U julu 2014. godine, izabrana sam za propovednicu. U to vreme mi je nedostajala razboritost, pa sam sledila moju sestru saradnicu u prijavljivanju jednog starešine okruga, što je dovelo do haosa u radu. Kasnije, nakon istrage, postalo je jasno da je starešina okruga bio sposoban da obavlja stvaran posao i da je moja sestra saradnica namerno pokušala da pronađe greške kako bi napala starešinu okruga i ometala rad crkve. Tada sam shvatila da sam bila navedena na pogrešan put i smatrala sam da sam počinila veliko zlo i težak prestup. Iako mi je crkva ipak dala priliku da se pokajem, plašila sam se da ću počiniti još prestupa i biti isključena. Zbog tog straha sam živela u stalnom stanju opreza, nesposobna da promenim kurs. Kao rezultat toga, smenjena sam jer nisam bila efikasna u svojim dužnostima. U to vreme sam smatrala da je moje razumevanje istine plitko i da bi bilo bolje da ubuduće ne služim kao starešina ili delatnik, jer ako počinim ozbiljne prestupe i budem proterana, izgubiću svoju šansu za spasenje. Mislila sam da bi bilo malo bezbednije preuzeti obične dužnosti, gde bi crkvene starešine i delatnici snosili odgovornost za sve probleme i moje spasenje ne bi bilo ugroženo. U to vreme nisam tragala za istinom kako bih rešila ovaj problem.

U oktobru 2023. godine, izabrana sam za starešinu okruga. Bila sam pomalo zabrinuta, razmišljajući: „Nadgledaću rad nekoliko crkava. Šta ako nešto ozbiljno pođe po zlu? Kako da snosim odgovornost? Ako sakupim još prestupa, zar to neće uništiti moju nadu u spasenje?” Ali moja savest mi je govorila da u vreme nevolje, kada su mnoge starešine i delatnici uhapšeni, kao član crkve, ne mogu biti tako sebična i izbegavati svoju dužnost samo da bih zaštitila svoje interese. Zato sam odlučila da u tom trenutku sarađujem, nadajući se da će kasnije biti izabrana prikladnija osoba i omogućiti mi da se povučem sa tog položaja. Ubrzo nakon toga, jedan Juda je izdao sestru Li Jun, koja je radila sa mnom, pa nije više mogla da dolazi da vrši svoje dužnosti. Zato sam morala mnoge zadatke da rešavam sama. Brinula sam se da bi loše obavljanje posla moglo naškoditi radu crkve i dovesti do toga da počinim prestupe. U to vreme je trebalo da se reši jedna prijava. Međutim, plašila sam se da ću napraviti greške i da ću snositi potencijalnu odgovornost, što bi moglo uticati na moje buduće izglede i odredište. Zato sam rekla Li Jun da ne znam kako to da rešim i zamolila sam je da napiše pismo kako bi se time pozabavila. Iako me je ohrabrivala da se obučim u rešavanju takvih zadataka, ipak se nisam usudila da to uradim i prepustila sam ga njoj. Tokom kasnije saradnje sa Li Jun, preuzimala sam samo one zadatke za koje sam bila sigurna, a na nju sam prebacivala važnije i izazovnije poslove. Ona je zbog toga bila pod pritiskom i njen rad nije davao dobre rezultate. U novembru 2023. godine, crkva je morala da izabere dvoje novih starešina, a ja sam zamoljena da budem domaćin izbora. Mislila sam da biranje i korišćenje ljudi uključuje sposobnost raspoznavanja. Šta ako ne budem mogla da ih prozrem i izaberem pogrešne ljude? Ranije, dok sam bila propovednica, izabrala sam pogrešnog crkvenog starešinu, što je odložilo život-ulazak braće i sestara. Već sam počinila jedan prestup, pa sam bila jako zabrinuta da ću ponovo izabrati pogrešne ljude. Pomislila sam: „Ja izvršavam svoju dužnost kako bih pripremila dobra dela. Ne mogu završiti sa dosijeom punim prestupa.” Zbog samog razmišljanja o svemu tome, bila sam pod velikim pritiskom i nisam mogla noću da spavam. Zapitala sam se: „Šta ako zamolim Li Jun da se preruši i da bude domaćin izbora. Na taj način, ako nešto krene po zlu, ona će biti odgovorna, a ne ja.” Međutim, znala sam da je bezbednost Li Jun ugrožena. Ako se pojavi, to bi moglo dovesti do njenog hapšenja, što bi imalo još gore posledice. Shvatila sam da ne mogu to da učinim i da ću morati sama da budem domaćin izbora.

