U maju 2021. godine, izabrana sam za crkvenog starešinu i bila sam odgovorna prvenstveno za rad na jevanđelju i zalivanju. Svaki je zadatak zahtevao detaljno praćenje i nadzor, a ponekad bi više starešine napravile detaljne radne aranžmane za svaki zadatak i njih je trebalo odmah sprovesti. Ako rad ne bi dao dobre rezultate, često bih morala da analiziram probleme i tražim istina-načela da bih ih rešila. Na početku je bilo mnogo stvari koje nisam znala o toj dužnosti, tako da sam morala da uložim dosta vremena da se upoznam sa njima. Osećala sam veliki pritisak, ali sam takođe znala da to što mogu da izvršavam tu dužnost predstavlja Božju uzvišenost i blagodat, pa sam morala da sarađujem kako treba. Otprilike dva meseca kasnije, sestra sa kojom sam sarađivala je prebačena, pa smo ostale samo ja i sestra Vang Đing da se bavimo crkvenim radom. Obim posla koji je nekada bio podeljen na tri osobe sada je pao na samo nas dve, zbog čega smo bile još više zauzete poslom. Ponekad, taman kad bih uspela da završim svoje zadatke i poželela da se opustim, stiglo bi još pisama na koje je trebalo odgovoriti. Uvek je bilo posla koji je čekao. Vremenom, počela sam da se osećam iscrpljeno i da se nadam da će se obim posla malo smanjiti kako bih se mogla opustiti. Ponekad, nakon što izađem da obavim neke poslove, nije mi se žurilo da se vratim i želela sam da ostanem još malo na otvorenom da razbistrim glavu. Videla sam da sve što je sestra u kući naših domaćina morala da obavi jeste da skuva tri obroka dnevno, a onda je mogla da se odmori i da čita Božje reči u slobodno vreme. Bila sam veoma zavidna i nedostajala su mi ona vremena kada sam bila zadužena samo za jedan zadatak i kada sam imala vremena i da se opustim. Sada je obim posla bio toliko velik da sam imala osećaj kao da se svaki dan suočavam sa poslom čim oči otvorim. Smatrala sam da je suviše teško živeti na taj način! Izgledalo je kao da izvršavam svoju dužnost, ali iznutra sam bila puna otpora. Kada sam odgovarala na pitanja braće i sestara, osećala sam da ispunjavam zadatke kao da su zaduženja i nisam se trudila da razmišljam o tome kako da postignem bolje rezultate. Samo sam želela da stvari brzo završim kako bih mogla da se odmorim i opustim. Kad je bilo mnogo pitanja, iznervirala bih se i izgubila bih živce, i osećala bih se zaista deprimirano.

Jednom sam otišla kući da se pobrinem za neke stvari i čim sam ušla, osećala sam se kao da je sav moj teret nestao. Nije bilo posla i mogla sam da radim šta god sam htela. Bilo je tako udobno živeti na ovaj način! Mogla sam da završim sve što je trebalo za samo jedan dan, ali sam na kraju ostala dva dana. Imala sam osećaj krivice, znajući da je trebalo da se vratim odmah nakon što sam završila svoje poslove, ali onda sam pomislila da bih, pošto retko dolazim kući, mogla ostati samo još jedan dan da se malo opustim! Kasnije je sestra Vang Đing tražila da požurim nazad i da se pobrinem za neki posao, tako da mi nije preostalo ništa drugo nego da se vratim. Pošto sam uvek bila pasivna i negativna u svojoj starešinskoj dužnosti, moje stanje se samo pogoršavalo, te nisam postizala nikakve rezultate u svojoj dužnosti. Nisam se promenila, čak ni uz zajedništvo i pomoć svojih starešina, pa sam na kraju smenjena. Tada nisam promišljala o sebi. Tek sam kasnije, kada sam obavljala dužnost zalivanja i srela sestru koju sam poznavala od ranije, bila pomalo dirnuta. Ta sestra je bila na obuci za starešinu više od godinu dana, brzo je napredovala, a njeno zajedništvo na okupljanjima je bilo vrlo praktično. Videla sam da je njen život brzo napredovao, uprkos tome što je starešinski posao podrazumevao mnogo briga, teškoća i iscrpljenosti. Ali što se mene tiče, nastavila sam da se opirem svojoj starešinskoj dužnosti i dozvolila sam svom telu da se opusti i oseća udobno. Ali, šta sam dobila od toga? Ako ne promenim stav prema svojoj težnji, zbog koje sam uvek pazila na svoje telo i plašila se teškoća i iscrpljenosti, moj život nikada neće napredovati, bez obzira na to koliko ću još godina nastaviti da verujem u Boga. Razmišljajući o tome, stalno sam se pitala: „Zbog čega tačno verujem u Boga? Šta ja zaista želim od svoje vere u Boga? Da li ću nastaviti ovako? Kad bih se pobunila protiv svog tela, izdržala poteškoće, platila cenu i vršila svoju dužnost svim srcem, zar ne bih zadobila više istina?”

