1995. godine, moja žena i ja smo počeli da verujemo u Gospoda Isusa, a dve godine kasnije prihvatili smo delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Nikada nisam mislio da ću moći da dočekam Gospoda za svog života. Bio sam vrlo srećan. Posle toga sam počeo da propovedam jevanđelje i da obavljam svoju dužnost. Ma koliko da sam imao posla, nikada nisam kasnio. Tada sam zaista bio pun elana. Iako su se nevernici u mojoj porodici tome protivili i ometali me, nisam osećao da patim.

Kako je vreme letelo i godine odmicale, za tren oka prošlo je dvadeset sedam godina i ja sam napunio šezdeset. Bilo mi je jasno da mi telo nije dobro kao nekada i da mi se pamćenje dosta pogoršalo. Počeo sam da zaboravljam ono o čemu sam upravo govorio i postao sam zaboravan. Imao sam dve operacije oka, od dugog gledanja u kompjuter oči bi me zabolele i počele da suze i do večeri bi mi vid bio mutan. Ponekad, mi se dešavalo da dok hodam primećujem da mi telo nesvesno skreće udesno. Pokušao bih da hodam pravo, ali nisam mogao da se ne nagnem udesno. Brinuo sam se da mi se ne oduzme deo tela. Kasnije sam racionalno uredio svoje vreme za odmor, vežbao svaki dan, i jedan brat mi je pomogao sa fizikalnom terapijom. Posle nekog vremena, zdravlje mi se popravilo, ali sam i dalje osećao da moja snaga ne odgovara mojoj želji da obavljam svoju dužnost. Video sam mlade ljude kako dobro obavljaju svoj glavni posao i u isto vreme preuzimaju i druge dužnosti. U poređenju s njima, meni obim posla nije bio veliki, ali za mene je to bilo veliko opterećenje. Tek tada sam shvatio da zaista starim. Osećao sam se kao da za badava zauzimam prostor, nesposoban čak i da dobro službujem i da bih čak mogao da izgubim priliku da obavljam svoju dužnost. Takođe sam strepeo da ako mi oči još više oslabe neću moći čak ni da čitam Božje reči. Da li ću i tada imati priliku da budem spasen? Razmišljajući o tim stvarima, moje srce je bilo obojeno tugom. Iako sam i dalje obavljao svoju dužnost, istina je bila da sam pao u negativno i pasivno stanje. Samo sam obavljao svoju dužnost mehanički, kao robot, i ponekad bih zaspao dok sam obavljao svoju dužnost za računarom. Tako sam se samo provlačio iz dana u dan. Ponekad sam čak pogrešno razumeo Boga, misleći: „Zašto sam morao da postanem beskoristan baš sad kad se jevanđelje toliko širi? Da sam se bar rodio koju deceniju kasnije! Izgleda da ja nisam neko koga će Bog spasiti, i da sam samo služitelj.” Što sam više o tome razmišljao, bio sam sve više malodušan i izgubio sam motivaciju da obavljam svoju dužnost. Kada bi me neka braća i sestre videli, pitali bi me: „Šta je s tobom? Nešto si se promenio. Gde je nestao onaj tvoj radni elan?” Bespomoćno bih odgovorio: „Omatorio sam, nisam ono što sam bio”. U tom periodu sam stalno živeo u negativnosti, ali nisam mogao tome da nađem razlog.

