Lični ponos mi je bio izuzetno važan i stalno sam brinula o tome kako me drugi doživljavaju. Na svakom okupljanju bih se unervozila i strepila da će me drugi gledati s visine ako se ne budem dobro molila ili besedila. Unapred bih se pripremala pre svake molitve i smišljala šta ću reći. Nisam toliko brinula kad sam za besedu o Božjim rečima imala neko iskustveno razumevanje. Ali bez tog razumevanja nisam znala da besedim, pa bi srce počelo da mi dobuje kao da imam leptiriće u stomaku, a dlanovi bi mi se oznojili. Ako bi u svakodnevnom životu drugi primetili moje mane, bilo bi mi veoma neprijatno i ne bih se usuđivala da ih pogledam u oči, pa bih osetila sputanost u svakom svom postupku. Zbog života u takvom stanju često sam se osećala vrlo potišteno i tužno.

Kad sam prvi put počela da se obučavam za rad na izradi tekstova, sećam se da je nadzornik jednom došao na naše okupljanje. Primetila sam da moja saradnica, sestra Jang Min, vrlo detaljno besedi, pa sam u sebi pomislila: „Zar ne možeš manje da besediš? Već si pričala o onome što ja znam, pa ću se, ako kasnije budem besedila, ponavljati. Tada će nadzornik pomisliti da nemam nikakvo novo razumevanje. Budem li besedila o drugim stvarima pa skrenem s teme, hoće li nadzornik pomisliti da je moje shvatanje istine oskudno i da svojom besedom ne pogađam suštinu?” I što sam više razmišljala, osećala sam sve veći nespokoj. Pogledala sam jedan odlomak Božjih reči, a zatim drugi, razmišljajući iz kojeg bih mogla da izvučem neko razumevanje koje ću sa drugima podeliti. U tom trenutku u mislima mi je zavladala zbrka i nisam mogla da se smirim i ozbiljno razmislim. Ni nakon dugotrajnog čitanja i dalje nisam znala odakle da počnem. Ponadala sam se da će, nakon što Jang Min završi svoje izlaganje, nadzornik nastaviti da besedi, te da neću morati ja to da radim. Ali na moje iznenađenje, nadzornik me je pozvao da besedim čim je Jang Min završila. Plašila sam se da će me ostali gledati s visine budem li rekla da ništa ne razumem, pa na kraju nisam progovorila ni reč. Znala sam da svi iščekuju moju besedu, ali sam se osećala previše sputanom. U tom trenutku, jedna sestra me je nabusito podsetila: „Treba da besediš onoliko koliko razumeš. Ako se plašiš da nećeš dobro besediti, da će te ostali gledati s visine i uporno razmišljaš kako da bolje besediš ili da izbegneš svaku moguću besedu, time onda štitiš sopstveni ugled. Namera ti je da ljude navedeš da o tebi imaju visoko mišljenje i da zauzmeš mesto u njihovom srcu.” Tih nekoliko reči su me pogodile pravo u srce. Nisam se usudila da podignem glavu i pogledam braću i sestre, u licu sam se zacrvenela i u sebi osetila otpor, razmišljajući: „I sama znam da ne treba da budem takva, ali to naprosto ne mogu da prevaziđem!” Videvši da sve vreme ćutim, ni drugi više nisu rekli ni reč. U tom trenutku atmosfera je bila vrlo neprijatna. Nakon okupljanja, bila sam tužna i nisam mogla da se posvetim svojim dužnostima. Drugom prilikom, sestra Džang Sin je zamolila Jang Min i mene da damo svoje mišljenje o nekom scenariju koji je napisala. Jang Min joj je ubrzo skrenula pažnju na probleme koje je uočila. Kad je ona završila, Džang Sin me je upitala koje sam probleme ja uočila. Pomislila sam: „Deluje mi da tok misli nije najjasniji, ali nisam sigurna šta su tačno problemi. Šta da joj kažem? Kažem li nešto pogrešno, osramotiću se.” Oćutala sam da me ne bi gledala s visine. Džang Sin je ponovila pitanje i premda sam spolja delovala smireno, u sebi sam osećala nespokoj: „Još uvek nisam shvatila. Šta da joj kažem? Pomenem li manje probleme koje sam spazila, biće u redu ako sam u pravu, ali ako grešim, hoće li Džang Sin misliti da ni nakon rada na tekstovima nisam u stanju da prepoznam probleme i