Moji roditelji su preminuli kada sam bila mala, pa smo moje dve sestre i ja živele sa bakom od malih nogu, i naša baka je bila ta koja nam je propovedala jevanđelje Gospoda Isusa. Često smo se molile Gospodu i nedeljom išle u crkvu sa bakom. Kada je baka preminula, prešli smo kod ujaka i ujne, koji su nas prihvatili kao da smo njihova deca. Ujna nam je često govorila da je škola najvažnija stvar u životu i da je ona ključ za svetlu budućnost. Nosila sam te reči u svom srcu, misleći da šta god da se desi, ne smem da odustanem od učenja. Vredno sam učila i insistirala sam da idem u školu čak i kada sam bila bolesna. Ocene su mi uvek bile među najboljima u razredu i osvojila sam mnogo nagrada i priznanja.

Nakon izbijanja pandemije koronavirusa 2020. godine, prestala sam da idem u crkvu, i počela sam da čitam Bibliju kod kuće. Nadahnjivali su me sveci o kojima sam čitala u Bibliji, koji su svoj život posvetili Bogu, i postepeno sam razvila želju da služim Bogu. Počela sam da tražim onlajn grupe s kojima bih mogla da se okupljam i u avgustu 2020. godine, prijatelj sa Fejsbuka me je pozvao da prisustvujem onlajn okupljanju. Na okupljanju su mi svedočili o delu Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Kada sam prvi put pročitala reči Svemogućeg Boga, bila sam duboko dirnuta i uzbuđena jer su reči Svemogućeg Boga imale autoritet i otkrivale su mnoge tajne koje ranije nisam razumela. Usled toga, jedva sam čekala da učestvujem na onlajn okupljanjima i u slobodno vreme sam gledala mnogo filmova iz Crkve Svemogućeg Boga i iskustvenih svedočenja braće i sestara. Srce mi je bilo puno radosti i osećala sam se ispunjeno.

Ubrzo sam počela da praktikujem zalivanje pridošlica na internetu. Zbog pandemije sam imala onlajn nastavu, tako da sam imala dosta slobodnog vremena i nije mi bilo previše teško da pronađem ravnotežu između svojih dužnosti i škole. Vremenom su ujak i ujna počeli da brinu da će moje dužnosti uticati na moje studije i zato su me zamolili da prestanem da prisustvujem onlajn okupljanjima. Malo sam se zabrinula, misleći: „Ako mi nije dozvoljeno da učestvujem na onlajn okupljanjima, kako ću obavljati svoje dužnosti? U poslednje vreme sve više pridošlica prihvata delo Svemogućeg Boga i ako ih ne budem zalivala kako treba, njihovi životi će trpeti. To bi bila moja greška i sigurna sam da bi me zbog toga grizla savest.” Zbog toga sam odlučila da nastavim da obavljam svoje dužnosti. Jednog dana, starešina mi je poslala poruku sa pitanjem da li želim da obavljam svoje dužnosti puno radno vreme. Bila sam ushićena i prihvatila sam čim sam dobila tu poruku jer sam konačno mogla da provodim sve svoje vreme dajući se Bogu i tako bi se ostvarila moja želja da celog života služim Bogu. Ali sam takođe imala i neke nedoumice, pa sam se zapitala: „Ako budem radila puno radno vreme, šta će biti s mojim školovanjem? Ako napustim školu, šta će biti s mojom budućnošću? Kako će se ujak i ujna osećati? Oni i dalje očekuju da se jednog dana staram o njima, i da im se odužim za ljubav i trud koji su uložili u moj odgoj.” Upravo tada sam pročitala dva odlomka iz Božjih reči: „Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije što bi mogao da uradi, to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive na zemlji; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo se za onu grupu ljudi koja istinski i iskreno obavlja dužnost stvorenog bića može reći da se zaista pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočenje i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Da bi stvoreno biće bilo u stanju da obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti kroz priču koju će svi ljudi veličati. