U februaru 2024, obavljala sam dužnost izrade tekstova u crkvi. Postepeno sam dokučila neka načela i nisam nailazila na mnogo poteškoća u svom radu. Svaki dan mi je bio prilično dosadan i zamoran. Setila sam se da, kada sam tek počela da obavljam rad na izradi tekstova, stalno sam imala odstupanja u vršenju svojih dužnosti. Iako sam tada to teško podnosila, požnjela sam izvesne dobitke tragajući za istinom. Pomislila sam: „U poslednje vreme, sa manje odstupanja i problema, bilo je izvesnih rezultata u poslu. Retko se suočavam sa orezivanjem i nije se desilo ništa naročito dirljivo niti srceparajuće. Gde da odem da razmislim o sebi i izvučem neke pouke? Bez život-ulaska, zar to što vršim dužnost ne znači da je to puko ulaganje truda i službovanje? Šta na kraju mogu zadobiti iz toga?” Nisam mogla a da ne osetim izvesnu brigu u srcu.

Jednoga dana, odgledala sam nekoliko video-snimaka iskustvenih svedočenja. Većinu su napisali starešine i delatnici i stvari koje su oni iskusili, značajno su se razlikovale. Osećala sam zavist u svom srcu, misleći: „Bolje je kada si starešina. U interakciji si sa više ljudi, suočavaš se sa više situacija i svaki dan izvučeš neku pouku, pa je veća nada da zadobiješ istinu i postigneš spasenje.” Onda sam se setila da sam ranije, dok sam bila nadzornica u crkvi, bila u interakciji sa više ljudi i da sam postigla izvestan napredak u raspoznavanju ljudi i u ophođenju prema njima u skladu sa načelima. Nije bilo kao sada. Dok obavljam dužnost na izradi tekstova, ja sam svakog dana u interakciji tek sa nekolicinom njih i nemam neke veće probleme pred sobom. Smatrala sam da nemam mnogo prilika da izvučem neke pouke i zadobijem istinu. Verovala sam u Boga preko deset godina. Kada, naposletku, ne bih zadobila istinu, zar ne bih bila otkrivena i uklonjena? Osećala sam neobjašnjivu potištenost i čak sam razmišljala o promeni dužnosti ili okruženja kako bih stekla neka iskustva, čak i ako bi to značilo da propovedam jevanđelje ili zalivam nove vernike. Ali znala sam da takva razmišljanja nisu baš realna. Crkva me je tako dugo usavršavala u radu na izradi tekstova, a dužnosti se ne raspodeljuju tek tako, bez posebnih okolnosti. U to vreme, osećala sam se potišteno i nisam imala motivaciju u svojoj dužnosti.

Tokom jednog okupljanja, otvorila sam se o svom stanju sestri sa kojom sam sarađivala. Ona je razgovarala sa mnom u zajedništvu, rekavši: „Život-ulazak je moguć kada su u pitanju i male i velike stvari. Ne moramo da doživimo srceparajuće događaje ili se suočimo sa orezivanjem da bismo razmišljali o sebi i izvukli neke pouke. Ključ je u tome da dokučimo svakodnevna otkrovenja svojih misli i obratimo pažnju na izvlačenje pouka iz različitih stvari na koje nailazimo.” Slučajno sam odgledala video o iskustvenom svedočenju, pod nazivom „Male stvari u životu takođe su prilike za učenje.” Stanje u kojem se glavni lik nalazio bilo je nalik mom. Nakon što sam ga odgledala, shvatila sam da do zastoja u mom život-ulasku nije došlo zbog monotone dužnosti, već zbog problema sa mojim gledištem na stvari oko sebe. U svom traganju, pročitala sam sledeći odlomak Božjih reči: „Svaka dužnost koju obaviš uključuje život-ulazak. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost donekle redovna ili nepredvidiva, dosadna ili uzbudljiva, ti uvek moraš da dostigneš ulazak u život. Dužnosti koje neki ljudi obavljaju su prilično monotone; oni svakog dana rade istu stvar. Međutim, kada ih sprovode, stanja koja se kod tih ljudi otkrivaju nisu toliko jednorodna. Ponekad, kada su u dobrom raspoloženju, ljudi su malo revnosniji i bolje obavljaju posao. U drugim prilikama, zbog nekog nepoznatog uticaja, njihova iskvarena sotonska narav podstiče ih na bezobrazluk, i dovodi ih do neprimerenih pogleda, lošeg stanja i lošeg raspoloženja; to dovodi do toga da svoje dužnosti obavljaju na površan način. Unutrašnja