U dubini svog bola čuo sam odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da stremim ka istini, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ Kada razmišljaju o ovim stvarima, uzrujavaju se pri pomisli: ’Kako to da sam tek u ovim godinama počeo da verujem u Boga? Zašto nisam poput onih koji su u svojim dvadesetim ili tridesetim, ili makar poput onih koji su u petoj ili šestoj deceniji života? Kako to da sam na Božje delo naišao tek sada kada sam toliko star? Ne može se reći da imam lošu sudbinu; makar sam se sada susreo sa Božjim delom. Moja sudbina je dobra i Bog je ljubazan prema meni! Samo zbog jedne stvari nisam srećan, a to je moja duboka starost. Pamćenje mi nije najbolje, baš kao ni zdravlje, ali imam nepokolebljivu unutrašnju rešenost. Stvar je u tome da me telo izdaje, pa postajem pospan dok slušam druge tokom okupljanja. Ponekad zatvorim oči da se pomolim i onda zaspim, a misli mi odlutaju dok čitam Božje reči. Nakon kraćeg čitanja postanem pospan i zadremam, a te reči mi ne dopiru do mozga. Šta mogu da učinim? Uz ove stvarne poteškoće, jesam li i dalje u stanju da stremim ka istini i da je shvatim? Ako nisam u stanju i ako ne mogu praktično da postupam u skladu sa istina-načelima, neće li sva moja vera biti uzaludna? Zar neću propustiti da postignem spasenje? Šta mogu da učinim? Toliko sam zabrinut! (…)’ (…) Zbog svoje starosti, ovi stariji ljudi zapadaju u duboku uznemirenost, strepnju i zabrinutost. I svaki put kada naiđu na neku poteškoću, smetnju, nedaću ili prepreku, svaljuju krivicu na svoju starost, čak preziru sebe i prema sebi nemaju nimalo simpatija. Svejedno, stvari ostaju bezuspešne, nema rešenja i za njih nema puta napred. Da li je moguće da za njih zaista nema puta napred? Postoji li ikakvo rešenje? (I stariji ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima.) Prihvatljivo je da stariji ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima, zar ne? Je li moguće da, zbog svojih godina, stariji ljudi više ne mogu da streme ka istini? Zar nisu u stanju da shvate istinu? (Jesu, u stanju su.) Mogu li stariji ljudi da shvate istinu? Shvataju je donekle, a čak ni mladi ne mogu da je shvate u potpunosti. Stariji ljudi su uvek u zabludi kada smatraju da su smeteni, da im je pamćenje loše i da zbog toga ne mogu da shvate istinu. Jesu li u pravu? (Nisu.) Iako, u odnosu na starije, mladi ljudi imaju znatno više energije i fizički su snažniji, zapravo je njihova sposobnost da shvate, razumeju i saznaju potpuno ista kao i kod starijih ljudi. Zar nisu i stariji ljudi nekada bili mladi? Nisu rođeni stari, a i svi mladi ljudi će jednoga dana ostariti. Stariji ljudi ne smeju stalno da misle da se po nečemu razlikuju od mladih ljudi zato što su stari i fizički slabi, zato što se osećaju loše i pamćenje ih izdaje. U stvari, među njima nema nikakve razlike” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon slušanja Božjih reči, shvatio sam da je normalan tok stvari da osoba iz mladosti pređe u starost. Svi prolaze i kroz mladost i kroz starost, ali u Božjim očima, mladi i stari ljudi su isti. Samo što mladi ljudi imaju više energije i fizičke snage od starih ljudi. Međutim, sposobnost ljudi da shvate i razumeju su iste. Bog ne favorizuje mlade, niti nipodaštava starije. Ipak, nije mi bila jasna Božja namera i čak sam Ga pogrešno razumeo. Mislio sam da zato što sam ostario, što sam lošeg zdravlja i slabog vida, i što ne mogu da obavljam svoju dužnost sa vitalnošću koju sam imao kada sam bio mlad, samim tim ne mogu da budem spasen. Čak sam se žalio Bogu što je dozvolio da toliko ostarim pre ove etape širenja jevanđelja. Zaista sam bio nerazuman! Te izopačene misli su me omele, pa sam zbog njih postao negativan, prestao da stremim ka istini i samo se provlačio kroz dane. Nisam radio čak ni osnovne stvari koje je trebalo da radim, niti