Kasnije sam pročitala Božje reči koje kažu: „Neki su ljudi uvek površni i iznalaze načine da zabušavaju dok obavljaju svoje dužnosti. Crkveni posao ponekad zahteva užurbanost, ali oni naprosto žele da rade kako im se prohte. Ako se nekoliko dana fizički ne osećaju sasvim dobro ili su loše volje i neraspoloženi, neće biti spremni da podnose muke i da plate cenu za obavljanje crkvenog posla. Naročito su lenji i željni udobnosti. Kad im nedostaje motivacija, telo im postaje tromo i nevoljni su da se pokrenu, ipak, plaše se da će ih starešine orezivati i da će ih braća i sestre nazvati lenjim, pa im nema druge nego da nevoljno obavljaju posao zajedno sa svima drugima. Međutim, zbog toga će se osećati krajnje nenaklonjeno, nesrećno i nevoljno. Osećaće da im je naneta nepravda, osećaće se uvređeno, iznervirano i iscrpljeno. Oni žele da postupaju shodno svojoj volji, ali se ne usuđuju da se odupru ili da se usprotive zahtevima i odredbama Božje kuće. Shodno tome, s vremenom u njima počinje da nastaje određena emocija – sputanost. Kad ta emocija sputanosti u njima pusti koren, postepeno će početi da deluju bezvoljno i slabo. Poput mašine, više neće imati jasno razumevanje o onome što rade, već će i dalje svakodnevno raditi ono što im se kaže, na način kako im je rečeno. Iako će spolja posmatrano nastaviti da svoje zadatke obavljaju bez zaustavljanja, bez zastajkivanja, ne iskačući iz okruženja obavljanja svojih dužnosti, u srcu će se ipak osećati sputano, i smatraće da im je život iscrpljujuć i pun nepravde. Trenutno je njihova najveća želja da jednoga dana više ne budu pod kontrolom drugih, da ih odredbe Božje kuće više ne ograničavaju i da se oslobode od uređenja Božje kuće. Žele da rade ono što im se prohte, kad im se to prohte, da rade malo ako se osećaju dobro i nimalo ako se ne osećaju dobro. Žude za slobodom od ikakve krivice, od toga da ikada budu orezivani, i od svačijeg nadziranja, nadgledanja odnosno od toga da im iko komanduje. Kad bude došao taj dan, smatraju da će to biti veliki dan i da će se oni osećati tako slobodno i oslobođeno. Međutim, i dalje nisu spremni da odu ili da odustanu; plaše se da ako ne obavljaju svoje dužnosti, budu li jednog dana zaista radili ono što im se prohte i ako budu slobodni i oslobođeni, da će se tada prirodno udaljiti od Boga i boje se da, ako ih Bog više ne bude želeo, neće moći da dobiju nikakve blagoslove. Neki ljudi se nađu u dilemi: ako braći i sestrama pokušaju da gunđaju, biće im teško da progovore. Ako se u molitvi obrate Bogu, osetiće nemoć da otvore usta. Ako se žale, osetiće da su sami krivi. Ako se ne žale, osećaće se nelagodno. Pitaju se zašto im je život tako pun pritužbi, tako oprečan njihovoj volji i tako iscrpljujuć. Ne žele tako da žive, ne žele da budu u skladu sa svima, hteli bi da rade ono što žele, kako to žele i pitaju se zašto to ne mogu da ostvare. Nekada su osećali samo fizičku iscrpljenost, ali im je sada i srce umorno. Ne shvataju šta im se događa. Recite Mi, zar to nije izazvano emocijama sputanosti? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Pročitavši Božje reči, najzad sam shvatila da razlog za takav osećaj deprimiranosti i bola u mojoj starešinskoj dužnosti nije bio to što je dužnost užurbana ili iscrpljujuća, već to što je moj način razmišljanja pogrešan. Neprestano sam težila telesnim udobnostima i uživanjima, pa kada je dužnost bila malo užurbana ili zamorna, a moje telo nije bilo zadovoljeno, osećala sam se deprimirano i bolno. Obim posla se naročito povećao nakon što je moja sestra saradnica prebačena i svaki dan je bilo posla koji je trebalo uraditi. Tada bih se iznervirala i dobila želju da nekoga ukorim i da se izderem na njih. Čak sam zavidela sestri u kući naših domaćina na tome što je imala tako laku i jednostavnu dužnost. Shvatila sam da nisam težila tome da pravilno obavljam svoju dužnost, već samo fizičkoj udobnosti. Neprestano sam živela usred emocija deprimiranosti, odnosila sam se prema svojoj dužnosti kao da je nevažna, nisam imala nikakav osećaj odgovornosti i nisam uopšte bila vredna poverenja. Zaista sam učinila da me se Bog gnuša!

Pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči koje su mi pomogle da donekle shvatim koren moje težnje za telesnim udobnostima. Svemogući Bog kaže: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Iz razotkrivanja Božjih reči, shvatila sam da moje nazadovanje i izopačenost proističu iz toga što sam uvek živela prema sotonskim otrovima poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, zatim „Život je samo dobra hrana i lepa garderoba” i „Život je kratak, pa uživaj dok možeš”. Pridavala sam preveliki značaj fizičkom uživanju, misleći da je život kratak, te da moram prema sebi da se dobro ophodim i da ne dozvolim da moje telo trpi bilo kakve poteškoće. Setila sam se svojih prijemnih ispita na fakultetu. Dok su drugi učili do kasno u noć i vredno radili, za mene je to bio prebrz tempo i bilo mi je iscrpljujuće, tako da nikad nisam ostajala budna do kasno da učim, misleći da je to u redu sve dok održavam ocene. Nakon što sam došla u crkvu da vršim svoju dužnost, nastavila sam život sa takvim načinom razmišljanja. Kada je moja starešinska dužnost zahtevala od mene da patim i da platim cenu, pa nisam mogla da se prepustim fizičkoj udobnosti, osećala bih se baš deprimirano i potišteno. Glava bi mi bila puna misli o tome da se ne umaram i da svoje fizičke interese stavim na prvo mesto i potpuno bih zanemarila svoje odgovornosti i dužnosti. Iako sam preuzela tako važnu dužnost, nisam razmišljala o tome kako da postignem dobre rezultate pri svakom zadatku niti kako da ispunim svoje odgovornosti. Razmišljala sam samo o sopstvenoj udobnosti i udovoljavala sam svojim telesnim željama, a kad god je bilo dodatnih poteškoća, bila sam zlovoljna i želela sam da pobegnem od njih. Videla sam da sam bila neverovatno sebična i ogavna i da su mi u potpunosti nedostajali savest i razum. Istinu govoreći, kad vratim film unazad, iako je mom telu privremeno bilo udobno, ja nisam zadobila nikakvu istinu niti sam vršila svoju dužnost. Nisam imala nimalo integriteta i dostojanstva. Ovakav život nije imao ni smisla ni vrednosti. Razmišljajući o tome, zaista sam mrzela sebe, osećala sam da strašno dugujem Bogu i nisam želela više da živim tako.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji me je zaista dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Kakvi su ljudi koji se posvećuju svom pravom poslu? To su ljudi koji svoje osnovne potrebe, kao što su hrana, odeća, sklonište i prevoz, posmatraju na jednostavan način. Dokle god te stvari odgovaraju normalnom standardu, njima je to dovoljno. Njima je mnogo više stalo do njihovog puta u životu, do njihove misije kao ljudskih bića, do njihovog životnog pogleda i vrednosti. O čemu po ceo dan razmišljaju ljudi koji ne obećavaju? Uvek razmišljaju o tome kako da zabušavaju, kako da smicalicama izbegnu odgovornost, kako da se dobro najedu i zabave, kako da žive fizički lagodno i udobno, ne razmišljajući o pravim stvarima. Stoga se u okruženju i sredini u kojima obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući osećaju sputano. Božja kuća ljudima nalaže da steknu određeno osnovno i profesionalno znanje koje se odnosi na njihove