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod to je ujedno stvar sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije spomena – to je nešto pozitivno. (…) Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Pod uslovom da stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Boga zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi, pročiste se, udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem u životu i konačno budu u stanju da se boje Boga i klone zla, da mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim nesrećama. Ovo je efekat koji je Bog nameravao da postigne na kraju omogućivši ljudima da obavljaju dužnosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (7. deo)”). „Kao pripadnici ljudske rase i posvećeni hrišćani, svi mi imamo odgovornost i obavezu da ponudimo svoje umove i tela radi ispunjenja Božjeg naloga, jer celo naše biće došlo je od Boga i postoji zahvaljujući Božjem suverenitetu. Ako naši umovi i tela nisu posvećeni ispunjenju Božjeg naloga niti pravednom cilju čovečanstva, onda će se se naše duše osećati posramljeno pred onima koji su mučenički stradali zarad ispunjenja Božjeg naloga, a još više pred Bogom koji nam je pružo sve” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog čovečanstva”). Božje reči nam jasno govore da je naša odgovornost i obaveza da svoje telo i um posvetimo ispunjavanju Božjeg naloga i širenju Njegovog jevanđelja. Ako ne posvetimo telo i um Božjem nalogu i samo provodimo život živeći za telo, onda je naš život besmislen. Bog se nada da možemo da obavljamo svoje dužnosti, a ne da traćimo svoje vreme. Ja sam stvoreno biće i moj život dolazi od Boga, tako da treba da obavljam svoje dužnosti. Iz Božjih reči sam takođe shvatila da je vršenje dužnosti put ka postizanju spasenja i savršenstva, i da će mi život biti prazan ako prestanem da obavljam svoje dužnosti, i uzalud bih živela ako ne bih imala odobravanje Svemogućeg Boga. Božje reči su mi dale hrabrost, i u meni se stvorila želja da udovoljim Bogu i da Mu posvetim svoj život. Mada sam bila voljna da se odreknem svega, pa i škole, da bih obavljala dužnosti stvorenog bića, takođe sam brinula šta će biti s mojom budućnošću ako odustanem od školovanja. Pitala sam se da li ću moći da nađem dobar posao bez diplome, i da li ću moći da izdržavam sebe u budućnosti. Setila sam se i šta je moja ujna često govorila: „Obrazovanje je najvažnija stvar u životu. Znanje je najvrednije sredstvo, nešto što ne može da se ukrade, i ključ za svetlu budućnost.” Mislila sam da ako ne budem uspešna u školi, neću moći da nađem dobar posao, i da neću imati stabilan život. Ta pomisao me je još više uznemirila i zabrinula. U tom trenutku mi je nedostajalo samo dva ili tri meseca da završim srednju školu, tako da sam htela prvo da maturiram. I tako sam učila dok sam obavljala svoje dužnosti u crkvi. Želela sam da dobro obavim i jedno i drugo, ali je to zapravo bilo veoma teško. Ponekad sam morala da radim domaći i da zalivam pridošlice, i moje srce nije nalazilo mira. Sećam se da sam jednog dana imala neki domaći zadatak, i kada sam videla koliko toga ima, zapitala sam se šta će biti sa mojim dužnostima ako pokušam sve da završim. Štaviše, kada sam pročitala gradivo, osećala sam se veoma neprijatno jer veći deo tog predmeta nije bio u skladu sa istinom, a neki delovi su čak protivrečili istini i poricali postojanje Boga. To je u meni izazvalo mnogo bola i nemira. Osećala sam se kao da živim u dva sveta: u svetu svetlosti i u svetu tame, i da jednom nogom stojim u svetlosti, a drugom u tami. U tom trenutku sam konačno shvatila da moram da izberem između školovanja i dužnosti.