stvari koje sam mogao da radim. Bog je rekao da stari ljudi mogu da obavljaju svoje dužnosti najbolje što mogu. U stvari, postoje mnoge dužnosti pogodne za stare ljude, kao što je ugošćavanje braće i sestara, propovedanje jevanđelja, zalivanje pridošlica i pisanje propovedi. Dokle god je osoba spremna da obavi svoju dužnost i udovolji Bogu, ima mnogo dužnosti koje treba da obavlja. Iako sam bio star, crkva mi je i dalje pružala mogućnosti da obavljam svoju dužnost. Mogao sam da propovedam jevanđelje na internetu i da obučavam pridošlice da to isto čine. Bilo je mnogo dužnosti koje sam mogao da obavljam, ali zato što sam se stalno poredio s mladima, nisam mogao da smirim srce da dobro obavljam svoju trenutnu dužnost. Kada sam razmislio o tome, video sam da su moji problemi i teškoće rešivi. Problem lošeg pamćenja mogu da rešim hvatanjem beležaka, a kada mi se oči umore od duže upotrebe računara, mogu da pravim odgovarajuće pauze i da radim vežbe za oči. Takođe bih mogao da koristim tople obloge za ublažavanje zamora očiju. Kada sam to shvatio, moje godine me više nisu toliko pritiskale i postao sam voljan da obavljam svoju dužnost najbolje što mogu.

Posle toga sam se zapitao: „Zašto sam, kad sam bio mlad, ma koliko da su mi obaveze bile teške ili zamorne, uvek imao energije, a sada se, kada sam star i zdravlje mi nije dobro, osećam pasivno i negativno kada pomislim da ne mogu da uradim isto toliko?” Zatim sam se setio dva odlomka Božjih reči koje sam ranije pročitao. Bog kaže: „U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu koji se zasniva na interesu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao grozan? Verujem da, kada ljudi urone u radost bivanja blagoslovenim, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i besprizoran” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”). „Ljudi veruju u Boga da bi ih On blagoslovio, nagradio, krunisao. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste sledili Boga i pristupali obavljanju svojih dužnosti? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Nakon čitanja Božjih reči, duboko sam se postideo. Verovao sam u Boga i podneo žrtve samo da bih zaslužio Njegove blagoslove. Kada sam bio mlad, bio sam u stanju da usrdno propovedam jevanđelje i bio sam spreman da se dam za Boga i bez obzira na bol ili iscrpljenost, nikada se nisam žalio jer sam mislio da dokle god više radim i više propovedam jevanđelje da bih pripremio dobra dela, Bog će me spasiti i primiću Njegove blagoslove. Za tren oka, prošlo je više od dvadeset godina, i sada, u starosti i lošem zdravlju, raspon dužnosti koje mogu da obavljam postao je ograničen, pa sam pomislio da više ne mogu da primam blagoslove, niti da budem spasen. Kada sam video da je moja želja za blagoslovima razbijena, obeshrabrio sam se i odustao od sebe. Nisam čak ni želeo da uradim ono što je trebalo i što sam mogao. Nestala je sva moja takozvana vera i ljubav od pre. Čak sam osećao da više nema smisla verovati u Boga. Srce mi je bilo puno pogrešnog razumevanja i pritužbi na Boga. Shvatio sam da je moja vera u Boga postojala samo zbog blagoslova, te da sam ceh platio u pokušaju da se cenkam sa Bogom. Pomislio sam na mnogobrojnu stariju braću i sestre oko mene, neke čak i starije od mene, i o tome kako svi tiho obavljaju svoju dužnost najbolje što mogu. Zašto ja nisam mogao da radim isto to? Živeo sam u stalnoj brizi i nisam tragao ni za jednom istinom koja mi je bila na raspolaganju. Zar nisam samo pasivno sedeo i čekao uništenje? Sotona je koristio moje razne teškoće – kao što su moja starost, loše zdravlje, slabo pamćenje i zamagljen vid da bi me ometao, u nadi da ću izgubiti veru u Boga i odustati od svoje šanse da stremim ka istini. Više nisam smeo da padam na Sotonine trikove. Morao sam dobro da obavljam svoju dužnost da bih uzvratio Božju ljubav.