stanja ljudi se stalno menjaju; mogu se promeniti bilo gde i bilo kada. Bez obzira na to kako se tvoje stanje menja, uvek je pogrešno delovati na osnovu svog raspoloženja. Recimo da ti ide malo bolje kada si dobro raspoložen, a malo lošije kada si loše raspoložen – da li je to principijelan način obavljanja dužnosti? Da li ćeš tako svoju dužnost moći da obavljaš prema prihvatljivim standardima? Bez obzira na raspoloženje, ljudi moraju da znaju kako da se mole pred Bogom i da traže istinu; samo tako mogu da izbegnu da ih njihova raspoloženja sputaju i zavedu. Prilikom obavljanja dužnosti, uvek treba da preispitaš sebe da bi video da li radiš stvari shodno načelima, da li tvoje obavljanje dužnosti odgovara standardima, da li to naprosto radiš površno, da li si pokušao da izbegneš odgovornosti i da li postoji neki problem u tvom stavu i načinu razmišljanja. Kada se osvrneš na sebe i te stvari ti postanu jasne, lakše ćeš ispuniti svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). Pročitavši Božje reči, shvatila sam da čovek, kakvu god dužnost obavljao u Božjoj kući, sve dok bude stremio ka istini, on može da napreduje u životu. Razmišljajući o sebi, smatrala sam da bi rad na izradi tekstova, uz ograničenu interakciju i malo iskustva, doveo do sporog život-ulaska. I tako sam živela sa osećanjem otpora, ne želeći da vršim tu dužnost. Tek sada sam uvidela koliko je to gledište iskrivljeno. Ako ne stremimo ka istini, onda koju god dužnost da obavljamo, nećemo imati život-ulazak, i na kraju, nećemo ništa zadobiti. Setila sam se Sijaomijao, antihrista koju sam poznavala i koja je, ranije, uvek služila kao starešina, ali koja nije krenula pravim putem niti je stremila ka istini, već je uvek jurila za slavom i statusom. Na kraju je prekinula i omela rad crkve, potpuno odbijajući da se pokaje, i bila je otkrivena i uklonjena. Nasuprot tome, neka braća i sestre su obavljali naizgled nebitne dužnosti i vrlo slabo su bili u interakciji sa drugima, ali su, kad god bi se nešto desilo, bili usredsređeni na traženje istine i na razmišljanje o sebi i stekli su izvesno iskustveno razumevanje. Shvatila sam da to da li imaš život-ulazak i stičeš istinu ne zavisi od dužnosti koju obavljaš, već od toga da li stremiš ka istini i da li je upražnjavaš. Iako je moj rad na izradi tekstova spolja delovao pomalo monotono i nije bilo interakcije sa mnogo ljudi, ipak su postojale pouke koje sam mogla da izvučem iz situacija sa kojima sam se obično susretala. Na primer, kada se obim posla povećao i trebalo je, radi odabira, oceniti više propovednih članaka, postajala sam nemarna i površna i nisam proučavala detalje. To je dovelo do grešaka, što je rezultiralo ponavljanjem posla i odlaganjem napretka. Dok sam ocenjivala propovedne članke radi odabira, ja sam takođe otkrivala nadmenu narav, smatrajući da već dugo obavljam svoju dužnost i da sam stekla izvesno radno iskustvo, pa nisam tragala za načelima, već sam se oslanjala na sopstvenu volju. Kao rezultat toga, odbacila sam neke prikladne propovedne članke. Pored toga, kada je rad dao izvesne rezultate, živela sam u stanju zadovoljstva, sedela na lovorikama i naprosto se provlačila kroz život. U stvarnosti, sestra sa kojom sam sarađivala ponekad bi rekla nešto nenamerno što bi dirnulo u moj ponos i ja bih postala veoma osetljiva. Sumnjala sam i da me potcenjuje, a na kraju sam završila preokupirana vlastitim ponosom i statusom. Shvatila sam da ću se u svakodnevnom životu i na poslu susretati sa raznim problemima, velikim i malim. Sve dok sam im marljivo posvećivala pažnju, tražila ih i razmišljala o njima, mogla sam izvući neke pouke iz njih. Shvatila sam da to što nemam život-ulazak nije zbog dužnosti koju sam obavljala, već zato što ne stremim ka istini i što se fokusiram isključivo na to da sve obavim. Iako sam svakodnevno bila zauzeta, nisam izvukla nijednu pouku.

