Maja 2023. godine, saradivala sam sa Sin Đije, Đijang Jen i Sijao Sin na dužnostima u vezi sa izradom tesktova. Sestra Sin Đije je tek stigla, ali je bila iskrena prilikom suočavanja sa stvarima, dobra u traganju za istinom, a tokom razgovora u zajedništvu, iznosila je ono što nije razumela ili svoja različita gledišta. U početku sam mogla da razgovaram s njom s ljubavlju i strpljenjem, ali vremenom je Sin Đije često iznosila gledišta koja su se razlikovala od mojih, zbog čega mi je bilo neprijatno, te sam u sebi počela da joj se opirem i da je odbacujem.

Jednom prilikom, zajedno smo analizirale jednu propoved i njeno gledište se razlikovalo od mog. Pomislila sam: „Kada smo zajedno proučavale ili pregledale propovedi, često si iznosila različita gledišta, ali ovog puta moram temeljno da podelim svoja gledišta sa tobom.” Zato sam detaljno objasnila svoje gledište, ali se Sin Đije i dalje nije slagala. Druge dve sestre su neko vreme razmišljale o tome i takođe su smatrale da argumenti Sin Đije imaju smisla, te su počele da pobijaju moje gledište, zbog čega mi je bilo još neprijatnije. Pomislila sam: „Svoju dužnost obavljam duže od vas i razumem više, a pritom sam i vođa tima. Bilo bi krajnje ponižavajuće kad ne bih mogla da razumem stvari bolje od jedne pridošlice! Sin Đije je ta koja mi ovde pravi probleme. Ovako neće ići. Moram da pronađem način da ubedim ostale sestre i pridobijem ih na svoju stranu.” Ali, ma kako da sam o tome besedila, sestre se i dalje nisu slagale sa mojim gledištem. Odbijala sam da popustim, misleći: „Sin Đije se nikad ne slaže sa mnom. Ovo ozbiljno podriva moj ugled kao vođe tima. Ovako ne može dalje. Moram da nastavim da tražim odgovarajuća načela kako bih ubedila sestre da je moje gledište ispravno i tako sačuvala svoj obraz.” Ali, čak i nakon dugog razgovora u zajedništvu, one i dalje nisu prihvatale moje gledište. Na kraju je Sin Đije predložila da potražimo savet od nadzornika, te sam morala da popustim. Kasnije je nadzornik rekao da je gledište Sin Đije više u skladu sa načelima. Zbog tog ishoda sam se osećala još lošije i pomislila sam: „Ovo je strašno. Ne samo da su sestre iz tima prihvatile gledište Sin Đije, već se i nadzornik slaže s njom. Sada sam vođa tima samo po imenu, potpuno sam beskorisna u ovom timu.” Moje mišljenje o Sin Đije se pogoršalo i, kada bi se pojavili problemi u radu, trudila sam se da komuniciram samo sa druge dve sestre, dok sam sa Sin Đije prestala da razgovaram.

Nekoliko dana kasnije, Sin Đije nam je dala da pregledamo jedno formalno pismo koje je napisala. Pismo je u suštini bilo solidno, i dve sestre sa kojima sam sarađivala su ga odobrile. Pomislila sam: „Ovako neće ići. Moram pažljivo da ga ispitam i da ukažem na tvoje nedostatke da bi ove dve sestre videle da ti i nisi toliko sposobna.” Dok sam pregledala pismo, bila sam naročito pedantna i beležila sam svaku grešku koju sam pronašla, udarajući po tastaturi, kao da iskaljujem svoje nezadovoljstvo. Istina je da je Sin Đije u svom pismu pokazala napredak i, mada je bilo nekoliko manjih nedostataka, to je bilo normalno, te je trebalo da strpljivo s njom razgovaram o tome kako da ispravi i poboljša pismo. Ali, kako bih spasila svoj ponos, namerno sam tražila sitne greške i oštro joj rekla: „Ovaj deo nije prikladno napisan, dok onaj deo nije usklađen sa načelima, ovaj deo ne svedoči o Bogu već o tebi samoj. Treba sve ponovo da prepraviš u skladu sa načelima.” Nakon tih reči, Sin Đije je spustila glavu i ćutala, a atmosfera u studiju postala je posebno teška. Nedugo zatim, videla sam da Sin Đije još uvek nije počela da prepravlja pismo i pomislila sam: „Zašto još nisi počela da ga prepravljaš? Možda ne prihvataš moje sugestije ili nešto slično? Ne dolazi u obzir! Moram ti to reći i poniziti te pred svima!” Zato sam joj autoritarnim tonom rekla: „Završi ispravku do večeras i pošalji je nadzorniku. Prestani da odugovlačiš!” Ta ispravka je za Sin Đije bila priličan izazov, nije znala kako tome da pristupi i osećala je da je sputavam. Nije se usuđivala da govori o svojim poteškoćama i delovala je zaista zabrinuto. Tek nakon što je Đijang Jen s njom razgovarala, Sin Đije je završila ispravku i poslala pismo.