dužnosti, kako bi što bolje mogli da ih obavljaju. Božja kuća ljudima nalaže da često jedu i piju Božje reči kako bi što bolje mogli da shvate istinu, da uđu u istina-stvarnost i da saznaju koja su načela za svaki postupak. Sve ove stvari o kojima Božja kuća vodi razgovore u zajedništvu i koje pominje odnose se na teme, praktične stvari i tome slično, koji spadaju u domen ljudskog života i obavljanja njihovih dužnosti, i one imaju za cilj da ljudima pomognu da se posvete svom pravom poslu i da idu pravim putem. Ovi pojedinci koji se ne posvećuju svom pravom poslu i koji rade šta im se prohte ne žele da rade ove prave stvari. Krajni cilj koji žele da postignu radeći ono što im se prohte jesu fizička udobnost, zadovoljstvo i lagodnost, te da ni na koji način ne budu ograničeni niti da im se nanosi nepravda. Cilj im je da u dovoljnoj meri mogu da jedu sve ono što žele i da rade šta im se prohte. Zbog kvaliteta njihove ljudskosti i njihovih unutrašnjih težnji često se osećaju sputano. Koliko god da s njima u zajedništvu razgovarate o istini, neće se promeniti, a njihova se sputanost neće razrešiti. Naprosto su takvi ljudi; naprosto predstavljaju stvari koje se ne posvećuju svom pravom poslu. Iako spolja posmatrano ne izgledaju kao da su počinili neko veliko zlo ili da su loši ljudi i premda deluju kao da jedino nisu uspeli da se pridržavaju načela i propisa, u stvarnosti, priroda-suština im je takva da se ne posvećuju svom pravom poslu niti idu pravim putem. Takvim ljudima nedostaju savest i razum normalne ljudskosti i ne mogu da postignu inteligenciju normalne ljudskosti. (…) U društvu, koji su to ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu? To su gotovani, budale, zabušanti, huligani, siledžije i besposličari – takvi ljudi. Oni ne žele da nauče nikakve nove veštine niti da steknu ikakve sposobnosti, ne žele da grade ozbiljnu karijeru niti da pronađu posao kako bi preživeli. Društvo na njih gleda kao na gotovane i besposličare. Ubacuju se u crkvu, a zatim žele da zabadava dobiju nešto i da steknu svoj deo blagoslova. Oni su oportunisti. Ti oportunisti nisu nikad spremni da izvršavaju svoje dužnosti. Ako se stvari ne odvijaju po njihovom, čak i u najmanjoj meri, osećaju se sputano. Uvek žele da žive slobodno, ne žele da obavljaju nikakav posao, a ipak bi da jedu finu hranu i lepo se oblače, da jedu šta požele i spavaju kad im se prohte. Bude li takav dan došao, smatraju da će to sigurno biti divno. Ne žele da istrpe ni najmanju teškoću i žude za životom u uživanju. Takvim ljudima je iscrpljujuće čak i da žive; sputani su negativnim emocijama. Često se osećaju umorno i zbunjeno jer ne mogu da rade šta im se prohte. Ne žele da se posvete svom pravom poslu niti da se pozabave onim pravim stvarima. Ne žele da se drže posla i da ga stalno izvršavaju od početka do kraja, posmatrajući ga kao svoju profesiju i dužnost, kao svoju obavezu i odgovornost; ne žele da ga završe i postignu rezultate, niti da ga izvrše na najbolji mogući način. Nikada na taj način nisu razmišljali. Žele samo da postupaju površno i da svoju dužnost koriste kao način da zarade za život. Kad se suoče sa manjim pritiskom ili sa nekim oblikom kontrole ili kad se od njih zahteva nešto viši standard, odnosno kad ih nateraju da preuzmu malo odgovornosti, osećaju se neprijatno i sputano. U njima nastaju ove negativne emocije, život im deluje isrcrpljujuće i očajni su. Jedan od osnovnih razloga zašto im život deluje iscrpljujuće je taj što takvim ljudima nedostaje razum. Razum im je oštećen, po ceo dan se prepuštaju fantazijama, žive u snu, u oblacima, uvek zamišljajući najluđe stvari. Zato je