Kasnije sam pročitala sledeće Božje reči: „Ako si zaista spreman da stremiš ka istini i spasenju, onda je prvi korak da počneš da se rastaješ od svoje iskvarene naravi, od svojih raznih pogrešnih misli, predstava i postupaka. Prihvati okruženja koja ti je Bog uredio za svakodnevni život, prihvati Njegovo ispitivanje, testiranje, grdnju i sud, a kada te nešto zadesi nastoj da postepeno primenjuješ u skladu s istina-načelima i postepeno pretvori Božje reči u načela i merila svog svakodnevnog ponašanja i delovanja, i pretvori ih u svoj život. To je ono što treba da se ispolji kod nekoga ko stremi ka istini, i to je ono što treba da se ispolji u osobi koja teži spasenju. Zvuči lako, koraci su jednostavni i nema dugog izlaganja, ali sprovođenje u delo nije tako lako. To je zato što u ljudima ima previše iskvarenih stvari: njihove sitničavosti, sitnih spletki, sebičnosti i podlosti, njihovih iskvarenih naravi i svih vrsta smicalica. Povrh toga, neki ljudi poseduju znanje, naučili su neke filozofije za ovozemaljsko ophođenje i manipulativne taktike u društvu, a poseduju i neke nedostatke i mane u pogledu svoje ljudskosti. Na primer, neki ljudi su proždrljivi i lenji, drugi su leporečivi, neki imaju izuzetno podlu prirodu, drugi su sujetni, ili nepromišljeni i naprasiti u svojim postupcima, uz mnoge druge mane. Postoje mnogi nedostaci i problemi koje ljudi treba da prevaziđu po pitanju svoje ljudskosti. Međutim, ako želiš da postigneš spasenje, ako želiš da primenjuješ i iskusiš Božje reči i zadobiješ istinu i život, moraš više da čitaš Božje reči, da postigneš određeno razumevanje istine, da budeš u stanju da primenjuješ i pokoravaš se Njegovim rečima i da počneš tako što ćeš primenjivati istinu i pridržavati se istina-načela. To je samo nekoliko jednostavnih rečenica, ali ljudi ne znaju kako da ih primenjuju niti dožive. Nezavisno od tvog kova ili obrazovanja, i bez obzira na tvoje godine ili na to koliko dugo veruješ, u svakom slučaju, ako si na pravom putu primene istine, sa ispravnim ciljevima i pravcem, i ako su sve tvoje stremljenje i naprezanje radi primene istine, ono što ćeš na kraju zadobiti će nesumnjivo biti istina-stvarnost i Božje reči će postati tvoj život. Prvo odredi sebi cilj, zatim postepeno primenjuj u skladu s tim putem i na kraju ćeš sigurno nešto zadobiti. Da li verujete u to? (Da.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (20)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da je ključ za postizanje spasenja u tome da li stremimo ka istini i da li ima ikakve promene u našoj naravi. To je ključna stvar. Na primer, stalno sam se žalila da nemam život-ulazak i brinula sam se da neću moći da dobijem spasenje. Bila sam pasivna i negativna u svojoj dužnosti i čak sam razmišljala o tome da mi dodele neku novu dužnost. Problem sa kojim sam se suočila bio mi je dobra prilika da tragam za istinom i razmišljam o sebi. Ali umesto da tragam za istinom i uđem, ja sam stalno ciljala previsoko, želeći da iskusim važne stvari. To nije bila manifestacija stremljenja ka istini! Ako bih nastavila tako, kako bih mogla da dostignem istinu i postignem spasenje? Želela sam da iskusim samo važne stvari, a zanemarivala sam one sitne, svakodnevne. Ponekad, kada bih otkrila pogrešna stanja ili bi se pojavile neprimerene misli i ideje, mislila bih, da sve dok to ne utiče na moju dužnost, to i nije veliki problem i da nije važno da li će se rešiti ili ne. Zbog toga su mnoge pouke koje je trebalo da izvučem bile uzalud izgubljene, što je takođe predstavljalo odstupanje u mom život-ulasku. Zapravo, sve dok si odlučan i marljiv u stremljenju ka istini, možeš da izvučeš pouku iz svake situacije. Primera radi, ponekad, nakon što jedemo i pijemo Božje reči, možemo da steknemo izvesno razumevanje vlastitog stanja i problema i pronađemo put primene, što dovodi do izvesnih dobitaka. Ponekad, čak i ako nešto mi nismo a braća i sestre oko nas jesu lično iskusili, onda, slušajući pažljivo njihov razgovor u zajedništvu, možemo takođe da izvučemo neke dobitke i pouke. Štaviše, ako pažljivo ispitujemo svoje misli i ideje dok obavljamo svoju dužnost, ako smo u stanju da razmišljamo o sebi i da primenjujemo u skladu sa Božjim rečima, to takođe može da dovede do napretka u životu. Shvativši to, osetila sam da sam previše otupela i da sam propustila mnoge prilike da zadobijem istinu. Čak sam pogrešno pripisivala nedostatak život-ulaska svojoj monotonoj dužnosti. Bila sam nalik osobi koja sedi za trpezom i umire od gladi – zaista suludo!

