Pošto sam bila donekle vešta u pravljenju video-zapisa, aprilu 2023. godine, starešina mi je uredio da pregledam video-zapise koje su svi pravili. Bila sam zaista srećna što sam mogla da obavljam tu dužnost, želela sam da iskoristim priliku i dobro je obavim. U početku sam aktivno proučavala načela i uspela sam da identifikujem neke probleme prilikom pregleda video-zapisa. Ali posle nekog vremena sam otkrila da sestra sa kojom sam radila ima dobar kov i uvid, i da ume brzo da uoči probleme u video-zapisu, dok je meni trebalo dosta vremena da pronađem nekoliko problema i bila sam mnogo lošija od nje. Osećala sam se nekako postiđeno. Kasnije sam pregledala bitna načela, ali posle izvesnog vremena, napredak je još uvek bio slab. Pala sam u očaj, misleći: „Izgleda da mi zaista nedostaje kova da obavljam ovu dužnost, zašto mi Bog nije dao dobar kov? Kako bez dobrog kova mogu dobro da obavljam tu dužnost? Ako me otpuste ili premeste, zar to neće biti velika neprijatnost?” Znala sam da ne treba da postavljam zahteve, niti da se žalim Bogu, ali sam i dalje bila vrlo očajna, nisam imala motivaciju da obavljam svoju dužnost i nisam težila da se poboljšam. Naročito kada se radilo o nekim složenim video-zapisima, bojala sam se da neću moći tačno da uočim probleme, pa sam ih prosleđivala drugima da ih pregledaju. Ponekad bi sestra sa kojom sarađujem nalazila greške prilikom pregleda video-zapisa koje sam ja već proverila, te bi morala da razgovara u zajedništvu sa mnom, zbog čega sam još više osećala da mi nedostaje kova, da posao kasni zbog mene i da ću pre ili kasnije biti otpuštena ili premeštena. Osećala sam da bi bilo bolje da dobrovoljno podnesem ostavku kako bih delovala razumno. Kada su se te misli pojavile, osećala sam se veoma protivrečno i znala sam da time izbegavam svoju dužnost, ali nisam znala kako da praktično postupim na odgovarajući način, pa sam došla pred Boga da se molim: „Bože, osećam da mi je kov loš, da tu dužnost ne mogu dobro da obavljam i želim da je izbegnem. Takođe znam da to nije u skladu sa Tvojim namerama. Molim Te da me prosvetiš i usmeriš da prepoznam svoje probleme i nađem put do primene.”

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Neki ljudi smatraju da su isuviše slabog kova i da su lišeni sposobnosti razumevanja, te stoga ograničavaju sami sebe i čini im se da Božje zahteve neće moći da ispune ma koliko revnosno da tragaju za istinom. Koliko god da se trude, smatraju da je sav njihov trud beskoristan, i na to se sve svodi, pa su stoga stalno negativni. Posledično, čak ni nakon tolikih godina vere u Boga, nijednu istinu nisu zadobili. Ni ne pokušavajući da naporno radiš na traganju za istinom, kažeš da si previše slabog kova, dižeš ruke od sebe i stalno živiš u negativnom stanju. Ishod je u tome da ne razumeš istinu koju bi trebalo da razumeš i da istinu ne primenjuješ u okviru svojih mogućnosti – zar onda nisi sam sebi najveća prepreka? Ako stalno govoriš kako nisi dovoljno dobrog kova, zar time ne izvrdavaš i ne bežiš od odgovornosti? Ako možeš da podneseš patnju, da platiš cenu i zadobiješ delo Svetog Duha, neizbežno ćeš moći da razumeš određene istine i da uđeš u neke stvarnosti. Ako ne gledaš u Boga i ne oslanjaš se na Njega, ako si digao ruke od sebe a da se prethodno nisi nimalo potrudio niti platio cenu, ako si se naprosto predao, ti onda ničemu ne vrediš i u tebi nema ni trunke savesti i razuma. Bilo da si slabog ili izvanrednog kova, ako imaš imalo savesti i razuma, treba pravilno da dovršiš svoj posao i misiju koja ti je poverena; biti dezerter je strašna stvar i predstavlja izdaju Boga. Za takav se greh nije moguće iskupiti. Traganje za istinom zahteva čvrstu volju, pa ljudi koji su isuviše negativni i slabi neće ništa postići. Oni u Boga neće moći da veruju do samog kraja, a još manje se mogu nadati da će zadobiti istinu i postići promenu vlastite naravi. Da ostvare taj cilj i da od Boga budu usavršeni mogu samo odlučni ljudi koji tragaju za istinom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su