Jednog dana sam iznenada dobila pismo od Sin Đije. Otvorila sam ga i videla da je Sin Đije ukazala na moje ponašanje u proteklom periodu i da je detaljno analizirala prirodu mojih postupaka u svetlu odlomka u kojem Bog razotkriva antihriste koji napadaju i isključuju druge. U sebi sam neprestano pokušavala da se branim i jednostavno nisam mogla to da prihvatim. Shvatila sam da je moje stanje pogrešno i da treba prvo to da prihvatim i da poslušam. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, pošto je Sin Đije ukazala na moje probleme, to znači da su oni negde duboko u meni, ali ja ih još uvek nisam svesna. Molim Te, prosveti me i usmeri da prepoznam svoju iskvarenu narav.”

U svom traganju, naišla sam na odlomak Božjih reči: „Kako se još ispoljavaju napadanje i odstranjivanje ljudi? (Tako što se drugi potcenjuju.) Potcenjivanje je jedan od načina na koji se ispoljavaju; ma kako dobro ti obavio posao, antihrist će te ipak potcenjivati i osuđivati, sve dok ne postaneš negativan i slab i ne poklekneš. Tek onda će biti zadovoljan jer je postigao cilj. Je li i osuda deo potcenjivanja drugih? (Jeste.) Kako antihristi osuđuju ljude? Prave od komarca magarca. Uradiš, na primer, nešto što nije ništa strašno, ali antihrist želi oko toga da digne silnu graju da bi te napao, pa smišlja sve moguće načine da te ocrni i osudi tako što pravi od komarca magarca, da bi svi koji ga čuju pomislili da to što govori ima smisla i da si zaista nešto loše uradio. Tako antihrist postiže svoj cilj. To je osuda, napadanje i odstranjivanje neistomišljenika. Šta znači nekoga odstraniti? Znači da antihrist u dubini duše zna da si postupio ispravno, ali pošto ti zavidi i mrzi te, on te namerno napada, pa stoga tvrdi da si uradio nešto loše. Zatim te pomoću sopstvenih pogleda i neutemeljenih stavova pobeđuje u raspravi, govoreći na ubedljiv način tako da svako ko sluša misli da je u pravu i da je to baš lepo rekao; svi ti ljudi ga posle toga podržavaju i staju na njegovu stranu protiv tebe. Antihrist to koristi da te napadne, oslabi i učini negativnim. Na taj način postiže svoj cilj napadanja i odstranjivanja neistomišljenika. Do odstranjivanja neistomišljenika ponekad dolazi u vidu rasprave licem u lice, a ponekad donošenjem suda o njemu, izazivanjem pometnje, klevetama i izmišljanjem stvari o njemu iza leđa. (…) Smatra da je neistomišljenike najbolje potčiniti, ali ako to nije moguće, on će učiniti sve što je u njegovoj moći da ga izoluje i odstrani. Ako ne može da ga odstrani, antihrist ga uporno izoluje, dok ga na kraju ne primora na poslušnost i natera da moli za milost. Antihrist vrbuje i koristi određene sile da napadne ljude koji streme ka istini ili one čija se mišljenja ne slažu sa njegovim. On ruši crkvu i deli je na nekoliko struja, tako da na kraju crkva biva podeljena na dva – tri klana – od kojih jedan sluša antihrista, drugi ga ne sluša, a treći je neutralan. Pod njegovim ’briljantnim’ vođstvom, sve više ljudi ga sluša, a sve manje ne sluša. Sve više ljudi mu se predaje, a oni čija se mišljenja razlikuju od njegovog postaju usamljeni i ne usuđuju se da dignu glas. Sve manji broj ljudi je u stanju da ga raspozna i da mu se suprotstavi, pa tako antihrist postepeno stiče kontrolu nad većinom ljudi u crkvi i zauzima položaj autoriteta. Upravo to i jeste cilj kojem antihrist teži. On, u ophođenju sa ljudima čija se mišljenja razlikuju od njegovog, ne pokazuje ni malo tolerancije. Misli: ’I ako imaš drugačije mišljenje, moraš da se pokoriš mom vođstvu, jer moja je poslednja. Ti si ispod mene. Ako si zmaj, moraš da se poviješ; ako si tigar, da legneš licem prema zemlji; ma kakve bile tvoje sposobnosti, dok sam ja ovde, zaboravi na to da stekneš bilo kakvu prednost ili da praviš probleme!’ To je cilj kojem antihrist teži – da jednostrano kontroliše crkvu i Božji izabrani narod” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). Bog razotkriva da, kako bi preuzeli vlast i ostvarili svoju volju u grupnim okruženjima, i kako bi postigli cilj kontrole nad drugima, antihristi koriste razne metode i sredstva da napadnu i isključe one koji se ne slažu s njima ili ugrožavaju njihov status. Razmišljala sam o svom ponašanju u svetlu Božjih reči. Dok sam bila vođa tima, sestre u mojoj okolini su se uglavnom slagale s mojim gledištima i moja želja za statusom bila je zadovoljena, ali nakon što Sin Đije pristigla, ona je povremeno iznosila drugačije predloge, te sam osećala da se moj uticaj u grupi smanjuje, zbog čega sam bila nezadovoljna, pa sam počela da isključujem Sin Đije. Tokom naših proučavanja i razgovora, kada sestre nisu prihvatale moja gledišta, da bih sačuvala obraz i naterala Sin Đije da prizna da su moja gledišta ispravna, tajno sam tražila dodatne informacije i više puta sa sestrama razgovarala u zajedništvu, pokušavajući sve da ih ubedim. Kada se Sin Đije nije sa mnom slagala, bila sam hladna prema njoj, a ako bi se u radu pojavili problemi, ne bih s njom o tome razgovarala, već bih je izolovala i sputavala. Da bih učvrstila svoj ugled, prilikom pregledanja pisma koje je Sin Đije napisala, kada sam uočila greške, umesto da joj iz ljubavi pomognem da ga doradi i poboljša, namerno sam ukazala na njene mane, kritikovala je i nipodaštavala. Zbog toga je postala negativna i imala je osećaj da nikako ne može da ispravi pismo, ali ja se ni tada nisam zaustavila, već sam je požurivala da brzo završi prepravku, pod izgovorom da ne treba da usporava napredak, namerno joj otežavajući situaciju. Zar moje ponašanje i postupci nisu bili upravo ono što Bog razotkriva – napadanje i isključivanje neistomišljenika? Kada braća i sestre sarađuju u svojim dužnostima, to nije kao u sekularnom svetu, gde oni koji imaju status i moć određuju sve. U Božjoj kući, istina ima moć, a o različitim stavovima se može razgovarati u zajedništvu kako bismo tražili načela, dok treba da sledimo onoga ko je u pravu i ko postupa u skladu s načelima, sprovodeći sve u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima. Ali, ja sam imala suviše visoko mišljenje o sebi i stalno sam želela da se drugi povinuju mojoj volji, i ako me neko ne bi slušao, pronalazila bih načine da nateram tu osobu da se pokori, ne prezajući čak ni ako je to značilo ometati rad i sputavati svoju sestru. Kada sam pomislila na to da samo antihristi i zli ljudi čine zla dela poput napadanja i isključivanja drugih, nisam mogla da verujem da bih i ja mogla tako nešto da učinim. Shvatila sam da su moji problemi zaista ozbiljni, pa sam se pomolila Bogu da me prosveti i pomogne mi da ih prepoznam.