Kasnije sam pročitao još reči Svemogućeg Boga: „Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da si u stanju da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih vežbi od ove tri stvari. Na kraju, od čoveka se zahteva da postigne ove tri stvari, koje ako postigne, onda će biti usavršen. Međutim, iznad svega, moraš istinski da stremiš, moraš da budeš aktivan i da napreduješ a ne da budeš pasivan u tom pogledu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). „Svaka osoba, bez obzira na to kakvog je kova, koliko godina ima ili koliko već dugo veruje u Boga, svoje napore treba da usmeri ka putu stremljenja ka istini Pritom ne treba da naglašavaš nikakve objektivne izgovore, već ka istini treba da stremiš bezuslovno. Nemoj uzalud da trošiš svoje dane. Pretpostavimo da stremljenje ka istini shvataš kao veoma značajnu stvar u svom životu, da težiš ka njoj i da ulažeš velike napore, te da možda istine koje zadobiješ i koje si u stanju da dosegneš u svom stremljenju nisu ono što si ti želeo, ali Bog kaže da će ti dodeliti odgovarajuće odredište s obzirom na tvoj stav prema stremljenju ka istini i na tvoju iskrenost – kako će to onda biti divno! Za sada se nemoj fokusirati na to kakvo će ti biti odredište ili ishod, ili šta će se dogoditi i kakva te budućnost čeka, i hoćeš li biti u stanju da izbegneš katastrofu i da ne umreš – nemoj da razmišljaš o tim stvarima niti da iznosiš zahteve u vezi sa njima. Usredsredi se samo na Božje reči i zahteve i počni da stremiš ka istini, valjano obavljaj svoju dužnost, udovolji Božjim namerama i trudi se da ne razočaraš onih šest hiljada godina Božjeg čekanja i šest hiljada godina Njegovog iščekivanja. Pruži Bogu nekakvu utehu; dopusti Mu da vidi tračak nade u tebi i neka se Njegove želje ostvare u tebi. Reci Mi, da li bi se Bog prema tebi nepravedno ophodio ako bi ti tako postupio? Naravno da ne bi! A čak i kad krajnji rezultati ne bi bili onakvi kakve bi ljudi poželeli, kako bi oni, kao stvorena bića, trebalo da gledaju na tu činjenicu? Trebalo bi da se u svim stvarima pokore Božjim orkestracijama i uređenjima, bez ikakvih ličnih planova. Zar to nije stanovište koje stvorena bića treba da zauzmu? (Jeste.) To je ispravan način razmišljanja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Zašto čovek mora da stremi ka istini”). Božje iskrene reči su zagrejale i duboko dirnule moje srce. Imao sam osećaj kao da majka otvara svoje srce detetu. To mi je pomoglo da shvatim da su Božje delo i reči danas namenjene da spasu i usavrše ljude. Bez obzira na godine, kov ili nivo obrazovanja, bez obzira na starost ljudi ili porodično poreklo, Bog svakome daje priliku da bude usavršen. Bog nikoga ne favorizuje. Bog postavlja zahteve na osnovu kova svake osobe i uređuje joj odgovarajuće dužnosti. Ako ljudi mogu dobro da obavljaju svoju dužnost u svojim ulogama i postignu odanost i pokornost, to je ono što Bog želi da vidi. Božje reči su raspršile moje pogrešno razumevanje Njega i pokazale mi put primene, donoseći mi veliki osećaj olakšanja. Sada više ne brinem o svojim godinama, lošem zdravlju ili sve lošijem pamćenju. Takođe više ne razmišljam o tome da li ću imati dobar ishod ili odredište. Umesto toga, usredsređujem se na obavljanje svoje trenutne dužnosti najbolje što mogu i na primenjivanje istina koje razumem u svojim dužnostima. Zaista sam zahvalan Bogu na ovim uspesima!