Autor: Liju Sing, Kina

2016. godine sam izabrana za crkvenog starešinu. Bila sam zaista motivisana i odlučila sam da izvršavam tu dužnost ispravno i da dam sve od sebe kako bi se dobro nosila sa svim crkvenim poslovima, da bi braća i sestre videli da su izabrali pravu osobu. Međutim, ubrzo sam otkrila da je sestra Li Sin, koja je sarađivala sa mnom, duže izvršavala svoju dužnost od mene, da ima bolji kov i da jasnije besedi o istini. Kada smo zajedno prisustvovale okupljanjima, bila je u stanju da razreši većinu pitanja koje su braća i sestre postavili i oni su uživali da slušaju njene besede. Videvši sve to, bilo mi je pomalo nelagodno i razmišljala sam: „Besede Li Sin o istini su zaista prilično jasne, ali ako se ovo nastavi, drugi će se ugledati na nju. Ko će onda obraćati pažnju na mene? To ne može tako, moram da pronađem način da se dokažem.” Nakon toga, često sam ostajala budna do kasno u noć kako bih jela i pila više Božjih reči i opremila se istinom. Na okupljanjima, kad god bi nečija beseda o Božjim rečima bila prosvetljujuća, brzo bih hvatala beleške, da bih mogla da besedim o tome na okupljanjima sa drugim grupama, čime bih pokazala braći i sestrama da i ja razumem mnogo toga. Kasnije, pošto je Li Sin živela u relativno udaljenoj oblasti, braći i sestrama je bilo nezgodno da se konsultuju s njom u vezi sa svojim pitanjima, pa sam to iskroristila kao priliku da preuzmem sav crkveni posao u svoje ruke i ponekad bih nešto organizovala bez konsultacija sa Li Sin. Vremenom, Li Sin je počela da oseća da ne igra značajnu ulogu i njena motivacija za dužnosti je počela da jenjava. Osim toga, zbog teškog bremena u porodici, njeno stanje je postajalo sve negativnije i nekoliko puta, kada bi me videla, teško bi uzdahnula i rekla da nije sposobna da izvršava tu dužnost. Iako je delovalo da razgovaram u zajedništvu sa njom, u sebi sam se nadala da će ona ostati negativna, misleći da bi mi to omogućilo da se još više istaknem. Kasnije, zbog njenog konstantno lošeg stanja, Li Sin je smenjena i crkva je izabrala novog starešinu, sestru Vang Ling. Videvši da Vang Ling ima dobar kov, osetila sam da sam u nevolji i da bi me mogla prevazići nakon malo obuke, tako da nisam želela da se ona istakne. Prosto se dogodilo da Vang Ling, pošto je tek bila izabrana, nije bila upoznata sa poslom, pa sam to iskoristila kao izgovor da preuzmem potpunu kontrolu na crkvenim radom, uskrativši joj prilike da pokaže svoje talente. Jednom prilikom, jedan crkveni zadatak je zahtevao hitan razgovor i sprovođenje, ali pošto Vang Ling nije bila iz tog kraja, nije bila upoznata sa nekim od mesta za okupljanje. Ja je nisam povela sa sobom da upozna tu oblast ili da zajedno obavimo taj posao, već sam je umesto toga isključila i obavila sam posao u oblastima za koje je ona trebalo da bude odgovorna. Kasnije sam čak spomenula braći i sestrama da Vang Ling nema osećaj bremena za posao i ispričala sam im kako sam sama trčala naokolo da bih obavila posao. To je dovelo do toga da neka braća i sestre razviju predrasude prema njoj i ne budu voljni da slušaju njene besede. Zbog toga je Vang Ling postala negativna. Osećala sam izvesnu krivicu, ali nisam promišljala o sebi. Umesto toga, nastavila sam da se hvalim pred braćom i sestrama koliko sam se žrtvovala i propatila u svojoj dužnosti. Braća i sestre su me često hvalili da imam osećaj bremena i odgovornosti prema poslu, govoreći da crkva ne bi mogla da opstane bez mene. Bila sam zaista zadovoljna sobom kada sam to čula. Kasnije sam otkrila da više ne primam nikakvo prosvećenje niti prosvetljenje iz Božjih reči i da nemam šta da kažem tokom molitvi. Provodila sam dane u smetenom i besciljnom stanju, a rezultati crkvenog rada su takođe počeli da opadaju. Tada sam konačno shvatila da moje stanje nije ispravno, pa sam stupila pred Boga da se pomolim i tragam, moleći Ga da me prosveti i usmeri kako bih spoznala sebe.

