Tokom lekarskog pregleda 2010. godine ustanovljen mi je hronični hepatitis B sa pozitivnim antigenima. Kada sam to saznala, prestravila sam se, strahujući da bi jednog dana moje stanje moglo da preraste u rak jetre. Kad god bih čula da neko umire od raka jetre, srce bi mi preskočilo. Ali, pošto je moja porodica bila siromašna i nije mogla da mi priušti lečenje, osećala sam da mi je sudbina gorka i pomirila sam se sa tim da živim od danas do sutra. Godine 2020. imala sam sreću da prihvatim Božje delo poslednjih dana. Saznala sam da je jednoj sestri otkriven rak grlića materice, ali nakon što je počela da veruje u Boga i da aktivno obavlja svoju dužnost, njena bolest je nestala, a da ona to nije ni primetila. To mi je dalo nadu za moju bolest. Pomislila sam: „Vera u Boga je zaista divna. Dok god dobro obavljam svoje dužnosti i sa elanom se dajem, Bog će sigurno isceliti i moju bolest.” Tako sam kasnije aktivno obavljala svoje dužnosti i postala propovednica. Iako je u crkvi bilo dosta posla, a ponekad sam se osećala iscrpljeno ili fizički loše, kad god bih pomislila da će Bog izlečiti moju bolest ako pravilno obavljam svoje dužnosti, srce mi je nalazilo utehu i osećala sam novi nalet snage u obavljanju svojih dužnosti.

U februaru 2023. godine otišla sam u bolnicu na lekarski pregled. Lekar je otkrio da imam visok nivo DNK virusa hepatitisa B i da se virus brzo širi. Odmah sam upućena na odeljenje za infektivne bolesti specijalizovano za jetru i doktor mi je ozbiljnim glasom rekao: „Morate odmah da počnete sa lekovima da biste to kontrolisali. Ako se ne drži pod kontrolom, vrlo verovatno bi se moglo razviti u cirozu ili rak jetre.” Taj nalaz me je pogodio kao grom iz vedra neba i bila sam izuzetno zabrinuta i uplašena, misleći: „Šta ako se zaista razvije u cirozu ili rak jetre i ja umrem?” Tokom tih dana, po ceo dan sam živela u negativnim emocijama uzrujanosti, anksioznosti i brige. Pomislila sam: „Obavljam svoje dužnosti otkako sam počela da verujem u Boga. Čak i kada me je moja porodica progonila, nisam odustala od svojih dužnosti. Ali zašto se moje zdravstveno stanje nije poboljšalo? Naprotiv, ono se pogoršalo. Sada kada se Božje delo bliži kraju, ako umrem u ovom trenutku, zar moja nada u spasenje neće biti izgubljena? Zar sve patnje i trud u protekle dve godine ne bi bili uzaludni?” Te misli su mi kidale srce i jako su me uznemiravale. Setila sam se i lekara koji mi je savetovao da se dosta odmaram i da se ne preopterećujem. Pomislila sam: „Pošto me Bog nije izlečio, moraću bolje da se brinem o svom telu. Od sada ne mogu da se previše naprežem u obavljanju dužnosti. Ako se moje stanje zaista pogorša i preraste u rak jetre i postane neizlečivo, onda bih zaista mogla da umrem.” U to vreme, rad na jevanđelju crkava za koje sam bila odgovorna naišao je na neke teškoće. Međutim, nisam želela da brinem o tome i nisam blagovremeno rešila te probleme, što je dovelo do zastoja u radu na jevanđelju. Tokom okupljanja misli su mi neprestano lutale i uvek bih razmišljala o svojoj bolesti. Trudila sam se da što manje govorim tokom okupljanja, plašeći se da će me previše priče iscrpiti. Takođe mi je nedostajalo volje da vodim svakodnevnu poslovnu prepisku, a svoje dužnosti sam obavljala tromo. Nisam ispratila posao kojim je trebalo da se pozabavim, i bez obzira na bilo kakve hitne zadatke, svake večeri sam išla rano u krevet, plašeći se da se ne preopteretim. Čak sam razmišljala i o tome da odustanem od dužnosti propovednice i pređem na manje zahtevnu dužnost. Moje srce se postepeno sve više udaljavalo od Boga. Više nisam želela da čitam Božje reči, niti da se molim, samo sam svakodnevno brinula o svojoj bolesti.

