Pismo Nuo Jiu

Autor: Ju Sjun, Kina

Dragi Nuo Ji,

Kako si? U svom poslednjem pismu si pomenuo da više ne izvršavaš svoju dužnost zalivanja, već da su te starešine rasporedile na opšte poslove. Smatrao si da ti ova dužnost ne omogućava da se istakneš ili zadobiješ poštovanje od drugih, zbog čega se opireš i nisi voljan da sarađuješ. Zanima me da li ti se stanje u poslednje vreme popravilo. I sama sam ranije iskusila takvo stanje. Kasnije sam, čitajući Božje reči, stekla određeno razumevanje svoje iskvarene naravi da stremim ugledu i statusu, a ujedno sam ispravila svoja pogrešna gledišta o dužnostima i počela marljivije da izvršavam svoje dužnosti. Ovoga puta bih, u ovom pismu, želela da s tobom podelim svoje iskustvo, u nadi da bih donekle mogla da ti pomognem.

U oktobru 2021. godine, kad sam prvi put bila starešina, koliko god da je bilo kasno po završetku mog svakodnevnog posla, čitala bih Božje reči. U sebi sam razmišljala: „Ako budem shvatala više istine i mogla da rešavam sve probleme na koje naiđem, braća i sestre će sigurno imati visoko mišljenje o meni kad primete da posedujem istina-stvarnosti.” Pola godine kasnije, zbog svog lošeg kova, pridavanja velikog značaja ponosu i statusu i čestog sputavanja sopstvenom iskvarenom naravi, nisam postigla dobre rezultate u vršenju svojih dužnosti, pa sam bila smenjena. S obzirom na moje veštine, starešine su organizovale da pomažem braći i sestrama u problemima na računaru. Stanje koje sam u to vreme otkrila bilo je slično tvome. U sebi sam razmišljala: „Ovo je samo neprimetan zadatak koji zahteva fizički rad i, koliko god da se trudim, niko za to neće znati.” Čitajući Božje reči shvatila sam da u raspoređivanju na druge dužnosti postoji Božja volja i da tome treba da se pokorim i to prihvatim. Ali ipak nisam mogla da se oduprem razmišljanju: „Rad u opštim poslovima ne donosi dalji razvoj. Koliko god da ih dobro izvršavam, poštovanje od drugih neću dobiti. Bolje je biti starešina, jer je položaj viši i prestižniji.” Iako sam svoju dužnost izvršavala, nikad nisam imala veliki elan. Kad sam čula da jedna pridošlica, sestra Džou Ting, ima dobar kov, da je brzo napredovala i da je izabrana za starešinu, osetila sam se naročito uznemireno: „Iako mi donekle manjka sposobnost da rešavam probleme, trebalo bi da sam bolja od jedne pridošlice. Pošto je ta pridošlica postala starešina, zašto sam ja i dalje raspoređena na opšte poslove? Šta će braća i sestre misliti o meni?”