Kasnije sam shvatila da moje stanje nije u redu i počela sam da razmišljam o sebi. Zašto sam se toliko plašila preuzimanja odgovornosti? Molila sam se Bogu, tražeći od Njega da me prosveti kako bih razumela svoje probleme. Posle sam naišla na ove reči Božje: „Neki ljudi se plaše da preuzmu odgovornost dok obavljaju svoju dužnost. Ako im crkva zada posao, prvo će proveriti da li taj posao od njih zahteva da preuzmu odgovornost, a ako je to slučaj, neće ga prihvatiti. Njihovi uslovi za obavljanje dužnosti su, kao prvo, da to mora biti neobavezan posao; kao drugo, da nije zahtevan niti naporan; i kao treće, da bez obzira na to šta rade, ne preuzimaju nikakvu odgovornost. To je jedina vrsta dužnosti koju preuzimaju. O kakvoj se to osobi radi? Zar to nije ljigava, lažljiva osoba? Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba? Od kakve bi koristi mogla da bude Božjoj kući? Delo Božje kuće ima veze sa delom borbe protiv Sotone, kao i sa širenjem jevanđelja carstva nebeskog. Koja dužnost ne podrazumeva odgovornost? Da li biste rekli da mesto starešine nosi sa sobom odgovornost? Zar odgovornost starešine nije utoliko veća i zar on ne mora da preuzme još veću odgovornost? Bez obzira na to da li širiš jevanđelje ili svedočiš ili praviš video-snimke i tako dalje – bez obzira na to šta je tvoj posao – dokle god on potpada pod istina-načela, on sa sobom nosi odgovornosti. Ako u obavljanju tvoje dužnosti nema načela, to će uticati na delo Božje kuće, a ako se plašiš da preuzmeš odgovornost, onda ne možeš da obavljaš nijednu dužnost. Da li je neko ko se plaši da preuzme odgovornost u obavljanju svoje dužnosti kukavica ili postoji problem sa njegovom naravi? Morate biti u stanju da uočite razliku. To u stvari nije pitanje kukavičluka. Ako je ta osoba jurila za bogatstvom ili je radila nešto u svom interesu, kako je tada mogla da bude tako hrabra? Bila je spremna na svaki rizik. Ali kada čini stvari za crkvu, za Božju kuću, ne preuzima nikakav rizik. Takvi ljudi su sebični i podli, najvarljiviji od svih. Svako ko ne preuzme odgovornost za obavljanje svoje dužnosti nije nimalo iskren prema Bogu, a da ne govorimo o njegovoj odanosti. Koji čovek se usuđuje da preuzme odgovornost? Koji čovek ima hrabrosti da nosi teško breme? Onaj koji preuzima vođstvo i hrabro istupa u najvažnijem trenutku za rad Božje kuće, onaj ko se ne plaši da snosi tešku odgovornost ni da istrpi velike nedaće kada vidi delo koje je presudno i najvažnije. Onaj ko je odan Bogu, dobar Hristov vojnik. Da li je istina da svako ko se plaši da preuzme odgovornost u svojoj dužnosti to čini zato što ne shvata istinu? Ne; problem leži u njihovoj ljudskosti. Oni nemaju osećaj za pravdu niti za odgovornost, oni su sebični i podli ljudi, nisu iskreni vernici u Boga i ni najmanje ne prihvataju istinu. Zato oni ne mogu da budu spaseni. Vernici u Boga moraju da plate veliku cenu da bi zadobili istinu i naići će na mnoge prepreke da bi je primenjivali. Moraju da se odreknu nekih stvari, da napuste svoje telesne interese i da istrpe određenu patnju. Tek tada će