njihovu sputanost vrlo teško rešiti. Nisu zainteresovani za istinu, oni su bezvernici. Jedino što možemo jeste da ih zamolimo da napuste Božju kuću, da se vrate u svet i da pronađu sopstveno lagodno i udobno mesto” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Kada sam pročitala Božje reči koje govore o onima koji se „ne posvećuju svom pravom poslu” ili koji su „gotovani” i „besposličari”, strašno su me žacnule i duboko uznemirile. Gotovani i besposličari su najniži, najizopačeniji ljudi. Dani im prolaze u jelu, piću i zabavi i nemaju ozbiljnih težnji. Nepouzdani su u svemu što rade, nedosledni su i nemaju osećaj odgovornosti. Moja težnja je bila ista kao kod besposličara. Kao starešina, nisam svakodnevno razmišljala to tome kako da vršim svoje dužnosti dobro, niti kako da preuzmem svoje odgovornosti. Umesto toga, uvek sam razmišljala o tome kako da svom telu obezbedim udobnost i olakšanje, a pri najmanjoj poteškoći, opirala sam se i osećala nezadovoljstvo. Prema svojoj dužnosti sam se uvek odnosila kao prema smetnji i uopšte nisam vodila računa o svojim pravim zadacima. Videla sam da nisam vredna poverenja i da uopšte nemam bogobojažljivo srce. Čak i nevernici veruju u „bez muke, nema nauke”, kao i da čovek mora da istrpi poteškoće i plati cenu da bi opstao. Ali ja nisam mogla da podnesem nikakvu patnju i na najmanju neudobnost bih se pobunila. Nisam li bila potpuno beskorisna? Ako ne promenim ovaj izopačeni način razmišljanja i nastavim da izbegavam pravi posao koji treba da radim, na kraju ću biti isključena. Bog spasava one koji iskreno veruju u Njega, streme ka istini i odgovorno izvršavaju svoje dužnosti. Ti ljudi se fokusiraju na svoje prave poslove i brinu o svojim pravim dužnostima, pa čak i ako im njihove dužnosti uzrokuju patnju ili umor, oni se ne žale i izvršavaju ih svesrdno. Želela sam da ubuduće budem neko ko se brine o svojim pravim dužnostima.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i pronašla sam put primene. Svemogući Bog kaže: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? (…) Sa jedne strane, reč je o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Sa druge strane, radi se o tome da, u okviru svojih mogućnosti i sposobnosti, učinite ono najbolje što možete, makar da dostignete ono stanje u kome sebi nećete ništa prebacivati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, tokom svog života moraš posedovati određeno razumevanje načela koje ljudi u životu treba da shvate. Recimo, kakvim putem ljudi treba da idu, kako treba da žive i kako da žive smislenim životom – treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života. Ovaj život se ne sme živeti uzalud i čovek na zemlju ne sme doći uzalud. Sa druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze, ali treba da postigneš makar nešto. (…) Vrednost ljudskog života i pravi put kojim treba ići podrazumevaju postizanje nečeg vrednog i dovršavanje jednog ili više vrednih poslova. To ne nazivamo karijerom, već to zovemo pravim putem i ujedno pravim zadatkom. Recite Mi, da li je vredno da čovek plati određenu cenu kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, stremio ka istini i do nje došao? Ako zaista želiš da stremiš ka shvatanju istine, ako želiš da se u životu zaputiš pravim putem, da pravilno obavljaš svoju dužnost i živiš vrednim i smislenim životom, tad nećeš oklevati da uložiš poslednji atom svoje energije, da platiš svaku cenu i pokloniš sve svoje vreme i svoje dane. Ako tokom ovog perioda doživiš neku manju bolest, to neće biti važno, neće te slomiti. Nije li ovo daleko nadmoćnije od čitavog života provedenog u udobnosti, slobodi