Jednoga dana, starešine su došle na okupljanje, a ja sam u drugoj prostoriji pomagala da se reše problemi na računaru. Mogla sam da čujem starešine kako razgovaraju o negovanju ljudi, pominjući da neki ljudi, iako tek nekoliko godina veruju u Boga, imaju dobar kov i više streme ka istini, pa su vredni negovanja. S druge strane, neki ljudi, iako godinama veruju u Boga, ostvaruju mali napredak, a uz to imaju i loš kov, pa nisu vredni negovanja. Čuvši ovo, osetila sam ogroman bol u srcu i pomislila: „Zar ja nisam od onih koji nisu vredni negovanja? Izgleda da mogu samo da obavljam opšte poslove, bez prilike da se istaknem.” Nedugo zatim, starešina je zatvorio vrata, a ja sam se osetila još tužnije, razmišljajući: „Kad sam ranije bila starešina, više starešine su i nas okupljale da bi s nama razgovarale u zajedništvu, a ja sam bila među onima koje neguju. Ali sada, tu sam jedino da rešavam računarske probleme, obična radnica koji izvršava fizički rad i obavlja rutinske poslove.” Pomislila sam i na to kako mene poznaju sve crkvene starešine koje prisustvuju tom okupljanju i pitala sam se šta će pomisliti ako saznaju da sad vršim ovu dužnost. I što sam o tome više razmišljala, postajala sam sve tužnija. Kad je došao trenutak da im objasnim kako da koriste računarsku opremu nakon rešavanja problema nisam uopšte želela da odem u tu prostoriju. Osećala sam se kao fizička radnica, koji nije na istom nivou kao i oni. Dugo sam koračala oko te prostorije, da bih na kraju tamo nevoljno otišla da s njima razgovaram. Kad sam se vratila, osetila sam duboku neprijatnost, razmišljajući da koliko god dobro da radim, to niko neće znati niti će me poštovati. U čemu je svrha da se ulaže toliko vremena i truda? Mogla bih da radim tek onoliko koliko mogu. Nakon toga, prestala sam da se srcem predajem svojoj dužnosti. Kad bi mi braća i sestre postavljali pitanja, odgovarala bih bez pažljivog razmišljanja, a u svom poslu nisam rezimirala ni rezultate ni odstupanja. Ni savladavanju veština nisam pridavala značaj i nisam želela da ulažem vreme ni trud u učenje, zadovoljavajući se time da završim tekuće zadatke. U to vreme, budući da mi je nedostajalo breme u vršenju dužnosti, rano uveče bih osetila pospanost. Kasnije sam shvatila da moje stanje nije kako treba, pa sam se molila Bogu, tražeči od Njega da me usmerava da prepoznam svoje probleme.