u meni izazvale osećaj krivice i uzrujanost. Došla sam do uverenja da zbog lošeg kova ne mogu dobro da obavljam svoju dužnost, ma koliko se trudila, i da ću u poređenju sa sestrama dobrog kova uvek biti najgora, pa sam živela u negativnom stanju i nisam imala motivaciju da obavljam svoju dužnost, nisam imala želju da se poboljšam, pa sam čak i razmišljala o ostavci. Mislila sam da ako tako postupim neću biti otpuštena ili da neću izgubiti ugled. Razmišljala sam o tome kako se nisam mnogo trudila i da, kada nisam videla značajan napredak, nisam želela da nastavim dalje. Bila sam jedna velika zamlata. Osoba koja zaista ima savest i razum ne bi postala negativna nakon što prihvati svoju dužnost, čak i ako oseća da njen kov ne ispunjava Božje zahteve. Umesto toga, ona bi se molila, oslanjala se na Boga i borila svom snagom, i ne bi tako lako odustala od svoje dužnosti. Ali kada sam pogledala sebe, kada sam videla da je moj kov inferioran u odnosu na sestru sa kojom sam radila, i kada mi je ukazano na neke probleme u mojoj dužnosti, postala sam negativna i zabušavala sam, prosleđivala sam složene video-zapise drugima da ih pregledaju i nisam mogla pravilno da se nosim sa problemima na koje su drugi ispravno ukazali, te sam se tako još više ograničavala zbog lošeg kova i postajala negativna i pasivna u svojoj dužnosti, u nemogućnosti da obavim čak i svoju prvobitnu ulogu. Suočena s tim teškoćama i problemima, nisam razmišljala o tome kako da tražim istinu da bih ih razrešila, već sam umesto toga iskoristila svoj loš kov kao izgovor da izbegnem svoju dužnost i da na taj način sačuvam ugled. Bila sam vrlo sebična! Uživala sam u svemu što mi je Bog pružio, ali nisam mogla da obavim svoju dužnost. Zaista mi je nedostajalo savesti i razuma! Pomislila sam na odlomak iz Božjih reči: „Ako Božje naloge ne shvataš ozbiljno, činiš najtežu izdaju Boga. Tako postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Dužnost je nalog od Boga. Prilika da obavljam dužnost koju mi je dao Bog znači da mi je dozvoljeno da steknem više prakse i da napredujem u raznim aspektima istine. To je Božja blagodat, ali nisam uspela da cenim tu dobru stvar, i zbog lošeg kova sam želela da se odreknem svoje dužnosti. Takvo ponašanje bilo je izdaja Boga! Kada sam to shvatila, uzrujala sam se, osetila se krivom i nisam više želela da se tako odnosim prema svojoj dužnosti. Želela sam da dam sve od sebe i da više ne budem dezerter.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Bog te neće visoko ceniti zbog tvog dobrog kova, niti će te prezirati ili mrzeti zbog tvog lošeg kova. Šta je to što Bog prezire? Bog prezire ljude koji ne vole ili ne prihvataju istinu, ljude koji shvataju istinu, ali je ne primenjuju, ljude koji ne čine ono za šta su sposobni, ljude koji nisu u stanju da daju sve od sebe u svojim dužnostima, ali koji uvek imaju ekstravagantne želje, uvek žele status, uvek se bore za položaj i uvek Mu ispostavljaju zahteve. To je ono što Bog smatra odvratnim i gadnim. U stvari, imaš loš kov ili uopšte nemaš kov, nesposoban si da izvršiš bilo kakav posao, a ipak i dalje uvek želiš da budeš starešina; uvek se nadmećeš za položaj i moć i uvek želiš da ti Bog dâ konačan odgovor, da ti kaže da ćeš u budućnosti moći da uđeš u carstvo, da dobiješ blagoslove i da imaš dobro odredište. To što te je Bog izabrao već predstavlja ogromno uzdizanje, a ti povrh prsta hoćeš celu šaku. Bog ti je dao ono što treba da dobiješ i već si od Boga mnogo zadobio, a ipak i dalje postavljaš nerazumne zahteve. To je ono što Bog prezire. Kov ti je veoma loš odnosno čak ni ne dostižeš ljudsku inteligenciju, a Bog se prema tebi ipak nije ophodio kao da si životinja, već se prema tebi i dalje odnosi kao prema ljudskom biću. Stoga treba da radiš ono što bi čovek trebalo da radi, da kažeš ono što bi čovek trebalo da kaže i da sve ono što ti je Bog dao prihvatiš kao da od Njega dolazi. Koju god dužnost možeš da izvršavaš, izvršavaj je. Nemoj da izneveriš Boga. Zato što se Bog prema tebi ophodi kao prema ljudskom biću, ako si dobio prst, ne traži šaku, govoreći: ’Pošto se Bog prema meni ophodi kao prema čoveku, onda On treba da mi dâ bolji kov, da mi dozvoli da budem vođa tima, nadzornik ili starešina. Bilo bi najbolje kad bi On mogao da učini da ne moram da obavljam nikakav naporan posao, tako da me Božja kuća besplatno opskrbljuje i tako da ja ne moram da se trudim niti zamaram, da mi omogući da radim šta mi se prohte.’ Sve ovo su nerazumni zahtevi. To nisu ispoljavanja ni zahtevi koje bi stvoreno biće trebalo da ima niti da ih postavlja. Bog se prema tebi nije ophodio na osnovu tvog lošeg kova, već te je odabrao i dao ti je priliku da vršiš svoju dužnost. Time te Bog uzdiže. Kad dobijaš prst, ne treba da tražiš šaku ni da Bogu postavljaš nerazumne zahteve. Umesto toga, treba da se zahvališ Bogu i da ispuniš svoju dužnost kako bi uzvratio za Božju ljubav. To je Božji zahtev prema tebi. Kov ti je loš, ali ti Bog nije postavio zahteve shodno merilima za one sa dobrim kovom. Nedostaju ti kov i inteligencija, ali Bog nije zahtevao da dostigneš merila koja mogu da dostignu ljudi dobrog kova. Šta god da je ono što možeš da uradiš, samo to i radi. Bog ribu ne primorava da živi na kopnu. Radi se samo o tome da ti lično uvek imaš prekomerne želje i da nikad nisi spreman da budeš obična osoba, prosečna osoba lošeg kova; reč je o tome da ne želiš da izvršavaš ove fizičke poslove koji te ne postavljaju u centar pažnje i da u izvršavanju svoje dužnosti nikad ne voliš muke i zazireš od iscrpljivanja, probirajući ono šta ćeš da radiš; uvek si svojeglav i uvek imaš sopstvene planove i sklonosti – nije reč o tome da se Bog o tebe ogrešio. Dakle, kako ljudi treba pravilno da pristupe svom kovu? Kao prvo, kakav god da je kov koji ti Bog daje, treba da ga prihvatiš od Boga i pokoriš se Božjoj suverenosti i uređenju. Ovo su najosnovnija misao i gledište koje ljudi treba da poseduju. Ovo gledište je ispravno i opstaje u svakoj situaciji. Kako god da se stvari promene, to je istina-načelo koje ostaje postojano” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Kada sam završila sa čitanjem Božjih reči, osetila sam stid i krivicu. Bog ne nameće preveliko breme ljudima, i Božji zahtevi su uvek nadohvat ljudske ruke. Bog se nada da možemo da se pokorimo Njegovoj neprikosnovenosti i uređenjima i da svoje dužnosti obavljamo postojano i savesno. Ali ja nisam shvatala Božje namere i nisam bila voljna da se pokorim Njegovoj neprikosnovenosti i uređenju. Kada sam videla da moj kov nije dobar kao kod drugih ljudi, postala sam negativna i zabušavala sam, i prigovarala da mi Bog nije dao dobar kov. Kasnije sam želela da vredno radim na poboljšanju svojih tehničkih sposobnosti, ali kada nisam uspela, postala sam negativna, gajila sam pogrešno shvatanje i izbegavala svoju dužnost. To je bilo zaista buntovno! Moj kov je bio nešto lošiji, a moja efikasnost nije bila tako velika kao kod druge braće i sestara, ali mi je crkva i dalje pružala mogućnost da stičem praksu, a braća i sestre me nisu gledali s visine, već su me ohrabrivali i pomagali mi. Ali ja uopšte nisam bila u stanju da to prepoznam kao dobru stvar, i zarad svog ponosa sam čak poželela da napustim svoju dužnost. To je bilo zaista sebično i odvratno! Istina je da Bog ceni ljudsko srce, pa čak i ako im donekle nedostaje kova, sve dok njihovo srce nastoji da ispuni Božje zahteve, Bog će ih prosvetiti i voditi, i ipak će moći da postignu neke rezultate u svojim dužnostima. Baš kao kada sam prvi put počela da pregledam video-zapise, moleći se i oslanjajući se na Boga i sarađujući najbolje što sam mogla, uspela sam da odradim neki posao. Kasnije, pošto sam bila previše zabrinuta za svoj ponos, moje srce nije bilo usredsređeno na moju dužnost i nisam mogla da zadobijem delo Svetog Duha, tako da je sve što sam radila postalo teško i naporno. Zato sam se pokajala Bogu, želeći da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima i da učinim koliko god mogu najbolje što mogu i da više ne razmišljam o izbegavanju svoje dužnosti.

