nedostatke, da li će starešine reći da sam nepravedna u odnosu prema ljudima? Da li bi kazali da svako ima nedostatke i da opisivati u tako negativnom svetlu nekoga ko ima potencijal da se obučava pokazuje nedostatak raspoznavanja? Ali, ako Liju Li treba da bude smenjena, a ja istaknem njene prednosti, da li će starešine reći da mi zaista nedostaje kov? Da li bi se pitali kako ja, kao nadzornica rada na izradi tekstova, koja često razgovara sa braćom i sestrama o načelima za raspoznavanje ljudi, mogu dobro da izvršavam tako važnu dužnost sa takvim kovom, kada, prilikom ocenjivanja, nekoga koga treba smeniti opisujem u tako pozitivnom svetlu, pokazujući time nedostatak sposobnosti raspoznavanja? Kad bi se to desilo, starešine bi sigurno imale loš utisak o meni.” Imajući to na umu, podsetila sam sebe da sa ovim postupim oprezno i da ocenu Liju Li moram precizno napisati pre nego što je predam. Znajući da će Vang Jing, saradnica Liju Li, doći da me poseti sledećeg dana, sinula mi je jedna ideja. Pomislila sam: „Zašto ne bih krenula od toga da pokušam da dobijem neki nagoveštaj od Vang Jing i da malo ispitam teren, kako bih saznala da li će Liju Li unaprediti ili smeniti. Ako shvatim u kom pravcu se Liju Li kreće, biće mi lakše da napišem ocenu. Ako hoće da je unaprede, naglasiću njene prednosti, a ako hoće da je smene, istaći ću njene nedostatke. Napisaću ocenu shodno namerama viših starešina. Tako će starešine sigurno reći da kao nadzornica imam određeno raspoznavanje i na kraju neću napraviti budalu od sebe.”

Sledećeg dana, druga crkvena starešina, Vang Jing, došla je da razgovara sa mnom o poslu, ali ja se nisam fokusirala na to da je izvestim o poslu, već sam se, umesto toga, stalno pitala: „Šta da kažem da bi mi Vang Jing rekla šta će se dogoditi sa Liju Li, a da ona to ne primeti?” Čim je Vang Jing završila sa pričom, svesno sam počela da propitujem: „Ti si jedina koja je nedavno dolazila da razgovara sa nama o poslu. Zašto Liju Li nije dolazila? Da li je zauzeta?” Vang Jing je tiho odgovorila: „Ona je zauzeta drugim poslom.” Pretpostavila sam da će možda smeniti Liju Li, ali nisam mogla da budem sigurna. Nisam se usudila da pitam direktno, jer sam se brinula da bi Vang Jing mogla reći kako nisam fokusirana na svoj posao, pa sam nastavila indirektno, raspitujući se: „Vas dve ste jedine starešine u blizini, pa kako uspevate da se nosite s tolikim poslom?” Nakon postavljenog pitanja, pažljivo sam posmatrala svaki pogled i izraz lica Vang Jing dok je govorila, pokušavajući da pronađem i najmanji trag po kojem bih mogla da utvrdim šta se dešava sa Liju Li. Ali, na moje iznenađenje, Vang Jing je jednostavno odgovorila: „U poslednje vreme ima dosta posla.” Njen odgovor mi i dalje nije pružio jasne informacije, pa sam bila veoma uznemirena. Šta je trebalo da uradim? I dalje nisam znala da li Liju Li unapređuju ili smenjuju. Približavao se rok za dostavljanje ocene, ali ja nisam mogla da nateram sebe da je napišem, jer nisam bila sigurna kako da to pravilno uradim. Mislila sam: „Kako bi bilo da samo napišem ono što znam, a zatim objasnim starešinama da sam Liju Li srela samo nekoliko puta i da je ne poznajem dobro, tako da moja ocena možda nije tačna?” Ali, onda sam se predomislila: „Hoće li više starešine reći da, ako ja, kao nadzornica, još uvek ne umem da raspoznam osobu posle nekoliko susreta sa njom, imam loš kov i nisam u stanju da prozrem stvari? Tako bih se osramotila! Zaboravi. Mogu jednostavno i da ne napišem ocenu, tako da više starešine neće videti da li mi nedostaje raspoznavanje.” Stoga, nisam napisala ocenu. Ali, kada sam kasnije razmišljala o tome, osećala sam veliku krivicu. Shvatila sam da Božja kuća zahteva od nas da pravedno i objektivno ocenjujemo ljude, prvenstveno da razumemo da li je osoba u skladu sa načelima za obučavanje i odabir ljudi, ili da nadgledamo i proveravamo da li ta osoba obavlja stvaran posao i da li je kvalifikovana za svoj posao. Odabir prave osobe za posao je ključan, pošto direktno utiče na efikasnost rada i odnosi se na zaštitu rada Božje kuće, a takođe, pisanje ocene bi moglo da mi omogući ulazak u istinu o tome kako da budem poštena osoba. Pa zašto sam toliko oklevala da nešto napišem? Zašto sam bila tako uznemirena? Molila sam se Bogu: „Bože, zbog zadatka da napišem ocenu Liju Li bila sam tako rastrzana. Bila sam neodlučna i previše oprezna po tom pitanju i plašila sam se da će me starešine gledati s visine ako ne budem imala raspoznavanje i moja ocena bude netačna, tako da nisam bila voljna da je napišem. Bože, molim Te, usmeri me da prepoznam svoju iskvarenu narav.”