U svom traganju sam pročitala ove reči Božje: „U Božjoj kući se stalno spominje prihvatanje Božjeg naloga i pravilno vršenje dužnosti. Kako nastaje dužnost? Uopšteno govoreći, dužnost nastaje kao rezultat Božjeg dela upravljanja koje donosi spasenje čovečanstvu; konkretnije, kako se Božje delo upravljanja sprovodi među ljudima, pojavljuju se razni poslovi u kojima se od ljudi zahteva da sarađuju i da ih obave. To je dovelo do toga da ljudi imaju odgovornosti i misije koje treba da ispune, a te odgovornosti i misije jesu dužnosti koje Bog daje čovečanstvu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). „Šta god da ti je dužnost, nemoj da praviš razliku između uzvišene i prizemne dužnosti. Pretpostavimo da kažeš: ’Iako je ovaj zadatak Božji nalog i delo Božje kuće, ako ga obavim, ljudi će me možda gledati sa visine. Drugi ljudi dobijaju poslove koji im omogućavaju da se istaknu. Meni je dodeljen ovaj zadatak koji mi ne dozvoljava da se istaknem, već me tera da se naprežem van očiju javnosti, što je nepravedno! Neću obavljati ovu dužnost. Moja dužnost mora da bude takva da me ističe pred drugima i da mi omogućava da izgradim ime – a čak i ako ne izgradim ime ili se ne istaknem, i dalje moram da imam koristi od nje i da se telesno osećam lagodno.’ Da li je takav stav prihvatljiv? Izbirljivost nije prihvatanje stvari od Boga; to znači da nešto biraš prema svojim sopstvenim sklonostima. To nije prihvatanje svoje dužnosti; to je odbijanje dužnosti, ispoljavanje svog buntovništva protiv Boga. Takva izbirljivost je kontaminirana tvojim ličnim sklonostima i željama. Kada razmatraš svoju korist, svoj ugled i slično, tvoj stav prema tvojoj dužnosti nije pokoran” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Iz Božjih reči sam shvatila da kakvu god dužnost da čovek izvršava, to su misija i odgovornost dati od Boga. Ne postoje uzvišene niti prizemne dužnosti. Ako čovek dužnosti svrstava u uzvišene ili prizemne i želi da obavlja samo one kojima će se istaći, dok ostale dužnosti izbegava, to je odbijanje njegove dužnosti i to pokazuje nedostatak prave pokornosti Bogu. Kad sam o sebi razmislila imajući u vidu Božje reči, shvatila sam da svojim dužnostima pristupam na osnovu ličnih afiniteta, uvek u želji da izvršavam uglednije dužnosti. Prisećajući se vremena kad sam bila starešina, kad su me više starešine izrazito poštovale i kad sam stekla poštovanje braće i sestara, ulagala sam veliki trud i svoje sam dužnosti vršila s velikim elanom. Ali kad je došao red da izvršavam opšte poslove, osećala sam se kao fizička radnica i da je moja uloga nevažna. Ovu vrstu dužnosti sam posmatrala kao statusno nižu, osećajući da mi ne pruža priliku da se istaknem, zbog čega sam bila nemotivisana da je izvršavam. Posebno kad sam čula tog starešinu kako govori da dugogodišnji vernici koji su lošeg kova i sporo napreduju nisu vredni negovanja, osetila sam se manje vrednom od pridošlica i da sam podobna da završavam samo neke opšte poslove. Zbog toga sam se osećala naročito potišteno i izgubila sam motivaciju da vršim svoje dužnosti. U onome što je trebalo da radim nisam bila srcem, a to je izazvalo određene gubitke u vršenju mojih dužnosti. Zatim sam pomislila kako je dužnost odgovornost data od Boga i da, bez obzira na to da li je ona uzvišena ili prizemna, treba da je prihvatim od Boga i pokorim se, te da ispunim odgovornosti koje ja treba da preuzmem. No, budući da sam osećala kako sam izgubila obraz i da mojoj želji za statusom nije udovoljeno, počela sam da osećam otpor prema razumu, da postajem negativna i zabušavam u svom poslu. Nisam se trudila da dobro analiziram i rešavam probleme koji su nastajali na mojim dužnostima, niti sam učila ili savladavala neophodne veštine. Shodno tome, nisam mogla samostalno da rešim neke probleme, koji su nagomilali posao braći i sestrama sa kojima sam radila. Bila sam previše usredsređena na ugled i status. Zanimali su me jedino moja lična sujeta, ponos i lični interesi, čak i po cenu odlaganja crkvenog rada. Uvidela sam da nisam poslušna prema dužnostima koje su mi dodeljene i nisam imala nimalo savesti ni razuma.