Autor: Sabrina, Francuska

Jula 2022. godine, zalivala sam nove vernike u crkvi, a Lusija je bila đakon za zalivanje odgovorna za moj rad. Ruti, starešina crkve, imala je povoljno mišljenje o Lusiji i često ju je pred nama hvalila zbog njenog dobrog kova i dobrih radnih sposobnosti, pozivajući se na nju kao na stub crkvenog rada na zalivanju. Zbog toga sam i ja imala visoko mišljenje o Lusiji. Ali, nakon što sam provela izvesno vreme u interakciji sa Lusijom, shvatila sam da ona ne traga za istina-načelima po pitanju toga kako rešava stvari i da samovoljno menja osoblje. Nekoliko puta nije rasporedila zalivače u skladu sa načelima, i za manje od mesec dana ih je zamenila. Česte promene zalivača ozbiljno su uticale na rad na zalivanju novih vernika. Pored toga, u svom radu je samo uzvikivala parole i bavila se površnim zadacima, ne rešavajući naše stvarne poteškoće. Kad god naši rezultati zalivanja nisu bili dobri poput onih u drugim crkvama, veoma bi se naljutila i neprestano nas grdila, kao kad odrasla osoba prekorava decu. Braća i sestre su bili sve više sputani njenim ponašanjem, nisu se usuđivali da progovore pred njom, osećajući da su veoma potisnuti. Starešina Ruti je bila svesna Lusijinog ponašanja, ali nikada nije ukazala na njene probleme kroz razgovor u zajedništvu.

Maja 2023. godine, tokom jednog okupljanja, više starešine su besedile sa nama o istini po pitanju raspoznavanja antihrista, lažnih starešina i zlih ljudi i ohrabrivale nas da primenjujemo istinu tako što ćemo razotkriti svako ponašanje i manifestaciju antihrista, lažnih starešina i zlih ljudi koje primetimo. Nakon okupljanja, brat Džasper mi je prišao i rekao: „Đakon za zalivanje, Lusija, nepromišljeno bira i koristi ljude ne sledeći načela, i često kritikuje braću i sestre. Čuo sam za probleme koje si pominjala u vezi s njom. Budući da si sa njom češće u kontaktu i bolje poznaješ njene postupke, predlažem da prijaviš ove probleme. To je pravedan čin.” Čuvši Džasperove reči, i ja sam pomislila da bi Lusijine probleme trebalo prijaviti i složila sam se da istog dana predam prijavu. Dok sam se spremala da ga napišem, odjednom sam se setila da Ruti i Lusija direktno nadgledaju moj rad i da će, ako podnesem prijavu, ona završiti u njihovim rukama. Lusija je obično bila prilično autoritativna i često me je optuživala da nisam odgovorna u svojoj dužnosti i da se ne usredsređujem na rezultate u radu. Ako sazna da sam je prijavila, da li će me kazniti, otežati mi život, ili će me čak smeniti ili prebaciti na drugu dužnost? Zbog ovih misli sam bila uplašena i rastrzana, te sam pomislila: „Bolje da samo zažmurim na ovo. Praviti im probleme značilo bi praviti probleme sebi. Ne želim da izgubim priliku da obavljam dužnost. Važnije je da zaštitim sebe.” Osim toga, pošto sam tog dana imala mnogo posla, odlučila sam da ne napišem prijavu, koristeći to kao izgovor. Sledećeg dana, Džasper mi je poslao poruku pitajući da li sam predala izveštaj. Kada sam videla poruku, lice mi je gorelo od stida i osetila sam duboku sramotu u srcu. Jednostavno sam odgovorila rečju „Ne.” Džasper nije više ništa rekao.