Kasnije je starešina sa mnom razgovarao o mogućnosti da preuzmem odgovornost za rad još dve crkve. Znala sam da to treba da prihvatim, ali onda sam pomislila da ću sa većim brojem crkava za koje sam odgovorna imati i više brige. Šta ako mi se stanje pogorša zbog prekomernog rada? Setila sam se i dalekog rođaka kome je otktiven rak jetre i koji je preminuo ubrzo nakon početka lečenja. Imajući sve to u vidu, odbila sam. Kasnije je starešina sa mnom razgovarao u zajedništvu o mom stanju i pročitao mi dva odlomka iz Božjih reči: „A tu su i oni koji su lošeg zdravlja, koji su krhke građe i nedostaje im energije, koji često obolevaju od težih ili lakših bolesti, koji ne mogu da obave ni najosnovnije stvari neophodne u svakodnevnom životu, koji ne mogu da žive, niti da se sa lakoćom kreću poput normalnih ljudi. Dok obavljaju svoju dužnost, takvi ljudi se često osećaju nelagodno i loše; neki su fizički slabi, neki su ozbiljno bolesni, a naravno ima i onih koji imaju poznate bolesti ove ili one vrste, ili sklonost ka njima. Budući da imaju takve realne fizičke poteškoće, takvi ljudi često tonu u negativne emocije i osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Zbog čega osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Da li ih brine da će im takav način obavljanja dužnosti i trčanje okolo za Boga, uz stalni osećaj velikog umora, još više narušiti zdravlje? Kada napune 40 ili 50 godina, hoće li biti prikovani za krevet? Da li su ove brige osnovane? Hoće li neko da navede konkretan način kako se sa time postupa? Ko će za ovo preuzeti odgovornost? Ko će za to biti prozvan? Zbog takvih stvari, ljudi lošeg zdravlja i oni koji su fizički nesposobni osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Iako su, u ljudskom rodu, rođenje, starost, bolest i smrt nepromenljive stvari i ne mogu se izbeći u životu, ima ljudi sa određenom telesnom konstitucijom ili sa posebnom bolešću koji, bez obzira na to da li obavljaju svoje dužnosti, zbog poteškoća i bolesti tela dospevaju u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Ti ljudi brinu o svojoj bolesti, brinu o brojnim mukama koje im bolest može izazvati, o tome da li će njihova bolest postati ozbiljna, kakve će biti posledice ako se to dogodi, te hoće li zbog toga umreti. U posebnim situacijama i u određenim kontekstima, ovaj niz pitanja ih navodi da zaglibe u uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti i da ne mogu da se izvuku; neki ljudi čak žive u stanju uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog ozbiljne bolesti za koju već znaju da je imaju ili zbog latentne bolesti koju naprosto ne mogu izbeći, pa dospevaju pod uticaj, dejstvo i kontrolu tih negativnih emocija” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Kada je završio s čitanjem Božjih reči, shvatila sam da sam u tom periodu živela u negativnim emocijama uzrujanosti, anksioznosti i zabrinutosti zbog svoje bolesti. Kada je lekar tokom pregleda rekao da mi se virus hepatitisa B širi velikom brzinoom i da moram da pijem lekove da bih bolest držala pod kontrolom da se ne bi razvila u cirozu ili rak jetre, počela sam da se brinem zbog svoje bolesti. Plašila sam se da bi prekomerni rad mogao da pogorša moju bolest, dovodeći do ciroze ili raka jetre, i da ću umreti. Tada ne bih imala šanse da postignem spasenje. Te misli su me bacile u očaj. Moj um je bio zaokupljen time kako da se staram o svom telu i da sprečim da mi se stanje pogorša. Uopšte nisam imala osećaj bremena u obavljanju svojih dužnosti. Rad na jevanđelju u crkvi naišao je na teškoće i nisam ih na vreme razrešila, što