Jednog dana sam pročitala odlomak iz Božjih reči: „Neki ljudi izaberu dobar smer na fakultetu da bi kasnije, nakon što diplomiraju, pronašli zadovoljavajući posao i tako načinili trijumfalan prvi korak na svom životnom putu. Neki nauče mnogo različitih veština i ovladaju njima, ali nikad ne pronađu ni posao ni radno mesto koje bi im odgovaralo, a kamoli da naprave karijeru; na samom početku svog životnog puta, oni nalaze da su na svakom koraku osujećeni i ophrvani nevoljama, da su im izgledi turobni, a životi neizvesni. Neki marljivo studiraju, ali im ipak za dlaku izmiče svaka prilika da steknu visoko obrazovanje; čini se kao da im je suđeno da nikad ne uspeju, jer im se već prva težnja na životnom putu pretvorila u dim. Ne znajući je li put pred njima ravan ili kamenit, oni po prvi put osećaju da ljudska sudbina obiluje promenljivim faktorima, te stoga na život gledaju s iščekivanjem i strahom. Neki ljudi, uprkos tome što nisu naročito dobro obrazovani, pišu knjige i steknu neku slavu; neki su, pak, iako gotovo sasvim nepismeni, uspešni u biznisu i sposobni da se od toga izdržavaju… Koje zanimanje odabrati, kako zaraditi za život: imaju li ljudi ikakvu kontrolu nad tim da li će u ovim stvarima napraviti dobar ili loš izbor? Jesu li ove stvari u skladu s čovekovim željama i odlukama? Većina ljudi želi sledeće: da manje rade a više zarađuju, da ne moraju da se satiru po suncu i kiši, da se lepo oblače, da na svakom mestu sijaju i blistaju, da se izdignu iznad ostalih i da svojim precima odaju čast. Ljudi se nadaju savršenstvu, ali, kad načine prve korake na svom životnom putu, oni postepeno shvataju koliko je ljudska sudbina nesavršena i po prvi put uspevaju da dokuče činjenicu da, iako čovek može praviti smele planove za budućnost i gajiti odvažne fantazije, niko nema tu sposobnost, niti moć da ostvari sopstvene snove, i da niko nije u poziciji da upravlja sopstvenom budućnošću. Uvek će postojati izvesno rastojanje između čovekovih snova i stvarnosti sa kojom se on mora suočavati; stvari nikada nisu onakve kakve bi čovek želeo da budu, te ljudi, suočeni s takvom realnošću, nikad ne mogu biti srećni ni zadovoljni. Neki će prevaliti svaki zamislivi put, uložiti velike napore i podneti ogromne žrtve zarad sopstvene dobrobiti i budućnosti, u pokušaju da promene svoju sudbinu. Ali na kraju, čak i ako sopstvenim trudom uspeju da ostvare svoje snove i želje, oni nikad ne mogu da promene svoju sudbinu i, ma koliko se uporno trudili, nikad ne mogu da nadmaše ono što im je sudbina dodelila. Bez obzira na razlike u sposobnostima, inteligenciji i snazi volje, svi su ljudi jednaki pred sudbinom, koja ne razlikuje male od velikih, niske od visokih, niti uzvišene od osrednjih. O tome kojim će se zanimanjem neko baviti, kako će zarađivati za život i koliko će bogatstvo steći ne odlučuju njegovi roditelji, njegova nadarenost, njegov trud, niti ambicije, već je sve to Stvoritelj predodredio” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da moja sudbina i budućnost nisu u mojim rukama, niti zavise od mog truda. Te stvari u celosti određuje Stvoritelj. Moja ujna je uvek govorila da je znanje ključ za svetlu budućnost i bogatstvo bez premca i te reči su postale duboko ukorenjene u mom