da sam zaista veoma loša?” Džang Sin je u tom trenutku izgubila strpljenje, pa mi je rekla: „Nemoj samo da ćutiš. Ako si nešto primetila, reci mi. Ako nisi, i to mi reci.” Svi su me gledali u tišini. Toliko mi je bilo neprijatno da sam htela u zemlju da propadnem. Nevoljno sam rekla: „Hajde da zasad ne pričamo o tome; neka ostane tako kako jeste.” Svi su se vratili svojim poslovima, a ja sam ostala da sedim krajnje postiđena i veoma tužna. Razmišljajući o prethodnoj epizodi, morala sam da se zapitam kako su me te dve sestre doživljavale. Što sam više razmišljala, bila sam više uznemirena, i nije mi bilo do vršenja dužnosti, jer sam u srcu osećala ogroman pritisak. Svesna da često živim u tom stanju, osećala sam ogromnu bol i nisam znala kakvu pouku treba da izvučem. Pomolila sam se Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i usmerava da shvatim svoje pravo stanje.

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči i donekle shvatila svoje stanje. Bog kaže: „Ako često imaš osećaj krivice u svom životu, ako tvoje srce ne može da pronađe spokoj, ako nemaš mira ni radosti i često si opterećen brigom i strepnjom zbog svega i svačega, šta to pokazuje? Pokazuje da naprosto ne primenjuješ istinu, da nisi postojan u svom svedočenju o Bogu. Kada živiš usred Sotonine naravi, podložan si tome da često ne primenjuješ istinu, da izdaješ istinu, da budeš sebičan i podao; ti samo podržavaš svoj lik, svoje ime i status i svoje interese. To što uvek živiš samo za sebe donosi ti veliku bol. Imaš toliko sebičnih želja, zavrzlama, okova, slutnji i briga da nemaš ni najmanje mira ni radosti. Živeti radi iskvarenog tela znači preterano patiti. Oni koji streme istini su drugačiji. Što više razumeju istinu, to su više slobodni i neobuzdani; što više primenjuju istinu, to više imaju mira i radosti. Kada steknu istinu, živeće potpuno u svetlosti, uživaće u Božjim blagoslovima i neće patiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). „Neki ljudi retko progovaraju zbog slabog kova, prostodušnosti ili nedostatka složenih misli, ali kada antihristi retko progovaraju, to nije iz istog razloga; to je problem naravi. Antihristi retko progovaraju kada se susreću sa drugim ljudima i ne izražavaju olako svoje stavove. Zašto ne izražavaju svoje stavove? Prvo, sigurno im nedostaje istina i ne umeju da prozru stvari. Ako progovore, mogu da pogreše i da ih onda drugi ljudi prozru; boje se da drugi ne gledaju na njih sa visine, pa se pretvaraju da su ćutljivi i glume da su dubokoumni, tako da drugi ne mogu da ih procene, a pritom deluju mudro i ugledno. Sa takvom fasadom, ljudi se ne usuđuju da potcene antihriste, a kad vide njihovu naizgled smirenu i pribranu spoljašnjost, još ih više poštuju i ne usuđuju se da ih omalovaže. To je lukav i neuobičajen i rđav aspekt antihrista. Oni svoje stavove ne izražavaju olako, jer većina njihovih stavova nije u skladu sa istinom, već su to puke ljudske predstave i uobrazilje, nedostojne da se iznesu na videlo. Zato oni ćute. Unutar sebe se nadaju da će dobiti neko duhovno prosvetljenje koje bi mogli izneti da bi zadobili divljenje, ali pošto im to nedostaje, ostaju ćutljivi i skriveni tokom razgovora o istini, vrebajući u senci poput duha koji čeka dobru priliku. Kada vide da drugi iznose istinu na svetlo, smišljaju načine kako to da prisvoje, te izražavaju to isto na drugi način kako bi se istakli. Eto koliko su antihristi lukavi. Šta god da rade, trude se da se istaknu i da budu superiorni, jer su samo tako zadovoljni. Ako nemaju priliku, najpre se pritaje i zadržavaju svoje stavove za sebe. To je lukavstvo antihrista. Na primer, kada Božja kuća izda propoved, neki ljudi kažu da zvuči kao Božje reči, dok drugi misle da više liči na besedu