Tokom svojih posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči: „Antihristi su slepi za Boga, za Njega nema mesta u njihovim srcima. Kada se sretnu sa Hristom, oni se prema Njemu ne ponašaju drugačije nego što se ponašaju prema običnoj osobi, stalno izvode zaključke iz izraza Njegovog lica i tona Njegovog glasa, menjajući svoj ton kako dolikuje situaciji, nikada ne govore šta se zaista dešava, nikada ne govore ništa iskreno, samo izgovaraju prazne reči i doktrinu, pokušavaju da prevare i zasene praktičnog Boga koji stoji pred njima. Uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni čak nisu u stanju da razgovaraju sa Bogom iz srca, da kažu išta stvarno. Govore kao što zmija gmiže, putanja im je vijugava i zaobilazna. Način i pravac njihovih reči su poput loze dinje koja se penje uz stub. Na primer, kada kažeš da je neko dobrog kova i da može da bude unapređen, oni odmah govore o tome koliko je dobar i šta se u njemu ispoljava i otkriva; a ako kažeš da je neko loš, oni brže-bolje govore koliko je loš i zao, o tome kako izaziva ometanje i prekidanje u crkvi. Kada se raspituješ o nekim stvarnim situacijama, oni nemaju šta da kažu; izvrdavaju, čekaju da ti doneseš neki zaključak, traže značenje u tvojim rečima, kako bi uskladili svoje reči sa tvojim mislima. Sve što izgovaraju jesu milozvučne reči, laskanje i servilnost; nijedna iskrena reč ne izlazi iz njihovih usta. Tako oni komuniciraju sa ljudima i tako se odnose prema Bogu – baš su mnogo lažljivi. Takva je narav antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (2. deo)”). „Sotonine reči poseduju određenu karakteristiku: kad on nešto kaže, ostaje ti samo da se češeš po glavi, jer ne možeš da ustanoviš izvor njegovih reči. Sotona ponekad govori namerno, sa određenim motivima, a ponekad mu reči, vođene njegovom prirodom, sasvim spontano izlaze iz usta. On ne gubi puno vremena na odmeravanje svojih reči, već ih naprosto izgovara bez razmišljanja. Kad ga je Bog upitao odakle dolazi, Sotona mu je odgovorio uz nekoliko dvosmislenih reči. Njegov te odgovor u velikoj meri zbunjuje i ti uopšte ne znaš odakle Sotona dolazi. Ima li ikog među vama da tako govori? Kakav je to uopšte način govora? (Dvosmislen je i ne daje konkretan odgovor.) Kakvim bi rečima trebalo da opišemo takav način govora? Taj način govora predstavlja diverziju i zabludu. Zamisli da neko ne želi drugima da kaže šta je uradio juče. Kad mu kažeš: ’Videh te juče. Kuda si išao?’ On ne želi da ti direktno saopšti kuda je išao. Umesto toga, ti kaže: ’Kakav sam dan juče imao. Strašno sam se umorio!’ Je li ti on time odgovorio na pitanje? Odgovorio jeste, ali ti nije dao odgovor kakav si očekivao. U tome je ’genijalnost’ unutar lukavstva čovekovog govora. Nikada ne možeš da otkriješ šta misli, niti da uočiš poreklo i nameru u njegovim rečima. Ne znaš šta pokušava da izbegne, jer u svom srcu ima vlastitu priču – to je podmuklo. Ima li među vama onih koji često govore na taj način? (Ima.) Šta vam je, dakle, cilj? Da li to ponekad činite radi zaštite svojih interesa, a ponekad zbog očuvanja vlastitog ponosa, položaja i imidža, da biste zaštitili tajne iz svog privatnog života? Šta god da je ta svrha, ona je neodvojiva od vaših interesa i povezana je s njima. Nije li to priroda čovekova? A svi koji imaju takvu prirodu blisko su povezani sa Sotonom, ako mu nisu i porodica. Možemo i tako da se izrazimo, zar ne? Uopšteno govoreći, takvo ispoljavanje