srcu, što me je navelo da verujem da je to istina. Često sam govorila sebi da šta god da se desi, ne smem da prestanem da učim, jer je to ključ za uspešnu budućnost, i da se moja sudbina neće promeniti ako prestanem da učim. Nisam želela da odrastem siromašna niti da umrem siromašna, pa sam marljivo učila. Ali, sada sam shvatila da su reči koje su mi bile usađene u srce bile one koje je Sotona koristio da ljude odvede na pogrešan put, da izazove da se ljudi suprotstave Bogu i poreknu Njegovu neprikosnovenost i uređenja, navodeći nas da poverujemo da dobra sudbina zavisi od toga da li vredno radimo, i da svako svoju sudbinu drži u svojim rukama, što nas navodi da poreknemo istinu da je ljudska sudbina u rukama Stvoritelja. Pitala sam se zašto mnogi ljudi koji imaju visoko obrazovanje ili su završili prestižne studije na kraju imaju mnogo manje zapaženu karijeru ili manje zarade nego što su očekivali. Neki kada diplomiraju postanu dadilje a neki postanu zemljoradnici, neki postanu prodavci, a neki čak i ne nađu posao. S druge strane, mnogi ljudi koji uopšte nisu učili, ili barem nisu marljivo učili, sada su bogati ili slavni. Razmišljajući o tim stvarima, shvatila sam da naše sudbine nisu u našim rukama, već u Božjim. Baš kao što je Gospod Isus rekao: „Zato vam kažem: ne brinite se za svoj život, šta ćete jesti ili šta ćete piti, niti za telo, čime ćete se odenuti. Nije li život vredniji od hrane i telo od odeće? Pogledajte ptice na nebu! Niti seju, niti žanju, niti sabiru u žitnice, a vaš Otac nebeski ih hrani. Zar vi ne vredite mnogo više od njih?” (Matej 6:25-26). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog izvor svega što nam je potrebno, da On obezbeđuje sve naše potrebe i da ne moram ni o čemu da brinem. Što se tiče moje budućnosti, ne treba da brinem da li ću imati šta da jedem, gde da živim, ili da li ću naći dobar posao, jer samo treba da tražim Boga i da Njemu sve poverim, i Bog će sve orkestrirati i urediti. U tom trenutku sam se osetila opušteno, i odlučila sam da prekinem školovanje i usredsredim se na svoje dužnosti. Ali, bila sam zabrinuta da se moja porodica možda neće složiti sa tim i osećala sam da im nešto dugujem. Prošli su kroz mnogo toga da bi me odgojili. Moj ujak je često radio prekovremeno i radio je honorarno da bi zaradio više novca za naše izdržavanje. Ponekad je preskakao obroke da bi bio siguran da ćemo mi imati dovoljno da jedemo. Te misli su me zaista uznemirile, ali ako bih odustala od svojih dužnosti da bih im se odužila, moja savest ne bi bila čista.

Kasnije sam naišla na odlomak iz reči Svemogućeg Boga koji je rešio moj problem. Svemogući Bog kaže: „Bog je stvorio ovaj svet i u njega uveo čoveka, živo biće kome je podario život. Zatim je čovek dobio roditelje i rođake i više nije bio sâm. Otkako je čovek prvi put ugledao ovaj materijalni svet, bilo mu je suđeno da postoji unutar Božjeg predodređenja. Dah života od Boga podržava svako živo biće tokom razvoja, sve dok ne odraste. Tokom ovog procesa, nijedan čovek ne oseća kako odrasta pod Božjom negom; umesto toga, ljudi smatraju da čovek odrasta pod ljubavlju i negom svojih roditelja i da je njegov sopstveni životni instinkt taj koji usmerava njegovo odrastanje. Ovo je zato