Višnjeg. Ljudi koji su relativno prostodušni kažu ono što im je na umu, ali antihristi, čak i ako imaju neko mišljenje o tome, ne otkrivaju ga. Oni posmatraju i spremni su da prate mišljenje većine, ali u stvarnosti ni sami ne mogu u potpunosti to da shvate. Mogu li tako vešti i lukavi ljudi da razumeju istinu i da imaju sposobnost istinskog rasuđivanja? Šta može da prozre neko ko ne razume istinu? Takav čovek ne može ništa da prozre. Neki ljudi ne mogu ništa da prozru, a ipak se pretvaraju da su dubokoumni; zapravo, njima nedostaje sposobnost rasuđivanja i boje se da će ih drugi prozreti. Ispravan stav u takvim situacijama je sledeći: ’Ne možemo ovo da prozremo. Pošto ne znamo, ne bi trebalo nemarno da govorimo. Ako kažemo nešto pogrešno, to može da ima negativan uticaj. Sačekaću da vidim šta kaže Višnji.’ Nije li to iskreno rečeno? Te reči su tako jednostavne, pa zašto ih antihristi onda ne koriste? Znajući svoja ograničenja, oni ne žele da ih drugi ljudi prozru; ali, iza toga se krije i ogavna namera – biti obožavan. Zar to nije ono što je najodvratnije?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”). Božje reči su razotkrile moje stanje i ponašanje. Bila sam upravo onakva kako je Bog to opisao: nikada spremno nisam izražavala svoja gledišta niti otkrivala šta stvarno mislim. Kad sam na okupljanjima besedila o Božjim rečima ili raspravljala o problemima, nisam besedila o tome koliko razumem, niti se iskreno otvarala i govorila sve što mislim. Naprotiv, uvek sam se plašila da ću reći nešto pogrešno, da neću dobro govoriti ili da neću reći suštinu i da će me drugi gledati s visine. Uvek sam se bojala da razotkrijem svoj pravi rast, da će me drugi prozreti i reći da sam ništarija. Zato bih uvek pazila da govorim poslednja, puštajući druge da prvi besede, ili bih ćutala tokom celog okupljanja uvek glumeći pred braćom i sestrama da sam suzdržana i prepametna. Kad bi moje mane ili problemi bili razotkriveni, bilo bi mi veoma neprijatno i nije mi bilo do vršenja dužnosti, jer sam u sebi osećala ogromnu bol i muku. Tada sam shvatila da sam toliku bol osećala jer sam previše štitila svoj obraz i status, i sliku o sebi u mislima drugih, pa sam se otud oduvek previše pretvarala i skrivala, ne usuđujući se da kažem ijednu iskrenu reč. Baš kao što je Bog rekao, bila sam poput duha, skrivajući se uvek po tamnim ćoškovima, uplašena da izađem na svetlost. Pomislila sam da sam tek kratko vernik i da posedujem prosečan kov, pa je bilo sasvim normalno da brojne istine ne shvatam i da mnoge stvari ne mogu da prozrem. Ako nešto ne razumem, treba to i da kažem. To bi trebalo da bude tako prosta stvar, ali je za mene bila preteška. Da bih izbegla da me prozru ili gledaju s visine i zaštitila svoj obraz i status, na sve načine sam nastojala da sebe prikrijem i da prevarim braću i sestre. Zaista sam bila veoma lažljiva! Tek sam kroz razotkrivanje Božjim rečima shvatila da je posredi rđava narav. Što sam sebe više upoređivala s Božjim rečima, osećala sam se sve ružnijom i odvratnijom, lišenom ljudskog obličja i besramnom. I zato sam poželela da ovo stanje preokrenem i više tako ne živim.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ukoliko želiš da govoriš istinu i da budeš pošten ma šta da te zadesi, moraš biti u stanju da zaboraviš na vlastitu gordost i taštinu. Ako nešto ne razumeš, priznaj da ne razumeš; ako ti nešto nije jasno, reci to svima otvoreno. Nemoj se plašiti da će te drugi zbog toga gledati s visine ili da će imati lošije mišljenje o tebi. Ako se drugim ljudima dosledno budeš obraćao ovako iskreno i govorio im istinu, bićeš u srcu radostan i spokojan i osećaćeš se slobodno, a gordost i taština neće te više ograničavati. Ako, bez obzira na to s kim