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči: „Šta je antihristov glavni cilj kada napada i odstranjuje neistomišljenika? Cilj mu je da stvori takvu situaciju u crkvi, u kojoj neće biti glasova koji se suprotstavljaju njegovom, u kojoj su njegove reči, njegov status starešine i njegova moć apsolutni. Svi moraju da ga slušaju, a čak i ako im se mišljenje razlikuje, ne smeju da ga izraze, već treba da ga puste da im se, neizgovoreno, gnoji u srcu. Svako ko se usudi da se otvoreno usprotivi antihristu postaje njegov neprijatelj, a on neće prezati ni od čega da tom čoveku oteža stvari i jedva će čekati da učini da on nestane. I to je jedan od načina na koji antihrist napada i odstranjuje neistomišljenike kako bi osigurao svoj status i zaštitio svoju moć. Misli: ’Samo ti imaj svoja različita mišljenja, ali ne možeš da ideš okolo da pričaš o njima kako ti padne na pamet, niti da mi ugrožavaš moć i status. Ako imaš nešto da kažeš, reci mi to nasamo. Ako kažeš pred svima i ja zbog toga izgubim ugled, ti tražiš nevolje i moraću da se pobrinem za tebe!’ Kakva je to narav? Antihrist drugima ne dozvoljava da slobodno govore. Ako imaju svoje mišljenje – o antihristu ili o bilo čemu drugom – ne mogu tek tako da ga iznesu kad hoće; moraju da uzmu u obzir i antihristov ugled. Ako to ne urade, antihrist će ih proglasiti neprijateljima, napasti i odstraniti. Kakva je to priroda? To je priroda antihrista. Zašto on to radi? Ne dozvoljava da u crkvi postoje i drugi glasovi, ne dozvoljava da u crkvi postoje neistomišljenici, ne dozvoljava da Božji izabranici otvoreno u zajedništvu razgovaraju o istini i raspoznaju ljude. Ono čega se najviše boji je da ga ljudi ne razotkriju i ne razaznaju; uporno se trudi da u srcima ljudi učvrsti svoju vlast i status, koji nikada ne smeju biti uzdrmani. Nikada ne bi mogao da toleriše nešto što mu ugrožava ili umanjuje ponos, ugled, status i značaj starešine. Zar se ne ispoljava upravo time zlonamerna priroda antihrista? Nezadovoljan moći koju već ima, on je učvršćuje i osigurava i nastoji večno da vlada. Ne samo da želi da kontroliše tuđe ponašanje, već i tuđa srca. Antihrist te metode koristi isključivo da bi zaštitio svoju moć i svoj status, a one u potpunosti proističu iz njegove želje da zadrži vlast” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). „Odakle potiču metode, ispoljenja, motivi i izvori postupaka antihrista koji napada i odstranjuje neistomišljenike? (Od Sotone.) Oni, konkretno, potiču iz ljudskih ambicija i želja, kao i iz Sotonine prirode. A koji je onda antihristov cilj? Cilj mu je da prigrabi moć, kontroliše srca ljudi i uživa u prednostima svog statusa. To je ono što čini pravog antihrista. Sa tačke gledišta te dve stavke, pridobijanja srca ljudi i napadanja i odstranjivanja neistomišljenika, kako antihrist tumači značenje reči ’starešina’ i ulogu starešine? On smatra da je starešina neko ko poseduje moć i status, ima moć da naređuje, vrbuje, navodi na stranputicu, preti i kontroliše ljude koje predvodi. Tako on razume reč ’starešina’. Pa tako, kada je u ulozi starešine, on u radu primenjuje te taktike i tako obavlja svoje dužnosti. Šta on onda u stvari radi dok obavlja svoje dužnosti? Može se s pouzdanošću reći da čini zla dela, preciznije, uspostavlja sopstveno nezavisno carstvo, nadmeće se s Bogom oko izabranog naroda, srca ljudi i statusa. Hoće da preuzme položaj koji Bog ima u srcima ljudi i da natera ljude da njega obožavaju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Druga stavka: Oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike”). Bog