što čovek ne zna ko mu je podario život, niti odakle je taj život došao, a još manje poznaje način na koji životni instinkt stvara čuda. On zna samo da je hrana osnova za održanje njegovog života, da je istrajnost izvor njegovog postojanja i da su uverenja u njegovom umu kapital od kojeg zavisi njegov opstanak. Čovek je potpuno nesvestan Božje blagodati i opskrbe, te tako traći život koji mu je Bog podario… Nijedno od ovih ljudskih bića, o kojima Bog brine danju i noću, ne preuzima na sebe da Ga obožava. Bog samo nastavlja da prema Svom planu radi na čoveku, od kojeg ništa ne očekuje. On to čini u nadi da će se jednoga dana čovek probuditi iz sna i iznenada shvatiti vrednost i značenje života, cenu koju je Bog platio za sve što mu je dao, i čežnjivu strepnju sa kojom Bog čeka da Mu se čovek ponovo vrati” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Iz Božjih reči sam shvatila da se Bog brine za svakog, i da iako se čini da je naša porodica ta koja brine o nama, iza scene, zapravo je Bog taj koji uređuje stvari i bdije nad nama tokom našeg života. Odjednom sam se setila da smo, dok smo sestre i ja još bile deca, čak i bez roditelja, živele dobro. Bez obzira na to gde smo živele, ljudi koje smo sretali uvek su bili ljubazni i ponašali su se prema nama kao da smo njihova deca. Setila sam se kako smo, kada sam imala sedam godina, sestra i ja prelazile ulicu i automobil je iznenada naišao i zamalo nas nije udario. Sestra i ja smo bile previše šokirane da bismo reagovale, ali auto se iznenada zaustavio i nije nam ništa bilo. Drugi put, zamalo me nije udario tricikl dok sam prelazila ulicu, ali i on je naglo stao i ostala sam neozleđena. Razmišljajući o tim događajima, nisam mogla da zaustavim suze. Bog je uvek bio uz mene, pazio me je i štitio, ali ja to nisam shvatala. Mislila sam da je sve što sam imala bilo rezultat žrtvovanja i vrednog rada mojeg ujaka i ujne. Ta zahvalnost prema njima uvek je bila u mojim mislima i nadala sam se da ću im se odužiti. Iz Božjih reči sam shvatila da je sve što imam posledica Božje ljubavi i brige, i da je Bog Onaj koji je najviše zaslužuje moju ljubav i zahvalnost. Kao stvoreno biće, imam obavezu i odgovornost da obavljam dužnosti stvorenog bića. Nakon toga sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da mi dâ hrabrosti da svojoj porodici saopštim šta sam odlučila.

Jedne večeri, poslala sam poruku ujni, u kojoj sam napisala sledeće: „Ujnice, kada sam bila mala, baka je podelila jevanđelje Gospoda Isusa sa mojim sestrama i sa mnom, naučila nas je kako da se molimo Bogu, i ona nam je pomogla da shvatimo da je Bog Stvoritelj. Videla sam koliko je Bog divan i dobar, da je žrtvovao sve za čovečanstvo i da nam oprašta bez obzira na to koliko greha imamo. Pošto Bog sve čini za nas, zašto ne možemo da izvršavamo svoje dužnosti u okviru Božjeg upravljanja? Zbog toga sam odlučila da služim Bogu. Gospod se ponovo ovaplotio, On je Svemogući Bog i On obavlja delo suda i čišćenja da bi oslobodio ljude od greha. Želim da posvetim sve svoje vreme svojim dužnostima i ispunjenju svog obećanja Bogu. Nadam se da možeš da prihvatiš moju odluku.” Kada sam poslala tu poruku, osećala sam se kao da mi je pao kamen sa srca i osećala sam se mnogo bolje.