Kasnije sam se zapitala: „Zašto sam postala negativna i povukla se kada sam videla da je moj kov inferioran u odnosu na sestru s kojom sam radila? Šta je koren tog problema?” U svom traganju, pročitala sam ove Božje reči: „Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi ima svoje sitne agende. Njihovi sopstveni interesi, ugled i mesto, odnosno položaj koji imaju u glavama drugih ljudi, za njih su od velike važnosti. To je jedino što cene. Oni se gvozdenim stiskom drže za ove stvari i gledaju na njih kao na vlastiti život. A to kako ih Bog vidi i tretira od sekundarnog je značaja; za sada to ignorišu; za sada samo razmatraju da li su oni glavni u grupi, da li se drugi ljudi ugledaju na njih i da li njihove reči imaju težinu. Njihova prva briga je da zauzmu to mesto. Kada su u grupi, skoro svi ljudi traže ovu vrstu položaja, ovakve mogućnosti. Kada su veoma talentovani, oni naravno žele da budu glavni; ako imaju osrednje sposobnosti, i dalje će želeti da zauzmu viši položaj u grupi; a i kada imaju nizak položaj u grupi, pošto su prosečnog kova i sposobnosti, i dalje će hteti da se drugi ugledaju na njih i neće želeti da ih drugi gledaju s visine. Obraz i dostojanstvo ovih ljudi su poslednja granica koju moraju da čuvaju: to je nešto čega moraju da se drže. Oni ne moraju imati integritet, niti posedovati Božje odobravanje ili prihvatanje, ali nikako ne mogu izgubiti poštovanje, status i uvažavanje drugih ljudi kojem su težili – a to je Sotonina narav” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kada sam završila sa čitanjem Božjih reči, shvatila sam da sam postala negativna kada sam videla da je moj kov inferioran u odnosu na sestru s kojom sam radila i da je koren problema u tome što sam previše cenila svoj ponos i status. Kada sam videla da druga braća i sestre imaju dobar kov i da su efikasni u svojim dužnostima, osetila sam zavist i želela sam da poboljšam svoju radnu efikasnost. Ali uprkos trudu, i dalje sam bila inferiorna u odnosu na druge, i kada moj ponos i status nisu bili zadovoljeni, postala sam negativna i pasivna i čak sam razmišljala o odustajanju i izdaji Boga. Ponosu i statusu pridavala sam veći značaj nego svojoj dužnosti. Videla sam da se sotonski otrov izreke „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” duboko ukorenio u meni, zbog čega sam stalno opsednuta time kako me drugi vide, a da uopšte ne razmatram Božje namere ili zahteve i da uopšte ne štitim rad crkve. Shvatila sam da je postojala Božja mukotrpna namera da mi dozvoli da obavljam ovu dužnost. Bog zna moje nedostatke, značaj koji pridajem ponosu i statusu, i da su mi takva okruženja potrebna da bih se pročistila i promenila. Kada je Bog uredio da sarađujem sa sestrama dobrog kova, nisam mogla da se hvališem, tako da moj ponos i status nisu bili zadovoljeni, što mi je donelo unutrašnji bol i muku, nateralo me da stanem pred Boga i preispitam sebe, da shvatim štetu i posledice težnje ka ugledu i statusu, i na taj način napustim svoje pogrešne težnje i ispravim stav prema svojoj dužnosti. Istovremeno, sarađujući sa sestrama dobrog kova i primajući svačiju pomoć u obavljanju dužnosti, stekla sam i bolje razumevanje načela, što je upravo nadoknadilo moje nedostatke. To je bila Božja ljubav! Razmišljajući o tome, osetila sam veliko pokajanje i više nisam želela da živim radi bezvredne potrage za ponosom.