Narednih dana, osećala sam veliku nelagodu i mučila me je griža savesti. Tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam sledeće Božje reči: „Ako često imaš osećaj krivice u svom životu, ako tvoje srce ne može da pronađe spokoj, ako nemaš mira ni radosti i često si opterećen brigom i strepnjom zbog svega i svačega, šta to pokazuje? Pokazuje da naprosto ne primenjuješ istinu, da nisi postojan u svom svedočenju o Bogu. Kada živiš usred Sotonine naravi, podložan si tome da često ne primenjuješ istinu, da izdaješ istinu, da budeš sebičan i podao; ti samo podržavaš svoj lik, svoje ime i status i svoje interese. To što uvek živiš samo za sebe donosi ti veliku bol. Imaš toliko sebičnih želja, zavrzlama, okova, slutnji i briga da nemaš ni najmanje mira ni radosti. Živeti radi iskvarenog tela znači preterano patiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Razotkrivanje Božjih reči mi je jasno pokazalo da su moja uznemirenost i osećaj krivice proistekli iz toga što sam štitila svoje interese i brinula o sebi, umesto da primenim istinu. Dobro sam znala da je razotkrivanje i prijavljivanje lažnih starešina, antihrista i zlih ljudi odgovornost svakog pripadnika Božjeg izabranog naroda i da je to aspekt istine koji treba primeniti. To je zbog toga što antihristi i zli ljudi nanose ogromnu štetu crkvenom radu, tako da svako ko ima savest i razum treba da ih prijavi i razotkrije radi zaštite crkvenog rada. Ipak, čak i kada sam uočila probleme, nisam imala hrabrosti da ih prijavim, plašeći se da bi me Ruti i Lusija, nakon što vide moj izveštaj, mogle potisnuti i osvetiti mi se. Radije sam udovoljavala drugima nego štitila crkveni rad, i nisam razmatrala kako da ispunim svoju dužnost i ostanem postojana u svom svedočenju. Bila sam tako sebična i ogavna! Kad sam to shvatila, u tišini sam se pomolila Bogu: „O Bože, tako sam sebična i ogavna što nemam hrabrosti da napišem izveštaj. Osećam veliku krivicu. O Bože, molim Te, daj mi veru i hrabrost da primenim istinu.”

U narednim danima, primetila sam još više problema kod Lusije. U jednom izveštaju o radu, napisala je da pet pridošlica nemaju žeđ za istinom i da ne dolaze redovno na sastanke, te da planira da prestane da ih zaliva i podržava. Ali u stvarnosti, neki od tih pridošlica su bili bolesni, neki zauzeti poslom, a drugi su imali stvarne porodične probleme koje su morali rešiti, zbog čega privremeno nisu bili u mogućnosti da redovno prisustvuju sastancima, a i sami su zbog toga bili uznemireni. Pošto je neredovno prisustvo ovih pridošlica uticalo na rezultate Lusijinog rada, ona ih se jednostavno odrekla, iako su im bili potrebni zalivanje i podrška. Smatrali smo da je to očigledno kršenje načela i da je neodgovorno, zbog čega smo ispravili deo Lusijinog izveštaja koji nije bio u skladu sa činjenicama. Kada je Lusija videla izmene, razbesnela se i oštro nas ispitala zašto smo to uradili. Kad sam joj objasnila razlog, Lusija se još više naljutila i prekorila me: „Zašto pokušavaš da izigravaš heroja? Svi znaju načela, jedino ti ih ne razumeš. Kakav to rad na zalivanju uopšte obavljaš?” Bila sam potpuno zbunjena. Prema načelima, tih pet pridošlica nisu bili ljudi bez žeđi za istinom; to su bile osobe kojima su bili potrebni zalivanje i podrška, i bilo je prikladno da ispravimo sadržaj koji nije bio u skladu sa činjenicama. Zašto se onda Lusija toliko naljutila i optužila me da izigravam heroja? Osećala sam da s njom nešto nije u redu. Ona je bila đakon za zalivanje, pa ako ne postupa prema načelima, to bi moglo da utiče na rad na zalivanju, a posledice bi mogle biti ozbiljne. Pomislila sam na to kako prošli put nisam imala hrabrosti da napišem prijavu i kako sam propustila priliku da primenim istinu, zbog čega sam imala osećaj da sam ostala dužna. Ovog puta, morala sam da prijavim njene probleme višim starešinama. Ali tada sam pomislila: „Ako odem direktno kod starešine Ruti da prijavim Lusijine probleme, da li bi pomislila da se namerno trudim da Lusiji