Pročitala sam Božje reči: „Ma koju dužnost antihrist obavljao, on će pokušati da se popne na visok položaj, položaj prvenstva. Nikada ne bi bio zadovoljan položajem običnog sledbenika. (…) Uvek, kada vrše svoju dužnost, imaju lične namere i uvek hoće da se istaknu, kako bi udovoljili svojoj potrebi da druge pobede i zadovoljili svoje želje i ambicije. Dok obavljaju dužnost, osim što su veoma takmičarski nastrojeni – takmiče se da u svakom pogledu odskaču, da budu na vrhu, da budu iznad drugih – misle i tome kako da zadrže svoj sadašnji status, ugled i prestiž. Ako se nađe neko ko njihov status i prestiž ugrožava, neće prezati ni od čega i bez milosti će ga zbaciti sa položaja i rešiti ga se. Koriste čak i najpodlija sredstva da savladaju ljude koji su u stanju da streme ka istini i koji svoju dužnost obavljaju odano i sa osećajem odgovornosti. Pored toga su i puni zavisti i mržnje prema braći i sestrama koji izvrsno vrše svoju dužnost. Naročito gaje mržnju prema onima koje druga braća i druge sestre podržavaju i o kojima imaju povoljno mišljenje; smatraju takve ljude ozbiljnom pretnjom onome za čim oni sami streme, kao i svom ugledu i statusu, pa se u srcu zaklinju: ’Ili ti ili ja, ili ja ili ti, nema mesta za obojicu, a ja neću moći da živim sa sobom ako te ne svrgnem i ne oslobodim te se!’ Nemilosrdni su prema braći i sestrama koji izraze drugačije mišljenje, razotkriju ih ili im ugroze status: daju sve od sebe da nađu nešto što mogu da im prišiju, kako bi doneli sud o njima i osudili ih, kako bi ih osramotili i upropastili, i nemaju mira dok to ne učine” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). „Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (1. deo)”). Ono što je Božja reč razotkrila je upravo moje stanje. Od kada sam postala starešina, stalno sam bila usredsređena na to kako me drugi vide. Kada sam otkrila da je sestra sa kojom sarađujem bolja od mene, nisam mogla to da prihvatim i želela sam da se nadmećem sa njom i da se poredim s njom. Prosto sam morala da nadmašim druge i da navedem sve da imaju visoko mišljenje o meni. Kada sam sarađivala sa Li Sin, videla sam da je njen kov dobar, da ima dobre radne sposobnosti, da je njena beseda o istini jasna i da je u stanju da reši probleme braće i sestara. Bila sam ljubomorna, nisam mogla to da prihvatim i plašila sam se da će sva braća i sestre imati visoko mišljenje o njoj a da će na mene gledati s visine. Zato sam krenula da proučavam svetlo sadržano u besedama drugih kako bih ulepšala sebe, u nadi da ću time navesti druge da imaju visoko mišljenje o meni. To je čak došlo do te tačke da sam, kako bih pokazala da sam bolja od Li Sin, preuzela na sebe sav crkveni rad i odbila da dozvolim Li Sin da se meša, čime sam je prikriveno ignorisala. Takođe sam bila ravnodušna kada sam videla da stanje Li Sin nije dobro, pošto sam se plašila da bi njeni rezultati rada premašili moje kada bi joj se stanje popravilo. Kada sam sarađivala sa Vang Ling, takođe sam bila veoma takmičarski nastrojena. Bila sam svesna da je Vang Ling tek počela sa obukom za starešinu i da treba da joj pomognem i da je podržim, ali kada sam videla da joj je kov dobar, plašila sam se da će me, kada jednom savlada posao, nadmašiti i da će to uticati na moj status. Zato sam radila sama da bih se hvalila svojim radnim sposobnostima i nisam joj davala nikakvu priliku da u potpunosti iskoristi svoje talente. Takođe sam je omalovažavala iza leđa, dok sam sebe uzdizala, što je dovelo do toga da braća i sestre razviju predrasude prema njoj i da je isključuju, dok ona konačno nije podlegla negativnosti. Kada sam pomislila na to što sam uradila, zaista sam mislila da nemam nimalo ljudskosti i da sam prilično ogavna. Braća i sestre su me izabrali za starešinu i trebalo je da cenim to priliku. Trebalo je da sarađujem sa braćom i sestrama u dobrom obavljanju crkvenog rada. Međutim, nisam razmišljala kako da skladno sarađujem sa drugima u svojim dužnostima i da budem odana. Umesto toga, neprekidno sam se nadmetala za slavu i dobitak, kako bi ljudi imali visoko mišljenje o meni. Ne samo da je moje ponašanje sputavalo te dve sestre, već je takođe uticalo na crkveni rad. Sada sam upala u tamu, a to me je Bog prekorevao i disciplinovao, i shvatila sam da ako ne budem promišljala i ne budem se pokajala, Bog će me se gnušati i odbaciće me. Ta pomisao me je zaista prestravila, pa sam se odmah pomolila Bogu: „Bože! Želim da Ti se pokajem. Nikada više