je gnusno i odvratno” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”). Bog otkriva da se antihristi u svom ophođenju sa Bogom uvek ponašaju lažljivo, prateći nagoveštaje iz Njegovog izraza pre nego što odluče kako da postupe. Pred Hristom ne govore iskreno i koriste ljudsku uskogrudost da bi prevarili Boga. Njihova narav je zaista varljiva i rđava, i zbog toga ih se Bog gnuša. Kad sam promislila, shvatila sam da sam se ponašala na isti način. Više starešine su me zamolile da napišem ocenu Liju Li, i bez obzira da li je Liju Li trebalo da bude unapređena ili smenjena, trebalo je da ocenu napišem na osnovu svog razumevanja, objektivno i činjenično, pošto je to bilo u cilju održavanja crkvenog rada. Međutim, umesto da razmišljam kako da govorim iskreno i kako da pošteno i objektivno napišem ono što znam, ispunjavajući svoju odgovornost, ja sam prvo nagađala šta znači zahtev za dostavljanje ocene i kako da je napišem u svoju korist. Plašila sam se da će, ako moja ocena bude netačna, više starešine videti moje nedostatke i misliti da mi nedostaje raspoznavanje, te da će imati loš utisak o meni. Da bih zaštitila svoj ugled i status u očima starešina, htela sam da otkrijem njihovu nameru i da mi to bude signal kako da postupim. Kada je Vang Jing došla da ispita moj rad, nisam se fokusirala na davanje odgovarajućeg izveštaja, već sam umesto toga razbijala glavu razmišljajući kako da nateram Vang Jing da mi kaže šta se dešava sa Liju Li. Ako bi Liju Li trebalo da bude unapređena, uzela bih to kao signal i hvalila bih je, ističući njene prednosti i umanjujući njene nedostatke, ali ako bi Liju Li trebalo da bude smenjena, naglasila bih njene nedostatke. Mislila sam da će podnošenje takve ocene navesti više starešine da pomisle kako sam ja nadzornica sa dobrim kovom i kako precizno sagledavam ljude, te da nemam toliko nedostataka. Kada sam nekoga ocenjivala kao dobrog ili lošeg, to se nije zasnivalo na činjenicama i istina-načelima, već pre na tome da li je ta osoba trebalo da bude unapređena ili smenjena. Samo sam se okretala kako vetar duva, zbog čega moja ocena nije bila ni objektivna ni istinita. Svaka osoba ima i prednosti i mane, tako da sam morala da napišem ocenu pošteno, objektivno i istinito. Ako osoba nije dobra a ja napišem pozitivnu ocenu, onda se ja bavim prevarom, a ako to navodi druge na stranputicu, dovodi do štetnih posledica i prekida i ometa rad crkve, onda ja činim zlo i protivim se Bogu. Ali, ako osoba stremi ka istini a ja napišem negativnu procenu, onda sam nepravedna prema njoj, nanosim joj štetu i uskraćujem joj mogućnost da se obučava. Starešine su zahtevale da ocenim neku osobu zato što su htele da istraže tu osobu i da je sveobuhvatno procene u skladu sa ocenom većine, jer se time obezbeđuje tačnost i objektivnost. Stoga je svaka ocena važna. Međutim, mene je vodila moja iskvarena narav i pokušavala sam da preuveličam ili umanjim nečije prednosti i mane zarad svoje koristi, a to je nešto što može da navede ljude na stranputicu i otežava starešinama da steknu precizno i objektivno razumevanje osobe. Nesvesno sam ometala i prekidala rad Božje kuće na odabiru i obučavanju ljudi. Uvidela sam da je moja narav ista kao kod antihrista i da se trudim da govorim i slušam zarad sopstvenog interesa, pokušavajući da čitam između redova i ulažući veliki napor da saznam informacije. Bila sam tako varljiva i živela sam bez ikakvog dostojanstva ili