i dokolici, u negovanju fizičkog tela da bude uhranjeno i zdravo da bi se na kraju postigla dugovečnost? (Jeste.) Koja od ove dve mogućnosti je dragocen život? Koja može doneti utehu i odsustvo kajanja kada se ljudi na samom kraju suoče sa smrću? (Život smislenim životom.) Život smislenim životom. To znači da si u svom srcu nešto zadobio i da osećaš utehu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam čemu ljudi treba da teže da bi imali smislen i vredan život. Život je tako kratak, tako da treba da činimo smislene stvari u ovom ograničenom vremenu. Stremljenje ka istini i ispunjavanje naših dužnosti jedini su načini da izbegnemo uzaludan život. Kada se Božje delo završi, neće nam ostati žaljenje ili osećaj da nešto dugujemo i naša srca će se osećati smireno i spokojno. Razmišljala sam o tome kako sam nekada živela za svoje telo. Čak bi i najmanja poteškoća ili iscrpljenost u mojim dužnostima učinila da se osećam deprimirano, nezadovoljno i da se opirem. Živela sam bez ljudskog obličja i nisam izvršavala svoje dužnosti dobro. Sve što sam ostavljala za sobom, bio je osećaj krivice, kao i osećaj da dugujem nešto, i na kraju, nisam zadobila nikakvu istinu. Zaista sam traćila svoje vreme! Pomislila sam u sebi: „Ne mogu da nastavim da živim tako besciljno. Srećom, imam priliku da prihvatim Božje delo poslednjih dana. To je Božja milost i uzvišenje i trebalo bi da preuzmem svoje odgovornosti, da naučim da se pobunim protiv svog tela i da postanem osoba koja vodi brigu o svojoj pravoj dužnosti.” Razmišljajući o svemu ovom, srce mi je bilo zaista radosno i znala sam čemu da ubuduće težim.

Kasnije sam ponovo izabrana za crkvenog starešinu i osećala sam se zaista zahvalno. Takođe sam cenila tu priliku i želela sam da vršim svoje dužnosti kako treba. Nakon što sam postala starešina, bilo je puno posla svakog dana, a kada sam imala previše toga da rešavam u svojoj dužnosti i dalje sam razotkrivala brigu za svoje telo i nisam želela da duboko razmišljam o stvarima, ali onda sam se setila Božjih reči: „Da li je vredno da čovek plati određenu cenu kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, stremio ka istini i do nje došao? Ako zaista želiš da stremiš ka shvatanju istine, ako želiš da se u životu zaputiš pravim putem, da pravilno obavljaš svoju dužnost i živiš vrednim i smislenim životom, tad nećeš oklevati da uložiš poslednji atom svoje energije, da platiš svaku cenu i pokloniš sve svoje vreme i svoje dane. Ako tokom ovog perioda doživiš neku manju bolest, to neće biti važno, neće te slomiti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Božje reči su mi dale veru i snagu i znala sam da više ne mogu da budem površna u svojim dužnostima samo da bih udovoljila svom telu i da je fizička udobnost samo privremena, ali i to da će mi, ako ne uložim sav svoj trud u svoje obaveze, ostati žaljenje i osećaj da dugujem nešto, a to su stvari koje se nikada ne mogu izbrisati. Stoga sam se molila Bogu kako bih se pobunila protiv sebe, dozvoljavajući mom srcu da bude spokojnije i pomažući mi da svesrdno sarađujem. Počela sam da razmišljam kako da postignem stvarne rezultate u svom radu, a kad god bih se suočila sa nečim što nisam razumela, razgovarala bih o tome sa ostalima i tražila bih istina-načela u Božjim rečima. Iako je obavljanje svojih dužnosti na ovaj način bilo užurbanije, zahtevalo od mene da preuzmem više briga i ostavljalo mi manje vremena da se opustim, stekla sam mnogo više i moj život je bio sve ispunjeniji. Takođe sam prestala da tako lako upadam u stanje negativnosti i deprimiranosti. Taj moj preobražaj bio je rezultat Božjih reči. Hvala Bogu!