komuniciraš, možeš da kažeš šta misliš, ako možeš da drugim ljudima otvoriš svoje srce i da se ne pretvaraš da znaš ono što ne znaš, to znači da je tvoj stav pošten. Ponekad će te drugi možda gledati s visine i nazivati te budalom zato što uvek govoriš istinu. Kako treba da postupaš u takvim situacijama? Treba ovako da im odgovoriš: ’Uprkos tome što me nazivate budalom, čvrsto sam odlučio da više ne lažem i da budem pošten čovek. Govoriću samo istinu i ono što je u skladu s činjenicama. Iako sam pred Bogom prljav, iskvaren i bezvredan, ipak ću govoriti istinu, bez ikakvog pretvaranja i prerušavanja.’ Ako budeš tako govorio, srce će ti biti mirno i spokojno. Da bi bio pošten, moraš se odreći taštine i gordosti, a da bi govorio istinu i iskreno izražavao svoja osećanja, ne treba da se plašiš tuđih podsmeha i prezira. Čak i ako te drugi smatraju budalom, ne treba s njima da se prepireš niti da se braniš. Ako istinu možeš na taj način da sprovodiš u delo, bićeš poštena osoba” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Nakon čitanja Božjih reči, našla sam put primene. Da bih se oslobodila okova i ropstva taštine i gordosti, morala sam da postupam kao poštena osoba. Morala sam da naučim da otpustim svoj ponos i da se iskreno otvorim. Ako nešto ne znam, treba prosto da kažem da ne znam; ako nešto ne shvatam, mogu to i da kažem. I da me gledaju s visine jer govorim nešto pogrešno ili priznajem da ne razumem, u tom slučaju bih primenjivala istinu i makar jednom bila iskrena pred Bogom, a to bi mi donelo opuštenost i slobodu. To je mnogo važnije od pohvala i priznanja drugih. Pomislivši na to, više nisam imala toliko briga i poželela sam da primenjujem istinu i sebe promenim. Kasnije bih se pomolila Bogu i svesno pobunila protiv svojih pogrešnih namera kad god bih u razgovoru o Božjim rečima ili o problemima poželela da se pretvaram ili prerušavam. Govorila bih ono što razumem, a kad ne razumem, to bih i rekla i otkrila šta zaista mislim. Postupajući na ovaj način počela sam da osećam da mi je srce sve oslobođenije.

Nakon toga, šest meseci nisam mogla da vršim dužnosti jer me je uhapsila Komunistička partija. Kad sam puštena, starešina je organizovao da nastavim dužnost na izradi tekstova. Pošto su se sva braća i sestre u timu tek obučavali u radu na izradi tekstova, starešina je predložio da privremeno preuzmem ulogu vođe tima. I pošto sam prilično davno obavljala ovu dužnost, osećala sam se pomalo zarđalo, pa tokom celog tog popodneva nisam tako mnogo napisala. I dok sam u sebi osećala sve veću teskobu, jedna sestra me je zamolila za pomoć jer nije mogla da otkrije probleme u svom tekstu. U tom času nisam mogla da smirim srce, pa nakon čitanja tog teksta nisam mogla da otkrijem nikakve probleme. Kad me je pitala šta sam zapazila, zbunila sam se i nisam mogla da joj odgovorim i istoga časa sam osetila veliku neprijatnost. Pomislila sam: „Na kraju krajeva, ja sam vođa tima; moram da pomognem u rešavanju problema koje članovi tima ne mogu jasno da uoče. Sad kad ne mogu da joj dam jasan odgovor, hoće li mi ona reći: ’Pa, ti si vođa tima – jesu li to tvoji dometi?’” Osetila sam se zaista postiđeno. Te večeri, dok sam pregledala tekst usred koga sam zapela, poželela sam da ga pogledaju druge sestre, ali sam brinula da će reći da i nisam tako sposobna kad sam uspela da upropastim taj tekst. Oklevala sam i dugo se nisam usuđivala da ga pokažem sestrama. I tada sam shvatila da moje stanje nije dobro – plašila sam se da će drugi videti moje mane i štitila sam svoj obraz i status. Zato sam se pomolila Bogu i svesno preokrenula ovo stanje. Zatim sam sestrama pokazala taj tekst. Kroz razgovor u zajedništvu i uz njihovu pomoć donekle mi se otvorio put za nastavak pisanja.