Zatim sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči koji mi je dao dublje razumevanje Božjih namera. Svemogući Bog kaže: „Bog ljudima ne daje preterano dobar kov. Kao prvo, ovo je stoga da bi ljudi, na osnovu ovog osnovnog stanja, mogli da ostanu donekle prizemni i da bi, na osnovu osećanja da su obični, prosečni ljudi, ljudi sa iskvarenim naravima, mogli dragovoljno da prihvate Božje delo i Božje spasenje. Samo na taj način ljudi imaju osnovni uslov da prihvate Božje reči. Kao drugo, ako ljudi imaju veoma dobar kov ili izuzetno brz um, sa vrlo izraženim sposobnostima u svim aspektima, ako su svi izuzetni, ako im se u svetu sve odvija glatko – u poslu zarađuju mnogo novca, imaju posebno blistavu političku karijeru, u svim situacijama sve rešavaju bez većeg napora, osećaju se baš kao riba u vodi – onda takvi ljudi neće tako lako moći da dođu pred Boga i prihvate Božje spasenje, nije li tako? (Tako je.) Većina onih koje Bog spasava nemaju visoke položaje u svetu ili među ljudima u društvu. Pošto su im kov i sposobnosti prosečni, ili čak loši, bore se da steknu popularnost ili uspeh u svetu i uvek osećaju kako je svet sumoran i nepravičan, oni imaju potrebu za verom i na kraju dolaze pred Boga i ulaze u Božju kuću. To je osnovni uslov koji Bog postavlja ljudima da bi ih izabrao. Samo sa tom potrebom možeš zaista imati želju da prihvatiš Božje spasenje. Kad bi tvoja stanja po svim aspektima bila veoma dobra i pogodna za napredovanje u svetu, a ti uvek želeo da se proslaviš, onda ne bi imao želju da prihvatiš Božje spasenje, niti bi čak imao priliku da primiš Božje spasenje” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Kada sam završila sa čitanjem Božjih reči, moje srce je bilo prosvetljeno. To što mi Bog nije dao dobar kov bilo je deo Njegove dobre volje i sadržalo je Njegove brižne mukotrpne namere. Razmišljajući o antihristima koje je crkva proterala, videla sam da su neki od njih imali dobar kov i da su bili inteligentni, ali njihova srca nisu bila usmerena na obavljanje dužnosti, već na potragu za reputacijom i statusom. Pošto nisu sledili pravi put, njihovi postupci su prekidali i ometali rad Božje kuće, i uprkos mnogim razgovorima u zajedništvu, oni su i dalje odbijali da se pokaju i na kraju su proterani. Razmišljala sam o svojoj usredsređenosti na reputaciju i status, kako sam površna čak i bez dobrog kova i kako bih, da sam imala dobar kov, možda postala izuzetno nadmena i sigurno bih već išla putem antihrista. Kada sada o tome razmislim, to što mi Bog nije dao dobar kov zaista je bila neka vrsta zaštite za mene!