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Božje reči su razotkrile da oni koji su antihristi posmatraju ugled i status kao svoj život. Koju god dužnost da vrše odnosno među bilo kim da to čine, uvek razmišljaju o ugledu i statusu. Ako nemaju poštovanje i divljenje od drugih, osećaju da im je život bezvredan. Razmislivši o tome, zapitala sam se: zar moja gledišta o stremljenju nisu ista kao kod antihrista? Još od detinjstva bila sam pod uticajem Sotoninih otrova, kao što su: „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”. Za svoj životni cilj imala sam stremljenje ka ugledu i statusu, želeći da u svemu što radim dobijem poštovanje od drugih. Dok sam bila u školi, zavidela sam onima na visokim položajima koji su imali prestiž, verujući da ih, kud god da odu, ljudi cene. Mislila sam da, kad postanem jedna od takvih, moj će život imati vrednost, pa sam naporno učila, nadajući se da će mi uloženi trud u budućnosti doneti dobar posao i poštovanje od drugih. Ni nakon što sam počela da verujem u Boga, moja se gledišta na stremljenje nisu promenila. Dok sam bila starešina, koliko god da je moja dužnost bila zahtevna, čitala bih Božje reči, sa ciljem da se opremim sa što više istine da bih rešavala probleme braće i sestara i tako stekla njihovo poštovanje. Tokom okupljanja, stalno sam razmišljala o tome kako bi trebalo da besedim da me braća i sestre ne gledaju s visine. Pošto je moja namera bila pogrešna, a moje stanje nije bilo dobro, to je uticalo na delotvornost okupljanja. I pri obavljanju opštih poslova i dalje sam išla starim putem. Uplašena da će me gledati s visine, nakon što bih za starešine rešila računarske probleme, nisam se usuđivala da im kažem ni najobičniju reč, i u sebi sam osećala veliku potištenost. Zatim sam u vršenju svojih dužnosti bila vrlo pasivna, što se takođe odrazilo na posao. Koju god dužnost da sam izvršavala, primetila sam da su mi sve misli i namere usmerene na sopstveni ugled i status. Zar nisam time sledila put antihristâ? Očito sam bila ništarija; nisam imala nikakve istina-stvarnosti, kov mi je bio loš, a moja iskvarena narav ozbiljno izražena. Umesto da povijem glavu i izvršavam svoju dužnost, stalno sam bila zabrinuta za sopstveni ponos i status. Kad te stvari nisam dobila, postala sam negativna i tužna i izgubila sam motivaciju da vršim dužnosti. Ugled i status su me zaista oduvek čvrsto vezivali, gospodareći svakim danom u mom životu. U svemu što sam radila, želela sam da me drugi poštuju i odobravaju. Takav život je bio zaista izuzetno bolan! Bog mi je dao priliku da izvršavam svoju dužnost kako bih kroz njeno vršenje mogla da stremim ka istini i postignem promenu svoje naravi. Ali ja sam propustila da savesno vršim svoju dužnost i nisam uložila trud u stremljenje ka istini, tražeći uvek ugled i status kako bih zadobila tuđe poštovanje. Kad sam izgubila obraz ili status, to sam iskaljivala na svojoj dužnosti, postupajući neodgovorno u njenom izvršavanju. To je bilo buntovništvo i opiranje prema Bogu! Sad jasno uviđam da je slepo stremljenje slavi, dobitku i statusu bilo izuzetno opasno. Kad god bi se radilo o mojoj slavi, dobitku ili statusu, ja bih iskazivala otpor i pritužbe, postajući pasivna i negativna na svojoj dužnosti, a to je dovelo do gubitaka u poslu. Da sam nastavila da ovako tvrdoglavo stremim, Bog bi me na kraju s gnušanjem odbacio i uklonio. Nuo Ji, da ti kažem. Kad sam ove stvari shvatila, uplašila sam se i pomislila: „Ne mogu da nastavim da stremim pogrešnim putem. Moram u potpunosti da cenim priliku dobijenu od Boga kako bih izvršavala svoju dužnost.”