uspeti da sprovedu istinu u delo. Dakle, može li onaj ko se plaši da preuzme odgovornost da primenjuje istinu? On svakako ne može da primenjuje istinu, a kamoli da je zadobije. On se plaši da primenjuje istinu, da doživi gubitak svojih interesa; plaši se da će biti ponižen, da će biti omalovažavan i da će ga osuđivati, i ne usuđuje se da primenjuje istinu. Shodno tome, ne može da je zadobije, i bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne može da dođe do Njegovog spasenja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (1. deo)”). Kada sam pročitala Božje reči poput „sebični”, „podli” i „problem leži u njihovoj ljudskosti”, bila sam duboko uznemirena i uzrujana. Shvatila sam da zaista posedujem te osobine. Iako sam preuzela ulogu starešine, nisam imala istinski teret. Uvek sam se brinula da nešto neću uraditi dobro i da ću snositi odgovornost, bojeći se da ću, ako počinim prestupe, izgubiti priliku za spasenje. Zbog toga sam radije obavljala zadatke koji nisu uključivali preuzimanje odgovornosti, a teške poslove sam svaljivala na Li Jun. Uglavnom sam ja bila odgovorna za rešavanje prijava. Iako nisam bila upoznata sa načelima, bila sam sposobna da sarađujem na nekim zadacima uz smernice i pomoć Li Jun. Međutim, plašila sam se odgovornosti za eventualne greške u obradi. Zato sam koristila svoj nedostatak razumevanja kao izgovor da posao svalim na Li Jun. Plašila sam se, naročito tokom crkvenih izbora, kada Li Jun nije mogla da bude domaćin iz bezbednosnih razloga, da ću izabrati pogrešne ljude, počiniti prestupe i ugroziti svoje buduće izglede. Zato sam želela da ona bude domaćin izbora, ne vodeći računa o njenoj bezbednosti niti o radu crkve u celini. Kad god bi se radilo o stvarima koje uključuju snošenje odgovornosti, prebacivala bih ih na druge, plašeći se da bi, ako se loše pokažem, to rezultiralo prestupima koji bi mogli uticati na moje izglede i odredište. Nedostajala mi je odanost Bogu i odgovornost za svoje dužnosti. Kako sam samo bila sebična i ogavna! Kao što Bog razotkriva: „Ne želi da snosi ni najmanju odgovornost. Plaši se čak i da će mu lišće kad pada s drveća razbiti glavu. Koju dužnost može da obavlja takva osoba?” Baš tako, zaista sam bila takav tip osobe. Svaka osoba koja je odana Bogu i ima ljudskost, kada vidi da je crkvenom radu potrebna saradnja ljudi, osećala bi da joj je dužnost da preuzme odgovornost na sebe i tražila bi istina-načela kako bi ispunila tu dužnost. Međutim, kao član Božje kuće, nisam imala obzira prema Božjim namerama u svojoj dužnosti. Umesto toga, prvo sam razmišljala o tome koliko je ozbiljna odgovornost koju ću preuzeti i bila sam preterano oprezna i obazriva. Da bih se zaštitila, prebacila sam mnoge zadatke na Li Jun. Bila sam zaista sebična i ogavna! Ukoliko se ne promenim, neću moći dobro da obavljam nijednu dužnost i na kraju ću postati beskorisna. Rekla sam sebi da više ne mogu da izbegavam svoje dužnosti. Bez obzira na to da li sam razumela ili ne, prvo bi trebalo da prihvatim dužnost, da tražim načela i da dam sve od sebe da je izvršim.