je dovelo do zastoja u radu na jevanđelju. Desilo bi se ponekad da uveče nisam bila toliko pospana i da je trebalo hitno da reagujem na neka pisma, ali, kada bih videla da je kasno, pokupila bih se u krevet ne odgovorivši odmah na pisma. Čak sam razmišljala i o prelasku na manje zahtevnu dužnost, kako ne bih morala da brinem, niti da radim previše, što bi moglo da spreči pogoršanje mog stanja. Tokom celog dana sam bila obuzeta negativnim emocijama, i moje srce nije bilo u stanju da se istinski posveti svojim dužnostima. Čak bih odbila da preuzmem dužnosti koje su mi bile zadate. Shvatila sam da sam po ceo dan bila obuzeta tugom zbog svoje bolesti, da nisam u stanju da ispunim odgovornosti koje treba da ispunim, i da ne pokazujem odanost u obavljanju svojih dužnosti. Bog me je uzdigao i dozvolio mi da se obučavam za propovednicu, dajući mi priliku da obavljam svoje dužnosti i zadobijam istinu. To je bila Božja blagodat. Ipak, svaki dan sam živela obuzeta negativnim emocijama uzrujanosti, anksioznosti i brige. Prilazila sam svojim dužnostima površno i tromo, nisam uspevala da u radu crkve adekvatno i blagovremeno rešavam razne teškoće i probleme, što je prouzrokovalo gubitke u radu. Na koji način sam imala bilo kakav osećaj odgovornosti, ili bilo kakvu savest i razum? Zaista nisam zasluživala Božje spasenje! Kada sam razmišljala o tome, osećala sam kajanje i krivila sam sebe. Duboko u sebi sam shvatila da je život u negativnim emocijama veoma težak i bolan. To ne samo da je uticalo na obavljanje mojih dužnosti, već bi i dovelo do toga da izgubim odlučnost da stremim ka istini i dostignem spasenje. Razmišljajući o tome, osećala sam se uplašeno i uznemireno. Nisam mogla da nastavim da živim u tako smetenom i zbunjenom stanju. Trebalo je da otpustim negativne emocije uzrujanosti i anksioznosti i da iskreno stremim ka istini i ispunjavam svoje dužnosti, ne žaleći ni za čim.

Kasnije sam se setila odlomka iz Božjih reči: „Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoju moć da isteram nečiste duhove iz njihovih tela, i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada ljudima pružim Svoj gnev i oduzmem im svu radost i mir koje su nekada imali, kod njih se rodi sumnja. Kada ljudima pružim patnju pakla i uzmem natrag blagoslove neba, oni planu od besa. Kada Me ljudi zamole da ih izlečim, a ja ne obratim pažnju na njih, već osetim odvratnost prema njima, oni odu od Mene da traže put zle medicine i vračanja. Kada oduzmem sve što su ljudi zahtevali od Mene, svi oni nestanu bez traga. Stoga kažem da ljudi veruju u Mene jer je Moja blagodat preobilna, i zato što ima previše koristi koje mogu zadobiti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta znaš o veri?”). Razotkrivanje Božjih reči bilo je prodorno i uznemirujuće. Činilo se kao da mi Bog sudi licem u lice. Moja vera u Boga svodila se na zahtevanje Njegove blagodati i blagoslova, na cenkanje sa Bogom, i videla sam Ga samo kao predmet svojih zahteva. Prisetivši se vremena kada sam tek počela da verujem u Boga, videla sam da su neka braća i sestre koji su imali neizlečive bolesti bili izlečeni nakon što su počeli da veruju u Boga, pa sam se nadala da ću i ja biti izlečena kada počnem da verujem u Boga. Gajeći tu nameru ne bih li zadobila blagoslove, odrekla sam se stvari i davala se, i bila sam veoma preduzimljiva u obavljanju svojih dužnosti, i takođe sam bila spremna da patim i da platim ceh. Kada sam na poslednjem pregledu videla da moje stanje ne samo da se nije poboljšalo, već se i pogoršalo, i da je postojala čak i opasnost od smrti, nisam mogla da se pokorim