Kasnije, pročitala sam odlomak Božjih reči, koji je bio od velike pomoći za moje stanje, i takođe sam spoznala kako treba da primenjujem i uđem. Svemogući Bog kaže: „Stvari koje se tiču zahteva da čovek sledi Božji put ne dele se na glavne i sporedne, sve su one veoma važne – možete li to da shvatite? (Možemo.) Kad je reč o svakodnevnim stvarima, neke od njih ljudi smatraju veoma velikim i značajnim, dok na druge gledaju kao na nebitne sitnice. Ljudi na ove velike stvari često gledaju kao na veoma važne i smatraju da su poslate od Boga. Međutim, dok se te velike stvari odigravaju, ljudi zbog svog nezrelog rasta i lošeg kova često ne uspevaju da udovolje Božjim namerama, ne mogu da zadobiju nikakva otkrovenja, niti da steknu ikakvo stvarno, iole vredno znanje. Što se tiče malih stvari, ljudi ih naprosto ne primećuju i puštaju ih da im, malo po malo, izmaknu. Kao takvi, ljudi su propustili mnoge prilike da ih Bog analizira i da ih testira. Šta znači to što stalno zanemaruješ ljude, događaje, stvari i situacije koje je Bog za tebe uredio? To znači da se ti svakodnevno, pa čak i svakog trena, neprestano odričeš svog usavršavanja od strane Boga, kao i Njegovog vođstva. Kad god uredi neku situaciju za tebe, Bog iz potaje motri na tebe, posmatra tvoje srce, tvoje misli i promišljanja, posmatra kako razmišljaš i čeka da vidi kako ćeš postupiti. Ako si nemarna osoba – neko ko nikad nije ozbiljno shvatao Božji put, Njegove reči i istine – ti onda nećeš obraćati pažnju, niti ćeš biti svestan onoga što Bog želi da dovrši, kao ni zahteva koje je On očekivao da ispuniš kad je za tebe uredio neko konkretno okruženje. Uz to, nećeš znati ni kako su ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, povezani sa istinom i s Božjim namerama. Kako će Bog postupiti kad u tebi, nakon što se više puta suočiš sa istim okolnostima i kušnjama poput ove, ne uoči nikakve rezultate? Ni nakon ponovljenih suočavanja s kušnjama, nisi u svom srcu poštovao Božju veličinu, niti si okolnosti koje je Bog za tebe uredio uzeo za ozbiljno i gledao na njih kao na kušnje ili provere od strane Boga. Umesto toga, ti si prilike, koje ti je Bog pružao, jednu za drugom odbacivao, neprestano ih puštajući da ti izmaknu. Nije li to što ljudi pokazuju, krajnje buntovništvo? (Jeste.)” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). Božje reči su mi ukazale na put primene za život-ulazak. Sleđenje Božjeg puta ne pravi razliku između velikih i malih stvari. Bilo da se susrećemo sa velikim ili malim stvarima, njima su obuhvaćena razna istina-načela i iziskuju da tražimo istinu kako bismo ušli. Setila sam se Petra, koji je hodao putem stremljenja ka istini, fokusirajući se, po svim pitanjima, na razmišljanje o sebi i na traganje za Božjim namerama. On je strogo, po Božjim rečima, primenjivao i ulazio, a onda je, na kraju, zadobio istinu i bio usavršen od strane Boga. Nasuprot tome, ja sam zanemarivala svoj pravi posao i ciljala sam previsoko. Uvek sam želela da izvučem pouke iz nekih važnih stvari dok sam zapostavljala one koja sam smatrala nevažnim. Zbog toga sam propustila mnoge prilike da zadobijem istinu. Razmišljajući o sebi, većinu vremena nisam ni obraćala pažnju na male stvari. Pa koje sam onda pouke mogla da izvučem