Sledećeg jutra, ujna mi je rekla: „Šaro, jesi li sigurna u svoju odluku? Šta je sa tvojom budućnošću? Tvoj ujak se toliko trudio oko tebe, a ti tako lako odustaješ od školovanja?” Moja ujna je takođe rekla mnogo uvredljivih stvari i njene reči su me duboko povredile. Onda me je upitala: „Da li još uvek učiš?” Odgovorila sam: „Ne, više ne.” Tetka se veoma naljutila kada je to čula i podigla glas, „Šta? Ne učiš? Gde ti je glava? Tvoj ujak i ja smo se toliko trudili da te iškolujemo, a ti se tako ponašaš prema nama? Uvek sam mislila da si najfinija i najpametnija od vas tri, ali biće da sam pogrešila. Stvarno si nas razočarala!” Nisam mogla da zaustavim suze, pošto sam znala da su platili veliku cenu zbog mene, ali sam smatrala da sam u pravu što sam se odlučila za svoje dužnosti. Ma koliko sam puta pokušala da joj objasnim, ujna naprosto nije imala razumevanja. Kasnije, u kuhinji, poslala sam poruku jednoj sestri, da joj kažem kroz šta prolazim. Sestra me je ohrabrila i poslala mi odlomak iz Božjih reči: „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Za Moje dobro, međutim, ne smeš ni da se predaš nikakvim mračnim silama. Osloni se na Moju mudrost da bi išao savršenim putem; ne dozvoli da ijedna od Sotoninih zavera zaživi. Daj sve od sebe da staviš svoje srce pred Mene, a Ja ću te utešiti i doneću ti mir i sreću. Nemoj težiti da se na određeni način pojavljuješ pred drugim ljudima; zar to što Me činiš zadovoljnim nema veću vrednost i težinu? Udovoljavajući Meni, nećeš li biti još u većoj meri ispunjen večnim i doživotnim mirom i srećom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me dirnule u srce i dale mi snagu, i osećala sam da me Bog ohrabruje, podseća i bodri. Znala sam da Sotona koristi moju porodicu da bi me iskušavao i napadao, ne bi li me oslabio i naterao da se povučem, ali nisam mogla da se potčinim Sotoni. Bez obzira na to kako se moja porodica odnosila prema meni, morala sam da budem postojana u svom svedočenju da bih posramila Sotonu! Molila sam se Bogu: „Bože, Sotona me napada, a ja sam slaba i nemoćna. Molim te, daj mi snage, pazi na moje srce i čuvaj me od Sotoninih spletki.” Posle molitve sam se okuražila i bila sam spremna da se oslonim na Boga kako bih se suočila sa predstojećom situacijom. Nešto kasnije, stigao je ujak. Kada sam ga videla, ponovo sam se unervozila. Ujak je rekao: „Želiš da odeš da služiš Bogu u crkvi. Je li to stvarno ono što želiš?” Klimnula sam glavom. Pitao je ponovo: „Da li si sigurna u svoju odluku?” Rekla sam: „Jesam”. Mislila sam da će ujak pobesneti, ali na moje iznenađenje, rekao je: „U redu, ako si tako odlučila, neću da te sprečavam. Šaro, obećao sam tvojoj majci da ću se brinuti o tebi i tvojim sestrama i da ću vas iškolovati, i sada kada sam vam to već dao, neću se više mešati u tvoju odluku. Dokle god ne žališ zbog svoje odluke, samo napred i radi ono što želiš.” U tom trenutku nisam mogla da ne zaplačem; zaista nisam očekivala da će ujak biti tako smiren. Videla sam da su svi oko mene pod Božjom suverenošću, da je to Božje delo i zahvalila sam Bogu iz dna duše!

Ali, na moje iznenađenje, jednog dana ujak se iznenada predomislio. Zahtevao je da se sretne sa braćom i setrama i da ja ne smem da izađem iz kuće pre nego što se to desi. Takođe je tražio da mu u 20h predam telefon i zabranio mi da učestvujem na okupljanju. U slučaju da to ne uradim, zapretio mi je da će da me izbaci iz kuće. Uplašila sam se kad sam ga čula kako to govori. Pošto je moj ujak bio prilično strog, nisam se usudila da ne poslušam njegove zahteve, ali bilo je i pridošlica kojima je trebalo zalivanje u 20 časova, a ako mi ujak uzme telefon, kako da ih zalivam? Razmišljajući o svemu tome, naprosto nisam mogla da se smirim, pa sam se pomolila Bogu: „Bože, sada ne mogu ništa da učinim, svoju trenutnu situaciju poveravam Tebi. Molim te, pomozi mi.” Nakon molitve, pomislila sam kako je sve