i počela sam da se žalim i da pogrešno razumem Boga. Čak sam žalila što sam se odrekla sebe i što sam se dala Bogu i više nisam želela da obavljam svoje dužnosti. Svrha mog verovanja u Boga nije bila da ispunim svoju dužnost kao stvoreno biće, da marljivo stremim ka istini i da proživim normalnu ljudskost, već da zahtevam blagoslove od Boga. Patila sam i platila cenu obavljanjem svojih dužnosti da bih navela Boga da me izleči. Na koji način sam to obavljala svoje dužnosti? Cenkala sam se sa Bogom, koristila Ga i obmanjivala! Sve što sam radila bilo je iz sopstvenog interesa. Bila sam previše sebične prirode, bez ikakve savesti i razuma! Razmišljala sam o tome kako je Pavle mnogo radio, odričući se stvari i dajući se, trpeći nedaće i plaćajući ceh, putujući kopnom i morima da propoveda jevanđelje i da zadobije mnogo ljudi. Ali njegov trud i rad nisu bili da bi izvršio svoju dužnost ili da bi pokazao obzir prema Božjim namerama, već da bi stekao blagoslove carstva nebeskog – on se cenkao sa Bogom. Na kraju, ne samo da nije dobio Božje odobravanje, već ga je On osudio. Moje viđenje težnje u verovanju u Boga bilo je baš kao Pavlovo, usmereno na blagoslove i koristi. Da se nisam odmah preokrenula, moj ishod bi bio isti kao Pavlov – Bog bi me osudio i kaznio. Da nije bilo Božjeg otkrivenja, ne bih preispitala, niti spoznala sebe, i nastavila bih tim pogrešnim putem, zbog čega bih na kraju izgubila šansu da budem spasena. Kada sam to shvatila, osećala sam veliko kajanje. Shvatila sam da je bolest sa kojom sam se suočila bila Božja ljubav i spasenje za mene. Zato sam Mu uputila molitvu pokajanja: „O, Bože, bilo da se moja bolest može izlečiti ili ne, spremna sam da otpustim svoje pogrešne namere i ispunim svoju dužnost da Ti udovoljim.” Kasnije sam rekla starešini da sam spremna da preuzmem odgovornost za rad još dve crkve.

Posle toga sam normalno obavljala svoje dužnosti. Ali, kako se opterećenje povećavalo i bilo je mnogo stvari koje je trebalo rešavati svakog dana, ponovo sam počela da brinem: „Da li će ovakvo obavljanje moje dužnosti iscrpiti moje telo? Uz dugotrajnu brigu i umor, da li će se moje stanje pogoršati i razviti u cirozu ili rak jetre?” Shvatila sam da ponovo živim u negativnim emocijama uzrujanosti, brige i anksioznosti. Zato sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da me izvede iz preopterećenosti bolešću i da mi da veru. Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da obavljaš svoju dužnost i, sa nogama čvrsto na zemlji, treba dobro da se vladaš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba svoju dužnost da izvršavaš i da je dobro ispunjavaš. Neki ljudi kažu: ’Ovo što govoriš nije baš uviđavno. Bolestan sam i teško mi je da to podnesem!’ Kada ti je teško, možeš da se odmoriš, možeš da se pobrineš za sebe i da se podvrgneš lečenju. Ako i dalje želiš da obavljaš svoju dužnost, možeš da smanjiš količinu posla i da obavljaš neku prikladnu dužnost, neku koja neće uticati na tvoj oporavak. To će dokazati da u svom srcu nisi napustio svoju dužnost, da se tvoje srce nije udaljilo od Boga, da u svom srcu nisi porekao Božje ime i da u svom srcu nisi odustao od želje da budeš pravo stvoreno biće. Neki ljudi kažu: ’Sve to sam učinio, pa hoće li me Bog osloboditi ove bolesti?’ Hoće li? (Ne mora da znači.) Bez obzira na to hoće li te Bog osloboditi te bolesti, bez obzira na to hoće li te Bog izlečiti, ti radiš ono što stvoreno biće treba da radi. Bez obzira na to jesi li fizički sposoban da obavljaš svoju dužnost, bez obzira na to možeš li da preuzmeš bilo kakav posao, bez obzira na to da li ti zdravlje dozvoljava da obavljaš svoju dužnost, tvoje se srce ne sme udaljiti od Boga i u svom srcu ne smeš napustiti svoju dužnost. Time ćeš ispuniti ono za šta si odgovoran, kao i svoje obaveze i svoju dužnost – to je vernost koje treba da se pridržavaš. Samo zato što stvari ne možeš da obavljaš rukama ili zato što više ne možeš da govoriš, zato što si izgubio vid ili više ne možeš da se krećeš, ne smeš da pomisliš da Bog treba da te izleči i da, ukoliko te On ne izleči, poželiš da Ga se u najdubljem delu svog srca odrekneš, da napustiš svoju dužnost i da Boga ostaviš za sobom. Koja je priroda takvog čina? (To je izdaja Boga.) To je izdaja!” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon čitanja Božjih reči, našla sam način da primenjujem. Dužnosti su Božji nalog čoveku i odgovornost i obaveza stvorenog bića. Bez obzira na bolest ili fizički bol sa kojim se čovek suočava, on ne treba da se odrekne dužnosti koju stvoreno biće treba da obavlja. Božji zahtevi prema ljudima nisu veliki. On samo traži da čovek u granicama fizičke izdržljivosti ispuni svoju dužnost svim srcem i snagom, i to je Njemu dovoljno. Ako postoji fizički bol, čovek može da se odmori na odgovarajući način, da uzima lekove i da se leči. Takođe može redovno da vežba i razumno organizuje svoj raspored rada i odmora. Na taj način to neće uticati na njegovo obavljanje dužnosti.

Kasnije sam iz Božjih reči razumela kako da gledam na smrt. Bog kaže: „U ovom životu svako mora da se suoči sa smrću, odnosno, smrt predstavlja ono sa čim se svako mora suočiti na kraju svog putovanja. Međutim, postoje mnoga različita svojstva smrti. Jedno od njih je i to da si u vreme koje je Bog predodredio ti završio svoju misiju i Bog podvlači crtu ispod tvog telesnog života, i tvoj telesni život se završava, iako to ne znači da je tvoj život završen. Kad je čovek bez tela, njegov život je završen – je li to tačno? (Nije.) Oblik u kojem tvoj život postoji nakon smrti zavisiće od načina na koji si se, dok si bio živ, odnosio prema Božjem delu i rečima – to je veoma važno. Oblik u kojem postojiš nakon smrti, odnosno, hoćeš li postojati ili ne, zavisiće od tvog stava prema Bogu i prema istini dok si živ. (…) Treba napomenuti još nešto, a to je da pitanje smrti ima istu prirodu kao i druge stvari. Nije na ljudima da sami za sebe odlučuju, a još manje se to može promeniti čovekovom voljom. Smrt je ista kao i svaki drugi važan događaj u životu: u potpunosti je predodređena od Stvoritelja i pod Njegovom suverenošću. Ako bi neko preklinjao da umre, možda ne bi nužno umro; ako bi preklinjao da živi – možda ne bi nužno živeo. Sve to je pod Božjom suverenošću i predodređeno od Njega, i menja se i odlučuje autoritetom Božjim, Božjom pravednom naravi i Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, recimo da oboliš od neke ozbiljne bolesti, ozbiljne bolesti sa potencijalno fatalnim ishodom, ti nećeš nužno umreti – ko odlučuje da li ćeš umreti ili ne? (Bog.) Bog odlučuje. I pošto Bog odlučuje i ljudi o takvoj stvari ne mogu da odlučuju, zbog čega ljudi osećaju strepnju i uznemirenost? Kao i to ko su ti roditelji i kada i gde si rođen – ni o ovim stvarima ne možeš ti da odlučuješ. U ovim stvarima najmudriji izbor jeste da stvarima prepustiš da idu svojim prirodnim tokom, da se pokoriš i ne odlučuješ, da na ovu stvar ne trošiš misli ni energiju i da zbog toga ne osećaš uznemirenost, strepnju ili zabrinutost. Pošto ljudi ne mogu sami za sebe da biraju, glupo je i nerazumno na ovu temu trošiti toliko energije i razmišljanja. (…) Zato što se ne zna hoćeš li umreti ili ne, i ne zna se