se neću nadmetati sa svojom braćom i sestrama.” Kada sam nakon toga izvršavala svoje dužnosti, počela sam svesno da stavljam sebe po strani i prestala sam da se nadmećem sa Vang Ling. Umesto toga, naučila sam kako da sarađujem s njom u obavljanju crkvenog rada i počela sam da joj pomažem da ovlada svojim dužnostima što je brže moguće. Stanje Vang Ling se popravilo, počela je da aktivno izvršava svoje dužnosti i bila je u stanju da reši neke stvarne probleme. Posramila sam se kada sam to videla. Znala sam da je Vang Ling postala malodušna samo zato zato što sam se stalno nadmetala sa njom i što joj nikada nisam dala priliku da se obuči. Sada kada smo sarađivale, Vang Ling je bila u stanju da u potpunosti iskoristi svoje talente i rezultati koje je postizao ckrveni život su se takođe popravili. Bila sam veoma srećna zbog toga i mislila sam sam ostvarila izvestan napredak na tom polju, ali pošto je iskvarena narav bila duboko ukorenjena u meni, nedugo zatim sam ponovo bila u stanju u kom se nadmećem za slavu i dobitak.

U septembru 2018. godine, naša crkva se spojila sa jednom obližnjom crkvom, a ja sam ponovo izabrana za crkvenog starešinu. Bila sam veoma srećna jer sam mislila da to što sam nastavila da budem starešina nakon spajanja crkvi dokazuje da sam sposobna. Međutim, onda sam pomislila na dve sestre sam kojima je trebalo da sarađujem. Jedna je bila sestra Pang Đing, koja je godinama služila kao starešina. Ona je razumela mnoga načela, imala je bogato iskustvo i često je bila u stanju da besedi o istini i reši probleme braće i sestara. Druga je bila sestra Čen Min, čiji su kov i radne sposobnosti bili prilično dobri. Zato sam osećala veliki pritisak i brinula sam da će braća i sestre početi da me gledaju s visine, pošto su njih dve bolje od mene i pošto ću biti naslabija među nama. Zbog toga sam tajno udvostručila svoje napore i pronalazila sam više vremena svakog dana da idem na okupljanja, pošto sam mislila da mogu da ih nadmašim time što ću obavljati više posla, više patiti i platiti veću cenu od njih. Posebno sam ulagala dodatni napor da nađem vremena koje ću provesti sa braćom i sestrama u delokrugu odgovornosti Pang Đing. Prisustvovala sam svakom okupljanju, nadajući se da ću zadobiti odobravanje braće i sestara i za koje su njih dve bile zadužene. Jednom prilikom sam čula da Pang Đing kaže da postoji jedna grupa u njenoj oblasti, gde braća i sestre nikada ne mogu skladno da rade i, iako je više puta razgovarala sa njima, nije bila u stanju da razreši problem. Pomislila sam: „Moram da iskoristim ovu priliku da razgovaram sa njima i razrešim taj problem. To će joj pokazati da sam bolja od nje.” Zato sam odmah pronašla vremena da posetim tu grupu. Uz strpljivu besedu, konačno sam razrešila stanja te braće i sestara. Čak je sestra koja mi je bila domaćin pred Pang Đing pohvalila moju sposobnost da rešavam probleme. Bila sam zaista zadovoljna sobom kada sam to čula i mislila sam da sam prilično sposobna. Kasnije, kako bih stekla dobar ugled, često sam provodila dane prisustvujući okupljanjima raznih grupa i ostajala sam budna do 1 ujutru, čitajući Božje reči i proučavajući materijale, kako bih odmah mogla da se pozabavim problemima. Pre svakog okupljanja, pripremila bih se kao da sam učiteljica koja planira lekcije, u nadi da će braća i sestre videti da dobro besedim o istini. Jednom prilikom, pošto sam prisustvovala okupljanju u drugoj oblasti, propustila sam jedno okupljanje. Kako bih navela braću i sestre da misle da sam odgovorna, nakon što sam se vratila sledećeg dana, brzo sam pronašla vremena da nadoknadim propušteno okupljanje. Međutim, potpuno neočekivano, na putu ka okupljanju, zadnja guma na mom električnom biciklu se izduvala. Bila sam zaglavljena u sred ničega, po kiši i snegu, i jedno vreme nisam znala šta da radim. Baš u trenutku, kada više nisam znala šta da radim, iznenada sam se setila da je sve ljude, događaje i stvari koje nam se dešavaju svakog dana dozvolio Bog i da je možda postojala lekcija koju bi trebalo da naučim u ovoj situaciji. Nakon promišljanja, shvatila sam da namera sa kojom sam želela da prisustvujem okupljanju nije ispravna. Nisam želela da prisustvujem kako bih sa braćom i sestrama razgovarala o Božjim rečima i razumela istinu, već da bih iskoristila to okupljanje kao priliku da ih navedem da vide da imam osećaj bremena i odgovornosti, zbog čega bi se oni ugledali na mene. I dalje sam radila zarad slave, dobitka i statusa.

Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Da bi stekli moć i status, antihristi u crkvi prvo nastoje da zadobiju poverenje i steknu poštovanje drugih ljudi, tako da više ljudi mogu da ubede, da više njih navedu da se na njih ugledaju i da ih obožavaju i time postignu sopstveni cilj da u crkvi imaju poslednju reč i da drže moć. Kad je reč o sticanju moći, oni su najveštiji u nadmetanju i borbi sa drugim ljudima. Ljudi koji streme ka istini, koji u crkvi imaju prestiž i koje braća i sestre vole, njihova su glavna konkurencija. Konkurencija im je svaka ona osoba koja predstavlja pretnju za njihov status. Oni se nepokolebljivo nadmeću sa onima koji su od njih jači; i nadmeću se sa onima koji su od njih slabiji, ne osećajući ni najmanje sažaljenja. Srce im je ispunjeno filozofijama o borbi. Oni smatraju da, ako se ne nadmeću i ne bore, ljudi neće moći da dobiju nikakve koristi, te da jedino nadmetanjem i borbom mogu dobiti stvari koje žele. Kako bi stekli status i zauzeli vodeći položaj u grupi ljudi, oni čine sve što je potrebno kako bi se nadmetali s drugima, ne štedeći nijednu osobu koja predstavlja pretnju za njihov status. S kim god da dođu u kontakt, prepuni su želje da se bore, ne prestajući da se bore čak ni kad ostare. Često kažu: ’Kad bih se s tom osobom nadmetao, da li bih mogao da je pobedim?’ Svaka osoba koja je rečita i može da govori na logičan, strukturisan i metodičan način, postaje predmet njihove zavisti i njihovog oponašanja. Štaviše, ta osoba im postaje konkurencija. Svako ko stremi ka istini, poseduje veru i u stanju je da braći i sestrama često pomaže, podržava ih i omogućava im da izađu iz negativnosti i slabosti, takođe im postaje konkurencija, baš kao i svako ko je u određenoj profesiji stručnjak i koga braća i sestre donekle cene. Ko god na svom poslu postiže rezultate i dobija priznanje Višnjeg, prirodno im postaje još i veći izvor konkurencije. Koje su parole antihristȃ bez obzira na grupu u kojoj se nalaze? Recite šta mislite o tome. (Borba sa drugim ljudima i sa Nebesima izvor je beskrajne zabave.) Zar to nije ludost? Ludost je. Ima li još nekih parola? (Bože, zar oni ne razmišljaju ovako: ’U celoj vaseljeni jedino ja imam vrhovnu vlast’? To jest, oni žele da budu najveći i, bez obzira na to sa kim su, uvek žele da ga nadmaše.) To je jedna od njihovih ideja. Ima li još neka parola? (Bože, pomislio sam na tri reči: ’Pobednik je kralj.’ Mislim da, bez obzira na mesto na kom se nalaze, oni uvek žele da od drugih budu nadmoćniji, da se istaknu i teže tome da budu najveći.) Većina onoga što ste rekli svodi se na nekakve ideje; pokušajte da ih opišete kroz određeno ponašanje. Bez obzira na to gde se nalaze, antihristi ne žele nužno da zauzmu najviši položaj. Kad god nekuda odu, oni imaju narav i mentalitet koji ih primoravaju da deluju. Kakav je to mentalitet? On glasi: ’Moram da se nadmećem! Nadmećem! Nadmećem!’ Zašto triput ’nadmećem’, a ne jednom ’nadmećem’? (Nadmetanje je postalo njihov život, to je ono prema čemu žive.) To je njihova narav. Rođeni su sa naravi koja je izuzetno nadmena i teško ju je obuzdati, drugim rečima, sebe vide kao nenadmašne i krajnje su egoistični. Niko ne može da zauzda ovu njihovu neverovatno nadmenu narav; ni oni sami ne mogu da je kontrolišu. Prema tome, njihov život se svodi na borbu i nadmetanje. Za šta se oni bore i nadmeću? Naravno, nadmeću se za slavu, dobitak, status, obraz i svoje lične interese. Za kojim god metodama moraju da posegnu, sve dok im se svi pokoravaju i sve dok oni za sebe stiču koristi i status, ostvarili su svoj cilj. Njihova volja da se nadmeću nije tek privremena razonoda; ona je vrsta naravi koja dolazi iz sotonske prirode. Ona je poput naravi velike crvene aždaje koja se bori protiv Nebesa, protiv zemlje i protiv ljudi. Dakle, kad se antihristi sa drugima u crkvi bore i nadmeću, šta oni žele? Nema sumnje da se nadmeću za ugled i status. Ali, ako steknu status, od kakve im je on koristi? Od kakve im je koristi da ih drugi slušaju, dive im se i obožavaju ih? To ni sami antihristi ne mogu da objasne. U stvari, oni vole da uživaju u ugledu i statusu, da im se svi osmehuju i da ih pozdravljaju uz laskanje i ulizivanje” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči razotrkivaju da antihristi zaista vole slavu, dobitak i status i da, bez obzira na to s kim su, vole da se nadmeću i da porede sebe sa drugima. Stalno žele da nadmaše druge, kako bi se ljudi ugledali na njih i obožavali ih i čak su spremni da pribegnu beskrupuloznim sredstvima da bi se nadmetali i borili protiv drugih za slavu, dobitak i status. Ne postoji ogavna stvar koju oni neće uraditi. Promišljajući o sebi u svetlu Božjih reči, videla sam da je narav koju sam otkrila ista kao narav antihrista. Od detinjstva, pa sve do odraslog doba, živela sam u skladu sa sotonskim otrovima, poput „čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „može da postoji samo jedan alfa-mužjak”. Šta god sam radila, uvek sam želela da budem bolja od drugih i gde god sam išla, želela sam da zadobijem divljenje i pohvalu drugih. Čak i nakon što sam pronašla Boga, i dalje sam stalno želela da se hvalim i da budem bolja od drugih u svemu što sam radila i neprekidno sam težila ugledu i statusu i nadmetala se za njih. Nisam mogla skladno da sarađujem sa drugima i čak sam isključivala i omalovažavala sestre sa kojima sam radila, kako bih uzdigla sebe. Čak i na okupljanjima gde sam besedila da bih razrešila probleme, moj cilj je uvek bio samo da nadmašim sestre sa kojima sam radila. Shvatila sam da sam, time što sam živela u skladu sa ovim sotonskim otrovima, postajala sve nadmenija i zlonamernija. Brinula sam jedino o svom ugledu i statusu, a nisam razmišljala o Božjim namerama niti o interesima crkve. Usled toga, povredila sam braću i sestre i prekidala sam i ometala crkveni rad. Pomislila sam na one antihriste koji su izopšteni, koji su išli toliko daleko da su isključivali i potiskivali neistomišljenike, kako bi učvrstili svoju poziciju. Oni su prekidali i ometali rad crkve i konačno su bili isključeni zbog toga što su uvredili Božju narav svojim mnogobrojnim zlim delima. Shvatila sam da hodam istim putem kao ti antihristi. Neprekidno sam tragala za ugledom i statusom i kada se ne bih pokajala, sigurno bih uvredila Božju narav i On bi me kaznio. Bila sam zaista uplašena i obuzeo me je osećaj kajanja i krivice. U sebi sam donela odluku: „Moram da se pobunim protiv tela, da primenjujem istinu i da skladno sarađujem sa sestrama kako bih dobro izvršavala svoju dužnost.”

Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Moraš da naučiš da se odrekneš tih stvari i da ih ostaviš po strani, da preporučuješ druge i da im dozvoliš da se istaknu. Nemoj da se boriš ili da žuriš da iskoristiš prilike da se istakneš i zasijaš. Moraš biti u stanju da takve stvari ostaviš po strani, ali takođe ne smeš da zaostaješ u obavljanju svoje dužnosti. Budi osoba koja tiho dela iz senke i ne hvali se pred drugima dok odano obavljaš svoju dužnost. Što se više odričeš svog ponosa i statusa i što se više odričeš svojih interesa, osećaćeš veći mir, više će svetlosti biti u tvom srcu i više će se tvoje stanje popravljati. Što se više boriš i takmičiš, mračnije će postajati tvoje stanje. Ako Mi ne veruješ, pokušaj pa se sam uveri! Ako želiš da preokreneš tu vrstu iskvarenog stanja i da te ove stvari ne kontrolišu, moraš da tražiš istinu i jasno da razumeš njihovu suštinu, a zatim i da ih ostaviš po strani i odrekneš ih se” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš tako što ćeš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su mi dale put primene. U rešavanju stvari, moram da naučim da ostavim po strani lične interese, ugled i status i da na prvo mesto stavim interese crkve. Jedino tada mogu da izvršavam svoju dužnost dobro. Razmišljajući o tome kako su sestere sa kojima sarađujem boljeg kova od mene i kako one mogu da razreše stvarne probleme, videla sam da to donosi korist radu crkve i život-ulasku braće i sestara i da bi trebalo da sarađujem sa njima, da učim od njihovih vrlina i da se međusobno nadopunjujemo. Tako rad crkve može da postigne bolje rezultate, tako mogu da nadomestim svoje mane i tako mogu da izvršavam svoju dužnost u skladu sa Božjom namerom. Nakon toga, praktično sam postupala u skladu sa Božjim rečima, više nisam uzimala u obzir to da li su braća i sestre sa kojima radim bolji od mene i usredsredila sam se jedino na to da odigram svoju ulogu u svojoj dužnosti. Takođe sam se u razgovoru otvorila sestrama sa kojima sam radila u vezi sa iskvarenosti koju sam otkrila tokom tog perioda, svojim razmišljanjima i onome što sam shvatila. Nakon što su me saslušale, sestre nisu gledale na mene s visine, već su razgovarale sa mnom i pomogle mi. Posle smo zajedno raspravljale o poslu i skladno smo sarađivale. Nakon izvesnog vremena, crkveni rad je napredovao.

Jednog dana, više starešine su poslale pismo u kojem je pisalo da će odabrati propovednika među crkvenim starešinama. Srce mi je zaigralo, pošto sam želela da budem odabrana, ali onda sam pomislila: „Čen Min bolje razume istinu od mene, ima dobar kov i radne sposobnosti, tako da bi, na osnovu načela, bila podobnija.” Međutim, i dalje sam osećala blagu nelagodu, razmišljajući: „Ako Čen Min zaista postane propovednik, šta će braća i sestre misliti o meni? Da li će reći da nisam dobra kao ona?” U meni se vodila žestoka borba. U tom trenutku sam se jasno setila jednog odlomka Božjih reči: „Moraš da naučiš da se odrekneš tih stvari i da ih ostaviš po strani, da preporučuješ druge i da im dozvoliš da se istaknu. Nemoj da se boriš ili da žuriš da iskoristiš prilike da se istakneš i zasijaš. Moraš biti u stanju da takve stvari ostaviš po strani, ali takođe ne smeš da zaostaješ u obavljanju svoje dužnosti. Budi osoba koja tiho dela iz senke i ne hvali se pred drugima dok odano obavljaš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Prosvećenje i usmeravanje Božjih reči mi je ozarilo srce. Pomislila sam na to kako sam nekada živela u iskvarenoj naravi, kako sam bila takmičarski nastrojena i kako sam pokušavala da nadmašim druge i kako sam se, kad god bi se desilo nešto što bi mi omogućilo da se istaknem, nadmetala sa drugima i pokušavala da ih nadmašim. To ne samo da je sputavalo ljude, već je uticalo i na crkveni rad. Kada sam pomislila na te stvari, ispunilo me je kajanje. Sada sam morala da se pobunim protiv svoje sotonske naravi, da ostavim svoj ugled i status po strani i da na prvo mesto stavim crkveni rad. Čen Min je duže izvršavala dužnost od mene i praktičnije je besedila o istini, pa bi njen izbor za propovednika bio korisniji za crkveni rad. Razmišljajući o tome, glasala sam za Čen Min. Nakon takvog praktičnog postupanja, zadobila sam osećaj mira i spokoja u srcu. Božje reči su bile te koje su dovele do ove promene u meni. Hvala Bogu!