integriteta. Pomislila sam na Božje reči: „Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Božji zahtevi prema nama nisu visoki. On se jednostavno nada da ćemo govoriti i postupati iskreno, nazivajući stvari pravim imenom, i da ćemo biti iskreni ljudi koji su praktični i otvoreni, koji izbegavaju laganje, obmane i prikrivanje. Nisam dobro poznavala Liju Li i nisam mogla da je precizno raspoznam, tako da je trebalo da napišem svoju ocenu prema onome što znam i da kažem istinu. Trebalo je samo da nemam skrivene motive i da se ne upuštam u prevaru, da samo budem praktična i poštena u svom ophođenju prema drugima. Međutim, moje namere su bile pogrešne i gledala sam da iskoristim tu ocenu da zadobijem naklonost viših starešina, pa sam zato pokušala da procenim šta im odgovara i kakve su im namere i da na osnovu njihovih želja odlučim kako da napišem ocenu. Tražeći moju ocenu, starešine su htele da ispitaju osobu, ali od mene nisu dobili ni jednu iskrenu reč. Takav stav je bio daleko od praktikovanja poštenja! Shvativši to, osetila sam gađenje zbog svoje varljive naravi.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „A šta je to bojati se Boga i kloniti se zla? Kada procenjuješ nekoga, na primer – to se odnosi na to da li se ta osoba boji Boga i kloni zla. Kako to procenjuješ? (Moramo biti iskreni, pravični i pošteni, i naše reči ne smeju biti zasnovane na našim osećanjima.) Kada kažeš baš ono što misliš i tačno ono što si video, onda si pošten. Pre svega, to što primenjujemo poštenje je usaglašeno sa time što sledimo Božji put. To je ono čemu Bog uči ljude; to je Božji put. Šta je Božji put? Bojati se Boga i kloniti se zla. Da li poštenje spada u strah od Boga i sklanjanje od zla? I da li se time sledi Božji put? (Da, tako je.) Ako nisi pošten, onda ono što si video i što misliš nije istovetno onome što izlazi iz tvojih usta. Kada te neko pita: ’Šta misliš o toj osobi? Da li je ona odgovorna u delovanju crkve?’, i ti odgovoriš: ’On je sjajan. Odgovorniji je od mene, boljeg je kova i njegova ljudskost je takođe dobra. On je zreo i stabilan.’ A da li tako misliš u svom srcu? Zapravo vidiš da je taj čovek, iako dobrog kova, u stvari nepouzdan, vrlo varljiv i prilično proračunat. To je ono što stvarno misliš, ali kada dođe vreme da progovoriš, pomisliš: ’Ne mogu da kažem istinu. Ne smem nikoga da uvredim’, pa zato brzo kažeš nešto drugo i izabereš lepe stvari koje ćeš o njemu reći, ali ništa od onoga što izgovaraš zapravo ne misliš; sve su to laži i pretvaranje. Da li ovo pokazuje da slediš Božji put? Ne. Pošao si Sotoninim putem, putem đavola. Šta je Božji put? To je istina, to je osnova prema kojoj ljudi treba da se vladaju, i to je način kako da se boje Boga i klone zla. Iako govoriš drugoj osobi, Bog takođe sluša; On gleda tvoje srce i ispituje ga. Ljudi slušaju ono što govoriš, ali Bog ispituje tvoje srce. Da li su ljudi sposobni da ispituju srce čoveka? U najboljem slučaju, ljudi mogu da vide da ne govoriš istinu; mogu da vide ono što je na površini, ali samo Bog može da pronikne u dubine tvog srca. Samo Bog može da vidi ono što misliš, šta planiraš, i kakve male intrige, podmuklosti i aktivne misli imaš u svom srcu. Kada Bog vidi da ne govoriš istinu, šta on može da misli o tebi i kako da te oceni? Tako da ne slediš Božji put po ovom pitanju zato što nisi rekao istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Na osnovu Božjih reči, jasno je da Bog voli poštene