hoće li ti Bog dozvoliti da umreš – te stvari nisu poznate. Konkretno, ne zna se kada ćeš umreti, gde ćeš umreti, u koje vreme ćeš umreti niti šta će tvoje telo osetiti kad umreš. Zar te to što razbijaš mozak misleći o stvarima koje ne znaš i to što zbog njih osećaš strepnju i zabrinutost, ne čini budalom? I pošto te to čini budalom, ne treba da razbijaš mozak razmišljajući o tim stvarima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). „Kojim god pitanjem da se bave, ljudi treba uvek da mu pristupaju uz aktivan, pozitivan stav, a to još i više važi kad je reč o pitanju smrti. Imati aktivan, pozitivan stav ne znači pomiriti se sa smrću, iščekivati smrt niti pozitivno i aktivno težiti smrti. Ako to ne znači težiti smrti, miriti se sa smrću niti iščekivati smrt, šta onda znači? (Pokoriti se.) Pokoravanje je vrsta stava prema pitanju smrti, a otpuštanje smrti i nerazmišljanje o njoj najbolji je način da se to reši” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da su život i smrt svake osobe u Božjim rukama. Bog planira i unapred uređuje kada i kako ćemo umreti u ovom životu, i to nema nikakve veze sa tim da li ćemo se razboleti ili ne. Čak i ako se ne razbolim, ne mogu da pobegnem kada dođe čas koji je Bog unapred odredio za mene da umrem. Čak i ako veoma teško obolim, Bog mi neće lako oduzeti život ako moja misija nije završena. Čovekovi život i smrt su u Božjim rukama i nisu određeni ljudskim održavanjem. Ali, nisam bila u stanju da prozrem pitanje života i smrti, života u negativnim emocijama uzrujanosti, brige i anksioznosti. Uvek sam se brinula da bi moje stanje moglo da se pogorša i razvije u rak jetre i dovede do smrti, tako da sam se uvek suzdržavala u svojim dužnostima, ne radeći sve što sam mogla, i trošila sam svoje vreme i energiju na održavanje zdravlja. Bila sam zaista neznalica i budala! Sada sam shvatila da čak i ako se dobro brinem o svom zdravlju, ako ne ispunim svoju dužnost, neću dobiti Božje odobravanje, i svaki dan koji budem živela biće prazan, bez ikakve vrednosti ili smisla. Na kraju, kada nesreća stigne, ipak ću morati da umrem. Setila sam se vremena kada sam saznala za pogoršanje mog stanja, kada nisam želela da čitam Božje reči i nisam imala šta da kažem u molitvi, odlazeći rano u krevet svakog dana. Spolja je moje telo izgledalo opušteno i negovano, ali nisam osećala Božje vođstvo i živela sam svaki dan bez ikakvog smisla. U srcu sam se osećala veoma prazno i teskobno. Sada, iako je obavljanje moje dužnosti bilo pomalo naporno i pomalo iscrpljujuće, osećanje mira i lakoće u mom srcu nije se moglo zameniti ničim drugim. Zaista sam iskusila da samo stremljenje ka istini i ispunjavanje mojih dužnosti može da ima vrednost i smisao, i da mogu da se osećam spokojno i opušteno. Mesec dana kasnije, kada sam otišla u bolnicu na kontrolu, doktor je rekao da se moje stanje poboljšalo do blagog slučaja hepatitisa B i da samo treba da pijem neke antivirusne lekove. Kada sam to čula, nisam mogla da verujem. Videvši da je sve u Božjim rukama, bila sam duboko zahvalna Bogu.

Posle iskustva sa ovom bolešću, jasno vidim ogavnu nameru u svojoj potrazi za blagoslovima kroz veru u Boga, i shvatam štetu prouzrokovanu mojim negativnim emocijama. Takođe shvatam da je Bog dozvolio da me bolest zadesi kako bi očistio moje preterane želje i nerazumne zahteve od Njega, dozvoljavajući mi da jasno vidim ružnu istinu o tome kako me je Sotona iskvario, da bih mogla usrdno da tragam za istinom, da odbacim svoje iskvarene naravi i postignem Božje spasenje. To je Božja ljubav i spasenje! Duboko sam zahvalna Bogu iz srca!