otežam?” Setila sam se kako je, pre godinu dana, kada je Lusija prvi put došla u našu crkvu, Ruti bila veoma zadovoljna, govoreći da Lusija ima dobar kov i radne sposobnosti, te da je ona stub crkve. Osim toga, Ruti je dobro znala da Lusija ne postupa po načelima, da ima sklonost da potiskuje i prekorava druge, ali je uvek zatvarala oči pred njenim problemima. S obzirom na to koliko je Ruti cenila Lusiju, da li bi uopšte ozbiljno shvatila moj izveštaj? Da li bi zataškala Lusijine probleme i otežala meni, sprečavajući me da obavljam svoju dužnost? Razmišljajući o tome, veoma sam se zabrinula, i nisam bila sigurna da li da iznesem Lusijine probleme pred Ruti. Shvatila sam da opet pokušavam da zaštitim sebe. Zato sam te večeri potražila da pročitam članke o iskustvenom svedočenju koji su se odnosili na moje stanje. Jedan od njih je citirao odlomak Božjih reči koji me je duboko dirnuo. Pročitala sam sledeće Božje reči: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje ispitivanje ispunilo me je dubokim osećajem stida i krivice. Jasno sam videla da Lusija ne postupa po načelima u svojoj dužnosti, da često postupa iz svoje iskvarene naravi i plahovitosti, prekorevajući braću i sestre. Imala sam izvesno raspoznavanje u vezi s Lusijinim problemima i želela sam da ih prijavim Ruti, ali sam se plašila da bi mi se Lusija mogla osvetiti i otežati mi stvari, i strahovala sam da bi je Ruti mogla zaštititi, a mene potisnuti ili skrajnuti. Zato sam zaštitila sebe i nisam prijavila probleme. Tokom tog perioda, moje srce je uvek bilo usmereno isključivo na zaštitu sopstvenih interesa, a nisam razmatrala Božji teret niti sam štitila crkveni rad. U ključnim trenucima, ponovo sam se povukla, nisam primenjivala istinu niti se pridržavala načela. Dok sam razmišljala o Božjim rečima, razumela sam Njegovu nameru i ugledala put primene. Zato sam smogla hrabrosti da prijavim Lusijine probleme Ruti.

Sledećeg dana, Ruti je zamolila mene i nekoliko drugih vođa timova da napišemo ocene o Lusiji. Detaljno sam napisala sve probleme koje sam primetila, ali sam i dalje imala određene bojazni jer sam se plašila da bi Ruti mogla da zaštiti Lusiju, a mene skloni ili potisne. Zato sam ostavila sebi odstupnicu, dodajući rečenicu u oceni: „Nisam u potpunosti jasno sagledala ove probleme, zato ih iznosim da bismo ih procenili svi zajedno.” Mislila sam da će Ruti, kada prikupi ocene o Lusiji, smeniti Lusiju, ali su dani prolazili, a ništa se nije dešavalo. Ponovo sam se zabrinula, razmišljajući: „Svi su napisali svoje ocene o Lusiji, i čak i ako se ne utvrdi da zaslužuje da bude smenjena, trebalo bi da bude razotkrivena i da joj se ukaže na njene probleme kako bi ih spoznala. Ali još uvek nema nikakvih promena. Da li možda starešina smatra da je moja ocena netačna? Da li će mene smeniti?” Nekoliko dana kasnije, Lusija je primetila da ostali zalivači i ja i dalje pružamo podršku pridošlicama koji ne dolaze redovno na sastanke i veoma se uznemirila, prekoravajući nas i ispitujući zašto su oni koji ne dolaze redovno i dalje u crkvi, optužujući nas da postupamo samovoljno. Tokom jednog sastanka saradnika, ponovo nas je prekorila zbog tog pitanja, vršeći pritisak na nas da odustanemo od tih prodišlica koji ne prisustvuju sastancima redovno. Pomislila sam da su Lusijini problemi veoma ozbiljni, ali kasnije, kada sam videla da ne samo da nije smenjena, već je čak unapređena da nadgleda važan segment rada, posumnjala sam da nisam napravila grešku u izveštaju zbog nedostatka raspoznavanja. Tokom tog perioda, osećala sam se veoma sputano i obeshrabreno, i nisam razumela šta je zapravo Božja namera u tome što se suočavam s takvom situacijom i kako bi trebalo da je doživim. Posebno sada, kada je Lusija imala višu poziciju, kad bi zaista saznala da sam prijavila njene probleme, mogla bi u svakom trenutku da me premesti ili smeni, ili čak izbaci iz crkve. Razmišljanje o tome ispunilo me je brigama i strahom, i više nisam želela da raspoznajem Lusiju.