ljude. Pošteni ljudi imaju bogobojažljivo srce i poštuju Ga kao velikog bez obzira na to sa čime se suočavaju. Nikada nisam mislila da pisanje ocena uključuje istinu o strahu od Boga, tako da ocenjivanje nisam shvatila ozbiljno. Sada sam, razmišljajući o pitanju ocene Liju Li, uvidela da Liju Li ima neke mane i nedostatke u svojoj dužnosti, ali i prednosti, i ako nisam u stanju tačno da je raspoznam, trebalo bi da izvestim šta sam neposredno videla, da prihvatim Božje ispitivanje i da budem iskrena, a ne lažljiva. To je značilo govoriti istinu i biti pošten čovek. Međutim, da bih zaštitila svoj ponos i status, plašila sam se da će me više starešine prozreti ako moja ocena bude netačna i plašila sam se da ne izgubim obraz i da me ne gledaju s visine, pa sam pribegla prevari i nisam govorila istinu. Odlučila sam da radije ne napišem ocenu nego da rizikujem da izgubim obraz. Bila sam tako lažljiva i sumnjičava! Nisam bila voljna da budem iskrena i da govorim istinu, što je pokazalo da uopšte nemam bogobojažljivo srce! Ljudi koji imaju bogobojažljivo srce su oprezni i pažljivi kada ocenjuju druge i mogu pragmatično da izraze svoje razumevanje i gledišta o nekoj osobi. Oni to mogu da učine bez ličnih motiva i da kažu ono što znaju, bez preterivanja i bez prikrivanja stvari. Tako se ponaša poštena osoba. Međutim, kada ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce ocenjuju druge, oni ne razmišljaju o tome da li su njihove reči zasnovane na činjenicama niti da li vređaju Boga i samo kažu šta god njima koristi, a ne izgovore ni jednu jedinu istinitu reč. Takvi ljudi imaju veoma lažljive naravi. Ovoga puta sam se razotkrila kroz pisanje ocene i uvidela sam da ne mogu da prihvatim Božje ispitivanje u svojoj dužnosti, da mi nedostaje bogobojažljivo srce, i da postupam na osnovu onoga što je meni korisno, stavljajući svoje interese iznad primene istine. To je značilo da idem putem suprotstavljanja Bogu. Nisam očekivala da posle toliko godina vere u Boga moja sotonska narav ostane nepromenjena i da i dalje mogu da budem lažljiva kada su u pitanju moji interesi. Bilo bi veoma opasno nastaviti tako! U srcu sam se molila Bogu u pokajanju, moleći Ga da me usmeri ka dubljem razumevanju moje sotonske naravi.

Jednog dana, tokom svojih posvećenosti, pročitala sam ove Božje reči: „Najteže je otkriti rđavost, jer je ona postala čovekova priroda i ljudi počinju da je veličaju, pa im još više rđavosti neće izgledati rđavo. Dakle, rđavu narav je još teže otkriti nego nepopustljivu narav. Neki ljudi kažu: ’Kako to da se ona ne može lako otkriti? Ljudi imaju rđave požude. Zar to nije rđavost?’ To je površno. Šta je prava rđavost? Koja su stanja rđava kada se manifestuju? Da li je rđava narav kada ljudi koriste uzvišene izjave da sakriju rđave i sramotne namere koje leže duboko u njihovom srcima, a zatim teraju druge da veruju da su te izjave veoma dobre, otvorene i legitimne, i na kraju postižu svoje skrivene motive? Zašto se to zove rđavost, a ne lažljivost? U smislu naravi i suštine, lažljivost nije toliko loša. Biti rđav je ozbiljnije nego biti lažljiv. Rđavost je ponašanje koje je podmuklije i podlije od lažljivosti, te je prosečnom čoveku teško da to prozre. Na primer, kakve je reči zmija koristila da namami Evu? Lažljive reči, koje zvuče ispravno i koje se čine kao da su rečene za tvoje dobro. Nisi svestan da sa tim rečima nešto nije u redu ili da iza njih stoji zla namera, i u