Krajem decembra 2023. godine, crkva je morala da izabere nadzornike koji bi bili odgovorni za rad na jevanđelju i zalivanju. Ponovo sam se zabrinula, razmišljajući: „I propovedanje jevanđelja i zalivanje pridošlica su ključni crkveni zadaci. Nisam baš upoznata sa članovima crkve ovde. Šta ako izaberem neodgovarajuće ljude i odložim rad? Kako da snosim tu odgovornost?” Shvatila sam da ponovo živim u stanju opreza i pogrešnog razumevanja. Zato sam se molila Bogu, tražeći od njega da me vodi ka razumevanju mojih problema. Jednog jutra sam pročitala ove Božje reči: „Antihristi u svom srcu taje ovakve stvari, a sve one predstavljaju pogrešno razumevanje Boga, protivljenje Bogu, osudu Boga i otpor prema Bogu. Oni nemaju nikakvo znanje o Božjem delu. Dok krišom posmatraju Božje reči, krišom posmatraju Božju narav, identitet i suštinu, oni dolaze do takvih zaključaka. Duboko u svom srcu antihristi drže zakopane ove stvari, opominjući sebe: ’Oprez je majka sigurnosti; bolje je podviti se ispod radara; grom uvek u najviše drvo udara; i tamo na vrhu si sasvim sȃm! Bez obzira na sve, nikad ne budi to najviše drvo, nikada se ne penji previsoko; ko visoko leti, nisko pada.’ Oni ne veruju da su reči Božje istina i ne veruju da je Njegova narav pravedna i sveta. Sve ovo posmatraju kroz ljudske predstave i uobrazilje, a Božjem delu pristupaju iz ljudske perspektive, sa ljudskim mislima i ljudskim lukavstvom, koristeći logiku i razmišljanje Sotone da bi opisali Božju narav, identitet i suštinu. Očigledno, antihristi ne samo da ne prihvataju niti priznaju Božju narav, identitet i suštinu, već su i prepuni predstava, protivljenja i buntovništva prema Bogu i nemaju ni trunku stvarnog znanja o Njemu. Određenje antihristȃ o Božjem delu, Božjoj naravi i Božjoj ljubavi je propraćeno znakom pitanja – počiva na sumnji, a oni su prepuni skepticizma i povodom toga prepuni poricanja i klevete; pa šta je onda sa Njegovim identitetom? Božja narav predstavlja Njegov identitet; uz takav odnos prema Božjoj naravi kao što je njihov, i njihov odnos prema Božjem identitetu je više nego jasan – direktno poricanje. Ovo je suština antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (6. deo)”). „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. Ako neko nema ovaj ispravan stav i u potpunosti je iskvaren ličnim namerama, ako je pun varljivih spletki i obelodanjenih iskvarenih naravi, a kada se pojave problemi, pribegava pretvaranju, sofizmu i samoopravdavanju i tvrdoglavo odbija da prizna svoja dela, onda takva osoba ne može biti spašena. Oni uopšte ne prihvataju istinu i u potpunosti su razotkriveni. Ljudi koji nisu u pravu i koji ne mogu nimalo da prihvate istinu, u suštini su bezvernici i mogu se samo eliminisati. (…) Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam videla da antihristi ne veruju u Božju pravednost, niti u to da u Božjoj kući vlada istina. Oni veruju da što veću odgovornost preuzmu, to će više prestupa počiniti, pa će tako imati manje nade u spasenje. Stoga, oni neprestano pogrešno razumeju Boga i na oprezu su od Njega, te nikada ne daju sve od sebe u svojim dužnostima. Oni se štite koristeći filozofije za ovozemaljsko ophođenje i izuzetno su sebični i varljivi. Shvatila sam da i ja imam narav antihristâ. Verovala sam u izreke „Ko visoko leti nisko pada” i „Opreznost je majka bezbednosti”. Svaki put kada sam bila izabrana za starešinu, želela sam da odbijem. Verovala sam da, kada ne bih bila starešina, ne bih počinila velika zla niti bih lako bila razotkrivena i isključena. Čak i sada, kada sam postala starešina, svoju dužnost sam izvršavala oprezno i krajnje obazrivo, plašeći se da će bilo koji prestup koji počinim uticati na moj ishod i odredište. Nisam razmišljala o tome kako da