iz onih velikih? Od tada pa nadalje, morala sam da naučim da sledim Petrov put. Bilo da su stvari s kojima sam se susretala velike ili male, ja treba da se fokusiram na ispitivanje misli i ideja koje stoje iza mojih postupaka, kao i na to kakve sam pogrešne namere imala i koje sam iskvarene naravi otkrila. Trebalo je da posvetim više pažnje traganju za istinom kako bih rešila te stvari. Takođe, iako je moj rad dao izvesne rezultate, ja nisam mogla da budem zadovoljna trenutnim stanjem. Trebalo je da više razmišljam i da sumiram odstupanja i nedostatke u poslu, probleme koje nisam uočila, kao i da nastojim da taj posao bolje obavljam. Shvativši to, više nisam imala otpor prema radu na izradi tekstova. Dok sam obavljala svoju dužnost, počela sam da se fokusiram na sopstveni ulazak, ne dopuštajući da mi stvari izmiču i izbegavajući da budem „nemarna osoba.” Primenjujući na taj način, postigla sam određeni napredak.

Samo nekoliko dana kasnije, nadzornica nam je zadala da, radi odabira, ocenimo nekoliko propovednih članaka. Brzo smo završili ocenjivanje i odabir, ali su, po pitanju rezultata naše procene, braća i sestre ponudili različite predloge. Shvatila sam kasnije da su naše ocene zaista bile pogrešne. Pomislila sam da će nadalje biti dovoljno ako to ispravim, ali sam onda shvatila da to ne bi bio adekvatan pristup. Trebalo je da svako odstupanje u svojoj dužnosti uzmem zaozbiljno. Trebalo je da razmislim zašto je i gde došlo do odstupanja i da li se to desilo zbog iskvarenih naravi ili nedostatka stručnosti. Kada bih samo nakratko razmotrila to pitanje, ne posvećujući pažnju razmišljanju o vlastitim problemima, koje bih pouke mogla da izvučem? Pročitala sam potom sledeće Božje reči: „Ako želiš da zadobiješ istinu, odakle ćeš da počneš? Počni od ljudi, događaja i stvari u svom okruženju i nauči kako da izvlačiš pouke i da tražiš istinu. Samo traženjem istine i Božjih namera u ljudima, događajima i stvarima u svom okruženju moći ćeš da zadobiješ istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Zatim sam razmišljala ovako: problemi koje su braća i sestre izneli mogli su biti izbegnuti da smo bili pažljiviji tokom ocenjivanja, ali zašto je došlo do takvih odstupanja? Promišljajući o tome, shvatila sam da je moj način razmišljanja tokom ocenjivanja propovednih članaka bio pogrešan. Smatrala sam da, po kvalitetu, pređašnji propovedni članci braće i sestara nisu bili dobri, pa sam ih prezirala zbog svoje nadmene naravi. Nisam pažljivo pregledala njihove propovedne članke, što je dovelo do odstupanja. Uvidela sam da neću moći da obavljam svoju dužnost dobro ako ne rešim svoje iskvarene naravi.

Nakon tog iskustva, istinski sam shvatila da, kako bismo stremili ka život-ulasku, najpre moramo da imamo srce koje je gladno i žedno pravednosti i da krenemo i od velikih i od malih stvari koje se svakodnevno pojavljuju. U svakoj situaciji treba da posmatramo koje to iskvarene naravi otkrivamo, da aktivno tražimo i razmišljamo o svojim mislima i idejama, a onda da sledimo Božje reči i istina-načela kako bismo primenjivali i ušli. Dok se, malo po malo, nakuplja i fokusira na izvlačenje pouka iz svega, životno iskustvo ljudi će postati bogatije i bićemo bliži cilju spasenja. Hvala Bogu!