isto vreme, nisi u stanju da otpustiš Sotonine predloge. To je iskušenje. Kada si u iskušenju i slušaš takve reči, ne možeš se odupreti da ne budeš namamljen i verovatno ćeš upasti u zamku, čime se postiže Sotonin cilj. To se zove rđavost. Zmija je koristila tu metodu da namami Evu. Da li je to vrsta naravi? (Jeste.) Odakle potiče takva vrsta naravi? Potiče od zmije, od Sotone. Ovakva vrsta naravi postoji u čovekovoj prirodi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino samospoznaja može da pomogne u težnji istini”). Bog otkriva da ljudi, kada komuniciraju jedni sa drugima, često koriste zvučne izjave i čini se da obavljaju legitimnu komunikaciju, ali u stvarnosti, ona je puna lukavstva. Oni koriste izjave koje su naizgled dobre i tačne da bi prikrili svoje skrivene namere i postigli svoje ciljeve. To je rđava narav i takvih ljudi se Bog najviše gadi i mrzi ih. U tom trenutku, shvatila sam koliko je ozbiljna moja rđava narav. Kada je Vang Jing došla da ispita moj rad, pod izgovorom da se brinem za Liju Li, namerno sam je pitala da li je Liju Li zauzeta poslom, napomenuvši da je nisam videla dugo vremena. Činilo se da to pitanje predstavlja legitimnu zabrinutost za Liju Li, ali, u stvari, pokušavala sam da ga iskoristim da bih od Vang Jing izvukla informacije koje sam htela i da je nateram da otkrije šta će biti sa Liju Li. Ali, kada Vang Jing nije dala očekivani odgovor na moja pitanja, promenila sam strategiju i počela sam da se raspitujem za informacije u vezi sa Liju Li pod maskom brige o crkvenom radu. Uvidela sam da sam neprestano spletkarila u svojim rečima i delima kako bih ostvarila svoje ciljeve, postavljajući zamku za Vang Jing bez njenog znanja, trudeći se da koristim naizgled normalan razgovor da bih je navela da kaže ono što želim, kako bih mogla da dobijem informacije koje sam tražila. Naizgled sam bila mirna i činilo se kao da je sve u redu, ali iznutra sam kovala spletke i zavere. Nije bilo iskrenosti u mom razgovoru ili komunikaciji sa drugima, i umesto toga, oslanjala sam se na svoju sotonsku narav i spletkarila protiv drugih i manipulisala njima. Uvidela sam da je moja priroda zaista rđava! Kao kad je zmija iskušavala Evu da jede sa drveta poznanja dobra i zla, njene reči su zvučale tačno, ali je suptilno i indirektno odvela ljude na stranputicu i sakrila svoje prave namere. To je Sotonina rđava narav. Zar priroda mojih reči i postupaka nije bila ista kao kod zmije? To je bio tako podmukao i lukav način života! Ovde se radilo samo o pisanju ocene i to nije uključivalo velike interese, ali ja sam koristila takve ogavne i podle metode da bih postupila lažljivo i lukavo. Kad bi ova moja narav ostala nepromenjena, onda bih, kada su u pitanju stvari koje uključuju veće interese, sigurno prevarila ljude i varala Boga sa svojom rđavom i lažljivom naravi i počinila bih još veća zla koja bi uvredila Božju narav. Uvidela sam koliko je opasno za mene da moja rđava i lažljiva narav ostane nepromenjena.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Mojem carstvu potrebni su pošteni ljudi, oni koji nisu licemerni ili lažljivi. Zar nisu iskreni i pošteni ljudi nepopularni u svetu? Kod Mene je upravo suprotno. Prihvatljivo je da pošteni ljudi dolaze k Meni; radujem se takvim osobama, a takve su Mi osobe i potrebne. Upravo je to Moja pravednost” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 33. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). „U periodu svog vežbanja da bude pošten, neminovno će se suočavati sa brojnim neuspesima i biće trenutaka u kojima će se njegova iskvarenost potpuno razotkriti. Možda će biti i slučajeva da mu se reči i misli međusobno ne poklapaju, kao i posezanja za pretvaranjem i obmanom. Ukoliko, međutim, želiš da govoriš istinu i da budeš pošten ma šta da te zadesi, moraš biti u stanju da zaboraviš na vlastitu gordost i taštinu. Ako nešto ne razumeš, priznaj da ne razumeš; ako ti nešto nije jasno, reci to svima otvoreno. Nemoj se plašiti da će te drugi zbog toga gledati s visine ili da će imati lošije mišljenje o tebi. Ako se drugim ljudima dosledno budeš obraćao ovako iskreno i govorio im istinu, bićeš u srcu radostan i spokojan i osećaćeš se slobodno, a gordost i taština neće te više ograničavati. Ako, bez obzira na to s kim komuniciraš, možeš da kažeš šta misliš, ako možeš da drugim ljudima otvoriš svoje srce i da se ne pretvaraš da znaš ono što ne znaš, to znači da je tvoj stav pošten. Ponekad će te drugi možda gledati s visine i nazivati te budalom zato što uvek govoriš istinu. Kako treba da postupaš u takvim situacijama? Treba ovako da im odgovoriš: ’Uprkos tome što me nazivate budalom, čvrsto sam odlučio da više ne lažem i da budem pošten čovek. Govoriću samo istinu i ono što je u skladu s činjenicama. Iako sam pred Bogom prljav, iskvaren i bezvredan, ipak ću govoriti istinu, bez ikakvog pretvaranja i prerušavanja.’ Ako budeš tako govorio, srce će ti biti mirno i spokojno. Da bi bio pošten, moraš se odreći taštine i gordosti, a da bi govorio istinu i iskreno izražavao svoja osećanja, ne treba da se plašiš tuđih podsmeha i prezira. Čak i ako te drugi smatraju budalom, ne treba s njima da se prepireš niti da se braniš. Ako istinu možeš na taj način da sprovodiš u delo, bićeš poštena osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Bog jasno daje do znanja koga voli, a koga mrzi. Bog prihvata i blagosilja samo poštene ljude. Bog je svet i u Njemu nema nepoštenja niti prevare. Božje reči su uvek jasne i direktne. Baš kao što je Bog jasno uputio Adama i Evu u Rajskom vrtu, rekavši im koje voće sa kog drveta smeju da jedu, a koje će dovesti do smrti. Božja uputstva su bila jasna i bez ikakvog prikrivanja. Bog takođe zahteva od nas da budemo čisti i pošteni ljudi, jer je to istinsko ljudsko obličje. Živeći u svetu Sotone, ljudi komuniciraju koristeći laži, prevaru i trikove, stalno nose maske i žive na iscrpljujući način. Na kraju će ih Sotona samo sve dublje iskvariti i sačekaće ih Božja pravedna kazna. Videla sam da su neka braća i sestre oko mene u stanju da praktikuju da budu pošteni ljudi, da, kada vide da drugi ljudi imaju probleme, umeju na to direktno da ukažu da bi im pomogli, a kada vide da neko radi stvari koje nisu u skladu sa istinom, umeju otvoreno da ih orežu i umeju da budu iskreni i da ponude uzajamnu pomoć i podršku. Ti ljudi su bili čisti, osećali su se oslobođeno i slobodno, težili su da budu pošteni ljudi i išli su putem spasenja. Shvatila sam šta znači biti poštena osoba, a Božije reči su mi dale put primene. Više nisam mogla da spletkarim niti da obmanjujem zarad ponosa ili statusa. Takvo ponašanje je bilo zaista ogavno! Morala sam da ispunim merilo poštene osobe, kao što Bog zahteva, i da iskreno napišem šta znam o Liju Li. Čak i kad bi to značilo gubitak obraza, ako ne bi bilo tačno, dok god sam poštena i ugađam Bogu, onda bi to bilo dovoljno.