ispunim svoju dužnost, već mi je glava bila puna lukavih i neuobičajenih misli. Kad god su zadaci uključivali preuzimanje odgovornosti, svalila bih ih na Li Jun. Nikada nisam istinski predala svoje srce Bogu u svojim dužnostima, već sam Boga držala na drugoj strani dubokog ponora u svom srcu i neprestano sam bila na oprezu od Njega. Bila sam lišena svakog razumevanja Božje pravedne naravi. U stvari, Bog se prema svima odnosi pravično. Božja kuća postupa sa svima na osnovu načela. Niko nije smenjen niti iskljućen zbog trenutnog prestupa. Bog gleda na suštinu čoveka, na namere koje stoje iza njegovih postupaka i na njegov stav prema istini. Ako neko prekida i ometa rad, postupajući protivno načelima, i odbija da prihvati istinu čak i nakon što ostali razgovaraju s njim u zajedništvu, nanoseći štetu radu Božje kuće iznova i iznova, onda mora biti smenjen. Setila sam se nekih antihristâ i zlih ljudi koje je crkva proterala. Obavljajući svoje dužnosti, uvek su težili slavi, dobiti i statusu, kršili su radne aranžmane i radili stvari na svoj način. Čak su pokušali da se takmiče sa Bogom za ljude i da kontrolišu Božje izabranike. Nakon što su ostali razgovarali s njima i razotkrili ih, oni se nisu pokajali. Na kraju, crkva ih je proterala na osnovu načela – to je bila Božja pravednost. Ako neko počini neke prestupe u vršenju svojih dužnosti zato što ne razume istinu ili zbog svoje iskvarene naravi, ali je u stanju da prihvati istinu i može da razmišlja o sebi i da spozna sebe nakon što ostali razgovaraju s njim, Božja kuća će mu dati priliku da se pokaje. Na primer, ranije, kada sam bila propovednica, sledila sam drugu osobu u činjenju zlog dela zbog nedostatka razumevanja istine. Uz zajedništvo i pomoć drugih sestara, prepoznala sam svoje greške. Nakon toga, duboko sam zažalila zbog svojih postupaka i bila sam spremna da se pokajem. Crkva me nije proterala, čak mi je dozvolila da nastavim da vršim svoju dužnost, što mi je pokazalo da Božjom kućom vladaju istina i pravednost. Međutim, greškom sam gledala na Boga kao na ovozemaljskog kralja koji je nepravičan i nepravedan i koji osuđuje i kažnjava ljude kada ih uhvati da rade nešto loše. Stalno sam spekulisala o Bogu i bila sam na oprezu od Njega, što je bilo huljenje protiv Boga. Moja narav je bila zaista rđava!

Prisetila sam se istine o tome kako biti poštena osoba koju je Bog podelio s nama. Zato sam potražila odgovarajuće reči Božje da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Uživam u onima koji nisu sumnjičavi prema drugima i volim one koji spremno prihvataju istinu; ovim dvema vrstama ljudi posvećujem veliku pažnju jer su oni u Mojim očima pošteni ljudi. Ako si lažljiv, onda ćeš biti oprezan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati Boga na zemlji”). „Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Nedostaci čoveka tokom njegove službe postepeno se smanjuju stalnim sticanjem iskustva i stalnim procesom njegovog suda; oni ne sprečavaju niti utiču na čovekovu dužnost. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. (…) Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na nekog ko je usavršen i uživa u Božjim blagoslovima nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na nekog čija se narav ne menja nakon što je iskusio grdnju i sud; ta osoba ne doživi da bude usavršena, već biva kažnjena. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Ove reči Božje ispunile su me dubokim mislima. Da, Bog više puta kaže da voli poštene ljude koji mogu da prihvate istinu i da se gnuša varljivih ljudi. Bog navodi Noja kao primer koji bi trebalo da oponašamo. Kada je Bog zapovedio Noju da sagradi barku, on se u to vreme sigurno suočio sa teškoćama, pošto nikada ranije nije sagradio barku. Međutim, on nije bio sputan tim izazovima, niti se brinuo o mogućoj kazni ako ne uradi dobro posao. On je jednostavno prihvatio Božji nalog. Štaviše, otišao je i potražio materijale i molio se Bogu kad god bi naišao na poteškoće. Ako bi neki deo bio urađen pogrešno, on bi ga srušio i ponovo sagradio. Barku je sagradio strogo po Božjim zahtevima. Zbog svoje iskrene vere i pokornosti Bogu, na kraju je primio Božje blagoslove. Razmišljajući o sebi, shvatila sam da sam bila previše varljiva. Dok sam obavljala svoje dužnosti, uvek sam se plašila preuzimanja odgovornosti, brinula sam da ću počiniti prestupe i izgubiti nadu u spasenje. Nedostajao mi je iskren stav. U stvari, kada razmislim, s obzirom na moje iskvarene naravi i na nedostatak razumevanja istine, odstupanja u mojim dužnostima su bila neizbežna. Trebalo bi da naučim kako da se s ovim nosim kako treba, da analiziram gde sam pogrešila, da razmišljam o sebi i da shvatim svoje iskvarene naravi. Kad bih to uradila, stalno bih napredovala, a i moje dužnosti bi se poboljšale. Kada u svojim dužnostima naiđem na stvari koje ne mogu jasno da sagledam, trebalo bi da se molim i da više tragam, da razgovaram sa svojom sestrom saradnicom, ili da potražim pomoć viših starešina. Ne bi trebalo da obavljam svoje dužnosti površno, niti da ih zanemarujem i izbegavam iz straha od snošenja odgovornosti. Na primer, prilikom izbora i korišćenja ljudi, ako u početku izaberem nekoga u skladu sa načelima i on se na kraju pokaže kao pogrešna osoba, onda to ima veze sa putem kojim korača i Božja kuća me neće smatrati odgovornom.

Kasnije sam shvatila da imam još jedno pogrešno gledište. Ranije sam verovala da, kao starešina, što veću odgovornost preuzmem, više ću prestupa nakupiti, pa će na kraju moja šansa za spasenje biti uništena. Mislila sam da je sigurnije biti običan vernik. Ali u stvarnosti, bez obzira na to da li je osoba starešina ili ne, ako ne stremi ka istini i ako njene iskvarene naravi ostanu nepromenjene, ona je na kraju osuđena na uništenje. Kao što Svemogući Bog kaže: „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). Među onima koji su isključeni iz crkve, bilo je mnogo običnih vernika. Neki od njih su razotkriveni kao zli ljudi ili antihristi, dok su drugi razokriveni kao bezvernici. Iako nisu zauzimali visoke položaje, zar nisu svejedno isključeni zbog prekidanja i ometanja rada crkve? Ove činjenice pokazuju da biti razotkriven i isključen nema nikakve veze sa dužnošću koju neko vrši, već sa tim da li stremi ka istini i doživljava promene u svojoj naravi. Shvativši sve to, bila sam spremna da ispravim svoje pogrešno gledište i da usvojim ispravan način razmišljanja kako bih dobro vršila svoju dužnost starešine. Kasnije sam nastavila da biram ljude koji će nadgledati rad na jevanđelju i zalivanju. Neke pojedince nisam mogla da prozrem, pa sam razgovarala sa Li Jun i zatražila sam pomoć viših starešina. Na kraju smo izabrali odgovarajuće ljude. Kada sam otpustila svoju opreznost, oslonila se na Boga i vršila svoju dužnost u skladu sa načelima, osećala sam se puno lakše.

Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da su sotonske filozofije poput „Ko visoko leti nisko pada” i „Opreznost je majka bezbednosti” zablude i jeresi koje kvare ljude. Živeći po takvim verovanjima samo sam postajala sve sebičnija i varljivija, uvek na oprezu od Boga i nesposobna da bez oklevanja preuzmem svoju dužnost. Ovo ne samo da je dovelo do duhovnog potiskivanja i bola, već i do toga da propustim prilike koje sam imala da zadobijem istinu. Božje reči su te koje su me prosvetile i vodile me da razumem svoju iskvarenu narav i koje su mi donekle dale stvarno razumevanje Božje pravedne naravi. Shvatila sam da sve što Bog čini, On to čini za naše spasenje.