u Božjim rukama i kako moram da se oslonim na Boga, da budem uz Njega, i da ne dozvolim da Sotonin plan uspe. Sa tom mišlju sam se osetila prosvećeno i odlučila sam da zalijem pridošlice. Kada je bilo 20h, ujak mi nije uzeo telefon i prisustvovala sam onlajn okupljanju kao i obično. Na moje iznenađenje, ujak nije ništa rekao niti je prekinuo moje onlajn okupljanje i ćutao je dok nisam završila okupljanje sa pridošlicama. U tom trenutku nisam mogla da ne zaplačem. Videla sam da je moj ujak, ma koliko bio strog, takođe u Božjim rukama i pod Božjim suverenitetom i orkestracijama. Mislila sam da je ujak prestao da me progoni, ali on mi je i dalje stajao na putu. Ponekad nisam mogla da se ne zapitam: „Zašto se ujak odjednom predomislio i počeo da mi se suprotstavlja?” Sve dok nisam pročitala dva odlomka iz Božjih reči: „Dok Bog deluje, dok brine o nekoj osobi i proučava je, kad Mu ta osoba postane omiljena i kad joj oda priznanje, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu navede na pogrešan put i nanese joj štetu. Ukoliko Bog poželi da tu osobu zadobije, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da Ga u tome spreči i koristiće razne rđave spletke da bi iskušavao, ometao i narušavao Božje delo, te tako ostvario svoj skriveni cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog želi da stekne on bi da preotme, da upravlja njima i da ih uzme pod svoje da bi ga obožavali, da bi mu se pridružili u činjenju zlodela i da bi se opirali Bogu. Nije li upravo to Sotonin zlokobni motiv?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni IV”). „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo ili ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka. (…) Kada se Bog i Sotona bore u duhovnom carstvu, kako da zadovoljiš Boga i kako da ostaneš čvrst u svom svedočenju o Njemu? Trebalo bi da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da Bog želi da spasi ljude i da Sotona ne želi da ljudi slobodno slede Boga i da ne želi da Bog bilo koga zadobije. Stoga, kada ljudi žele da se približe Bogu i da Ga obožavaju, Sotona ulaže sav trud da ometa ljude i spreči ih da dođu pred Boga. Videla sam koliko je Sotona zao i bestidan! Na površini, ono na šta sam nailazila bile su prepreke i sputavanje od strane moje porodice, ali iza toga se skrivalo Sotonino ometanje. Sotona je koristio ljude, događaje i stvari oko mene da me spreči da sledim Boga. To je bio Sotonin zlonamerni cilj, i počela sam još više da mrzim Sotonu. Bog kaže: „Trebalo bi da znaš da je sve što ti se dešava jedna velika kušnja i trenutak kada si potreban Bogu da svedočiš.” Ma koliko me Sotona uznemiravao i ometao, ostaću postojana u svom svedočenju i posramiću Sotonu! Razmišljala sam i o tome kroz šta je Jov prošao. Iza scene, Sotona se kladio sa Bogom, i razne telesne, emocionalne i duhovne patnje su zadesile Jova. Jov je podneo mnoge teškoće bez pobune ili udaljavanja od Boga, pa čak i kada ga je njegova žena ometala i napadala da bi ga naterala da napusti svoju veru u Boga, ostao je nepokolebljiv. Sotona je na kraju video da se Jov, uprkos velikim mukama, i dalje nije odrekao Boga, niti Ga je izdao, pa se posramljen povukao. Imajući to u vidu, moja rešenost da sledim Boga postala je još jača. Kasnije je ujak skoro svaki dan dovodio rođake u kuću da bi pokušao da me ubedi da se predomislim. Ujak je rekao: „Šta je tebi sada važnije, tvoja dužnost ili tvoja porodica? Izaberi!” Govorili su i mnoge stvari koje su se protivile Bogu i poricale Ga, i jasno sam videla njihovo pravo lice otpora i mržnje prema Bogu. Bez obzira na to kako su pokušali da me ubede ili spreče, ništa me nije navelo da promenim svoju odluku. Nastavila sam da obavljam svoju dužnost i spakovala sam svoje stvari da odem od kuće. Sada kada obavljam svoju dužnost sa braćom i sestrama, imam osećaj lakoće i mira. Najzad mogu slobodno da sledim Boga i da obavljam svoju dužnost!