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da donekle shvatim način na koji treba da odredim svoj položaj. Svemogući Bog kaže: „Ako misliš da je tvoj kov veoma loš, i da nisi sposoban da razlikuješ dobro od zla i da nisi sposoban da sagledaš istinu, onda šta god da radiš, ne prepuštaj se svojim ambicijama i željama i ne razmišljaj o tome kako da težiš da postaneš neki funkcioner u crkvi – da postaneš crkveni starešina. Nije baš lako biti starešina. Ako nisi poštena osoba i ne ljubiš istinu, onda, čim postaneš starešina, postaćeš ili antihrist ili lažni starešina. (…) Ako rad u crkvi osećaš kao breme i želiš da se uključiš u njega, to je dobro; ali moraš da razmisliš o tome da li shvataš istinu, da li si u stanju da u zajedništvu razgovaraš o istini da bi razrešio pitanja, o tome da li si u stanju da se zaista pokoriš delu Božjem i da li si u stanju da pravilno obavljaš crkveni posao u skladu sa radnim aranžmanima. Ako ispunjavaš te kriterijume, možeš da se kandiduješ za starešinu ili delatnika. Ono što hoću da kažem jeste da, u najmanju ruku, ljudi moraju da poseduju svest o sebi. Prvo pogledaj da li si u stanju da razaznaješ ljude, da li možeš da shvatiš istinu i da radiš stvari u skladu s načelima. Ako ispunjavaš te uslove, podesan si za starešinu ili delatnika. Ako nisi sposoban samog sebe da proceniš, možeš da pitaš ljude oko sebe koji te znaju ili koji su ti bliski. Ako svi kažu da nemaš dovoljno kova da bi bio starešina i da je to što dobro obavljaš trenutni posao već dovoljno dobro, onda treba brzo da spoznaš sebe. Pošto si lošeg kova, ne troši sve svoje vreme želeći da budeš starešina – samo uradi ono što možeš, obavi svoju dužnost kako treba sa obe noge čvrsto na zemlji, tako da možeš da imaš unutrašnji mir. I to je dobro. A ako si sposoban da budeš starešina, ako zaista poseduješ takav kov i talenat, ako poseduješ radnu sposobnost i osećaš breme, onda si upravo ona vrsta ljudi sa talentom koja nedostaje Božjoj kući i sigurno je da ćeš biti unapređen i gajen; ali u svemu postoji Božje vreme. Ta želja – želja da budeš unapređen – nije ambicija, već moraš da imaš kov i da ispuniš kriterijume da bi bio starešina. Ako si lošeg kova, ali i dalje provodiš sve svoje vreme želeći da budeš starešina, ili da preuzmeš neki važan zadatak, ili da budeš odgovoran za sveukupni posao ili da uradiš nešto što ti omogućava da se istakneš, onda ti kažem: to je ambicija. Ambicija može da donese katastrofu, zato treba da budeš oprezan. Svi imaju želju da napreduju i svi su spremni da teže ka istini, što nije problem. Neki ljudi imaju kov, ispunjavaju kriterijume da budu starešine i u stanju su da teže ka istini i to je dobro. Drugi nemaju kov, pa treba da se drže svoje dužnosti, da valjano obavljaju dužnost koja stoji pred njima i da je obavljaju po načelu i po zahtevima Božje kuće; za njih je to bolje, bezbednije, realnije” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Nuo Ji, zar nisi i ti nešto zadobio čitajući ovaj odlomak Božjih reči? Iz ovog odlomka sam shvatila da ako neko ima kov, radnu sposobnost i ispunjava kriterijume da bude starešina, Božja kuća će ga sigurno unaprediti i negovati. Ali ako neko ima loš kov i ne ispunjava kriterijume da bude starešina, čak i ako postane starešina, neće moći da izvršava praktičan posao i neminovno će doneti gubitke crkvenom radu. Oduvek sam mislila da će mi to što sam starešina doneti poštovanje od drugih, ali nikad nisam razmišljala da li zapravo ispunjavam kriterijume da budem starešina. Osvrćući se na vreme kad sam bila starešina, nisam bila u stanju da jasno vidim ili rešim probleme koji su nastajali u dužnostima braće i sestara. Kad je bilo mnogo zadataka, nisam bila u stanju da ih sve rešavam odjednom i čak nisam bila u stanju da pravilno izvršavam posao za koji sam prvenstveno bila odgovorna. Štaviše, bila sam previše zabrinuta za svoj status, u vršenju svoje dužnosti se nisam usredsredila na traganje za istina-načelima i stalno sam razmišljala o tome kako treba da besedim, pa da mi to donese poštovanje od braće i sestara. Moje srce nije moglo istinski da bude posvećeno dužnosti i iz njenog vršenja nisu nastali nikakvi rezultati. Više starešine su mi dodelile novu dužnost prema načelima, a to će koristiti crkvenom radu i mene će zaštititi. Dužnost koju sada izvršavam uključuje neke tehničke veštine, a ja sam u stanju da ih savladam i pružim doprinos ovoj dužnosti. Ova dužnost je prikladna za mene. Kao što Bog kaže: „Neki ljudi imaju kov, ispunjavaju kriterijume da budu starešine i u stanju su da teže ka istini i to je dobro. Drugi nemaju kov, pa treba da se drže svoje dužnosti, da valjano obavljaju dužnost koja stoji pred njima i da je obavljaju po načelu i po zahtevima Božje kuće; za njih je to bolje, bezbednije, realnije.” Naravno, za one koji ispunjavaju kriterijume da budu starešine, unapređenje i negovanje od strane Božje kuće su dobra stvar, jer im to omogućava da dobiju više obuke, uđu u različite aspekte istina-načela i iskoriste svoje praktično iskustvo da bi pomogli braći i sestrama, a to je dobro za crkveni rad. Kad je reč o onima koji ne ispunjavaju kriterijume da budu starešine, oni treba istrajno da izvršavaju dužnosti za koje su sposobni i takođe uđu u neke istina-stvarnosti, kako bi na kraju dobili priliku za spasenje. Prepoznajući ovo, malo bolje sam shvatila Božju nameru. Bog je uredio takvo okruženje ne bi li mi pomogao da steknem pravilno shvatanje o sebi. Moram da pronađem svoj tačan položaj i svoju dužnost izvršavam na prizeman način. To je najvažnija stvar i to je razum koji treba da imam.