Kasnije sam shvatila da me je sve vreme sputavao moj ponos. Ponekad bih, kroz molitvu, donekle uspevala da preokrenem ovo stanje, ali moj problem zasigurno nije bio sasvim rešen. Razmišljala sam: „Iako sam znala da su moje pretvaranje i prerušavanje tako bolni i iscrpljujući, zašto sam još uvek često živela u takvom stanju?” U svom traganju, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo. Uzmimo za primer pripadnike sotonskog režima: koliko god se oni borili, bili smrtni neprijatelji i ubijali u mraku, nikome nije dozvoljeno da ih prijavi ili razotkrije. U strahu da će ljudi videti njihovo demonsko lice, čine sve što mogu da ga prikriju. U javnosti, daju sve od sebe da prikriju svoje slabosti, govoreći koliko vole ljude, koliko su oni veliki, slavni i nepogrešivi. Ovo je priroda Sotone. Prevara i obmana su najistaknutije karakteristike Sotonine prirode. A šta je cilj te prevare i obmane? Da se ljudi zavaraju, da se spreči da uvide njegovu suštinu i pravo lice, i da se time postigne cilj produženja njegove vladavine. Običnim ljudima možda nedostaju takva moć i status, a ipak, i oni žele da zadobiju blagonaklone poglede drugih, da ih drugi izuzetno cene i da ih u svom srcu uzdižu do najviših visina. To je iskvarena narav (…). Ljudi se uvek prerušavaju, pred drugima se razmeću, predstavljaju se u najboljem svetlu, podešavaju svoje držanje i ulepšavaju se kako bi kod drugih ostavili utisak da su savršeni. Cilj im je da steknu status kako bi mogli da uživaju u njegovim pogodnostima. Ako u to ne veruješ, dobro razmisli: zašto uvek želiš da ljude navedeš da o tebi imaju visoko mišljenje? Želiš da ih navedeš da te obožavaju i da se na tebe ugledaju, kako bi na kraju mogao da preuzmeš vlast i da uživaš u pogodnostima statusa” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Kroz razotkrivanje Božjim rečima, uvidela sam da je stalno pretvaranje i prerušavanje ispoljavanje nadmenih, rđavih i lažljivih naravi Sotone. Pod prevlašću ovih sotonskih naravi, oduvek sam želela da ljudi o meni imaju visoko mišljenje i da u njihovom umu zadržim svoj status i ugled. Iako sam znala da ne razumem mnogo istina-načela i da imam mnoge mane, nisam želela da ih drugi vide i pomisle da ništa ne valjam. Zato sam se na okupljanjima, tokom razgovora o Božjim rečima ili o problemima, kad god mi je neprijatno, kad se osećam postiđeno i ponos mi je povređen, svojski trudila da se prerušim i prikrijem, i potpuno zagradim, da sakrijem svoju lošu i pokažem onu dobru stranu, i da u mislima drugih o sebi izgradim dobru sliku. Uvidela sam da me je Sotona tako duboko iskvario i da sam nadmena u toj meri da gubim razum. Bilo je očito da sam obična, iskvarena osoba bez ičega, osiromašena i jadna, a ipak sam uvek želela da se predstavljam boljom i da mi se drugi dive. Zaista sam bila bestidna i bez ikakve svesti o sebi. Razmišljala sam kako svi iskvareni ljudi – imali oni status ili ne – žele da se proslave, da ih drugi hvale i da im se dive, žele da ih svi obožavaju. Konkretno, sotonski režim Komunističke partije Kine oduvek govori hvalospeve dok čini grozna nedela. Spolja se pretvara da sve dobro ide i o sebi podstiče sliku „veličine, slave i ispravnosti”, lažno se prikazuje da bi ljude širom sveta prevario i zavarao, dok u tajnosti potiskuje i progoni verska uverenja, oduzima ljudska prava i ubija i brutalno povređuje nebrojeno ljudi. Koliko god da je loših stvari učinio i zlih dela da počinio, nikad se ne usuđuje da te stvari javnosti razotkrije i tako ljudima pokaže svoje pravo rđavo i svirepo lice. Shvatila sam da su smicalice i prevare Sotonine uobičajene taktike. Razmišljala sam o svojim postupcima: imala sam