Kroz traganje, otkrila sam da sam imala pogrešno gledište, verovala sam da moram da imam dobar kov da bih postigla rezultate u svojoj dužnosti, a ako bi mi to nedostajalo, ne bih mogla dobro da obavljam svoju dužnost. Pročitala sam odlomak Božjih reči u vezi sa ovim pitanjem: „Ljudi ne shvataju zašto im Bog daje tako temeljan prosečan kov. Teško je pronaći starešine dobrog kova i izuzetno je teško dobro obavljati crkveni rad. Ljudi razmišljaju: ’Kad bi Bog ljudima dao dobar kov, zar ne bi bilo lakše pronaći starešine? Zar crkveni rad ne bi bilo lakše obavljati? Zašto Bog ljudima ne dâ dobar kov?’ Posmatrajući to iz perspektive sveukupnog posla Božje kuće, naravno, kad bi bilo više ljudi koji su dobrog kova, crkveni rad bi zaista bio lakši. Međutim, postoji jedna pretpostavka: u Božjoj kući Bog izvršava Svoje delo i ljudi u tome nemaju odlučujuću ulogu. Prema tome, činjenica da li je ljudski kov dobar, prosečan ili loš ne određuje rezultate Božjeg dela. Konačne rezultate koje treba postići ostvaruje Bog. Bog svime rukovodi; sve je delo Svetoga Duha” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (7)”). Kada sam završila sa čitanjem Božjih reči, shvatila sam da je ključ za postizanje dobrih rezultata u našim dužnostima zadobijanje vođstva i rada Svetog Duha. Čak ni oni sa dobrim kovom, ako su im namere pogrešne i rade samo za slavu, dobitak ili status, i oslanjaju se isključivo na sopstveni kov i nadarenost bez Božjeg vođstva i prosvećenja, ne mogu da postignu dobre rezultate. Oni prosečnog kova, ali koji svim srcem obavljaju svoju dužnost i koji se mole, oslanjaju se na Boga i traže istina-načela kada se suočavaju sa teškoćama, imaju veće šanse da prime delo Svetog Duha i da postignu dobre rezultate u svojoj dužnosti. Moje gledište je bilo zaista besmisleno. Mislila sam da dobro obavljanje dužnosti i postizanje rezultata zavisi isključivo od ljudskog kova, i poricala da delo Svetog Duha određuje sve. To je gledište bezvernika. U svetu nevernika, da bi se postigli dobri rezultati u poslu, čovek mora da se osloni na svoj intelekt, kov i talenat. Ali Božja kuća je potpuno drugačija od sekularnog sveta. Rad se u Božjoj kući ostvaruje kroz delo Svetog Duha, i mada je u toku rada potrebna ljudska saradnja, ona ne igra odlučujuću ulogu. Širenje Božjeg jevanđelja u mnogim zemljama širom sveta u potpunosti vodi Bog, korak po korak, i tako On obavlja Svoje delo, a ljudi samo sarađuju. Bog tačno zna koje su moje mogućnosti, koju dužnost mogu da obavljam u skladu sa svojim kovom i koje rezultate mogu da postignem obavljajući svoju dužnost, i sve dok sam ozbiljna i vredna, Bog će me prosvećivati i voditi. Štaviše, oko sebe imam sestre dobrog kova sa kojima mogu da sarađujem, a možemo međusobno da dopunjujemo svoje prednosti i mane, i na taj način mogu da postignem neke rezultate u svojoj dužnosti.

Takođe sam pročitala odlomak Božjih reči, koji mi je dao put primene. Svemogući Bog kaže: „Mnogi misle da su oskudnog kova i da nikad ne mogu dobro da ispune svoju dužnost niti da dostignu standard. Oni se u potpunosti predaju onom što rade, ali ne mogu da dokuče načela niti da postignu vrlo dobre rezultate. Na kraju, sve što mogu je da se žale da im je kov previše oskudan i da postanu negativni. Dakle, zar ne postoji mogućnost napretka ako neko ima oskudan kov? Biti oskudnog kova nije smrtonosna bolest i Bog nikad nije rekao da On ne spasava ljude oskudnog kalibra. Kao što je Bog ranije rekao, za Njim tuguju oni koji su pošteni, a ne neznalice. Šta to znači biti neznalica? Neznanje u mnogim slučajevima potiče od oskudnog kova. Kad su ljudi oskudnog kova, oni imaju tek površno znanje o istini. Ono nije dovoljno konkretno niti praktično i često je ograničeno na površno i doslovno razumevanje – ograničeno je na doktrinu i pravila. Zbog toga oni ne mogu da shvate mnoge probleme i ne mogu da dokuče načela dok obavljaju dužnost niti da dobro obavljaju svoju dužnost. Zar onda Bog ne želi ljude oskudnog kova? (Želi.) Na kakav put i pravac Bog ukazuje ljudima? (Na onaj gde je osoba poštena.) (…) Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude odana dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da zadovolji Božje namere. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Još jedno je u tome da si svim svojim srcem i snagom predan dobrom obavljanju dužnosti, da radiš stvari kako treba i uneseš se svim srcem i ljubavlju u svoju dužnost da Bogu udovoljiš. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kada sam završila sa čitanjem Božjih reči, oraspoložila sam se. Bog je odredio moj kov, i činjenica je da je on loš. Ali Bog me ne nipodaštava zbog lošeg kova. Bog se nada da mogu da pristupim svojoj dužnosti poštenog srca, da ostavim po strani svoj ponos i da sve što mogu da uradim činim dobro, svim srcem i snagom, tražeći i primenjujući istinu po svakom pitanju. To je ono što treba da radim. Sestre su imale bolji kov od mene i videle su probleme sveobuhvatnije, pa je bilo dobro što su mi ukazale na odstupanja i probleme u mojoj dužnosti, jer me je to podstaklo da preispitam sebe i sumiram svoja odstupanja, što bi upotpunilo i moje nedostatke. Nakon toga sam, vodeći se svojim nedostacima, pregledala bitna načela i bolje ih razumela. Bog mi je zaista ukazivao posebnu naklonost! Shvatila sam da, iako imam loš kov, Bog mi i dalje pokazuje takvu blagodat, dozvoljavajući mi da sarađujem sa sestrama dobrog kova i da budem više opskrbljena. Morala sam da pristupim svojoj dužnosti zahvalnog srca, da uložim više truda u razumevanje istina-načela, da više slušam sugestije drugih i da dobro obavljam svoju dužnost. Došla sam pred Boga da se molim: „Bože, hvala ti na prosvećenju i vođstvu koje mi je pomoglo da shvatim Tvoje namere. Moram da radim još više zbog mog lošeg kova, da nastojim da budem poštena osoba i da dobro obavljam svoju dužnost svim srcem i snagom!”

Nakon toga sam se svesno molila za to i, kada sam obavljala svoju dužnost, izbegavala sam da se poredim sa drugima, i umesto toga sam se usredsredila na činjenje stvari pred Bogom i na prihvatanje Njegovog ispitivanja. Kada sam proveravala video-zapise i nailazila na stvari koje nisam mogla da prozrem, sama sam tražila pomoć od sestara, i dužnost sam obavljala prilježno, svim srcem. Kada sam tako praktično postupala, imala sam osećaj lakoće i oslobađanja u srcu. Jednom me je vođa tima zamolila da proverim video-zapis sa njom, i pomislila sam: „Ova sestra ima dobar kov, a ja nemam. Šta će misliti o meni ako ne mogu da identifikujem nijedan problem?” Shvatila sam da sam ponovo sputana svojim ponosom, pa sam se tiho molila Bogu: „Bože, molim Te, smiri mi srce da ne budem sputana svojim lošim kovom i da mogu da izvučem najbolje od onoga što mogu da postignem. Ova sestra ima bolji kov i može da ukaže na više problema, što će upotpuniti moje nedostatke.” Nakon molitve, smirila sam srce i pažljivo pogledala video. Posle gledanja videa, govorila sam o problemima koje sam primetila i o delovima koji mi nisu bili jasni, a sestra je takođe podelila svoje gledište i mišljenje i podelila svoje stavove o delovima koji su me zbunili. Kroz sestrinu besedu, shvatila sam da sagledavam probleme iz šire perspektive, dok je sestra primetila probleme u pojedinostima, što je upravo upotpunilo moje nedostatke. Kroz našu razmenu, moja nedoumica je rešena i jasnije sam shvatala probleme sa video-zapisom. Kada se nisam bavila dobicima i gubicima u ponosu i posvetila se svim srcem svojoj dužnosti, osećala sam se veoma opušteno, i zaista je dobar osećaj obavljati svoju dužnost na ovaj način!

Kroz ovo iskustvo, imala sam dubok osećaj da je ključ dobrog obavljanja dužnosti imati iskreno srce, ostaviti po strani lične interese i ponos, ne biti sputan lošim kovom, obavljati svoju dužnost svim srcem i razmišljati o tome kako da je dobro obavimo. Na taj način je lako primiti Božje vođstvo i prosvećenje i postići neke rezultate u svojoj dužnosti.