Jednog dana u julu, više starešine su poslale dvojicu braće da se raspitaju o Lusijinoj situaciji. Tek tada sam saznala da je brat Džasper, čim je saznao da nisam napisala prijavu, prikupio informacije i prijavio ih višim starešinama. Podelila sam sa dvojicom braće sve što sam znala o Lusijinim postupcima. Bili su veoma iznenađeni kada su to čuli i rekli su: „Ruti je tražila da svi napišete ocene o Lusiji, pa kako to da skoro mesec dana nije ništa preduzeto?” Na kraju su me upitali: „Da li je to zato što si se bojala da nisi napisala prijavu?” Čuvši to pitanje, osetila sam dubok stid i krivicu. Shvatila sam koliko sam bila sebična i ogavna, stalno pokušavajući da zaštitim samu sebe. Bila sam takav slabić. Nakon što sam prijavila situaciju i videla da Lusija ne samo da nije smenjena, već je čak unapređena, nisam imala hrabrosti da napišem nove izveštaje. U stvarnosti, dobro sam znala da Lusija ima probleme i da mnoga njena gledišta i postupci nisu u skladu sa istina-načelima. Potiskivala je i prekoravala druge zarad sopstvenih rezultata u radu, ugleda i statusa, a nije rešavala stvarne probleme. Čak je napustila nekoliko pridošlica kojima su bili potrebni zalivanje i podrška. Kada sam joj ukazala na njene probleme, čak me je prekorila, optužujući me da pokušavam da budem heroj. Međutim, iz straha od njenog statusa i moći, kao i od mogućnosti da budem potisnuta ili kažnjena, nisam mogla da se pridržavam istina-načela niti sam imala hrabrosti da je razotkrijem i prijavim. Te noći, dugo nisam mogla da zaspim. Razmišljala sam o tome kako sam poslednjih mesec i po dana živela u stanju sputanosti, malodušnosti i unutrašnje borbe. Bila sam svesna problema, ali sam se plašila da progovorim, a kada sam konačno prijavila probleme, strahovala sam od suzbijanja. To stanje se stalno ponavljalo. Šta je tačno bio problem? Tražila sam Božje reči koje su se odnosile na moje stanje. Tada sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Kakav stav ljudi treba da imaju prema starešini ili delatniku? Ako starešina ili delatnik postupa ispravno i u skladu sa istinom, možeš da ga slušaš; ako je ono što radi pogrešno i nije u skladu sa istinom, ne treba da ga slušaš i imaš pravo da ga razotkriješ, da mu se suprotstaviš i da izneseš drugačije mišljenje. Ako nije u stanju da obavlja stvarni posao, ili, pak, čini zla dela koja ometaju rad crkve, te se otkrije da je lažni starešina, lažni delatnik ili antihrist, onda možeš da ga razaznaš, razotkriješ i prijaviš. Ali neki pripadnici Božjeg izabranog naroda ne razumeju istinu i naročito su velike kukavice; boje se da će ih lažne starešine i antihristi ugnjetavati i mučiti, pa se ne usuđuju da se drže načela. Kažu: ’Ako me starešina izbaci, gotov sam; ako sve nagovori da me razotkriju ili napuste, neću više moći da verujem u Boga. Ako budem proteran iz crkve, Bog me neće hteti i neće me spasti. Zar neće onda sva moja vera biti uzaludna?’ Nije li takvo razmišljanje apsurdno? Imaju li takvi ljudi istinsku veru u Boga? Da li bi lažni starešina ili antihrist predstavljao Boga kada bi te izopštio? Kada te lažni starešina ili antihrist muči i izopšti, to je Sotonin posao i nema nikakve veze sa Bogom; kada se ljudi uklanjaju ili proteruju iz crkve, to je u skladu sa Božjim namerama isključivo u slučaju zajedničke odluke između crkve i čitavog Božjeg izabranog naroda i kada je to uklanjanje ili proterivanje u celosti u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće i istina-načelima Božjih reči. Kako može proterivanje od strane lažnog starešine ili antihrista značiti da ne možeš da budeš spasen? U pitanju je progon od strane Sotone i antihrista, što ne znači da te Bog neće spasti. Da li ćeš biti spasen zavisi od Boga. Nijedno ljudsko biće nema pravo da odlučuje o tome da li te Bog može spasti. To treba da ti bude jasno. A ako se odnosiš prema tome što te lažni starešina ili antihrist proterao kao da te je proterao sâm Bog – pa zar to ne znači da pogrešno razumeš Boga? Znači. Ne samo da pogrešno razumeš Boga, već se i buniš protiv Njega. To je na neki način i bogohulno. I zar nije neuko i budalasto takvo pogrešno razumevanje Boga? Kada te lažni starešina ili antihrist protera, zašto ne tragaš za istinom? Zašto ne potražiš nekoga ko razume istinu da bi stekao izvesno raspoznavanje? I zašto to ne prijaviš nadređenima? Ovo je dokaz da ne veruješ da istina u Božjoj kući vlada nad svim, pokazuje da nemaš istinsku veru u Boga, da nisi neko ko istinski veruje u Boga. Ako veruješ u Božju svemoć, zašto se bojiš odmazde lažnog starešine ili antihrista? Mogu li oni da odluče o tvojoj sudbini? Ako imaš sposobnost da razaznaš stvari i otkriješ da su njihovi postupci u sukobu sa istinom, zašto ne razgovaraš u zajedništvu sa Božjim izabranicima koji razumeju istinu? Imaš usta, zašto se bojiš da progovoriš? Zašto se toliko plašiš lažnog starešine ili antihrista? To je dokaz da si kukavica, ništarija, Sotonin lakej” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”). Božje reči su mi omogućile da shvatim da su, tokom ovog perioda, moja stalna kolebanja i brojni strahovi i brige u vezi sa prijavljivanjem Lusije proizašli iz mog pogrešnog stava i gledišta prema starešinama i delatnicima. Visoko sam vrednovala starešine i delatnike, verujući da imaju status i moć i da bi, kada bih ih uvredila, to dovelo do problema i verovatno do toga da izgubim svoje dužnosti, pa čak možda i do toga da me uklone iz crkve. U tom slučaju, izgubila bih priliku za spasenje. Zato, iako sam jasno videla probleme s Lusijom i želela da ih prijavim, plašila sam se da ću zapasti u nevolju, biti potisnuta ili se suočiti s osvetom, pa sam se uvek povlačila i nisam se usuđivala da je prijavim. Čak i kada sam prijavila Lusijine probleme Ruti, bila sam donekle uzdržana, bila sam i lažljiva i pričala sam dvosmisleno, govoreći da ne mogu jasno da sagledam Lusijine probleme i da bi trebalo da ih procenimo svi zajedno. Posebno nakon što sam prijavila Lusijine probleme, kada sam videla da ne samo da nije smenjena, već je zapravo unapređena i da se čak donekle ustremila na mene, još više sam se uplašila. Odlučila sam da prestanem da je raspoznajem i prijavljujem. Na taj način, mogla sam da se zaštitim od potiskivanja i da zadržim svoje dužnosti. Tek sam kroz razotkrivanje Božjih reči shvatila koliko sam bila neuka i budalasta. Verovala sam da, kada bi me starešine i delatnici smenili ili potisnuli, to bi značilo da gubim priliku za spasenje. To gledište je potpuno apsurdno! Nedostajala mi je istinska vera u Boga i nisam verovala da istina vlada u Božjoj kući. Verovala sam u Boga, ali nisam verovala da je moja sudbina u Njegovim rukama, i čak sam mislila da lažne starešine i antihristi mogu da odrede moju sudbinu. Smatrala sam da su lažne starešine i antihristi veći čak i od Boga. To je zaista bogohuljenje!