mane i probleme, ali drugima nisam htela da dozvolim da ih vide i da o meni negativno govore; više sam volela da se pretvaram i prerušavam, čak i ako bi to značilo da u sebi patim; i bilo da je reč o govoru, zajedništvu, ponašanju ili vladanju, drugima sam predstavljala lažnu sliku, sprečavajući ih da vide moje pravo lice. Što sam o tome više razmišljala, više sam osećala da sam previše lažna i da sam, poput Sotone, puna smicalica i obmana, krajnje ružna i ogavna. Ranije sam se uvek stidela da drugima dozvolim da vide moje mane i nedostatke, ali sam zatim shvatila da su život prema Sotoninim nadmenim, rđavim i lažnim naravima, neprekidno prerušavanje i obmanjivanje drugih, i život bez ljudskog obličja, zapravo ono što je sramno i besčasno. Ne samo da Bog to prezire i mrzi, već će i braća i sestre prema tome osetiti odvratnost i odbojnost čim to prozru. Kad se ne bih pokajala, jedini ishod bi bio da me Bog ukloni. I pomislivši na to, osetila sam gađenje prema mojim iskvarenim naravima i više nisam htela da tako živim.

Jednoga dana, starešina je poslala poruku da će sutradan doći na okupljanje našeg tima. Pomislila sam: „Kad dođe, starešina će sigurno pitati kakvo nam je stanje u poslednje vreme. O čemu da govorim? Nedavno sam shvatila da volim status i da želim da postanem nadzornica, ali bi mi bilo tako neprijatno da to i kažem! Moje shvatanje istine je plitko i nisam imala mnogo stvarnih iskustava, ali ipak želim da preuzmem ulogu nadzornice. Budem li o tome govorila, hoće li braća i sestre reći da ne znam svoje mesto u vaseljeni i sebe precenjujem?” Što sam o tome više razmišljala, to me je više bilo sramota i nisam imala hrabrosti da progovorim, misleći: „Možda bi trebalo samo da kažem ponešto o svojim iskustvima pozitivnog ulaska. Ipak, starešina dolazi na okupljanje da nam pomogne da rešimo svoja pogrešna stanja i teškoće. Ako se ne otvorim, onda nisam iskrena osoba i moji problemi neće biti rešeni.” U glavi su mi se rojile misli. Brinula sam da ću na starešinu ostaviti utisak osobe koja je previše obuzeta statusom i nema svest o sebi, pa nisam imala hrabrosti da progovorim. Tokom okupljanja, nakon što su braća i sestre govorili o svojim stanjima, starešina je pronašla neke reči Božje i zamolila me je da ih pročitam. I tako mi je zapalo da pročitam sledeći odlomak: „Kakva je to narav ako ljudi, u svom nastojanju da se drugima uvek predstave u najboljem izdanju, uvek prikrivaju svoje slabosti, uvek se šepure i uvek se predstavljaju u najboljem svetlu, kako bi drugi o njima imali visoko mišljenje i kako ne bi mogli da primete njihove mane ili nedostatke? To su nadmenost, obmana, licemerje; to je narav Sotone, nešto rđavo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Čitajući ponovo ovaj odlomak Božjih reči suda, osetila sam samoprekor i nelagodu. I dalje sam želela da se pretvaram i prerušavam, u nadi da ću na starešinu ostaviti dobar utisak – ali sam time obmanjivala sebe samu i druge. Iz Božjih reči sam takođe shvatila da Bog prezire pretvaranje i licemerje. Od nas je Bog oduvek zahtevao da budemo iskreni ljudi. Pošten čovek može iskreno da se otvori i da ne obmanjuje ni Boga ni ljude, to je ono što se Bogu dopada. Razmišljajući o tome, skupila sam hrabrost da besedim o svom stanju u svetlu Božjih reči. Nakon svoje besede, osetila sam veliko olakšanje, a reči starešine pomogle su mi da jasnije shvatim sopstveno stanje i pronađem put primene i ulaska. Tokom tog okupljanja, naprosto sam besedila o onome što razumem i izrazila sve što mi je u srcu. Jasno sam osetila Božje usmeravanje i ujedno sam zadobila veće razumevanje nekih istina. Osetila sam slast primenjivanja istine.