razotkriva da oni koji imaju prirodu antihrista smatraju status svojim životom, i da su, kako bi zaštitili svoj status i moć, spremni da postupe nepromišljeno, koristeći sva sredstva da bi se s Bogom takmičili za ljude i da bih naterali ljude da ih slede i slušaju. Razmišljajući o sebi, shvatila sam da i ja pridajem veliki značaj ugledu i statusu, i, otkako sam postala vođa tima, uvek sam želela da imam poslednju reč u timu i da svi budu usredsređeni na mene, a ako bi nečije postupanje ugrozilo moj status, koristila bih razne taktike da tu osobu mučim, zaustavljajući se tek kada bi mi se ljudi pokorili. Živela sam prema sotonskim filozofijama poput: „Može da postoji samo jedan alfa-mužjak”, „Nek napreduju oni koji mi se pokoravaju, a nek propadnu oni koji mi se protive”, i „U celoj vaseljeni, ja sam vrhovni”, smatrajući da su te ideje moja načela opstanka. Razmišljala sam o periodu kada sam sarađivala sa jednom sestrom u obavljanju dužnosti. Nije se slagala s mojim gledištima i nije sledila moja uputstva, a ja sam joj zbog toga otežavala stvari, zbog čega je osećala da je sputavam i nije bila voljna da sa mnom obavlja dužnosti. Sada, kada sam sarađivala sa Sin Đije i još nekoliko sestara, ostala sam usredsređena na sebe i nisam dopuštala drugima da iznose različite predloge. Kada se Sin Đije nije složila sa mnom, osetila sam da sam dovedena u nezgodan položaj, pa sam je primoravala da prihvati moja gledišta kako bih zaštitila svoj status i ugled, što je dovodilo do dugotrajnih zastoja u raspravama o problemima. Ali, ne samo da nisam promislila o sebi, već sam tražila prilike da je napadnem i osvetim joj se, namerno joj otežavajući stvari da bih je ponizila. To je veoma povredilo Sin Đije. Zaista nisam imala ljudskosti! To što sam mogla da obavljam dužnost vođe tima bilo je Božje uzdizanje, a Božja namera bila je da vodim sve ka zajedničkom traganju za istina-načelima, da skladno sarađujemo i dobro obavljamo svoje dužnosti, da napredujemo i u život-ulasku i u tehničkim oblastima, a ne da ja budem autoritet i sputavam druge. To što sam dugo obavljala svoje dužnosti ne znači da razumem istinu ili da imam stvarnost. Zapravo, nisam sagledavala stvari u celosti, a moja beseda i razumevanje nisu uvek bili ispravni. Trebalo je da češće slušam predloge drugih i da se povinujem onome čija je beseda u skladu sa istinom. Svako ima drugačiji kov i razumevanje, pa će se i pogledi na probleme razlikovati, zbog čega će se prirodno pojavljivati različita gledišta. Zbog toga ne bi trebalo da odbacujem i isključujem drugačija mišljenja kako bih zaštitila svoj status, već da zajedno sa svima tragam za istina-načelima. Ali, ja sam svoja gledišta i razumevanje smatrala istina-načelima, primoravajući druge da ih prihvate i pokore se, a one koji nisu slušali sam napadala i isključivala. Ova moja zla dela jesu prestupi pred Bogom! Pomislila sam na mnoge antihriste koji su izbačeni iz Božje kuće, koji su, kako bi zaštitili svoj status, potiskivali i isključivali one koji su u stanju da ih rapoznaju, što je unesilo potpuni haos u crkveni rad i prouzrokovalo ozbiljne prekide i ometanja. Zatim sam pogledala sebe i shvatila da sam i ja napadala i isključivala sestru koja ima drugačija gledišta kako bih zaštitila svoj status vođe tima. Stalno sam joj tražila mane da bih joj otežala život i izolovala je. Moje ponašanje bilo je isto kao ponašanje antihrista! Zaista sam bila zlobna! Kad se ne bih pokajala, moj ishod bi bio isti kao i njihov i na kraju bi me Bog uklonio i kaznio! Kada sam to shvatila, obuzeo me je strah i želela sam da se pokajem.