Kasnije sam razgovarala s Džasperom o Lusiji i oboje smo mislili da je ova situacija Božje uređenje kako bismo se pozabavili našim nedostacima, kao i da sadrži Božju nameru. Džasper je podelio sa mnom odlomak Božjih reči: „Kada se raznorazni zli ljudi i bezvernici razmigolje i preuzmu različite uloge kao đavoli i Sotone, ne poštujući organizaciju posla i radeći nešto potpuno drugačije, lažući i obmanjujući Božju kuću; kada ometaju i prekidaju Božje delo, čineći stvari koje nanose sramotu imenu Božjem i kaljaju crkvu, Božju kuću, ti ne radiš ništa osim što se ljutiš kada to vidiš, ali ne možeš da ustaneš da podržiš pravdu, da razotkriješ zle ljude, da podržiš rad crkve, da se baviš i da se nosiš sa tim zlim ljudima i da ih sprečiš da ometaju rad crkve i da kaljaju crkvu, Božju kuću. Ne čineći te stvari, propustio si da svedočiš. Neki ljudi kažu: ’Ne usuđujem se da se upuštam u te stvari, bojim se da ako se nosim sa previše ljudi, mogu da ih naljutim, a ako se udruže protiv mene da me kazne i uklone sa položaja, šta da ću onda?’ Reci Mi, jesu li oni kukavice i plašljivci, zar ne poseduju istinu i ne mogu da raspoznaju ljude ili da prozru Sotonino ometanje, ili ne obavljaju svoju dužnost čestito i samo pokušavaju sebe da zaštite? O čemu se ovde zapravo radi? Jesi li ikada razmišljao o tome? Recimo da si po prirodi kukavica, da si strašljiv, osetljiv i plašljiv; ali ako ti posle toliko godina verovanja u Boga zasnovanog na razumevanju određenih istina razviješ istinsku veru u Boga, zar nećeš biti u stanju da prevaziđeš neke svoje ljudske slabosti, plašljivost i osetljivost, i da se više ne plašiš zlih ljudi? (Hoću.) U čemu je onda koren vaše nesposobnosti da izađete na kraj sa zlim ljudima i da se njima bavite? Da li je tvoja ljudskost suštinski kukavička, strašljiva i plašljiva? To nije ni osnovni uzrok ni suština problema. Suština problema je da ljudi nisu odani Bogu; oni štite sebe, svoju ličnu bezbednost, svoj ugled, svoj status i svoj izlaz. Njihovo neverstvo se ispoljava tako što uvek štite sebe, povlačeći se kao kornjača u svoj oklop kad god se suoče sa nečim, i čekaju da to prođe pre nego što ponovo promole glavu. Sa čime god da se susretnu, oni uvek kao da hodaju po jajima, mnogo strepe, brinu i zaziru, i nisu u stanju da stoje i brane rad crkve. U čemu je ovde problem? Zar to nije nedostatak vere? Ti nemaš pravu veru u Boga, ti ne veruješ da je Bog neprikosnoven nad svim stvarima i ne veruješ da je tvoj život i sve tvoje u Božjim rukama. Ne veruješ u Božje reči: ’Bez Božje dozvole, Sotona se ne usuđuje da pomeri niti jednu dlaku sa tvog tela.’ Oslanjaš se na sopstveni vid i sudiš o činjenicama, sudiš o stvarima na osnovu sopstvenih proračuna, uvek štiteći sebe. Ne veruješ da je čovekova sudbina u Božjim rukama; bojiš se Sotone, bojiš se zlih sila i zlih ljudi. Zar to nije nedostatak istinske vere u Boga? (Jeste.) Zašto nema prave vere u Boga? Da li je to zato što su iskustva ljudi suviše plitka i ne mogu da prozru te stvari, ili zato što isuviše malo shvataju istinu? Koji je razlog? Da li to ima veze sa iskvarenim naravima ljudi? Da li je to zato što su ljudi isuviše prepredeni? (Tako je.) Ma koliko toga doživeli, ma koliko je činjenica stavljeno pred njih, oni ne veruju da je to delo Božje, niti da je čovekova sudbina u Božjim rukama. To je jedan aspekt. Još jedno ozbiljno pitanje je to da ljudi previše brinu o sebi. Oni nisu spremni da plate bilo kakav ceh, niti da se žrtvuju za Boga, za Njegovo delo, za interese Božje kuće, za Njegovo ime, niti za Njegovu slavu. Nisu voljni da urade bilo šta što uključuje i najmanju opasnost. Ljudi previše brinu o sebi! Zbog straha od smrti i poniženja, od toga da ih zli ljudi ne zarobe ili da ne zapadnu u bilo kakvu nevolju, ljudi se iz petnih žila trude da sačuvaju svoje telo, nastojeći da ne dozvole sebi da se nađu u opasnim situacijama. (…) Bez obzira na okolnosti ili na pitanja s kojima se suočavaš, ti im pristupaš koristeći te metode, taktike i strategije, i nisi u stanju da budeš postojan u svom svedočenju o Bogu. Bez obzira na okolnosti, nisi u stanju da budeš osposobljen kao starešina ili delatnik, nisi u stanju da pokažeš kvalitete ili postupke upravnika i nisi u stanju da pokažeš punu odanost, čime gubiš svoje svedočenje. Bez obzira na to sa koliko se stvari suočavaš, ti ne možeš da se uzdaš u svoju veru u Boga da bi upražnjavao svoju odanost i odgovornost. Shodno tome, konačni ishod je da ne zadobiješ ništa. U svim okolnostima koje je Bog orkestrirao za tebe, i kada si se borio protiv Sotone, tvoj izbor je uvek bio da se povučeš i pobegneš. Nisi sledio putanju koju je Bog naznačio ili odredio za tebe da doživiš. Dakle, usred te bitke propuštaš istinu, razumevanje i iskustva koja je trebalo da zadobiješ” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su me duboko dirnule. Bog je tačno razotkrio moje stanje. Bog je naročito razotkrio da, kada vidimo zle ljude kako čine zlo, ne usuđujemo se da ih razotkrijemo i ne uspevamo da podržimo ckrveni rad. To nisu samo slabost ili plašljivost; suština problema je u tome što čovek nije odan Bogu. Zato stalno štitimo sebe, razmišljajući o svojoj budućnosti i sigurnosti. Pored toga, Bog je razotkrio da takvi ljudi nemaju istinsku veru u Njega, da ne veruju u Božju svemoć i suverenost. Oni sude o stvarima isključivo na osnovu onoga što vide i na osnovu sopstvenih proračuna. Kada se suoče sa zlim silama, beže i skrivaju se, misleći da Bog možda neće biti u stanju da ih zaštiti i da je On manje pouzdan od njih samih, pa nemaju hrabrosti da se prepuste Bogu. Ljudska srca su tako proračunata i puna obmane! Još jedan aspekt je da ljudi previše brinu o sebi i da nisu spremni da plate bilo kakvu cenu ili da se žrtvuju kako bi sačuvali crkveni rad. Takvi ljudi su potpuno sebični i ogavni. Tu kobnu manu imam i ja. Razmišljala sam o tome kako se Bog dva puta ovaplotio da bi delovao na zemlji radi našeg spasenja, dobrovoljno podnoseći ogromno poniženje, ulažući mukotrpne