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči: „Pred istinom su svi jednaki. Oni koji se unapređuju i gaje nisu mnogo bolji od ostalih. Svi su iskusili Božje delo u približno istom trajanju. Oni koji nisu unapređeni ili gajeni takođe treba da streme ka istini dok obavljaju svoje dužnosti. Niko ne sme da liši druge prava da streme ka istini. Neki ljudi su revnosniji u svom stremljenju ka istini i imaju nekakav kov, pa se unapređuju i gaje. To je zbog potreba rada Božje kuće. Zašto Božja kuća ima takva načela za unapređivanje i korišćenje ljudi? Pošto postoje razlike u kovu i karakteru ljudi, a svako bira drugačiji put, to dovodi do različitih ishoda u veri ljudi u Boga. Oni koji streme ka istini spasavaju se i postaju ljudi carstva, dok se uklanjaju oni koji uopšte ne prihvataju istinu, koji nisu odani u obavljanju svoje dužnosti. Božja kuća gaji i koristi ljude na osnovu toga da li streme ka istini i da li su odani u obavljanju dužnosti. Postoji li razlika u hijerarhiji raznih ljudi u Božjoj kući? Za sada ne postoji hijerarhija u pogledu raznih položaja, vrednosti, statusa ili ugleda ljudi. Barem tokom perioda kada Bog radi na spasavanju i vođenju ljudi nema razlike u rangu raznih ljudi, niti u položaju, vrednosti ili statusu. Jedina razlika je u podeli posla i u ulogama koje se obavljaju. Naravno, u ovom periodu, neki ljudi se, kao izuzetak, unapređuju i gaje za obavljanje nekih posebnih poslova, dok neki ne dobijaju takve mogućnosti iz različitih razloga, kao što su problemi sa kovom ili porodičnim okruženjem. Ali, zar Bog ne spasava one koji nisu imali takve prilike? Nije tako. Da li su njihova vrednost i položaj niži od drugih? Ne. Svi su jednaki pred istinom, svi imaju priliku da streme ka istini i da je zadobiju, a Bog se prema svima odnosi pravedno i razumno” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Čitajući Božje reči, shvatila sam da su pred istinom svi jednaki. U Božjoj kući, ljudi se procenjuju na osnovu svog kova, karaktera i stremljenja ka istini kako bi se utvrdilo da li mogu da budu negovani. Nema nikakve hijerarhijske razlike između onih koji su unapređeni i negovani i onih koji to nisu; jedina razlika je u podeli posla za svakoga. A ja sam mislila da biti starešina znači viši status, kao kod funkcionera, dok vršenje opštih poslova donosi niži status, kao kod fizičkog radnika. Dužnosti u Božjoj kući sam odmeravala iz ovozemaljske perspektive, što nimalo ne odgovara Božjim rečima. Božje reči su ispravile moja pogrešna gledišta. U Božjoj kući, bez obzira na dužnost koju čovek vrši, istina kojom Bog opskrbljuje ljude je ista, a iste su i mogućnosti koje Bog daje ljudima da zadobiju istinu. Bog ne gleda kakvu dužnost čovek izvršava; On posmatra da li on stremi ka istini. Čak i ako je čovekov kov loš, sve dok mu je srce ispravno i može da se pokori Božjim uređenjima, da praktično postupa u meri u kojoj shvata, Bog će ga i dalje prosvećivati i voditi. Razmišljala sam o sestri Hai Lun, s kojom zajedno izvršavam dužnost. Njen kov nije bio naročito dobar, ali je imala osećaj bremena za svoju dužnost. Odmah je savladala sve potrebne veštine i, ma o čemu da je reč, spremno je prihvatala svakih zadatak da rešava probleme i pokoravala mu se. Hai Lun se srcem unosila u svoju dužnost, pa je dobila prosvećenje i usmeravanje od Svetoga Duha, a njena je dužnost dala rezultate. Božja narav je pravedna; On nema miljenike. Sve dok čovek iskreno stremi ka istini, šta god bila njegova dužnost, on će moći da stiče dobitke. Nakon što sam to shvatila, stvari su mi bile jasnije. Shvatila sam da u vršenju svoje dužnosti treba da se usredsredim na stremljenje ka istini, a ne da se bavim statusom.