Nakon toga, tražila sam put za saradnju sa drugima i pročitala neke Božje reči: „Složna saradnja obuhvata brojne stvari. Jedna od njih jeste da se drugima makar dozvoli da govore i da daju drugačije predloge. Ako si zaista razuman, kakav god posao da obavljaš, pre svega moraš da naučiš da tražiš istina-načela i da samoinicijativno tražiš mišljenje drugih ljudi. Dokle god svaki od predloga razmatrate ozbiljno, a zatim probleme rešavate s jednim srcem i umom, suštinski ćete postići složnu saradnju. Time ćete u svojoj dužnosti nailaziti na sve manji broj teškoća. Kakvi god problemi da se pojave, biće ih lako rešavati i njima se baviti. U tome je efekat složne saradnje. Ponekad nastaju sporenja oko beznačajnih stvari, ali ona neće predstavljati problem sve dok ne utiču na posao. Međutim, kada je reč o ključnim stvarima i važnim pitanjima koja se odnose na rad crkve, da biste ih rešili, morate postići konsenzus i tražiti istinu. Kao starešina ili delatnik, ako sebe uvek stavljaš iznad drugih i uživaš u svojoj dužnosti kao da je neka državnička funkcija, uvek se prepuštaš pogodnostima svog statusa, uvek praviš sopstvene planove, uvek razmišljaš o sopstvenoj slavi, dobitku i statusu i u njima uživaš, uvek završavaš sopstvene poslove, i uvek težiš da stekneš veći status, da rukovodiš većim brojem ljudi i da ih kontrolišeš, i da proširiš obim svoje moći, to je problem. Veoma je opasno odnositi se prema važnoj dužnosti kao prema prilici da u svom položaju uživaš, poput nekog državnog funkcionera. Ako se uvek tako ponašaš, ne želeći da s drugima sarađuješ, bez želje da ublažiš svoju moć i da je sa bilo kim podeliš, ne želeći da te iko drugi zaseni, da ti preotme pažnju, ako u moći želiš jedino ti sȃm da uživaš, u tom slučaju si antihrist. Ali ako ti često tražiš istinu, ako praktikuješ da se buniš protiv vlastitog tela, svojih motiva i ideja i ako si u stanju da samoinicijativno sarađuješ s drugima, da im otvoriš srce kako bi se s njima konsultovao i zajedno tragao, da pažljivo slušaš tuđe ideje i predloge i da prihvataš savete koji su ispravni i u skladu sa istinom, bez obzira od koga potiču, to onda znači da primenjuješ mudar i ispravan način i da si u stanju da izbegneš pogrešan put, čime zapravo štitiš sebe” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). „Kada dvoje ljudi zajednički obavljaju neku dužnost, desiće se da između njih dođe do rasprave o nekom načelu. Imaće različite tačke gledišta, pa će doći i do različitih mišljenja. Šta se u tom slučaju radi? Je li to problem koji se javlja često? To je normalna pojava. Svaki čovek ima drugačiji um, drugačijeg je kova, njegovi uvidi, godine i iskustvo su drugačiji, pa je zato nemoguće da dva čoveka imaju potpuno iste misli i poglede, te je stoga veoma česta pojava da se dva čoveka razlikuju po mišljenjima i pogledima. To je vrlo čest slučaj. Ne treba oko toga dizati prašinu. Ključno pitanje je kako, kada se takav problem pojavi, sarađivati i potražiti jedinstvo pred Bogom i jednoglasnost pogleda i mišljenja. Koji je put ka sjedinjenju pogleda i mišljenja? Treba tražiti odgovarajući aspekt istina-načela i ne postupati prema sopstvenim ili tuđim namerama, već tragati za Božjim namerama. To je put do skladne saradnje. Samo kada tražiš Božje namere i načela koja On zahteva, bićeš u stanju da ostvariš jedinstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). Božje reči su mi pokazale put primene za saradnju sa drugima u mojoj dužnosti. Kada se neko ne slaže s mojim