napore i dajući sve. Bog nikada nije odstupio niti prestao da obavlja Svoje delo spasenja čovečanstva zbog toga što je trpeo poniženje, klevetu, progon i nevolje. Bog je uvek davao tiho, bez ikakvih pritužbi. Bog nije učinio sve ovo radi Sebe, niti da bi dobio nešto od čoveka, već da bi spasao nas ljude, koje je Sotona duboko iskvario. Božja suština je tako lepa i nesebična! Setila sam se kako me je Bog neprekidno zalivao i snabdevao Svojim rečima tokom svih mojih godina vere i kako je uredio da doživim mnoge ljude, događaje, stvari i situacije, vodeći me i usmeravajući da razumem istinu, uđem u stvarnost i naučim da se ponašam i postupam u skladu sa istina-načelima. Sada, kada su lažne starešine i zli ljudi prekidali i ometali crkveni rad, upravo je trenutak da istupim i zaštitim interese Božje kuće. Ipak, da bih zaštitila sebe, sakrivala sam svoje misli od Boga, bila sam lažljiva prema Njemu i nisam bila spremna da se odreknem svojih interesa kako bih primenila istinu. Bila sam zaista previše lažljiva, previše sebična i podla! Tiho sam se pomolila Bogu i odlučila da ću od sada težiti tome da postanem osoba sa osećajem za pravdu, koja može da primeni istinu i zaštiti crkveni rad.

Nekoliko dana kasnije, crkva je razrešila Lusiju dužnosti nadzornice, ali je zadržala njenu poziciju đakona za zalivanje. Tokom okupljanja, videla sam da je Lusija tek donekle spoznala sebe. Stalno je naglašavala da je bila smenjena samo zbog nedostatka radnog iskustva. Setila sam se njenih ranijih postupaka i pomislila da više nije pogodna za ulogu đakona za zalivanje i da je trenutno uređenje neprikladno. Ovog puta, nisam želela da zaštitim sebe kao prošli put. Bila sam odlučna da istupim i prijavim Lusijine probleme. Zato sam prišla dvojici braće koji su me ranije pitali o Lusiji i izvestila ih o njenoj situaciji. Ovog puta sam u prijavi jasno iznela svoj stav: smatram sam da Lusija ide putem antihrista i da nije pogodna da bude starešina ili delatnik, te da bi trebalo da bude smenjena. Ujedno sam prijavila i kako je starešina Ruti namerno prikrivala i štitila Lusiju. Nakon što sam tako postupila, osetila sam mir i sigurnost u svom srcu. Kasnije, na osnovu Lusijinog neprekidnog bezobzirnog postupanja u svojoj dužnosti, čestog pridikovanja ljudima s visine, potpunog neprihvatanja istine i čak otvorenog potiskivanja onih koji su je prijavili – pokazalo se da je ona suštinski zla osoba i na kraju je izolovana. Ruti je takođe smenjena jer nije obavljala stvaran rad i jer je štitila zlu osobu.

Osvrnuvši se, uvidela sam da sam u ovoj situaciji prošla kroz mnogo toga i da mi je mnogo toga razotkriveno. Okusila sam gorčinu zbog zaštite sopstvenih interesa i to mi je bila velika pouka. Istovremeno, zaista sam doživela Božju svetu i pravednu narav i istinski videla da Bog voli iskrene ljude, a prezire lažljive i da će Bog odrediti ishod svake osobe na osnovu njenih postupaka i puta koji odabere. Zahvalna sam Bogu što mi je omogućio da steknem ovu vrstu dobiti!