Kasnije sam pročitala ove reči Božje: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš da se otvoriš kada razgovaraš u zajedništvu. Dalje, moraš da naučiš da raščlaniš svoje misli i postupke da bi video koji su od njih pogrešni i koji se ne sviđaju Bogu, te moraš odmah da ih preinačiš i ispraviš. Šta je cilj tog ispravljanja? Cilj je da prihvatiš i usvojiš istinu, istovremeno otklanjajući iz sebe stvari koje pripadaju Sotoni i nadomeštajući ih istinom. Ranije si sve činio u skladu sa svojom varljivom naravi, koja je lažljiva i prevrtljiva, i mislio si da ništa ne možeš da postigneš bez laganja. Sada, kada razumeš istinu i gnušaš se načina na koji Sotona postupa, više se tako ne ponašaš, već postupaš sa mentalitetom poštenja, čistote i pokornosti. Ako ne zadržavaš ništa u sebi, ako se ne pretvaraš, ne glumataš i ne prikrivaš stvari, ako se potpuno otvoriš braći i sestrama, ne kriješ svoje najdublje ideje i misli, već dopuštaš drugima da vide tvoj pošten stav, onda će se istina postepeno ukoreniti u tebi, procvetaće i iznedriti plodove i, malo-pomalo, doneti rezultate. Ako ti je srce sve poštenije i sve više okrenuto Bogu, ako znaš da štitiš interese Božje kuće dok obavljaš svoju dužnost i savest ti je uznemirena kada ne zaštitiš te interese, to je onda dokaz da je istina ostvarila uticaj u tebi i da je postala tvoj život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi pokazale put primene: da naučim da budem otvorena o svojim manama i nedostacima, da se ne prerušavam i ne pretvaram, da ne čuvam svoju sujetu i ponos, kao i da primenjujem istinu i budem poštena osoba. To je prvi korak ulaska u istinu. Nakon toga, više se ćutanjem nisam prikrivala. Kad bih naišla na probleme koje jasno ne mogu da vidim, rekla bih da ih jasno ne vidim i da ne znam kako da ih rešim i aktivno bih se o njima raspitivala kod druge braće i sestara. Kad bismo u zajedništvu razmatrali probleme, s drugima bih podelila ono što razumem i govorila bih upravo ono što mislim, bez okolišanja i bez pretvaranja. Posle nekog vremena takvog postupanja, otkrila sam da moje iskreno otvaranje bez pretvaranja i prerušavanja postaje sve lakše i više nisam osećala da je to sramno. Sada, bilo da je reč o okupljanjima, molitvama, razgovorima u zajedništvu ili o komunikaciji s braćom i sestrama, više ne brinem o svom ponosu ili ugledu, niti sam nespokojna, nervozna ili tužna kao ranije. Osećam da mi je oslobađanje od iskvarenih naravi učinilo život lakšim, oslobođenijim i jednostavnijim! Iako sam do sada napravila samo mali pomak želim da nastavim da stremim ka istini i težim sve boljem.