gledištem, trebalo bi da ostavim po strani svoj status i položaj i da ne insistiram na svom mišljenju, već da zajedno s drugima tražim odgovarajuća načela i primenjujem ih u skladu sa Božjim zahtevima. Pošto svako od nas ima različit kov i iskustva i svaka osoba razume istu stvar na drugačiji način, Bog uređuje da sarađujemo jedni s drugima kako bismo se međusobno dopunjavali i nadomeštali svoje slabosti i kvalitete. Razmišljala sam o trenutku kada je Sin Đije iznela drugačije gledište. Da sam tada mogla da ostavim po strani svoj status vođe tima i da prihvatim njene predloge srcem koje traga za istinom, napredak posla ne bi kasnio. Sama sam kriva što sam pridavala previše važnosti svom statusu i neprestano štitila svoj status i sliku o sebi, jer je to ometalo rad. Kasnije sam se izvinila Sin Đije i razotkrila svoja zla dela, ali, na moje iznenađenje, Sin Đije mi nije zamerila zbog štete koju sam joj nanela i mogle smo ponovo normalno da komuniciramo. Dok smo proučavale tehnička pitanja i zajedno diskutovale o problemima, takođe sam se trudila da slušam gledišta drugih sestara. Ponekad, kada se sestre nisu slagale s mojim gledištem, bila sam pomalo uzrujana, ali sam mogla da se molim Bogu i da se pobunim protiv sebe, da tražim i promišljam o gledištima drugih, i shvatila sam da svako razume stvari na svoj način i može da ponudi svoj uvid, kao i da mogu da imam koristi iz razgovora sa drugima.

Kasnije, kad sam birala propovedi i pomislila da jedna od njih sadrži određene probleme, odbacila sam je, ali je Sin Đije u svojoj proceni iznela drugačije gledište. Suočena sa sestrinim predlogom, osetila sam izvestan otpor, misleći: „Ako se složim s gledištem Sin Đije, da li ću ispasti inferiorna u odnosu na nju? Šta će druge sestre misliti o meni?” Razmišljajući tako, izvesno vreme sam se prepirala sa Sin Đije, pokušavajući da je navedem da prihvati moje gledište. Shvatila sam da je moje stanje pogrešno, da pokušavam da zaštitim svoj ponos i nateram Sin Đije da me sluša, pa sam se pomolila u sebi: „Bože, teško mi je da prihvatim predloge Sin Đije koji se razlikuju od mojih. Molim Te, zaštiti moje srce i pomozi mi da naučim da odbacim svoja gledišta, da iz ovoga tražim načela, da počnem tako što ću prihvatiti i pokoriti se kada se suočim s različitim gledištima i tako što ću naučiti da poreknem svoja gledišta. Ako moje gledište nije prikladno, spremna sam da prihvatim predloge drugih.” Zatim smo, oslanjajući se na odgovarajuća načela, zajedno pregledale propoved i otkrile da problemi koje sam ja spomenula nisu suštinski problemi, i da je propoved u celini solidna. Iako mi je ponos bio malo povređen, bila sam veoma srećna jer, da nije bilo predloga Sin Đije, previdela bih dobru propoved. Slušanje predloga drugih ne samo da mi pomaže da ne počinim zlo, već mi omogućava i da pronađem sopstvene nedostatke, što mi ujedno pomaže da nadomestim svoje slabosti.

Kroz ovo iskustvo sam uvidela da, ako ne idem ispravnim putem i ne stremim ka istini u svojoj dužnosti, već samo pokušavam da zaštitim svoj status, sklona sam da u bilo kom trenutku počinim zlo i opirem se Bogu, što se ljudima gadi i izaziva Božje gnušanje i odbacivanje, vodeći me na put bez povratka. Samo ako naučim da se odreknem ponosa i statusa, ostavim po strani svoja gledišta, tragam za istina-načelima i naučim da sarađujem s drugima, mogu ubuduće zadobiti neočekivane koristi. Zaista sam iskusila prednosti prihvatanja različitih predloga i postupanja u skladu sa načelima. Hvala Bogu!