Takođe, imala sam pogrešno gledište o pisanju ocena, misleći da kao nadzornica rada na izradi tekstova treba da budem u stanju da raspoznam ljude i da pišem tačne ocene da bi me smatrali kompetentnom, tako da nisam bila voljna da budem iskrena, iz straha da neću napisati dobar izveštaj i da ću izgubiti obraz. Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu i da Ga neće izdati. Svakako to ne znači da su oni spoznali Boga niti da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini. Dakle, kada je neko u crkvi unapređen i gajen da bude starešina, on je samo unapređen i gajen u jednostavnom smislu; to ne znači da je on već u skladu s merilom i da je kompetentan kao starešina, ni da je već sposoban da preuzme starešinski posao, ni da može da radi pravi posao – nije tako. Većina ljudi ne može da prozre te stvari, a na osnovu sopstvenih zamisli, ugledaju se na one koji su unapređeni. To je greška. Nezavisno od toga koliko su godina verovali u Boga, da li oni koji su unapređeni zaista poseduju istina-stvarnost? Ne mora da znači. Da li su u stanju da sprovedu radne aranžmane Božje kuće? Ne mora da znači. Da li imaju osećaj odgovornosti? Da li su odani? Da li su u stanju da se pokore? Kada naiđu na problem, da li su u stanju da traže istinu? Ništa se od toga ne zna” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči sam uvidela da u Božjoj kući, bilo da je neko starešina ili nadzornik, to ne znači da razume sve aspekte istine, niti da poseduje sve aspekte istina-stvarnosti. To što je crkva uredila da budem nadzornica bila je samo prilika za mene da se obučavam i to nije značilo da razumem više istine od drugih niti da mogu da raspoznam različite tipove ljudi. Postalo mi je jasno da postoje mnoge istine koje ne razumem i da treba da iskusim razne okolnosti da bih ih zadobila. Shvatila sam da, ako budem cenila ovu priliku i više tragala kroz molitvu i postupala u skladu sa istinom kada se susretnem sa stvarima, moj život će brzo rasti. Međutim, umesto toga, imala sam previsoko mišljenje o sebi na poziciji nadzornice, misleći da kao nadzornica moram da imam razpoznavanje i da pišem tačne ocene. Da bih zadobila pohvale i divljenje viših starešina, na kraju sam se upustila u prevaru i pokvarenost da bih se prikrila, umesto da vidim svoj nedostatak raspoznavanja i da tragam za više istine u toj oblasti. Kad bih tako nastavila, to me ne bi samo sprečilo da razumem istinu, već bi moju narav učinilo još lažljivijom i na kraju ništa ne bih dobila. Shvativši to, bila sam u stanju da se ispravno odnosim prema svojim nedostacima.

Nedugo zatim, dobila sam pismo od viših starešina, u kojem od mene traže da napišem ocenu sestre Sun Lan. Pomislila sam: „Susrela sam se sa Sun Lan samo tokom dva dana, tako da je moje razumevanje o njoj ograničeno. Ako ocena bude netačna, da li će starešine pomisliti da mi nedostaje raspoznavanje i gledati me s visine?” Ali, onda sam pomislila: „Čula sam da Sun Lan vredi obučavati, pa bi možda trebalo da istaknem njene prednosti. Sa takvom ocenom, starešine će sigurno reći da imam raspoznavanje, pošto sam u stanju da tačno procenim osobu posle samo dva dana. To će me zaista prikazati u dobrom svetlu.” U tom trenutku sam shvatila da ponovo pokušavam da se upustim u prevaru. Bog je orkestrirao ovo okruženje da bi testirao da li mogu da budem poštena osoba. Pisanje ocena uključuje unapređenje ili smenu osobe – to nije nebitna stvar. Nisam smela da odlučujem kako da napišem ocenu na osnovu sopstvenih interesa. Zatim sam pročitala ove Božje reči: „Kada govoriš, samo okolišaš, trošiš toliko misli i živiš na tako zamoran način, sve kako bi zaštitio sopstveni ugled i ponos! Da li je Bog zadovoljan ljudima koji se tako ponašaju? Bog iznad svih prezire lažljive ljude. Ako želiš da se oslobodiš Sotoninog uticaja i ostvariš spasenje, onda moraš da prihvatiš istinu. Moraš da počneš tako što ćeš postati čestita osoba. Budi iskren, govori istinu, nemoj da te ograničavaju tvoja osećanja, odbaci svoje pretvaranje i lukavstvo. Govori o problemima principijelno i tako ih rešavaj – na taj način se lako i srećno živi i tako ćeš i dalje moći da živiš pred Bogom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino primenom istine čovek može da odbaci okove iskvarene naravi”). Nisam više mogla da se prikrivam ili maskiram zarad svoje taštine i statusa. Morala sam da budem poštena osoba i da budem pragmatična. Morala sam da pišem ono što znam, ne mareći za to kako bi me drugi mogli shvatiti. Kad bih se tako ponašala, osećala bih se opušteno. Zato sam napisala objektivnu i poštenu ocenu Sun Lan i predala je. Osetila sam veliko olakšanje i oslobođenje u svom srcu. Više se nisam osećala kao pre, kada sam trošila neizreciv mentalni napor na prevaru. Nakon što sam iskusila slast izgovaranja i primene istine, rekla sam sebi da u budućnosti, kada se suočim sa stvarima koje uključuju moj ponos, koliko god da mi bude neprijatno, moram da budem otvorena i transparentna. Hvala Bogu!