Nuo Ji, sada sam u stanju da se pokorim obavljanju opštih poslova i izvukla sam određene pouke. Ranije sam bila negativna, zabušavala sam i nedostajalo mi je breme u vršenju dužnosti. Nisam se trudila da razmišljam i tako rešavam probleme u radu. Sada je mnogo bolje. Usredsređena sam na uočavanje odstupanja u svojim dužnostima i preduzimljiva sam u rešavanju ovih problema. Prethodno nisam bila preduzimljiva u savladavanju tehničkih veština, nisam ulagala ni vreme ni trud kako bih izučila one složenije. Sada sam spremna da savladam tehničke veštine koje su potrebne za moje dužnosti. Iako i dalje nailazim na određene teškoće, više im, kao ranije, ne pristupam uz iskvarenu narav. Kroz molitvu i oslanjajući se na Boga, savladala sam brojne tehničke veštine. Pomaganje braći i sestrama u problemima sa računarom ranije sam posmatrala samo kao zadatak. Sada sam svesno usredsređena na svoj život-ulazak. Kad pri vršenju dužnosti otkrijem iskvarene naravi, mogu da tražim Božje reči da bih rešila svoje probleme i ispravila svoje pogrešno stanje. Kad vidim da pridošlice postaju starešine, zbog toga više nisam uznemirena. Mogu to da prihvatim smireno i ispravno. Shvatila sam koliko je važno imati pošteno srce u vršenju svoje dužnosti. Kad imaš čisto i pokorno srce i daješ sve od sebe, koju god dužnost da izvršavaš, to može dovesti do prosvećenja i usmerenja od Boga, pa ćeš iz svojih dužnosti mnogo zadobiti. Nuo Ji, nakon što si ovo uvideo, da li si stekao neke puteve primene?

To je sve što sam zasad imala da ti kažem. Nadam se da će ti moje iskustvo ovoga puta pomoći i da će te usmeravati da brzo prevaziđeš svoje negativno stanje, omogućavajući ti da svojim dužnostima pristupiš s iskrenim srcem i da ne izneveriš mukotrpne napore koje je Bog uložio u nas. Slobodno mi piši o svim svojim stavovima i dobicima.

Srdačno tvoja,

Jusjun

19. septembar 2023. godine